Atlantida na Đerdapu

[kojica]

"Čudesna i uzbudljiva priča o Atlantidi, jedna od najfascinantnijih misterija drevnog
sveta" jedno od svojih uporišta ima u regiji omeđenoj planinskim masivima Karpata i
Dunavom,a detaljima koji čine srodnim fragmente mitskog pamćenja obiluje upravo
područje Đerdapa/Gvozdena vrata. Pokušaj prepoznavanja sličnosti dveju pripovesti -
jedne o Atlantidi, znane nam zahvaljujući velikom grčkom filozofu Platonu i druge, još
uvek skrivene od pogleda znatiželjnih posetilaca Đerdapa, rezultira prilikom za potpunije
vrednovanje izdašnog kulturnog nasleđa koje čuvaju dve dunavske obale. Prema
Platonovim zapisima, Posejdon - vladar Atlantide, razdelio je svoj posed na deset delova
tako da je Atlantov brat blizanac po imenu Gadir dobio istočni deo ostrva, u blizini
Herkulovih stubova. Dve kopnene zone bile su prosečene kanalima ispunjenim vodom,
tako da je kroz njih mogla proći tropalubna galija. U različitim delovima grada nalazili su
se topli izvori i fontane hladne vode. Kamen od kojeg su izgrađene impozantne građevine
bio je crvene i crne boje. Svetu životinju - bika stanovništvo je svake šeste godine
prinosilo na žrtvu Posejdonu, bogu sličnom Dagonu, u pelaškim mitovima prikazivanog sa
ribljim repom. Izuzetno bogati zlatom i drugim dragocenostima, kroz mnogo vekova oni
nisu izgubili iz vida svoje uzvišeno poreklo, poštovali su zakone i klanjali se bogovima
svojih predaka. Umerenost i razboritost vladala je njihovim postupcima i njihovim
odnosima sa drugim narodima. Dokle god su se ponašali na ovakav način, sve je kod njih
bilo dobro. Ali tokom vremena, nestalnost ljudske prirode pomalo je iskrivila njihove
uzvišene institucije i oni su počeli da se ponašaju kao i ostala deca čoveka. Poveli su se
za ambicijama i krenuli da vladaju silom. Po Zevsovoj kazni, prizvan je veliki potop koji je
Atlantidu zbrisao sa lica zemlje. Među savremenim tumačima prošlosti prisutna su
razmatranja da se potonulo ostrvo sa juga graničilo sa Okeanom Potamos, a sa zapada
sa Panonskim morem. Legenda govori da se u samoj blizini Herkulovih stubova, preko
puta tesnaca nalazila duga, široka građevina, podignuta na ostrvskim stenama, što
iznad što ispod vode, prostirući se uz obod Okeana Potamos - severne granice grčkog
antičkog horizonta - od jednog rta do drugog. Herodot zna, po pamćenju Grka iz Sejtije,
za veliko ostrvo Gadira, dalje od stubova, u blizini "crvenog" ostrva Eritije /Ada Kale,
imenovanog po kćeri Noći i Atlanta, što svojim crvenilom podseća na susret Sunca sa
smrću u vodama zapada. Prema Ferekidu međutim, ostrvo Gad i Eritija su jedno te isto,
znano kao sveti gaj triju gorgona, među kojima i Posejdonove milosnice Meduze, koju je
ljubomorna Atina od lepotice pretvorila u krilato čudovište sa uvojcima od zmija i
okamenjujućim pogledom.

[kojica]

ANTIČKI KANALI NA DUNAVU

Đerdapski tesnac smatra se jednim od mogućih mesta Herkulovog podviga razdvajanja
stenovitog planinskog masiva, u našoj verziji praveći prolaz kojim je Panonsko more
povezano sa Crnim morem. Isti junak je sa ostrva Eritija (Ada Kale), u blizini stubova sa
njegovim imenom, dognao "Sunčano stado" na obalu reke pošto je, primakavši susedno
planinsko stenje, načinio kameni most. Svedočanstva o rečenom nalaze se u činjenici da
je Ada Kale imalo razdrobljenu strukturu tla, na čemu počiva verovanje da je veštački
stvoreno od velikih kamenih blokova pokrivenih slojem zemlje. Prilikom arheoloških
iskopavanja pred potapanje ostrva usled izgradnje hidroelektrane Đerdap, rumunski
istraživači našli su tragove temelja od istovetnih kamenih gromada od kojih je sazdano i
ostrvo, što skupa sa ostacima stenovite pregrade dopiruće gotovo do kraja rečnog
korita, navodi na zaključak da je u antici Ada Kale /Eritija bilo deo velikog bedema -
brane u sklopu izgradnje plovidbenih kanala skrenutim rečnim tokom. Jedan marljivi
proučavalac starina 1857.godine, obišavši Ada Kale sažeo je svoje impresije u
rečenici : " Austrijanci su čudesno sa mnogim lagumima i svodovima podzemnim na
njemu grad sazdali." To takođe ukazuje na postojanje iz ranijih vremena infrastrukture,
koja je Austrijancima omogućila dovršetak fortifikacijskih radova u kratkom vremenskom
razmaku. Na ostatke kanala, nalik onim pominjanim u Platonovoj pripovesti o Atlantidi,
srpski inženjeri, angažovani od Ministarstva Narodne Privrede naišli su 1889.godine: "

[kojica]

Komisija je izašla na lice mesta kod Sipa da pregleda projekat koji će se u Dunavu izvršiti
i našla je da se od Sipa pa na 2.800 metara uzvodno nalaze tragovi staroga prokopa
("rimskog") koji je bio 60 metara širok na krajevima; danas postoje nasipi od nekih 10
metara visine, koji su ograničavali pomenuti kanal- dakle, jedan kanal na ovoj strani i u
istoj dužini postojao je već u stara vremena." Još ranije, 1857. godine u Glasniku
Društva srpske slovesnosti objavljen je zapis Ilije Pčelara : "Kod sela Sip lepo se vidi i
svuda jasno raspoznaje ispolijski nasip sada grmovima obrastao, mnogoljudskog rimskog
naroda. Da bi izbegli Rimljani (?) opasnosti Đerdapa, maticu su Dunava kroz ovaj kanal
navrtali i tuda lađama prolazili". Posmatrajući doista zadivljujuće rezultate pothvata
izmeštanja toka Dunava, izgradnje kanala u reonu sela Sip, ne možemo ne primetiti da
izvedba tako grandioznog dela nije mogla biti rezultat napora rimskih legija u jednom
relativno kratkom vremenskom razdoblju. Suviše je malo vremena, energije, donekle i
znanja bilo njima na raspolaganju, da bismo ih danas označavali autorima poduhvata. U
odnosu na put uz Dunav, u deonici kojom je usečen u stenoviti masiv, takođe delo
dalekih predaka iz najstarijih vremena, raspolažemo zapisom na prvoj Trajanovoj tabli iz
100.godine n.e., kako je ovaj "prosekao bregove, uklonio grebene, izgradio put i uklonio
okuke koje bi mogle smetati plovidbi", Međutim, na drugoj njegovoj đerdapskoj tabli,
višestruko manjeg formata od prve, postavljenoj u reonu Sipskog kanala, nemamo tako
kitnjasti panegerik Trajanovom podvigu, već lapidarnu konstataciju "Savladavši opasne
prepreke učinio je Dunav plovnim" - malo za jedno tako veliko delo kakvo su plovidbeni
kanali. Ni Trajanov savremenik i prijatelj Gaj Plinije Mlađi u pismu rimskom hroničaru
Kaminiju, upućujući ga koje imperatorove poduhvate treba veličati, niti ne nagoveštava
đerdapske kanale i skretanje toka reke kao njegovu zaslugu: "Veoma je dobro što se
spremaš da pišeš o ratu sa Dačanima. Jer gde možeš naći građu koja bi bila tako
savremena, tako obimna, a najzad i tako poetska i, uz sve stvarne činjenice, puna
priča? Opisaćeš nepoznate reke koje teku tom zemljom, nove mostove podignute iznad
tih reka, livade iznad ponora, opisaćeš kralja koga su isterali iz njegove prestonice i
naposletku oterali u smrt, ali koji je do kraja života ostao odvažan i hrabar. Osim toga
govorićeš o dva slavna trijumfa, jednom koji je prvi nad narodom još nepobeđenim i
drugom, koji je poslednji." Najzad, prema jednoj verziji, Sipski kanal i radovi u njegovom
okruženju bili su razlog izmeštanja toka Dunava, što je stvorilo pretpostavku izgradnje
velikog mosta nizvodno od Kladova.

[kojica]

HERKULOVI STUBOVI

U savremenoj literaturi preovlađuje mišljenje da se Herkulovi stubovi nalaze u reonu
Gibraltara, ali po nekim pripovestima oni su u Đerdapskom tesnacu, nazvanom Kazan i
funkcionalni su deo premošćenja današnjeg dunavskog dna u blizini ostrva Ada
Kale/Eritija. U okviru tog mesta sa padina Karpata, prema predanju, iz Ahilovog izvora
teče treći deo Dunava, nazvan Istar po božanstvu voda, vladarki nad ljudima. Iz legendi
o Herkulu saznajemo da ga je Istar progutala , da bi se ovaj u njenoj utrobi tri dana
borio dok nije uspeo da se izbavi. Deo područja kojim prolazi prastara reka, u blizini
ostrva Ada Kale/Eritija upravo nosi naziv Ždrelo /Gura vaii, što po našem mišljenju
sugestivno ukazuje da bi baš u tom detalju trebalo tražiti podlogu sećanju na mit o
Herkulovom izbavljenju iz ždrela goropadnog božanstva voda. U tom slučaju bismo dva
ogromna stuba nazvana njegovim imenom, što ne mora značiti da oni čine most ili
ostrvo, smatrali instrumentom zaprečenja ždrela boginje Istar, kako bi se sprečilo
ponovno Herkulovo proždiranje prilikom pokušaja izbavljenja. Sa druge strane, o
koincidentnosti đerdapskog dela Dunava u reonu Sipa, sa stanjem posle uništavajućeg
potopa, daje se zaključivati pozivom na Platonov spis nazvan Kritija - govoreći o
nestanku Atlantide u vodenim talasima, Kritija izveštava da je more na tom području
postalo neprolazno, brodovi tuda ne mogu ploviti. Nije teško složiti se da uzdigniti
đerdapski stenoviti masiv koji je sve do skorašnjih vremena činio teško ili nikako
premostivu prepreku prolasku brodova, jeste makar isto toliko ozbiljan trag priči koliko i
uvreženo shvatanje da se upravo radi o preprekama u Sargaskom moru izazvanim
mnoštvom algi. Na sličan način, rumunski istoričari među kojima je najpoznatiji Nikola
Densusianu, zastupaju tezu da tzv. Trajanov most kod Kladova /Drobeta-Turnu Severin,
prelaz preko Dunava dugačak 1333,90 metara, počivjući na dvadeset velikih stubova,
nije delo Rimljana, već, u najboljem slučaju po njih, njihova rekonstrukcija, još iz davnina
ovde situiranog mosta na stubovima svojom grandioznošću dostojnih da ponesu
atribuciju Herkulovih.

[kojica]

Tako i Eugen Delcea smatra da je most kod Drobete konstruisan
mnogo vremena pre Trajana i njegovog inženjera Apolodorusa Damaškog, nudeći sledeće
argumente: Rimljani nisu imali potrebe izgraditi most na ovom mestu budući da su već
imali druge pristupe Dakiji, uključujući one preko Banata; Dačani sigurno nisu dozvoljavali
Rimljanima izgradnju mosta; most je navodno konstruisan između 103. i 105.godine, što
bi i u današnjim prilikama, posle 1900 godina sazrevanja građevinske tehnike, činilo
rekordni rok; uz ondašnju rimsku tehniku nije bilo izvodljivo postaviti u rečno dno
dvadesetak nosećih stubova. Naznačenim argumentima treba dodati da je izgradnja
mosta nizvodno od Kladova podrazumevala izmeštanje rečnog toka prokopavanjem
kanala, na sličan način kao kod izgradnje Sipskog kanala, što je takođe iziskivalo
ogromno vreme a koje Riljani najverovatnije nisu imali na raspolaganju. Najzad, oni su u
svojim pohodima na Dakiju prelazili Dunav pontonskim ili privremenim drvenim mostovima
na drugim lokacijama u Đerdapu, što pristupanje jednom izuzetno složenom poduhvatu
izgradnje mosta sa kamenom konstrukciom čini izlišnim. I zlehuda sudbina građevine,
posle desetak godina most biva razoren da bi sledeća dva stoleća potpuno bio van
funkcije, ukazuje na određenu nezainteresovanost Rimljana za njega, inače
nesvojstvenu situacijama kada se radi o arhitektonskim podvizima njihovog genija.

[kojica]

Sa tezom o mnogo ranijoj izgradnji mosta na Dunavu, što bi značilo da su Trajanovim
graditeljima makar ostavljeni kanali za neko novo izmeštanje toka reke usled
rekonstrukcije, spojiva je Hesiodova zabeleška da se Herkulovi stubovi nalaze uz planinu
Atlas, u zemlji Hiperborejaca, jer Pindar zapaža da su upravo Hiperborejci bili naseljeni
oko Dunava. Na ovom mestu slobodni smo primetiti kako je do sada malo pažnje
poklanjano okolnosti da se naseobina uz Trajanov most kod Kladova naziva Pontes -
mostovi još od 27.g.p.n.e. Do tog trenutka, prema D.Tudoru ono je nosilo naziv Egeta, a
naziv Pontes/Mostovi dobilo je od Rimljana prema rekognosciranim građevinama na
terenu. Mostovi su ovde zatečeni po tome, punih 130 godina pre Trajanovog prispeća, a
drugi od njih, kako beleži Kosta Jovanović nalazio se 15 kilometara dalje, kod sela
Vajuga, mada bi racionalniji razlog za davanje imena Mostovi bila okolnost da je most
kod Kladova mogao biti sačinen od dva kraća prelaza, čiji su krajevi vodili do malog
središnjeg ostrva, ili pak zbog postojanja drugog mosta koji je spajao zemlju preko
izmeštenog dunavskog toka zbog izgradnje jednog velikog prelaza preko Dunava. Pri
proceni da je lokalitet Pontes vredan razmatranja kao mesto, takođe blizu Kazana -
jedinog autentičnog prirodnog repera na ovom području u antici, prapostojbine mitova o
prastaroj velikoj civilizaciji, između ostalog, polazimo od pretpostavke da razdrobljeno
dno ostrva Ada Kale, što asocira da je veštačka tvorevina, i deo antičke brane preko
Dunava, ima izrazito profano objašnjenje - nastao je usled tektonskih poremećaja
prilikom kojih je dislocirana delta reke Černe. Naročito se čini značajnim da reč
Drubetis /Drobeta, dačkog porekla, označavajući mesto Trajanovog mosta na levoj
rečnoj obali, izvorno znači razdvajanje. Prema jednoj verziji Herkul je razdvojio kopno, a
prema drugoj spojio dve obale Okeana Potamos. Razdvajanje voda reke na dva dela
ostrvom Šimijan, kod tzv.Trajanovog mosta, kako bi se premošćenje pre moglo izvesti,
uklopivo je u mit o Herkulovom podvigu.

[kojica]

POSEJDON - GOSPODAR ATLANTIDE

Krajem devetnaestog veka Feliks Kanic prilikom razgledanja prve Trajanove table u
Đerdapu iz 100. g.n.e., ustanovio je : " Ovaj spomenik uklesan u stenu na srpskoj obali,
nalazi se naspram ugarske Ogradine. Tabla je od vojnog puta, usečenog u stenu, do
kasetirane nadstrešnice visoka 4 metra, a sa ivičnim ukrasima široka 8 metara; polje s
natpisom visoko je 1,62 metra, široko 3,57 metra, a njegov ram, koji na užim stranama
prelazi u 0,83 metra široke trouglove nose dva krilata genija praćena delfinima". Prema
grčkoj mitologiji, pred nasrtajima Posejdonovim Trojna boginja Mesec, nazivana Amfitrita
sklonila se na planinu Atlas. Jedan od glasnika koje je Posejdon poslao za njom bio je u
liku delfina, koji uspeva ubediti Amfitritu da udovolji Posejdonovim namerama. Amfitrita
se javlja i u obliku psoglave boginje smrti Hekate, kakvu predstavu nalazimo na
koštanom predmetu sa Lepenskog Vira. Sa značenjem nade u ponovno rođenje, Robert
Grevs zabeležio je ¸¸verovanje da se Jelisejska polja kao deo antičkog podzemnog
sveta/Tartara nalaze na izlazu iz delte Dunava u Crno more, sledstveno čemu bi imalo
smisla zapadnu granicu Tartara , identifikovanu sa rekom Stig, tražiti u području
đerdapskog zaleđa, i danas zvanom istim imenom - Stig.

[kojica]

Poznato je da je Amfitrita često
boravila u ovoj graničnoj oblasti podzemnog sveta, što ukazuje i na Posejdonovu
prisutnost u blizini. To se da vrlo efektno uklopiti sa detaljem da prema legendi, treći
deo Dunava, Istar izvire iz Ahilovog izvora, sa padina Karpata u blizini Herkulovih
stubova, u reonu Đerapa, a na ostrvu na kraju delte ove reke nalazi se Jelisej po kome
luta duša velikog junaka. Na našim prostorima lik Ahila ovekovečen je reljefom koji je
Feliks Kanic video u Velikom Gradištu - "Ahil vuče Hektora vezanog za kola, sa zidinama
Troje u pozadini". Inače Ahil slovi za drevnog pelaškog svetog kralja, sina Boginje mora,
koji ubija sina Mračnog duha godine u opadanju, u vreme zimske kratkodnevnice. Obredi
ubijanja svetog kralja svake godine u homoljskim selima u Srbiji, sadrže u sebi jake
korene rituala svojevremeno vezanog za Ahila. Nalazimo da bi za dalje istraživanje
mitske prošlosti zahvalno bilo detaljnije analizirati povezanost imena Is-tar, odrednice za
vodenu boginju i reku, i mesto njenog utoka u Crno more, Tar-tar.

[kojica]

Ne delimo olako
izrečeno mišljenje Luisa Spensa, da ime grada JS - keltski eponim za mesto situirano u
blizini Bretanje, što se piše sa IS - čini skraćenicu od Atlant-IS, no u kontekstu
prethodno iznetih detalja evidentna je povezanost gospodara voda i podzemnog sveta
rekom Istar, kojom je Herkul otplovio sa Gerionovog ostrva Gada/Eritije/Ada Kale, do
grada Tartesa u Sunčevom zlatnom peharu-barci, onakvom kakav je prikazan na
praistorijskom amuletu od bronze pronađenom krajem prošlog stoleća na obali Dunava, u
đerdapskom predvorju, kod Starog Kostolca. Ne smatramo slučajnošću da se na pramcu
ovog "kostolačkog brodića" nalazi predstava Posejdona u vidu konja, životinje koju je po
legendi upravo on stvorio. Prisustvo Posejdona, gospodara Atlantide na Đerdapu uočljivo
je još na jednom primeru. Zbog ljubavi sa Posejdonom, ljubomorna Atina je Meduzu
pretvorila u krilato čudovište, sposobno da ljude preobražava u kamen. Kada je Persej
ubio Meduzu, iz njenog tela iznikla su Posejdonova deca - krilati Pegaz i Krisaor. Meduzin
ubica Persej, pokazujući njenu odrubljenu glavu, uspeo je okameniti Atlanta,
Posejdonovog sina, pretvorivši ga u planinu Atlas. Kameja sa likom Meduze iz Tećeg
veka nove ere, zajedno sa figurom Neptuna/Posejdona, predstavljenog sa trozupcem i
ribom u ruci, nađeni na lokalitetu Dijana kod Karataša, danas se svrstavaju u najlepše
eksponate Arheološkog muzeja Đerdapa u Kladovu.

[kojica]

ATLANTIDSKO BLAGO



Prema Robertu Grevsu, grčka slova Herkulove azbuke, čija su apstrakcija Herkulovi
stubovi, odnosila su se na njegovo putovanje u Sunčevom peharu/barci, kojim je
otplovio sa Gerionovog ostrva, a savladani Gerion bio je čuvar stare azbuke. Njome je
potisnuta tzv.azbuka drveta, vezana za krvave žrtve Kronosu/Vreme. Gerionovo stado
koje je Herkul dognao na obalu, verovatno simbolizuje slova alfabeta. Herkulova pobeda
značila je zabranu prinošenja ljudskih žrtava, a umesto toga uveden je običaj žrtvovanja
lutaka sa ljudskim likom. Nedavno je u blizini Donjeg Milanovca iz Dunava izvađen kameni
žrtvenik sa urezanim znacima za koje se pretpostavlja da su deo nekog starog načina
komuniciranja. Ako prihvatimo tezu rumunskih istraživača da je Atlantida obuhvatala
današnji deo Evrope omeđen Karpatima, sa ravnicom u zaleđu i Dunavom na granici,
onda se sa ovom pričom dovodi u vezu pronalazak sa obale reke Mureš - tri tablice sa
mesta koje takođe u svom imenu sadrži svetu reč - Tartarije. Na glinenoj podlozi iz oko
5000.godine p.n.e., preveo je ruski arheolog B.Perlov, stoji uklesano znacima : "NUN
KA.SHA.UGULA.PI.IDIM KARA 1"- "Za vreme četrdesetog kneževanja u počast boga Ša,
starešina je ritualno spaljen.

[kojica]

On je deseti po redu." Izučavajući prošlost krajeva između Dnjepra i Dunava, A.Kifion
zaključuje da se pod imenom Arat tu nalazila prva organizovana država u ljudskoj istoriji.
S razlogom se uzima da je pismo iz Tartarije deo stare faze tzv. vinčanske kulture.
Učenje derviša Fazl Hurufija (?-1394.), čiji su sledbenici našli izuzetno povoljan status u
Osmanskom carstvu za vreme vladavine Mehmeda II ( 1443.1445. i 1451-1481.),
osvajača đerdapskih utvrđenja Golubac i Viševac, počivalo je na stavu da je prvobitno
Božije stanje bio nepoznati Prvi princip nazvan "skriveno blago", čija je početna
manifestacija bila u obliku reči. Kada je blago poželelo da bude otkriveno, apstraktna reč
se raspala uzevši spoljni oblik slova alfabeta, uz otkrovenje da je i sam čovek jedna
ispisana Božija knjiga. Materijalizacija ovog "skrivenog blaga" iznalaženjem principa
njegovog značenja, što podrazumeva pre svega iznalaženje simbola izražavanja, smatra
se velikim blagom Atlantide. Njena sveta životinja - bik- alef, postala je početno slovo i
izraz Tvorca sveta.

[kojica]

No, izuzev duhovnim nasleđem, Platonova Atlantida obilovala je i plemenitim metalima i
drugim vrednim materijalima u doista zadivljujućim količinama. Tornjevi Posejdonovog
hrama blistali su od zlata, spolja u potpunosti obloženi srebrom. Kipovi božanstava
takođe su bili zlatni - oko Posejdona smešteno je stotinu Nereida na delfinima, a
preostali brojni kipovi predstavljali su prinčeve i princeze kraljevske loze. Dužina jednog
zida hrama iznosila je 180 metara. O ogromnim količinama zlata i srebra, dopremanim u
Rim sa prostora provincije Dakije za vreme cara Trajana (98-117), saznajemo iz
sačuvanih zapisa njegovog lekara Kritona. Po konačnom osvajanju Dakije 106. godine, iz
nje je prenešeno u Rim 5 miliona livri zlata ( 1.625.000 kg) i 10 miliona livri srebra (
3.250.000 kg). N.A. Maškin u znamenitoj Istoriji Starog Rima navodi kako nije čudo da su
posle srećno završenog Dačkog rata rimske pozorišne predstave u slavu pobednika
trajale 123 dana, u arenama se borilo 10.000 gladijatora, pri čemu je ubijeno 11.000
divljih životinja. Zlato je na ovim prostorima prerađivano još mnogo ranije. U reonu
Dambrovica, selo Peršiuari, Rumunija 1954. godine otkrivena je ostava zlatnih predmeta
starih 3.500 godina, a na lokalitetu Hinova, u blizini Trajanovog mosta na rumunskoj
strani Dunava, 1980.godine iskopani su zlatni predmeti stari 300-3200 godina vanredne
lepote, ukupne mase 5 kilograma, dok je 19 kilograma čistog zlata sadražano u 12
predmeta pronađenih 1837.godine u selu Pjetrosa, okrug Buzan, Rumunija. Na drugoj
dunavskoj strani, u samom đerdapskom zaleđu, ima više lokaliteta, kao što su
Majdanpek, Rudna Glava, sa kojih su u antičkim vremenima eksploatisani plemeniti
metali.

[kojica]

Hidroelektrana Đerdap na Dunavu, kod Karataša, proteže se preko malog ostrva Banu-
Gura Vaii /Ždrelo, na kome su identifikoani tragovi ljudskih naseobina starih više od
10.000 godina, te u kontinuitetu postojećih više kulturnih slojeva. U vreme potapanja
ostrva, šezdesetih godina XX veka, na njemu su se još uvek nalazili zidovi dveju
tvrđava: na prvoj su oni bili visoki 5 metara, debljine 1,5 metar, a drugi objekt imao je
zidove široke 2,80 metara. Slične zidine uočene su i na susednom ostrvu Gol. Kosta
Jovanović u svojim istraživanjima s početka XX veka zabeležio je postojanje legendi o
zakopanom blagu "koje su, prema predanju, poneki od putnika mogli da vide na ostrvcu u
Dunavu, prema zidinama Karataša, kada je voda bila opala." Među ljudima koji su
učestvovali u izgradnji hidroelektrane Đerdap i njihovim potomcima i danas kruže priče o
ogromnim količinama zlata izvađenim sa ostrva Banu - Gura vaii neposredno pre
njegovog potapanja. Vremenom će i ovo sećanje postati deo legende, kao što je bio
slučaj sa pričom o duhovima sa ostrva Ada Kale/Eritija, 1780 metara dugog i 500 metara
širokog prostora, susednog ostrvu Banu –Gura vaii. Jedan specifičan detalj vezan je na
tvrdnju da su građevine na Atlantidi bile od crvenog i crnog kamena. Zanimljivo je da,
kao retko gde , ove dve vrste građevinskog materijala imamo upravo u okruženju
đerdapskih ostrva. Samo ime Karataš, dato od strane Turaka naseobini u blizini Ada
Kala, Ždrela i ostrva Gol, ukazuje da je mesto bilo prepoznatljivo po crnom kamenu. No, i
mrki krečni greben od kojeg je sačinjen 700 metara dugi sprud Vran, asocira na crni
mermer, u vreme pre izgradnje hidroelektrane Đerdap prostirući se 1,2 metra ispod
površine vode, kao deo dunavskog korita.

[kojica]

Isti putopisac koji je ovaj podatak zabeležio
1993.godine, ostavlja nam i svedočanstvo o ogromnom kamenom rtu Grebenu, od
crvenog mermera, visokom 68 metara. Greben je, budući prepreka za plovidbu, razbijen
miniranjem krajem XIX veka a njegovi komadi bili su jedno vreme dragoceni srpski izvozni
artikal. Kao o pravom bogatstvu Đerdapa može se govoriti i o kraljevskoj ribljoj vrsti iz
roda Moruna, čiji su kapitalni primerci dostizali težinu i do 400 kilograma. Prave rečne
nemani prevaljivale su dug put od Crnog mora do Đerdapa, gde bi se mrestile, a potom
vraćale u svoju crnomorsku postojbinu. Nije teško zamisliti kako su gigantske morune
svojom veličinom i izgledom delovale na stanovnike priobalja, te se i tu krije jedan od
razloga posebnog poštovanja od strane Lepenskog čoveka, čija su božanstva
predstavljana kao ribolika bića. Većina predanja o izgubljenom kontinentu pominje
slonove. U okolini Trajanovog mosta pronađeni su zubi mamuta, ali o slonovima nema
drugih tragova izuzev što je veći broj njihovih vanredno lepih figuralnih predstava u
bronzi pronađen od strane meštana obližnjeg sela Kostol, čija se imanja protežu do
samog prelaza na Dunavu.

[kojica]

KUKASTI KRST - SIMBOL IZGUBLJENOG OSTRVA

Prema rasprostranjenim verovanjima, svastika - kukasti krst obeležje je izgubljenog
kontinenta Atlantide. Na Lepenskom Viru žrtvenik usađen u pod kuće No.37 iz 5150.
godine pre nove ere nosi motiv kukastog krsta, kao i nešto mlađi predmeti sa lokaliteta
Apuseni, Transilvanija ili srebrna oplata drške noža sa Glamije, Rtkovo, u blizini
Trajanovog mosta. Svastika je ujedno zajednički imenitelj sila-stvaralaca sveta i simbol
Sunca ili Meseca. Sa kracima okrenutim udesno, ona predstavlja Sunce, čiji je gospodar
Apolon između ostalog, prisutan u đerdapskim mitovima kroz priču o njegovom
takmičenju u muziciranju sa Kibelinim pratiocem Marsijem, čiji je isntrument bila svirala
od jelenske kosti. Ne mogavši da prizna poraz, zavidni Apolon svog takmaca je živog
odrao, njegovu kožu potom razapevši na jednom platanu.

[kojica]

Ostava iz podunavske
varošice Tekije iznedrila je 1948. godine na svetlost dana očuvani lik Marsija a svega par
desetina kilometara uzvodno, kako je Dragoslav Srejović utvrdio, Lepenski čovek svoje
umrle sahranjivao je razapinjanjem leševa u krošnjama hrastovog drveta. Grčke legende
čuvaju sećanje na Sunčevo putovanje zlatnom barkom do svoje noćne smrti uz ostrvo
Eritija, nazvano po imenu kćeri Noći i Atlanta, da bi se zorom ponovo rodilo. Dragoslav
Srejović objašnjavajući kulturne tekovine stanovnika Lepenskog Vira navodi: "Ognjištu,
odnosno vatri dato je centralno mesto. Pravougaona ognjišna konstrukcija okružena je
sa svih strana "kamenim stolovima" ali je postavljena na istočnu stranu svetilišta, kao da
se time htela naglasiti veza vatre s toplinom i svetlošću Sunca. Loptasti oblutak usađen
duboko u pod, uz zapadnu stranu ognjišta, sigurno je solarni simbol. On označava žižu
unutrašnjeg prostora kuća i ukrašen je često ornamentima koji sugerišu astralna
značenja". I drugo božanstvo, predstavljano kukastim krstom sa kracima okrenutim
ulevo, sila Mesečeve moći oličena u boginji Dijani, donositeljki svetlosti i zaštitnici jelena,
naglašeno je prisutno u oblasti Đerdapa. Njena imena nose stare rimske naseobine -
Dijana kraj Karataša i Zanes kod današnjeg Kladova, a uz skelete sa Lepenskog Vira
redovno su polagani jelenski rogovi, verovatno kao simbol ponovnog rađanja budući da
ova životinja jednom godišnje obnavlja svoju rožnatu krunu. I hiljadama godina posle
Lepenskog Vira, simboli svastike upotrebljavani su na đerdapskoj obali i zaleđu.
Sublimirajući borbu dobra i zla, oni su deo učenja mazdaizma, široko rasprostranjenog u
prvim vekovima nove ere u podunavskim naseljima, počev od Tekije do Brze Palanke.
Nadgrobni spomenici iz okoline Negotina takođe čuvaju tajnu ugraviranih kukastih
krstova. Na kraju, do današnjih dana stanovništvo područja obuhvaćenog srednjim
slivom zlatonosne reke Pek, na obroncima Homoljskih i Kučajskih planina, u vreme
uskršnjeg ciklusa, za dan utorak namenjuju obredni hleb u obliku svastike, dok su
posebni kolači namenjeni Suncu i Mesecu.

[kojica]

POTOP

Predstave o zlatnom dobu ljudskog roda, iščezlom pred naletom velikog potopa - kazne
za ogrešenje o božije zapovesti, prisutne su kod mnogih naroda. I za Atlantidu se veruje
da je razorena potopom poslanim od Zevsa, pošto je skup olimpijskih bogova ocenio da
su Atlantiđani izneverili ukazano poverenje. Tada su bogata zemlja, njeni gradovi,
građevine, ljudi i njihovo kraljevstvo razoreni do temelja i uništeni, potonuvši u vodeno
prostranstvo. U poslednjih par stotina godina svetlost dana ugledale su pretpostavke da
se iščezla civilizacija nalazila na području današnje Grčke, Španije, južne Francuske,
Apeninskog poluostrva, Britanije, severozapadne Afrike, Švedske, Kavkaza, Novog
Zelanda, Amerike, Rumunije omeđene Karpatima. Kao donekle i na naznačenim
područjima, i u đerdapskoj regiji možemo prepoznati tragove legendi o velikom potopu,
naročito u segmentima verovanja da su tada ljudi pretvoreni u ribe, te da malobrojni
spašeni pripadnici tog roda svoje spasenje duguju vodenim božanstvima. Sr.Stojković je
još 1893. godine pribeležio mit o Đerdapskoj klisuri za koju podunavski narodi pričaju
kako su strahotni džinovi provalili Đerdap razdvajajući južne, Sibinjske Karpate od planina
severoistočne Srbije i pustili da čitavo Belo more isteče kroz njega, ostavljajući za
sobom pusto dno na kome je danas život ljudski. Geolozi s razlogom ukazuju da je
područje Srbije i Rumunije u praistoriji bilo potpoljeno velikim morem. Izdizanjem morskog
dna ovo tle postaje plodno zemljište, da bi u jednom sledujućem geološkom periodu bilo
oblast spajanja dva velika mora. Naknadnim izdizanjem tla, stvoreno je područje plodnih
nizija, Panonske i Vlaško-pontijske, išpartanih rekama kojima Dunav čini utoku u Crno
more. Đerdap je od moreuza prerastao u klisuru.

[kojica]

Najstariji tragovi ludskog života sa Lepenskog Vira, u okolini Donjeg Milanovca,
dopuštaju nam upoznati se sa verovanjima u vodena božanstva predstavljena kao
ribolika stvorenja sa telom ribe i ljudskom glavom. Bog sa istim odlikama, poznat i u
Vavilonu i na Balkanu pod imenom Dagon, bio je predmet poštovanja među
stanovništvom obe dunavske obale Đerdapa. Njegov naziv korene ima u semitskoj reči
dag-mala riba, ali i u hebrejskoj dagan-žito. Živojin Andrejić, uz rezultate svojih
istraživanja daleke prošlosti Srbije, objavio je ilustracije dva eksponata iz Podunavlja -
jednu čine modeli žita izrađeni od pečene gline iz neolitskih naselja na Dunavu, druga je
slika ribolikog boga iz 300. godine p.n.e. pronađena kod Kladova. Telo božanstva iz
Kladova prekriveno je ribljim krljuštima i asocira na mit o potopu koji je na ljudski rod
pustila boginja Istar, da bi se izbavili tek ljudi koji su dobili odlike riba. U odnosu na drugi
kvalifikativ Dagona, pored toga što je gospodar rečnih dubina, on je i simbol plodnosti i
sunčevog ciklusa, izuzetno zanimljivim čine nam se antropomorfne figure pronađene 1982
. na lokalitetu Konopljište kod sela Mihajlovac, na ušću reke Zamne u Dunav, u okviru
naselja starčevačke kulturne grupe. Umesto ljudskih očiju, glave starog božanstva imaju
zrnevlje žita dok zašiljeni vrhovi glave ukazuju na klijanje i rast svete biljke. Upravo to
nas upućuje smatrati da se radi o retkim figuralnim predstavama boga Dagona. Plavljenje
i plodnost kao dve strane božijeg proviđenja dosta su plastično izražene i u verovanjima
i u materijalnim tragovima jedne gotovo zaboravljene kulture. Ako je obilje plodova
odnosno plodnost atlantidske zemlje i roda bila jedna od njenih dragocenosti, onda su
pripadnici jedne takve civilizacije morali poseban respekt imati prema jednom božanstvu
sa atributima kakve srećemo kod Dagona. Na kraju, kako to Luis Spens primećuje, za
samog Posejdona su Grci verovali da je pelaško ili azijatsko božanstvo koje u nečemu
podseća na asirskog Ea ili Dagona.

[kojica]

UMESTO ZAKLJUČKA

Svet sazdan od tmine, vode, vetra i bezdana, kako nam govore legende o postanju,
stvoren je upotrebom deset reči. Ono što je usledilo kao delo sadejstva ljudi i bogova,
neretko je bilo nedovoljno da pospeši predstave o njegovoj beskonačnosti. Morajući da
se umesto Večnošću zadovolje Vremenom, iako stvoreni po božijem liku, žitelji starih
civilizacija tražili su u dalekoj prošlosti potporu mišljenju da postoji blagorodniji život od
onog upravo njima namenjenog. Mit o Atlantidi deo je pritajenih strahovanja od odmazde
za olako potrošeno vreme, ali i nadanja da, nošen dobrim vetrom, ljudski život može biti
barka kojom se stiže do univerzalnog spasenja.


Ranko Jakovljević