Raskoljnikov
Izgleda da je Artemijeva imperija odlučila da uzvrati udarac. Umirovljeni episkop raško-prizrenski uputio je Sinodu SPC zahtev da mu se vrati uprava nad eparhijom. Zahtev je, čak i za laičke institucije, krajnje neuobičajen. Uzmimo slučaj vojske. Generalštab iz svojih razloga razreši dužnosti komandanta garnizona u, recimo, Aranđelovcu i pošalje ga u penziju. A komandant posle nekoliko meseci piše sitno pismo Generalštabu i traži da mu vrate komandu. Ne ide, brate.
Ili ovako: Zoran Stojković, spaljivač knjiga i bivši Koštuničin ministar pravde, razreši dužnosti nekog kadiju u Pičkovcu; kadija se malo primiri, pa presavije tabak i zahteva od Stojkovića da mu vrati upravu nad kadilukom. E, ovo će možda i da prođe, pod uslovom da prognani kadija pristupi DSS-u i svečano se obaveže da neće procesuirati predmete koji nisu po volji Čitluk sahibiji. Mada, u praksi to jako teško prolazi. Da se nije uzjogunio i počeo da sudi ni po babu ni po stričevima, ne bi taj kadija ni bio smenjen.
E, sad. Artemije je inteligentan čovek i dobro zna da ga Sinod nikada neće - niti može - vratiti na vladičanski tron. Pa, dobro, postavlja se pitanje - zašto se upušta u nemoguću misiju. Koliko se ja razumem u te stvari, Artemije podnosi zahtev upravo zato da bi bio odbijen i da bi onda mogao da krene u otvoreni raskol. Već sam na ovim i mnogim drugim stranicama prolio mnogo mastila pišući o razornom dejstvu etnofiletizma na Srpsku pravoslavnu crkvu. Kada se, naime, crkva preterano bavi narodnim i državnim poslovima, onda brzo počinje da pati od narodnih i državnih boleština, što će reći nesloge, pometnji i rascepa. Kako stvari stoje, neće proći mnogo vremena pre nego što dobijemo još jednu pravoslavnu crkvu u Srbiji. A ne treba gledati u kristalnu kuglu da bi se na tronu patrijarha raskolničke crkve ugledao upravo Artemije.
Ovo će biti svakako jedno od najvećih iskušenja Srpske pravoslavne crkve, mnogo veće od svih iskušenja koja je pretrpela tokom decenijske vladavine ateističkog režima. Ukoliko Crkva nastavi da se nadmeće u patriotizmu sa Artemijem i zilotima, vrata budućih raskola biće širom otvorena. Stavljajući se tokom proteklih godina na ovu ili onu stranu, dajući podršku raznoraznim „nevladinim organizacijama“, pretvarajući se u „najznačajniju instituciju srpskog naroda“ i izjednačavajući se sa, recimo, SANU, Srpska pravoslavna crkva je dospela u duhovni ćorsokak. Možda će je sve izvesniji raskol ovoga puta prenuti iz dremeža.
Svetislav Basara