Učenje
Zen učenje je s jedne strane ukorenjeno u mahajani, naročito učenju o budinskoj prirodi,
a s druge strane je to povratak samoj srži budističkog učenja i iskustvu probuđenja. Zen
podučava da Budina svest predstavlja jedinu stvarnost, odnosno da je priroda uma
priroda Bude. Nju nije moguće podučavati, ili preneti putem knjiga ili preko učitelja.
Osnovni način uviđanja ove izvorne prirode motrenje uma. Ovaj cilj se opisuje kao
prađna, nirvana, bodhi, satori, itd.[2]
„Sva su ljudska bića već prosvetljena. Svi su bude po svojoj prirodi. Meditativni napor i
nije ništa drugo nego sam akt budin.[3]“
(Dogen, 13. vek)
Zen podržava neposredan, mistički doživljaj stvarnosti. Zen zastupa prenošenje suštine
i duha budizma neposredno, bez oslanjanja na spise, reči, shvatanja ili postupke. U zen
tradiciji se iskustvo izvorne prirode često uspoređuje s mesecom, a reči i koncepti koji
ga opisuju s prstom koji pokazuje na mesec. Rečima i konceptima to iskustvo nikada se
ne može do kraja iskazati niti opisati, jer to je nešto što svako mora iskusiti za sebe.
U životu monaha smenjuju se meditacija, molitve i žustar fizički rad. Trajna duboka
usredsređenost u bilo kojoj delatnosti, bilo da se radi o meditaciji ili fizičkom radu, vodi
ka duhovnom uvidu i ispunjenosti, odnosno stanju prosvetljenosti. Cilj i svrha ovih
disciplina je u tome da se kroz fizički rad, usredsređenost i beskrajna ponavljanja um
oslobodi stega tela i počne neometano da se iskazuje. Stepen napredovanja čoveka na
umnom planu ogleda se i kroz telesne pokrete, zbog čega zen majstori posmatraju
veštine monaha kao odraz njegovog duhovnog stanja. Asketske prakse nisu posebno
naglašene.
Vikipedija