Momo Kapor

[Cruz]

PRIJATELJSTVO, ZANAT NAJSTARIJI

Godina je sve više – prijatelja sve manje. Prijatelji se gube tako što ih ukradu žene (poslednji put smo ih videli na momačkoj večeri), krade ih posao, kradu ih godine, vreme, krade ih smrt, kradu ih neke druge, strane zemlje, kradu ih nam njihova deca,
njihovo ime u novinama, njihovo lice na televiziji, kradu ih nam naše reči o njima koje su čuli od trećih prijatelja. Održavamo panično neka klimava prijateljstva, krijući sopstvenu slabost i strah da ostanemo sami. Najveći broj naših prijateljstava su neka vrsta bednog sporazuma sa savešću, bekstvo od samoće. Kako samo zavidim prijateljstvima starim pedeset godina! Koliko je samo bilo potrebno ljubavi, strpljenja, mirenja sa greškama, pristajanja na slabost; koliko lukavstva da se godinama krade vreme od posla, od ambicija, od porodice i poslepodnevnog sna – koliko mnogo
razumevanja da se održi ta slabašna, krhka biljka prijateljstva između dva starca što se duže od jednog ljudskog veka nalaze u “Mažestiku”, u podne, posle svih dobrih i loših godina! Dva starca u “Mažestiku”, u podne – dva preko noći ostarela dečaka što poznaju neke samo njima znane prolaze kroz zabranjene kapije kojih više nema, rupe u tarabi, i tajanstvene tunele u iščezlim vrtovima, sada posle svega i druže se svakoga dana u podne: jedanput kafu plaća jedan, drugi put – drugi. Zanimljivo, za kraj nekog prijateljstva uvek okrivljujemo druge, nikad sebe. Retko ko od nas pomisli za sebe da ima možda tešku narav ili sklonost ka novim prijateljstvima. Što se mene tiče, stari prijatelji su mi prave dragocenosti u životu. Naravno, kao i ostali, sklapam nova poznanstva ali više od svega čuvam prijateljstva sa onima koji me pamte dok sam još imao tamnu kosu i bio sklon ludorijama.

[причалица]

Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je deo našeg života, baš kao i okupljanje. Ali nju ne može svako da izdrži! Ona nije za slabe, koji neprestano moraju da budu okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi. I ne može svako iz svoje samoće, poput školjke, oblikovati biser i pokloniti ga drugima. Jer, poznato je: ne pravi svaka školjka biser. Najveći broj njih služi samo za jelo.

Momo Kapor

[Bisernica]

Obrad Milićević, rodom iz sela Zvjerine u Hercegovini, gde ne uspeva ništa drugo sem Hercegovaca, odluči da se 1922. prijavi za žandara u Bileći. Prođe sve ispite. Bio je zdrav k'o dren, pametan, pošten i hrabar, pogađao je u metu, trčao brže od ostalih, rukovao sabljom i bajonetom, bacao najdalje kamena s ramena, nije pušio ni pio, a bio je, kao što se zna, iz dobre familije...
Na kraju, pošto ga primiše u žandare, trebalo je da potpiše rešenje, ali on odbi da to učini.
'Zašto nećeš da potpišeš?', upitaše ga.
'Ne umijem', odgovori. 'Nijesam pismen'.
'Kako, jadan, nijesi... pismen? Pa kako ćeš pisati prijave i zapisnike kad se što desi?'
I tako ga i pored svega ne primiše u žandare, te se on iseli u Ameriku, kuda otputova italijanskim šipom 'San Đovani di Mesina' iz luke Kotor, gde je neki Dubrovčanin, po imenu Baltazar Gradi, sakupljao Hercegovce za rad u rudnicima Bjut Montane.
Kao što kaže stara poslovica: 'Hercegovina sav svijet naseli, a sebe opet ne raseli.' Posle mnogih potucanja, Obrad, kojem su u Nevjorku upisali novo ime O'Brajen, tražeći mesto slično rodnoj Zvjerini, naseli se na severozapadu države Arizone, prema granici Kalifornije, ispod planine Krosman. Živeo je siromašno baveći se onim čim se bavio i na Zvjerini - uzgajao ovce čije je meso prodavao u obližnjem gradu Havasa Sitiju. Država Arizona mu dala sto jutara potpuno neplodne zemlje za simboličnu cenu od pet dolara.
Jednoga dana dok je kopao veliku rupu da napravi čatrnju, istu onakvu kao što je imao u Hercegovini (u tom kraju nije bilo druge vode sem kišnice), iznenada poteče nafta. Postao je tako bogat preko noći. Sagradio je prostranu kuću u kolonijalnom stilu, a za svoju dušu podigao jednu sasvim malu, kamenu, kao što je bila ona u kojoj se rodio, sa ognjištem, gredama i ovnujskim kožama na kojima je spavao sanjajući Zvjerinu.
I tako, dođe i dan da se njegova kompanija spoji sa Standard ojl kompanijom, koja je iz Feniksa poslala čuvenog advokata da se potpišu ugovori. Ali on odbi da stavi svoj potpis!
'Zbog čega nećete da potpišete ugovor?', upita ga zapanjeni advokat.
'Nijesam pismen', odgovori on.
'Gospodine O'Brajen', reče advokat, 'vi ste jedan od najbogatijih ljudi u Arizoni. Šta biste tek postali da ste znali da pišete!'
'Postao bih žandar u Bileći', odgovori Obrad.

[Bisernica]

U Americi mi nedostaju samo dvije stvari: naše novine i burek sa sirom. Od bureka sam digao ruke, a novine izmolim od slučajnih putnika, srećnih što su stigli živi. Odlazim na aerodrom Kenedi i čekam da sleti DC-10. Sedim u kafeteriji sa našim pilotom koji čeka smenu. Pijemo razblaženu američku kafu, pričamo o Mostaru i gledamo reviju najčudnijih moda što nam klizi pred zasićenim očima. Kakvih tu sve lepotica nema! Afrikanki sa metalnim češljevima u kosi, razmaženih Anglosaksonki, skrušenih Japanki, pankerki, plavih stjuardesa iz crne Saudijske Arabije, polunagih putnica i onih umotanih od glave do pete u bele tkanine.
- Pedeset i šeste godine - kaže mi pilot - davali su nam brom u vojsci da se ne uzbuđujemo previše kad vidimo žensko čeljade.
- Kakve to veze ima? - pitam.
- E, pa - kaže on - mislim da je tek sada počeo da mi deluje!

[kojica]

Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno
govori šest jezika obično mu savetujem da se
zaposli na nekoj hotelskoj recepciji.
Tamo čeznu za takvima! Ja, lično, imam
velikih muka i sa maternjim. Jedva nađem reči
koje su mi potrebne za sva čuda koja nam se događaju.
Još u gimnaziji, redovno sam išao na popravne
ispite iz francuskog, ruskog i srpske gramatike.
Nikako da uhvatim jedno slobodno popodne i
naučim taj engleski - kako se reklamiraju "kursevi"!

Jedna nadobudna dama u nekom otmenom
diplomatskom društvu pokušala je da me uvredi:
"Kako nam to, vi, otkrivate Ameriku u svojim
knjigama, a ne znate engleski?"- pitala me je.
"Gospođo", kazao sam, "Kolumbo je, takođe,
otkrio Ameriku, a nije znao ni reči engleskog!"

Siroti naši prevodioci! Koliko li je tek njima
teško kada pokušaju da prevedu neprevodivo.
Piše mi jedan iz Amerike:
"U vašoj priči, koju upravo prevodim, postoje
neki nejasni izrazi, pa vas molim da mi ih objasnite.
Pišete da je to koštalo kao "kajgana svetog Petra ".
Odakle znate da je sv.Petar jeo omlete?
Ako je, pak, jeo, koliko je mogla da košta ta
kajgana kada je toliko skupa? Od koliko jaja?
U kojoj valuti je plačena? Da li bih taj izraz mogao
da prevedem kao: "St.Peter's scrambled eggs"?
Kada smo kod jaja, kod vas sam pronašao izraz
"jaje na oko"? Šta je to? "Egg on eye"? Zašto bi
neko stavio jaje na oko? Da se možda, kod vas očna
oboljenja ne leče jajima? Unapred zahvalan itd."

Jedan drugi me pita u pismu, šta to znači da je
mališan bio "pljunuti otac"? Ko mu je i zašto
ispljuvao tatu? Da li se kod nas pljuju očevi i
kojom prilikom? Zanima ga, takođe, izraz
"buni se k'o Grk u apsu". Zbog čega je taj Grk
zatvoren kod nas i zašto je protestovao? I kako
je, uopšte, moguće da nekome "padne sekira u med"?
Otkud sekira u medu? Zar se med ne čuva u teglama
ili zatvorenim posudama?
Mislim da je zaboravio najvažniji izraz
"Pijan k'o majka!"

Sa izrazom "spava k'o zaklan", imao sam najviše
neprilika. Kako prevesti na civilizovani jezik,
da neko tako dobro i slatko spava, kao da su ga
preklali? Da li smo se kroz istoriju toliko dugo
klali da nam je pokolj već ušao u metaforične snove?

No, najviše pitanja dobio sam u vezi sa tipičnim beogradskim
izrazom koji ima toliko skrivenih značenja, a ne
znači ništa - "landara pišore"! Ili kada je neko
pomalo bleskast, pa ga zovu "indi-mindi-saja-paja"?
Da ne pominjem stari izraz: "Šatro, Pera, Mika, Laza"!

Prevodioce zanima još i to zašto su za nas
toliko udaljena baš "Španska sela" (To su za mene
španska sela), kad ima mnogo udaljenijih, kao što su,
na primer, novozelandska ili peruanska?

Dobro je da se nisu setili da me pitaju šta znači
"rasturi ga k'o Bugarin ćurku", i zbog čega se neko
"smeje k'o lud na brašno? Šta ima smešno u brašnu?
Da li kod vas u pekarama rade ludaci?

Ipak lakše mi je da odgovorim na pitanje o rečima
i izrazima nego o stvarima u ovoj zemlji koje ni ja,
zaista, ne umem da objasnim.

Ukratko, da se poslužim rečima jedne
novokomponovane pesme:

"Ne plači mi na kućnome pragu
Da mi vrata ne povuku vlagu."

[LonČe]

Inkognito

Zan Zak i ne primeti kako mu u Parizu prohuja osamnaest godina otkako nije bio u domovini. Roditelji u jednom zabitom juznom selu behu mu vec davno pomrli, a zavicaj izbledeo kao metafora. Usijani kamen pod stopalama, zujanje muva, dosada i prasnjavi oblak usred koga tutnji stado ovaca, - to je bilo sve cega se mutno secao. U Beogradu, gde je zapoceo da studira kostimografiju (izbacen sa Akademije posle prve godine), ionako nije imao nikoga. Gde mu je,
ustvari, bila kuca? Kome je pripadao? Izgubio je cak i svoje prezime, posto su Francuzi tesko izgovarali Janjic. Janjich! Od Jan-jich, postao je tako Zan Zik. Bien! Setio bi se svoga porekla
s vremena na vreme, kada bi u "Ekspresu" ili "Pari macu" citao clanke o sebi. "Genijalni Balkanac oblaci Francuskinje|" Ili: "Kako je mali krojac postao modni car!"
Sve je pocelo tako sto 1959. Zan Zak opet nije imao gde da stanuje. Kad covek nema stana u Beogradu ili Parizu, mislio je, onda je mnogo bolje da ga nema u Parizu.
Otputovao je bez prtljaga. Njegov kofer sa svim sto je posedovao na svetu ostao je zaplenjen kod stanodavca u Generala Zdanova 52. Istina, kosulje su se vec davno ubudjale, a knjige - bile su,
uglavnom, pozajmljene: kome je do knjiga? Ali opet! Bilo je tamo nekoliko dragih fotografija koje vise nikada nece moci da budu snimljene. Njegova slika sa setim razredom, gde svi decaci gledaju prema fotografu u skolskom dvoristu - samo on pilji u nebo, praveci se originalan. Fotografija izvesne Vane, neka njena pisma. Nije vazno. Kofer je ostao zaplenjen zbog neplacene stanarine.
Uopste, pre dolaska u Pariz Zan Zak je bio mnogima duzan. Ali vise nego bilo kome, on je dugovao Beogradu, bez koga ne bi postao ono sto jeste: covek cijeg se imena vec pribojavaju Karden i Kurež. U tom gradu njemu su se dogodile najvaznije stvari, upravo one zbog kojih naoko povucen, tih mladic i odluci da se sveti i postigne nesto u zivotu. U Beogradu je, naime, nacrtao svoje prve kostime za "San letnje noci", koji su mu u Narodnom pozoristu glatko odbijeni kao potpuno neupotrebljivi. U tom gradu je godinama sa zaviscu gledao mladice i devojke kako setaju nedeljom pre podne po Terazijama,ceznuci da i sam jedanput bude elegantan. Stvorio je dvesta smelih nacrta za neku imaginarnu prolecnu kolekciju, kojoj su se od srca smejali u svakoj fabrici konfekcije gde bi ponudio svoju usluge. Ti isti ljudi, deset godina kasnije, placali su skupo Francuzima da ih smeju kopirati, ili su ih, jednostavno, krali, menjajuci samo po koji nevazan detalj. U Beogrdu mu je Vana kazala jedanput zauvek neopozivo NE i udala se preko noci za prvog koji joj je ponudio brak.
Jednom recju, Beograd mu je dao sve sto moze da posluzi kao pogonsko gorivo za let izvan orbite kroz slobodni prostor u svet.
Taj grad mu je otvoreno stavio do znanja da nikome nije potreban; poklonio mu je energiju ocajnika koji vise nema sta da izgubi.
Umetnike ne unistava beda; pre bi se moglo reci da je za njih smrtonosna udobnost. Zar bi doterao dovde dokle je stigao da mu je u Beogradu islo kako treba? Gde su danas oni elegantni momci sa Terazija? Sigurno su vec odavno ugojeni i pomireni sa prosecnoscu.
A Zan Zak, jos vita - sama kost i koza ipregnirana dimom vecitog "Gouloaza" u zubima - vlasnik je treceg modnog studija po velicini u Parizu. Stvorio ga je sam, bez icije pomoci, radeci nocima i godinama, najpre kao mali, nepoznati krojac u Diorovoj radionici, a kasnije kao asistent Iv Sen Lorana. Danas Zan Zak odlucuje sta ce sutra nositi Pariz, a prekosutra i cistav svet! Stvarno si zasluzio svoj odmor, Zan Zak!
Dok je "Boing 707" Air Francea kruzio nad Beogradom, cekajuci dozvolu za sletanje, Zan Zak je kroz prozor gledao ridja proletnja prostransta; razlivenu Savu i Dunav, vrhove drveca sto su virili iz vode iznad potopljenih ada... Kako uzbudljiv predeo! U jednom tenutku srce mu snaznije zakuca, kad ugleda iskosenu Kalemegdansku tvrdjavu. Evo Beogada! Tu, iznad usca, pobijen je prvi slavenski kolac i prikupljeno razbacano kamenje rimskog utvrdjenja. Singidunum.
Sin-gi-du-num. Sing. In. Dum. Dum. Dum. Otkad ne sanjam na maternjem jeziku?
- Na sta to licis?- pita carinik Zan Zaka, uprodjujuci ga sa znatno mladjom fotografijom u pasosu.
- Kako to mislite? - bile su posle toliko godina njegove reci na srpskom.
Odeven je u svoje legendarne, poslovicno izbledele pantalone od rebrastog somota i americku vojnu vetrovku iz Vijetnama, ciji je levi rukav izbusen mecima. Dobio je na poklon od kolege, americkog kreatora, Dzona Fijendake iz Bostona. Proseda kosa pada mu valovito na ramena. Mada je sam stvarao, prezirao je modu i da se lepo nosi. Tako je uspeo da lici na ostarelog hipika - neku vrstu modnog proroka. Godinama je brizljivo negovao smisljenu pohabanost iz dekorativnih razloga. Zar se ovde u Beogradu, ljudi jos cene po glupim "teget" odelima i kravatama? Boze, pa to je potpuno zaboravio!
- Dodji ovamo!- naredi mu carinik, gromada od coveka. -Dodji da te malo pretresem... Takvi kao ti sigurno nose drogu!
Sta mi je sve ovo trebalo, misli Zan Zak, dok ga carinik odvodi u neku sobu mutnih, staklenih zidova. Nisam smeo da se prepustam nostalgiji! Uleteh u klopku! Ko je samo napisao onu pricu "Domovino, ti si kao zdravlje"? Bas bih voleo da mu kazem rec-dve!
Svuci vindjaknu!- naredjuje carinik.
Svukao je vetrovku i tada ga krupni covek iznenada steze celicnim misicama na svoja siroka prsa. Osetio je na licu ostrinu njegove brade.
- I tako, ne poznajes vise Ziku? - viknu. - Pofrancuzio se, je li?
A kad si mi krao slaninu iz paketa u domu "14. decembar", to nista, a? I sad se ne secas starog Zila! Pili su viski u carinskoj sobi.
- Pa, vidim, brate da ti tamo nije islo bogzna kako... - razgledao
ga je stari drugar sa zastitnickom neznoscu. - Imas pravo sto se vracas! Naci ce tebi Zika neki poslic...
Dobro. Nije ni ocekivao da ce vec carinici na aerodromu znati za njegovu francusku slavu, ali zar ovde ipak nisu culi da je odevao prvu damu Francuske u Jelisejskoj palati i da je Veruska sekla vene kad ju je napustio?
- Dobro, reci ti Ziki cime se tamo, u stvari, bavis? -pita ga stari drug i sipa novu turu pica.
- Na dvojica - kaze Zan Zak - bavimo se istim poslom. Razlika je samo u tome sto ti ljude svlacis, a ja ih oblacim... Imas li, mozda, kcerku?
Studentkinja! - kaze ponosno Zika - i vadi fotografiju iz novcanika.
- Osamnaesta joj...
Zan Zak otvara mali kofer i vadi svoj poslednji model nestvarno lakehaljine od ciste ljubicaste svile, koji je poneo ni sam ne znajuci za koga. Ta stvar apsolutno nema cene!
- Odnesi joj ovo... poklanja haljinu cariniku, kome svila potece u slapu niz krupne sake. - Ona ce ti reci cim se bavim!
Vratio se kao pobednik u grad u kome je pretrpeo svoje najvece poraze. Puni dzepovi suskavih novcanica stitili su ga od surovosti sveta. Na kraju, imao je francuski pasos, koji nije pokazao. Dvojno drzavljanstvo, za svaki slucaj. Bio je oprezan. Odvezao se taksijem do grada. Ljudi su se promenili, ali ravnica kroz koju se vozio ostala je ista, nepormenjena. Isti odnos neba i
poorane, podatno rastresite, masne crnice koja se pusi ocekujuci da je prekrije noc. Njegova zemlja. Zemlja. Zemlja. Zemlja gde te cak i carinici ljube i placaju ti pice.
Odlucio je da odsedne u "Mazestiku". Zapamtio je taj hotel kao svetiliste luksuza, u koje nije smeo ni da zakoraci u svoje vreme. Pa i veceras, sa cetrdeset i dve godine i svom svojom slavom na plecima, osecao je nesto slicno tremi dok je ulazio preko iskrzanog lauf-tepiha u recepciju. Portir ga je samo letimicno pogledao i nastavio da resava ukrstene reci. Promrmlja da nema
ni apartmana ni soba. Nije imao srece! Ali soba nije bio ni u "Moskvi", niti u "Metropolu". Cak je i predsednicki apartman u hotelu "Jugoslavija" bio zauzet! Objasnili su mu da se u gradu upravo odrzava veliki Sajam automobila i da su svi hoteli rezervisani unapred vec mesecima. Zao mi je! Nigde ni jednog slobodnog mesta.
Oseti potrebu da se smeje kao lud, bas kao na kraju filma "Blago Sijera Madre", kad vetar razgoni na sve strane krvavo steceni prah iz pocepanih vreca, ali, umesto smeha, obuze ga
nelagodnost - u stvari, pritajena panika ucini da mu kolena postanu meka i klecava. Nista mu, dakle, nije vredelo sto se u Beograd vratio kao pobednik da harmonikom kreditnih kartica koje
su mu otvarale sva vrata - posle osamnaest godina (savrsenog li apsurda!) bio je ponovo na pocetku - na ulici! Potpuno neverovatno!
Racunao je sa svim mogucim lukavstvima , pretvaranjima, zlobom svojih bivsih kolega sto ga vide uspelog; racunao je sa zaviscu, tako prirodnom kad se covek vrati sa tesko stecenim evropskim imenom, ali Beograd, izgleda, izabere uvek najnepredvidljiviji nacin da nas povredi. Ko je mogao i da sanja da nece imati gde da prespava svoju prvu noc? To nije mogao da smisli ni u strasnim nocnim morama dok se u bunilu prevrtao bez sna, dozivljavajuci po ko zna koji put onu strasnu januarsku noc 1956, kad je prijatelj kod koga je jedno vreme stanovao zaboravio da mu ostavi kljuc od kapije, pa je do zore skakutao po snegu i obilazio usnulu Kalenica pijacu, zavideci smrtno svima sto su, umotani u toplu cebad, spavali, ne znajuci za njegovu muku.
Beograd se, dakle, mora uvek osvajati iz pocetka.
Znao je samo jedno: ni po koju cenu ne sme traziti prenociste kod onih malobrojnih, preostalih prijatelja! Potpisao bi tako neopoziv dokument o svom neuspehu. To bi se brzo proculo po varosi i osamnaest godina bi bilo uzalud protraceno. To, nikako, ne!
Spustio se do zeleznicke stanice. Na ulazu u stanicnu zgradu presrete ga nekoliko zena. Videci ga neodlucnog, kako stoji sa koferom u ruci, nudile su mu grakcuci prenociste. Jedan trenutak
se odlucivao da li da prihvati ili ne, ali pogled na ta podbula lica profesionalnih podvodacica, njihove bradavice iz kojih su rasle dlake, dvosmisleni nacin na koji su baratale recima, pitajuci
ga zeli li "pun" ili "prazan" krevet, kao da ga je opet vracalo u vlast svih onih, vec odavno u pamcenju potisnutih zenturaca - ucenjvacica, njegovih bivsih stanodavki i gazdarica. Isti oni
pokreti, ista neskrivena drskost podzemlja; iste kucne haljine neodredjene boje, izbledelog dezena, umascene i prozete vecitim kuhinjskim vonjem neopranog posudja u umivaoniku... Sve to hvatalo ga je ljigavo mlakim pipcima i vuklo nekuda duboko, u tamu sporednih sokaka, niz stepenista za poslugu oronulih gospodskih zdanja - sada mrznjom izdeljenim zajednickim stanovima - tamo, u lose osvetljene jazbine i brologe iz kojih nema bekstva ni povratka. Oseti ponovo zadah bede i kvarnih zuba i shvati da je nasmrt umoran od bezanja; sa cetrdeset i dve godine ne bi vise imao snage da sve to jos jednom prodje i izdrzi. Bio je lako pobedjen i zadavljen. Blagostanje u kome je ziveo poslednjih godina razmeksalo ga je i ucinilo neotpornim na siromastvo. Odgurnuo je zene i kroz metez njihovih mlitavih tela, pracen psovkama i bestidnim cerekanjem, odjurio je do stanicne garderobe da ostavi kofer. Garederoberi su ga sumnjicavo gledali, kao da im ostavlja tempiranu paklenu masinu. Pred njim se pruzala besana noc. I on joj se prepusti. Bas kao nekada, dok je lutao ulicama bez drugog cilja sem da utuca vreme, Zan Zaka noge same odvedose do slikarske Kasine. Srce mu je lupalo kao ludo kad u mracnoj ulici ugleda njeno bledonaradzasto svetlo; nekada je svake noci svracao da se tu nadje sa drustvom. U to vreme iamo je kod sefa sale neograniceni kredit.
Nista se nije promenilo. Proze ga teski miris zaprske, koji je navirao iz kuhinje u talasima kad god bi neko od kelneta gurnuo nogom vrata. Sve je bilo na svom mestu, cak i sef sale u pohabanom crnom odelu zapisivao je kao nekad narudzbe na pultu pokraj zvoncave kase. Bio je, najzad, medju svojima!
- Hej! obradova mu se Zak i krenu u susret. - Sve is mladji i mladji!
Pruzio je sefu sale teatralno ruku, ali ovaj ga je gledao bez ikakvog izraza, kao da ga vidi prvi put u zivotu. Zan Zakova ispruzena ruka ostade, pred svima, u vazduhu...
- Zar me se ne secas? - upita malo zbunjen. - To sam... ja...
- Poznajem te - rece sef. - To si ti. Znam. Zan Zak. Citali smo o tebi...
- Je l' se ti nesto ljutis? - upita Zan Zak, spustivsi neprihvacenu ruku.
Kasina se utisa. Ovde se ne desava svaki dan bogzna sta zanimljivo i jedan ovakav susret nije mogao da prodje nezapazeno. Zan Zak je odmotavao unatrag uspomene u glavi.
- Ah, da! - seti se. - Ostao sam ti sigurno nesto duzan?
- Tacno!- potvrdi sef i dalje bez izraza. - Ostao si nesto duzan.
- Slusaj, nisam zano da cu se ovoliko zadrzati? Osamnaest godina... Ej, nije sala! Pogledaj, obojica smo osedeli!
Sef ga je i dalje gledao bez reci, kao kroz mrenu.
- Koliko sam duzan? - upita Zan Zak.
- Cetrdeset hiljada... - odgovori. - Imam zapisano.
Zan Zak izvuce smotuljak zguzvanih novcanica. Izvukao ih je drhtavim prstima, nasumice, onoliko koliko je zahvatala saka u dzepu padobranske bluze. Posle toliko godina odsustvovanja nije se snalazio sa dinarima, tek promenjenim na aerodromu, i to mu, odjednom, bi cudno. Odbrojao je cetiri novcanice od po deset hiljada i pruzio iz sefu, koji ne pomeri ruku da ih primi.
- Uzmi... -rece.
- To vise nisu iste pare!
- Koliko sada kosta cetrdeset hiljada? - upita Zan Zak.
- Otprilike osamdeset!
Pruzio mu je sav novac koji je drzao u ruci, oko sto pedeset hiljada.
- Je li sad dovoljno?
Jedna desetohiljadarka odleprsa na patos i sef se sagnu da je dohvati. Dok se saginjao, Zan Zak primeti da je ostario; izgubio je nekadasnju gipkost i taj pokret ga je, ocigledno, kostao napora.
- Sada je sve u redu... - rece ispravljajuci se, crven u licu zbog krvi koja mu je udarila u glavu. - Sada je u redu! Hoces nesto da popijes?
- Necu... - rece Zan Zak. - Oprosti, necu... Moram da idem.
Izasao je pognute glave iz Kazine, gde vise nikoga nije poznavao. Nogu pred nogu, odsetao se polako do Kalemegdana. Koracajuci tamnim stazama i gubeci se u njihovom lavirintu, ni sam ne zna kako, iznenada izbi na bedeme tvrdjave sto su se strmo obrusavali u siprazje i noc. Iznenada, iza oblaka izroni pun mesec, pa dve reke mutno blesnuse poput seciva ukrstenih sablji koje je neko zavitlao u tamu.
Taj beskrajan prostor okupan mesecinom, sto se pruzao s onu stanu usca, obuhvati ga svojom sumnom sirinom. Leti, secao se, to je nepregledno more travuljine i ritova u izmaglici. Osluskivao je svetinjsko krestanje barskih ptica, trazeci na francuskom potrebnu rec za sevar. Seti se i jedne noci na zavejanom Kalemegdanu, gde se ocajnicki oprastao i ljubio sa Vanom,
oslonjen ledjima na zid Rimskog bunara. Ta noc se prvih godina
Zan Zakovog dobrovoljnog izgnanstva pojavljivala uokvirena ledenim kristalima nostalgije. Njegovi dlanovi na toplim devojackim butinama, a okolo bela pustos... Kada mu je bilo hladno, tamo na levoj obali Sene, otvarao je po ko zna koji put Vanin kaput od sive dlake, podizao joj nezno suknju i zavlacio se duboko u nezno svilasti azil, grejuci dlanove na njenim toplim bedrima, dok im se dah ledio, a negde duboko u lagumima klokotala podzemna kalemegdanska voda, ispiruci kosti ratnika.
Gde li je sad ona? Istrulela uspomena, bas kao i njegov stari prazni kofer, izbacen na kisu u dvoriste Generala Zdanova 52?
Dva puta su ga legitimilisali te noci.
Sklupcan uz kapiju Tvrdjave docekao je promrzao jutro, uzeo taksi, pokupio kofer sa stanice i odvezao se na aerodrom.
Dok je Boeing pravio viraz nad Beogradom, trazio je iznad usca reka, negde u vremenu, dve sicusne tacke koje su e, nekada davno, zauvek oprastale, a koje je sada gledao iz vizure Boga,
oblaka, ptice, kao neciji potpuno tudji zivot. Spavao je zavezan za sediste prve klase i ne primetivsi da su ga stjuardese Air Fransa pazljivo pokrile pledom.