МАНАСТИРИ "МОРАВСКЕ СВЕТЕ ГОРЕ"

[Пркос]

Манастир Св. апостола Јакова "брата Господњег", манастир "Јаковић". Атар села Дубока. Као ктитор се
помиње Кнез Лазар. Турски попис из 1572.г. га помиње као манастир Светог Арханђела у Ресавској нахији. Попис из времена владавине султана Мурата XXX од 1574-1595 бележи да у њему живи само један монах.
Оба пописа помињу да је манастир код села Грнчар. Тешко је прецизно утврдити да ли је то тај манастир
јер село тог имена данас не постоји али постоје насеља Грнчар у селима Добра вода и Мали Поповић а та
села се катастарски граниче са Дубоком.

[Пркос]

Манастир Св. апостола Јакова, манастир "Јаковић". Атар села Дубока. Овај манастир Моравске свете горе
једини припада Шумадијској епархији. У порти се налази споменик палим јунацима у Српско-турским
ратовима, Првом светском рату и Кочи Анђелковићу који се ту прчестио пре него је подигао устанак
против Турака 1787. год. ("кочина крајина" или Фрајкорски рат).

[Пркос]

НЕОБНОВЉЕНИ МАНАСТИР МОРАВСКЕ СВЕТЕ ГОРЕ

Манастир Светог Стефана, у Ресавској нахији, у "Тефтеру браничевског субашилука", турском попису
из 1467. године уписан заједно са селом Црквеница (Данашњи Црквенац). Манастир је имао фискалну
обавезу од 200 акчи, а село Црквеница са својих тринаест пореских глава плаћало је 1280 акчи. У ту
суму је улазила и обавеза манастира Светог Стефана. Село и манастир су припадали тимару Војина, сина
Радановог, који је био у турској служби. Попис извршен деценију касније бележи у манастиру три куће,
од којих је само једна монашка. Манастир је идентификован у атару села Црквенац, општина Свилајнац,
са рушевинама старе цркве у Манастирском потоку. По предању манастир је био задужбина Деспота
Ђурђа Бранковића.
НЕИДЕНТИФИКОВАНИ МАНАСТИР МОРАВСКЕ СВЕТЕ ГОРЕ


Манастир Светога Георгија, код села Мрчовца, Мирчовице или слично, у Ресавској нахији,
помиње се једини пут у турском попису из друге четвртине XВИ века. У њему борави један монах,
а пореска обавеза износи 50 акчи.
Село Мрчовце данас не постоји, али би се могло довести у везу са селом Моrzofscxy, које се
помиње у аустријском попису извршеном после Пожаревачког мира 1718. године.
(преписано из шематизма Браничевске епархије)
Смедеревски дефтер, бр. МXТ 629.
Смедеревски дефтер, бр. МXТ 632.
Д. Пантелић, Попис пограничних нахија, 21.

У општини Свилајнац постоји село Мачевац које се налази на 5 км од Мораве. У близини Мачевца,
у потезу према селу Добра вода постоје остаци неког, по предању, старог манастира којег
су мештани Добре воде скоро обновили. Село Мрчовац не постоји, али Мачевац постоји...

[Пркос]

Војштанско језеро-фотографија са"пасуљијаде". Налази се близу леве обале В. Мораве, на потезу
некадашњег села "Кућиште" и катастарски припада селу Војска. На овом вештачком језеру се,
поред разних манифестација које се ту одвијају, плива за Крст часни на празник Богојављања.

[Пркос]

Споменик моравском војводи Стевану Синђелићу у селу Војска, општина Свилајнац, а које је родно
село "Моравског војводе". Он је погинуо у боју на Чегру 31. маја 1809. год. са својих 3000 Мораваца
и Ресаваца јуначком смрћу у шанцу, бранивши мајку Србију.

[Пркос]

"ПОКАЈАЊЕ ПОНЕДЕЉКОМ"

Абортус је велика несрећа. Зато се у манастиру Јаковић
сваког последњег понедељка у месецу служи акатист
покајаних мајки и очева, који су на тај начин извршили
чедоморство. То је тежак грех и надам се да тај грех
више неће чинити. Сваке године у Србији нестане по један
град од 80.000 становника - каже јереј Иван Цветковић,
старешина манастира Јаковић.

[Пркос]

Део стуба т.ј. примерак камене пластике пронађене на темељима средљевековног манастира на
чијим темељима је 1944. године изграђен манастир Успења пресвете Богородице у Радошину.

[Пркос]

Миљков манастир - посебан утисак остављају фреске Преподобног Исака Сирина и
Деспота Стефана Лазаревића

[Пркос]

Naslov: Re: МАНАСТИРИ "МОРАВСКЕ СВЕТЕ ГОРЕ" Ned Nov 14, 2010 3:22 pm
Допринос манастира у ослобађању Србије од вишевековног ропства је непроцењив

О учешћу ових манастира и манастира Србије, уопште, и о понашању монаха у доба Кочине крајине
врло илустративно говори и народна песма у којој је описано учешће калуђера Исаије:

ВОЈСКУ КУПИ КОЧО КАПЕТАНЕ,
БАРЈАКТАРА, ЦРНА КАЛУЂЕРА,
ПО БАРЈАКУ ПОЛОЖИО БРАДУ
ПА ОН УЧИ СРБЕ У ПАРАДУ. (одломак)

Наравно да су Турци, чим сазнају за овакво деловање калуђера, предузимали често веома сурове и
и крваве одмазде - третирајући манастире не као верске објекте већ као легитимне војне циљеве.

[Пркос]

На самом крају 1925. године вршилац дужности старешине манастира је био јеромонах Теодосије (Валаамски) руски избеглица, који је 4. фебруара 1926. год. предао ову дужност Русу јеромонаху Амвросију. Нема сумље да почетком 1926. год. настаје ново доба и ново поглавље у историји миљковог манастира. Наиме, по споразуму представника наше и Руске заграничне цркве овај манастир је проглашен за српскоруски општежитељни манастир. Новом настојатељу Амвросију је остављена инструкција да у манастиру заведе живот по угледу на светогорске и најчувеније манастире у Русији. Крупна морална личност, велики духовник, јеромонах Амвросије, био је и високи интелектуалац. Привукао је цвет руског монаштва у емиграцији а манастир је, у тишини, усамљености и делеко од сваке светске вреве, убрзо постао оазом монаштва. Братство, махом састављено од Руса, веће крајем 1926. год. је бројало 20 душа. У манастиру су се вршиле све уставом црквеним прописане службе а манастир бележи успехе и стални напредак.
у 1928. год., од 15. до29. јуна, пребивала је у Миљковом манастиру чудотворна икона курске Божје Матере, велика светиња руског народа. Огроман број нашега света поклонило се овој светињи док је пребивла у овом манастиру. Те исте године је оправљена и црква споља.
Не само строги монашки живот, какав се у манастиру проводио, уставно богослужење и дивно руско пјеније, били ти који су, из дана у дан, привлачили све већи број посетилаца светињи на Морави, већ је то била и узорна економија: баште, њиве, виноград, воћњак; затим, онај унутрашњи ред и чистоћа, зоографисана трпезарија, поправљен кров, подигнуте нове келије... Све је то одисало једном новом снагом, новим духом, молитвеним и побожним, којим се живело у манастиру. Колики је значај, у то време, придаван манастиру сведоче и безброј забележених посета високих званичника наше и РЗ цркве. О животу у Миљковом манастиру за време игумана Амвросија веома сликовито говори у свом дневнику, иконописац и монах, Наум Андрић који је објавио јеромонах Јован Рапајић у Браничевском веснику за јануар/фебруар 1937. године. јер је одмах видео његов уметнички, историјски и шири значај. Дневник сведочи да је Миљков манастир био дисциплинована радна заједница по вођством Амвросија Курганова рођ. 1. јануара 1896. год. у селу Говорово, срез сарански, Русија. Дипломирао је на богословском и филолошком факултету у Варшави након чега је отишао у чувени манастир Оптину Пустињу. Као руски емигрант, припадао је најпре јурисдикцији бугарске православне цркве, затим је прешао у Југославију, најпре у епархију шабачко-ваљевску а затим у епархију браничевску 1926 год. У чин аримандрита рукоположио га је епископ браничевски др Јован 1931. године. Архимандрит Амвројије настојатељ манастира Миљкова преселио се у вечност 18. маја 1933. год. на велику жалост братије. Покојник је светлео строгим монашким животом а и његова обитељ је могла да служи за углед и узор осталима. Сахрањен је у порти Миљковог манастира. У натпису на мермерном гробу стоји: "Овде почивају земни остаци схиархимандрита Амвросија (Курганова) пож. 40. г. оснивач српскоруске киновије, који се упокојио 17. маја 1933. г. Самопожртвована љубав и преподобна смерност красиле су целог живота овога слугу Христовог и најпримеренијег монаха. Споменик му подижу Срби и Руси који су се уверили да је отац Амвросије"свима био све, да како год кога" и приведе Богу."
Схиархимандрита Амвросија је наследио игуман Лука (Родионов). Тих година су Миљков манастир посетили многи епископи Руске заграничне цркве. Братству је припадао и учени јеромонах Јован (Максимовић) потоњи епископ шангајски. Једно веме је у манастиру била изложена чудотворна икона Мајке Божје из Курска. Игуман Лука Родионов је осликао иконостас цркве у Глоговцу која је саграђена 1936. године по пројекту архитекте Момира Коруновића по чијем је пројекту рађен и иконостас. Одлуком епископа браничевског др Венијамина 478/936. г. од 24. фебруара 1936. године братство манастира Миљковог у архијерејском намесништву ресавском премештено је у манастир Туман а братство манастира Туман у Манастир Миљков.

[Пркос]

МАНАСТИР РАДОШИН "ЗИДИНЕ"

Смештен је јужно од истоименог села, на травнатој заравни којом протиче поток и која је са три
стране заштићена брдима обраслим шумом док је на четвртој блага падина са које се пружа видик
на једва 500 метара удаљену Мораву. У том прелепом амбијенту уживају ретки али увек добродошли
путници намерници.
Припада млађем раздобљу "Моравске школе" а црква у порти манастира је једна је две (Манасија) за
које се може поуздано рећи да су засноване као триконхоси развијене варијанте плана уписаног крста
саграђене у време Деспота Стефана Лазаревића.
Манастир је био ограђен, читав метар, дебелим зидом, а црква је била саграђена по шеми која се у
стручној литератури наводи као триконхос развијеног типа, дакле, црква са тролисном основом и куплом
коју носе слободни носачи а не пиластри. Црква је имала, истовремено, подигнуту припрату
која је, такође, могла имати спратно постројење - куполу, слепу калоту, звоник или спратни параклис.
Реч је о монументалној грађевини импресивних димензија - око 20 метара дужине и десетак метара ширине - изнад које се издизала, за оно време, велика купола ослоњена на четири слободна ступца.
Забележивши ове димензије са рушевина старе цркве, Валтровић је поменуо и остатке живописа.
Обнову цркве је започео четнички повереник у селу Драгослав Јовановић - "Казаница" и то 1941. г.,
уз одобрење немачке Kreis команде у Јагодини. Главни градитељ је био мајстор Калча из Багрдана,
а радове је надгледао Драгутин Аировић, инжењер из Јагодине.
Камен за обнову је вађен са три парцеле локалних мештана а делом је коришћен и материјал
са старе порушене цркве. Током радова је ископана већа количина костију а у близини локалитета
су откривене градске зидине као и два стара гробља, што указује на, највероватниј, постојање
утврђеног насеља у непосредној близини старе цркве.
Црква је довршена 1943. године када је и освећена, да би већ 1944. године добила иконостас.
Уз цркву је 1960. године саграђен звоник чији је ктитор био мештанин Сава "Китин", а поновно
освећење цркве 1966. године је извршио епископ господин Хризостом.
За овај девастирани споменик није постојало занимање стручњака тако да, осим штурих описа
остатака старе цркве, у документацији крагујевачког Завода за заштиту споменика културе и
повременог помињања у књизи "Моравска архитектура" (В. Ристић) ни до данас није било чак ни
покушаја снимања остатака нити системског рекогносцирања терена.

[Пркос]

МИСИЈА ЗА ОБНОВУ МАНАСТИРА ТОМИЋ (Вести 18. фебруар 2010.)

Сестра Сара Стојић, монахиња из манастира Светог апостола Томе у месту Војска, светиње која се реновира и за чију је коначну обнову потребна и помоћ донатора, ових дана борави у Чикагу.

Из доба деспота Стефана: Манастир Томић

С намером да потражи помоћ и од наших сународника у овом америчком граду, млада монахиња надахнуто говори о манастиру у коме се замонашила почетком 2006. године, о историји овог места, његовом значају, лепоти и важности за живаљ околних места.

Манастир је пре недавног пожара био мушки, а од пре неколико година у њему су четири монахиње и отац Николај, старешина манастира. Сви су вредно засукали рукаве и прионули на детаљну обнову манастирске цркве, конака за сестринство и конака за госте.

"Рекли су ми да у Чикагу има највише Срба, а ја сам открила после само неколико дана колико је богат православни живот наших људи у овом граду, са толико много божјих храмова и вољом народа да буде са својим црквама и у њима. То је на мене оставило врло снажан утисак, та чињеница да су наши људи овде окренути вери. Зато се надам да ће и нашим молбама за помоћ изаћи у сусрет и помоћи колико могу у обнови нашег манастира", каже за "Вести" сестра Сара.

Зима без грејања

Сестра Сара је, каже, већ са 14 година знала да жели да постане монахиња, али пошто се родитељи нису с тим слагали завршила је Дефектолошки факултет и почетком 2006. ипак одлучила да се замонаши и Богу служи до краја живота.
"Нисам имала никакав страх јер када се тако важна одлука донесе онда је све лакше јер је одлука донета из велике љубави према Богу и поверења у Господа. Наша прва зима у разрушеном манастиру је то важно искуство после кога смо схватиле да ништа не може бити ни тешко ни немогуће. Није било грејања, купатила, воде, али човек човеку тада постаје много ближи, квалитет живота је другачији. За то искуство сам веома благодарна Богу, душа са душом се зближи, искуство је немерљиво."

Већ четири године они настоје да обнове манастир Томић, један у низу манастира поред Велике Мораве.

"Близу смо Јагодине и Свилајнца, у прелепој природи, на скривеном месту између два брда, поред саме реке. Не знамо тачну годину оснивања манастира, постоји веровање да потиче из времена владавине деспота Стефана Лазаревића. Верујемо да је неки од његових властелина подигао овај манастир. За време Турака манастир је пљачкан, уништаван, али је некако преживео тешка времена. За његову духовну обнову заслужни су хиландарски монаси. На несрећу, у исто време када је 2004. године горео Хиландар, горео је и наш манастир и у том пожару је потпуно изгорео стари конак. Тада су у манастиру била тројица монаха, а 2005. године отац Николај добија благослов владике браничевског господина Игњатија да узме овај манастир."

Отац Николај после тога са две монахиње долази у манастир и тада почиње обнова.

"Касније се прикључујемо и нас две, тако да смо у манастиру сада сестра Текла, сестра Вања, сестра Гордана и ја. Сада настојимо да завршимо започете радове и једва чекамо тренутак да манастир поново оживи, да почну богослужења, да можемо да кренемо са редовним служењем свете литургије."

ИЗВОР: http://www.vesti-online.com/Dijaspor...anastira-Tomic

[Пркос]

Сала конака манастира Успења Пресвете Богородице у селу Радошину.

[Пркос]

[Пркос]