Najveći svjetski naučnici i pronalazači/abecedno

[Пркос]

A
Nils Alwall, (1904-1986), Sweden ? the dialysis machine
Archimedes, (circa 287 BC-212 BC), Greece
Manfred von Ardenne, (1907-1997), Germany
William George Armstrong, (1810-1900), England ? hydraulic crane
Joseph Aspdin, (1788?1855), England ? artificial cement
John Vincent Atanasoff, (1903-1995), Bulgaria ? modern computer


B
Charles Babbage, (1791-1871), England ? Analytical engine
Leo Baekeland (1863-1944), Belgian?American ? Velox photographic paper and Bakelite
Ralph Baer, (1922-), German born American ? the home video game console
John Logie Baird, (1888-1946), Scotland ? a working television
John Bardeen, (1908-1991), USA ? co-inventor of the transistor
Trevor Baylis, (1937- ) ? a wind-up radio
Arnold O. Beckman, (1900-2004), USA ? pH meter
Alexander Graham Bell, (1847-1922), Scotland ? telephone
Karl Benz, (1844?1929), Germany ? the petrol-powered automobile
Emile Berliner, (1851-1929), Germany and USA ? the disc record gramophone
Tim Berners-Lee, (1955-), England ? with Robert Cailliau, the World Wide Web
Bi Sheng, (?-1052), China ? primitive movable printing types
Katherine Blodgett, (1898-1979), England ? nonreflective glass
Nils Bohlin, (1920-2002), Sweden ? the three-point seat belt
Joseph-Armand Bombardier, (1907-1964), Canada ? snowmobile
Seth Boyden, (1788-1870), USA ? invented a nail-making machine
Walter Houser Brattain, (1902-1987), USA ? co-inventor of the transistor
Louis Braille, (1809-1852), France ? the Braille writing system
Karl Ferdinand Braun, (1850-1918), Germany ? cathode-ray tube oscilloscope
Edwin Beard Budding, (1795-1846) England ? lawnmower
Roger Bacon, (1214-1292) England ? magnifying glass


C
C?i L?n, (c. AD 50?121), China ? paper
Marvin Camras, (1916 - 1995), USA ? magnetic recording
Chester Carlson, (1906-1968) USA ? electrophotography
Wallace Carothers, (1896-1937), USA ? Nylon
Samuel Hunter Christie, (1784-1865), England ? Wheatstone bridge
Henri Coanda, (1886-1972), Romania ? jet
Christopher Cockerell, (1910-1999), England ? Hovercraft
Jacques Cousteau, (1910?1997), France ? co-inventor of the aqualung
Holger Crafoord, (1908-1982), Sweden ? inventor of the artificial kidney
Nicolas-Joseph Cugnot, (1725-1804), France ? automobile
Juan de la Cierva, (1895--1936), Spain ? the autogyro
Richard Cinque, (1960-Current), USA ? Sock Clip, Plate Caddy
William Cullen, (1710-1790), Scotland ? first artificial refrigerator


D
Gustaf Dal?n, (1869-1937), Sweden ? invented the AGA Lighthouse
Salvino D'Armate ? credited for inventing eyeglasses in 1284
Lee DeForest, (1873-1961), USA ? triode, amongst others
Sir James Dewar, (1842-1923), Scotland ? Thermos flask
William Kennedy Laurie Dickson, (1860-1935), Scotland ? motion picture camera
Rudolf Diesel, (1858-1913), Germany ? Diesel engine
Karl Drais, (1785-1851), Germany ? bicycle (Draisine)
Cornelius Drebbel, (1572-1633), The Netherlands ? first navigable submarine
Richard Drew, USA ? Scotch (or cellophane) tape


E
George Eastman, (1854-1932), USA ? roll film
Thomas Edison, (1847-1931), USA ? phonograph, commercially practical light bulb, amongst others
Douglas Engelbart, (1925-), USA ? the computer mouse [1]
Rune Elmqvist (1857-1924), Sweden - implantable pacemaker
John Ericsson (1803-1889), Sweden ? the two screw-propeller
Lars Magnus Ericsson (1846-1926), Sweden ? the handheld micro telephone


F
Philo Farnsworth, (1906-1971), USA ? vacuum tube television display
Reginald Fessenden, (1866-1932), Canada ? two-way radio
Adolf Eugen Fick, (1829-1901), Germany ? contact lens
John Ambrose Fleming, (1848-1945), England ? vacuum diode
Benjamin Franklin, (1706-1790), USA ? the pointed lightning rod conductor, bifocals
William Friese-Greene, (1855-1921), England ? cinematography


G
Bengt Gadefelt, (1924-2001), Sweden ? the turbo engine for cars
Robert Goddard, (1882-1945), USA ? liquid fuel rocket
Heinrich G?bel, (1818-1893), Germany ? first functional incandescent lamp
Gordon Gould, (1920-2005), USA ? laser
Richard Hall Gower, (1768-1833), United Kingdom ? ship's hull and rigging
Bette Nesmith Graham, (1924-1980), USA ? Liquid Paper
Chester Greenwood, (1858-1937), USA ? thermal earmuffs
James Gregory, (1638-1675), Scotland ? reflecting telescope
William Robert Grove, (1811?1896), Wales ? fuel cell
Otto von Guericke, (1602-1686), Germany ? vacuum pump
Johann Gutenberg, (circa 1390s-1468), Germany ? modern movable type printing press


H
John Hadley, (1682-1744) ? the sextant
James Hargreaves, (1720-1778) ? invented the spinning jenny
John Harrison, (1693-1776) ? marine chronometer
Victor Hasselblad, (1906-1978), Sweden ? invented the 6 x 6cm single-lens reflex camera
Rudolf Hell, (1901-2002), Germany ? the Hellschreiber
Jozef Karol Hell, (1713-1789) Slovakia ?the water pillar
Joseph Henry, (1797-1898), USA ? electromagnetic relay
Erna Schneider Hoover, USA ? computerized telephone switching system
Frank Hornby, (1863-1936) England ? invented Meccano

I


J
Karl Jatho, (1873-1933), Germany ? airplane
Carl Edvard Johansson, (1864-1943), Sweden ? gage block sets
Johan Petter Johansson, (1853-1943), Sweden ? the pipe wrench and the modern adjustable spanner
Nancy Johnson ? American version of the hand cranked ice cream machine in (1843)
Aleksandar Just ? Croatia, electric bulb

K
Charles F. Kettering (1876-1958) USA ? invented automobile self-starter ignition, Freon ethyl gasoline and more
Jack Kilby, (1923-2005) USA ? patented the first integrated circuit
Fritz Klatte, (1880-1934), Germany ? vinyl chloride, forerunner to polyvinyl chloride
Margaret Knight, (1838-1914), USA ? machine that completely constructs box-bottom brown paper bags
Ivan Knunyants ? (1906-1990) Ukraine invented Nylon-6
Gleb Kotelnikov, (1872-1944), Russia ? knapsack parachute
Stephanie Kwolek, (1923-), USA ? Kevlar


L
Hedy Lamarr, (1913-2000), Austria and USA ? Spread spectrum
Edwin H. Land, (1909-1991), USA ? Polaroid polarizing filters and the Land Camera
H?kan Lans, (1942-), Sweden ? STDMA datalink (Self organising Time Division Multiple Access), colour computer graphics
Irving Langmuir, (1851-1957), USA ? gas filled incandescent lamp, hydrogen welding
Lewis Latimer ? worked with Thomas Edison and patented an improved lightbulb manufacturing process
Gustav de Laval (1845-1913), Sweden ? invented the milk separator and the milking machine
Sergei Vasiljevich Lebedev, (1874-1934), Russia ? synthetic rubber
Leonardo da Vinci, (1452-1519), Italy
Justus von Liebig, (1803-1873), Germany ? nitrogen-based fertilizer
Frans Wilhelm Lindqvist, (1862-1931), Sweden ? Kerosene stove operated by compressed air
Ivan Lupis-Vuki?, (1813-1875), Croatia ? self-propelled torpedo


M
Guglielmo Marconi, (1874-1937), Italy ? radio
Elijah McCoy, (1844-1929), USA ? automatic lubricator for oiling steam engines
Antonio Meucci, (1808-1896), Italy ? the telephone
Narcis Monturiol i Estarriol, (1819-1885), Spain ? steam powered submarine
Robert Moog, (1934-2005), USA ? the Moog synthesizer
Montgolfier brothers, (1740-1810) and (1745-1799), France ? hot-air balloon
Samuel Morey, (1762-1843), USA ? internal combustion engine
Garrett A. Morgan, (1877-1963), USA ? inventor of the gas mask, and traffic signal.
Samuel Morse, (1791-1872), USA ? telegraph


N
Alfred Nobel, (1833-1896), Sweden ? dynamite
Isaac Newton,(1642-1727), England ? reflecting telescope (which reduces chromatic aberration)
Carl Rickard Nyberg, (1858-1939), Sweden ? the blowtorch


O
Theophil Wilgodt Odhner, (1845-1903), Sweden ? the Odhner Arithmometer, a mechanical calculator
Elisha Otis, (1811-1861), USA ? passenger elevator and concommitant safety device


P
Helge Palmcrantz, (1842-1880), Sweden ? the multi-barrel, lever-actuated, machine gun
Spede Pasanen, (1930-2001), Finland ? The ski jumping sling
Slavoljub Eduard Penkala, (1871-1922), Croatia ? ball point pen
Gustaf Erik Pasch, (1788-1862), Sweden ? the safety match
Henry Perky, (1843-1906), USA ? Shredded wheat
Peter Petroff, (1919-2004), Bulgaria ? digital wrist watch, heart monitor, weather instruments
Christopher Polhem, (1661-1751), Sweden ? the modern padlock
Olivia Poole, (1889-1975), USA, White Earth Indian Reserve ? the Jolly Jumper baby harness
Baltzar von Platen (1898-1984) Sweden ? refrigerator
Mihajlo Pupin (1858?1935) Serbia ? pupinisation, tunable oscillator, Pupin coil


Q


R
Wilhelm Conrad R?ntgen, (1845-1923), Germany ? the x-ray machine


S
Augustus Siebe,(1788-1872) Saxony&England Inventor of the standard diving dress
Alberto Santos-Dumont, (1873-1932), Brazil ? non-rigid airship and airplane
Adolphe Sax, (1814-1894), Belgium ? saxophone
August Schrader, USA ? Schrader valve for Pneumatic tire
David Schwarz, (1852-1897), Croatia, ? rigid ship, later called Zeppelin
William Bradford Shockley, (1910-1989), USA ? co-inventor of transistor
Werner von Siemens, (1816-1892), Germany ? an electromechanical "dynamic"
Sir William Siemens (1823-1883), Germany ? regenerative furnace
Igor Sikorsky, (1889-1972), Ukraine ? helicopter
Elmer Ambrose Sperry (1860?1930), USA ? gyroscope-guided automatic pilot
Levi Strauss, (1829-1902), USA ? blue jeans
John Stringfellow, (1799-1883), England ? airplane
Joseph Swan, (1828-1914), England ? inventor, physicist


T
Nikola Tesla, (1856-1943), Serbian-Croatian-American ? inventor of the induction motor, alternating current polyphase power distribution system, wireless communication, robotics, logic gates, the bladeless turbine, radio and VTOL aircraft (among others).
Benjamin Chew Tilghman, (1821-), USA ? sandblasting
Leonardo Torres y Quevedo, (1852-1936), Spain
Alfred Traeger, (1895-1980), Australia ? the pedal radio
Alan Turing, (1912-1954), England ? the Turing machine


U
Lewis Urry, (1927-2004), Canada ? long-lasting alkaline battery


V
Alessandro Volta, (1745-1827), Italy ? battery
Faust Vran?i? (1551-1617), Croatia, parachute


W
Erik Wallenberg, (1915?1999), Sweden ? invented the Tetra Pak
Barnes Wallis, (1887-1979), England ? bouncing bomb
Ghulam Sediq Wardak, (1942-), Afghanistan ? 341 unpatented inventions
Robert Watson-Watt, (1892-1973), Scotland ? microwave radar
Jonas Wenstr?m, (1855-93), Sweden ? the three-phase electrical system
George Westinghouse, (1846-1914), USA ? Air brake
Charles Wheatstone, (1802-1875), England ? concertina, stereoscope, microphone, Playfair cipher
Eli Whitney, (1765-1825), USA ? the cotton gin
Frank Whittle, (1907-1996) ? co-inventor of the jet engine
Otto Wichterle, (1913-1989) Czechoslovakia ? invented modern contact lenses
Sven Wingquist, (1876-1953), Sweden ? Self-aligning ball bearing
A. Baldwin Wood, (1879-1956), US inventor & engineer
Granville Woods, (1856-1910), USA ? the Synchronous Multiplex Railway Telegraph
The Wright brothers, Orville Wright (1871-1948) and Wilbur Wright, (1867-1912), USA ? aeroplane
Arthur Wynne, (1862 - 1945), USA ? crossword puzzle


X


Y
Hidetsugu Yagi, (1886-1976), Japan ? Yagi antenna
Asen Yordanoff (1886-1967) Bulgaria ? Douglas DC-3
Arthur M. Young, (1905-1995), USA ? the Bell Helicopter


Z
Ferdinand von Zeppelin, (1838-1917), Germany ? rigid airship
Konrad Zuse, (1910-1995), Germany ? first functional tape-stored-program-controlled computer
Vladimir Zworykin, (1889-1982), Russia ? the iconoscope and the kinescope

izvor:Wikipedia

[Пркос]

Napomena: Tekstovi koji slijede su preuzeti sa neta,a glavni izvor je knjiga "VELIKANI KOJI SU OBELEŽILI CIVILIZACIJU"
Dr Simo Jelača .

ANAXIMANDER (611-547 PNE), grčki astronom

Rodjen je u Miletu, na ostrvu Samos. Anaksimander je astronom, koji je postavio prve koncepte vasione. Pored astronomije izučavao je fiziku, filozofiju i geometriju. Pre Anaksimandera verovalo se da zemlja stoji na osloncu u vasioni i da ima oblik diska, što je on prvi opovrgao. Medjutim, verovao je da Sunce, Mesec i zvezde rotiraju oko Zemlje. Anaksimander je prvi upotrebio pojam vasione i tvrdio da izmedju Zemlje, Sunca, Meseca i zvezda postoji vazduh. Pogrešno je, medjutim, mislio da su zvezde bliže Zemlji od Meseca, a da je Sunce najudaljenije u svemiru. On je izradio prvu mapu do tada poznatog sveta i izradio prvi sunčani sat, sa ravnodnevnicama u Grčkoj, kao i sunčane osvetljenosti u Vavilonu. U domenu biologije preteča je Darvinove teorije o evoluciji.

PYTAGORAS (581-497 PNE), grčki matematičar i filozof

Pitagora je bio praktičar i čak izvodio eksperimente odnosa matematike i muzike, što je dovelo do otvaranja škole, kakva principijelno postoji i danas. Tvrdio je da se svet nalazi u sferi, u kojoj se i zvezde kreću po kružnim putanjama. Osnovao je svoju školu (Akademiju) u Krotonu, Italija, 518 PNE u kojoj su izučavani odnosi fizičkog sveta i matematike. Za njega je stvarnost bazirana na matematičkim osnovama. Kao istaknuti matematičar i geometrista, prvi je izveo tvrdnju da je zbir uglova u svakom trouglu ravan 180°, a da je zbir uglova u poligonu od n stranica ravan 2n-4 pravih uglova i prvi je definisao iracionalne brojeve. Čuvena je Pitagorina teorema pravouglog trougla, po kojoj je kvadrat nad hipotenuzom ravan zbiru kvadrata nad obe katete (c²=a²+b²). Pitagora je, takodje, prvi radio razlomke. Baveći se matematikom, detaljno je izučio odnose dimenzija egipatskih piramida (a sve su gradjene po istim odnosima), visina prema poluosnovi baze kao 171:140. Katete tih trouglova su 171 i 140, a hipotenuza 221. Prema tome, Pitagora je prvi odgonetnu njihovu tajnu.

HIPPOCRATES (460-377 PNE), grčki lekar

Sačuvano je 60-70 pisanih tekstova Hipokrita, iz domena medicine, od koji su mnogi napisani posle njegove smrti. Aristotel ga je zvao “Velikim doktorom”, a i dan danas smatra se ocem medicine. On je svakako postavio prve osnove naučne medicine i u istima ostavio sopstveni utisak sve do današnjih dana. Sve vrste obolenja smatrao je ovozemaljskim i odbacivao sujeverja, a lično pristupao iznalaženju uzroka i simptoma bolesti, i iste lečio prirodnim načinima. Zalagao se za odmaranje, zdravu ishranu, vežbe, higijenu i čist vazduh. Sam Hipokrit je rekao da je šetnja najbolja medicina. I dan danas na svim univerzitetima sveta lekari polažu Hipokritovu zakletvu, kao svoju etičku odgovornost prema pacijentima.

DEMOKRITUS (460-370 PNE), grčki filozof

Ni Demokrit, kao ni mnogi drugi iz tog vremenskog perioda, nije ostavio mnogo pisanih tragova o svojim delatnostima. O njemu su više pisali drugi, medju prvima Aristotel. Demokrit je prvi primenio reč atom (na grčkom atomon) za nevidljive delove materije. Po Demokritu, vasiona se sastojala od ogromnog vakuma sa neograničenim brojem atoma, koji su činili fizički svet. Atome je Demokrit smatrao sastavnim delovima svega na zemlji, kao i na planetama i zvezdama. Za atome je tvrdio da su nepromenljivi, čvrsti i nevidljivi. Tvrdio je da atomi u različitim odnosima sačinjavaju stene, biljke i životinje. Nakon smrti živih organizama njihovi atomi postaju slobodni za formiranje drugih oblika. On je takodje tvrdio da atomi u različitim stvarima egzistiraju u različitim kombinacijama. Za tečne materije iznosio je da su glatke i da ulaze izmedju drugih atoma. Slične opise davao je i za ukusne materije i različite boje.
Značaj Demokrita je u tome što je, medju prvima, odbacio religiozno i spiritualno učenje. Čak je ljudsku dušu opisao kao brzo pokretne atome u ljudskom telu. Po njemu, nakon smrti atomi dušese razlažu i formiraju drugo biće. Svu ljudsku aktivnost Demokrit je pripisao pokretljivosti atoma u telu.
I mada je moderna nauka opovrgla mnoga učenja Demokrita, on ostaje zapamćen kao prvi koji je pokušao da objasni univerzum jednostavnim fizičkim i matematičkim zakonima. A to je dovelo do promene mišljenja i pravilnog usmeravanja ka naučnim izučavanjima.
Demokritu pripada i zasluga u domenu matematike za dokaz da je zapremina konusa ravna jednoj trećini zapremine valjka iste osnove i visine, ka i za slične odnose kod piramida i prizmi.

PLATON (427-347 PNE), grčki filozof

Za Platona se kaže da je rodjen pored Atine ili u Atini, a da je istu napustio 399 PNE, nakon pogubljenja Sokrata. Posle dvanaest godina vratio se u Atinu i otvorio svoju akademiju 387 PNE, koja je postala bastion intelektualnih dostignuća. Trajala je sve do 529 NE (gotovo čitav milenijum), kada ju je Justinijan zatvorio svojom naredbom. Neki istoričari smatraju Platonovu akademiju prvim univerzitetom Evrope. U njoj su postavljeni istinski principi izučavanja u domenima nauke i filozofije, a iznad njenoga ulaza pisalo je: “Neka ne ulazi niko ko ignoriše geometriju”. Platonova akademija postala je vodeća u matematici, astronomiji, nauci i filozofiji. U doba Platonove mladosti Atina je cvetala kao najdominantniji kulturni centar sveta.
Platonovo učenje zasniva se na tvrdnji da je priroda, vidjena ljudskim okom, istinita. Kao i Pitagora i Platon se priklonio nauci i racionalnoj matematici, koje su činile univerzalne istine. Na taj način, aritmetičkim izračunavanjima, mogla su se predvideti buduća otkrića, slično kao što su se po Mendeljejevom sistemu mogli predvideti elementi koji još nisu bili otkriveni.
Platon se danas pamti kao jedan od najvećih filozofa zapadne tradicije. Njegov uticaj osetio se u svim akademskim disciplinama, u obrazovanju i literaturi, u estetici pa čak i političkom mišljenju, a njegov logični pristup nauci ostaje kao testament teško dokučivim idejama.

[Пркос]

ARISTOTELES (384-322 PNE), grčki filozof

Aristotelovim naučnim idejama pridavan je gotovo božanski karakter. Sa 17 godina stupio je u Platonovu akademiju 367 PNE, a nakon smrti Platona 347 PNE napušta Akademiju i postaje privatni učitelj mladom Aleksandru Velikom. Godine 335 PNE Aristotel otvara u Atini svoju školu, nazvanu Lyceum. U to doba dominiralo je mišljenje Aristotela u domenima fizike i kosmologije, u zapadnom svetu, koje se zadržalo sve do vremena Galilea i Njutna. Aristotelovo učenje zasnivalo se na tvrdnji da se sve što postoji sastoji od četiri elementa: zemlje, vode, vazduha i vatre. I Aristotel je prihvatao tvrdnju da se Zemlja nalazi u centru vasione, sa suncem, mesecom i planetama, koji rotiraju oko zemlje. Smatrao je da je kamenje, kao najteže, u središtu zemlje, voda, kao lakša, pliva po zemljinoj površini, a vazduh je, kao još lakši, iznad zemlje i da vatra ima težnju da se uzdiže u visine. Aristotel je, takodje, uveo pojam etra, tvrdeći da se Mesec kreće u etru, a takvo mišljenje zadržalo se dve hiljade godina posle njega.
Pitagora je utvrdio da zemlja ima sferni oblik, a sam Aristotel je primetio da zemljina senka na mesecu, tokom pomraćenja meseca ima malo spljošten (eliptičan) oblik. U domenu biologije, Aristotel je prvi izvršio klasifikaciju životinja prema njihovoj reprodukciji (radjanju živih mladunaca ili legla iz jaja).

EUCLID (330-260 PNE), grčki matematičar

Euklid je bio Platonov student u Atini, dok je većinu života proveo radeći u Aleksandriji, Egipat, gde je osnovao matematičku akademiju. Njegovo čuveno delo je "Elementi", koje je izvršilo ogroman uticaj na zapadno akademsko mišljenje. Za "Elemente" se kaže da je posle Biblije u ljudskoj istoriji najviše proučavano, prevodjeno i štampano delo. Doživelo je 1700 izdanja. Euklid je sistematski opisivao ono što je izučavao, postavljao je više aksioma i teoreme izvodio iz stečenih zaključaka. Tako logičan metod istraživačkog rada održao se do dana današnjeg. Elementi su pisani u trinaest tomova, a u njima je Euklid izneo i nalaze svojih prethodnika, Pitagore i drugih, u vidu sistematskih dokaza, teorija i originalnih nalaza. U prvih šest tomova detaljno je obradio geometriju ravni: trouglove, kvadrate, pravougaonike, krugove, kao i teoriju proporcija. Sledeća četiri toma obuhvataju razne teorije, uključujući i teoriju o neograničenim brojevima. Poslednja tri toma obradjuju geometriju tela. Neki Euklidovi aksiomi (kao teorema o paralelnosti) opovrgnuti su u devetnaestom veku, a Albert Ajnštajn izneo je tvrdnju da Euklidova geometrija ne važi u vasioni

ARISTARHOS (310-236), grčki astronom

Aristarhos je prvi izračunao veličine planeta i njihova rastojanja u sunčevom planetarnom sistemu. Do toga je došao posluživši se položajima Sunca, Meseca i Zemlje u momentima potpunih pomračenja Sunca i Meseca. Medjusobna rastojanja nebeskih tela izračunao je u funkciji prečnika Zemlje, a prečnik Zemlje na veoma originalan način, pomoću svoje naprave nazvane skafa i bunara u Sijeni. Aristarhos je našao da pri polovini osvetljenosti Meseca, Mesec prema Suncu i Zemlji zaklapa ugao od tačno 90°, dok je ugao iz centra Zemlje prema Mesecu i Suncu 87° (savremeni ugao vodi se da je 89°51’), a ugao iz centra Sunca prema Zemlji i Mesecu 3°. Time je utvrdio da je prečnik Zemlje 2.8 puta veći od prečnika Meseca, a prečnik Sunca 19 puta veći od prečnika Meseca ili 6.8 puta veći od prečnika zemlje. Dalje je Aristarhos izračunao zapremine nebeskih tela, kao lopti, pa je utvrdio da je zapremina Zemlje 22 puta veća od zapremine Meseca, a zapremina Sunca 6860 puta veća od zapremine Meseca ili 312 puta veća od zapremine Zemlje. U funkciji poluprečnika Zemlje, izračunao je da je rastojanje Meseca od Zemlje ravno 81 poluprečnika Zemlje, a odstojanje Zemlje od Sunca ravno 1550 poluprečnika Zemlje.
Aristarhos je prvi tvrdio da se Zemlja kreće oko Sunca po heliocentričnoj putanji, a ne obrnuto, i to od pravca zapada ka istoku. Takodje je tvrdio i da se Sunce prividno kreće. Aristarhosova učenja postala su sastavni deo nauke u Aleksandriji, gde je on radio od 280 do 260 PNE. Aristarhos je takodje izneo prvi dokaz da su godišnja doba na Zemlji rezultat zemljine ekliptike (a to je ugao koji zemljin ekvator zaklapa prema ravni zemljine putanje). Svojim računima došao je do zaključka da je vasiona beskonačna. Svojim delima Aristarhos je nadmašio Aristotela, što je zasmetalo aleksandrijskim naučnicima i oni su ga optužili pred celom Grčkom. Kao rezultat svega, doživeo je izgnanstvo na nepoznato ostrvo 260 PNE, zbog čega se sa sigurnošću ne zna ni godina njegove smrti. Zna se da je u Atini postao upravnik filozofske škole 264 PNE. Naknadno je potvrdjeno da je Aristarhosov sistem sveta istovetan sa Kopernikovim, samo što je on time prethodio Koperniku za 17¹/2 vekova. Na civilizacijsku žalost, i mnoga Aristarhosova učenja, kao i mnogih drugih, nestala su u požaru čuvene aleksandrijske biblioteke 392 godine.
Naš istaknuti naučnik Milutin Milanković, u svom delu “Kroz vasionu i vekove” veoma uspešno je reprodukovao Apolonijevu teoremu o epicikličnom kretanju planeta sunčevog sistema, na koji način je objašnjeno kretanje tzv. zvezda nekretnica. Prema tome zvezde odaju utisak da se kreću u jednom pravcu, pa zatim zastanu i nakon izvesnog vremena kreću se u suprotnom smeru. Time su potvrdjeni nalazi Aristarhosa da se radi o izvanredno velikoj udaljenosti zvezda od našeg sunčevog sistema.
Prema napred spomenutom računu Aristarhosa, postoji tvrdnja da na jugu Egipta, u mestu Sijeni postoji veoma dubok bunar u kome se Sunce ogleda samo jednom godišnje, i to tačno u podne najdužeg dana u godini. To znači da u tom času, na tom mestu, nema senke predmeta, zbog zenitnog položaja Sunca. Aristarhos je napravio spravu, nazvanu skafa (sunčani časovnik), koja predstavlja pravilno izdubljenu poluloptu, sa centralnim štapićem kao stubom i ucrtanim meridijanskim krugovima. On je u podne najdužeg dana u godini u Aleksandriji izmerio dužinu senke tog štapića u skafi i iz geomerijskih odnosa veličine date senke i rastojanja od Aleksandrije do Sijene, koja je iznosila 5000 stadijuma, izračunao obim i prečnik Zemlje. Na taj način, Aristarhos je takodje potvrdio da su grčki naučnici posmatrali, razmišljali i računali, a “nadničarske” poslove ostavljali drugima. E baš u tome je i njihova ogromna genijalnost. Za Aristarhosa francuski istoričar Dihema kaže da je bio ne samo preteča već i inspirator Kopernika

ARCHIMEDES (287-212), grčki matematičar

Arhimed je bio briljantni istraživač, matematičar i pronalazač u svoje vreme i ostao je zapamćen kao možda najveći matematičar svih vremena. Prvi je utvrdio da je zapremina lopte ravna V=4 r³ x 3 gde je r poluprečnik lopte, ili ravna ²/3 zapremine opisanog cilindra, a da je površina lopte ravna četvorostrukoj površini njenog najvećeg kruga. Arhimed je našao vrednost broja priblizno ravnim ²²/7, što je ravno 3.142857…Utvrdio je da zapremine kupe, polulopte i valjka, istih osnova i visina, stoje u odnosima 1: 2 : 3.
Arhimed je takodje utvrdio čuveni zakon fizike po kome svako telo potopljeno u tečnost biva potiskivano silom koja je ravna težini njime istisnute tečnosti. Ostala je zapisana priča da je, kada je to pronašao dok se kupao, od silnog uzbudjenja istrčao go na ulicu i trčeći vikao: “Eureka, Eureka” (što znači: otkrio sam). Pored toga, izučio je zakone poluge, čekrka, klina, zavrtnja i način odredjivanja centra gravitacije tela (težište). Arhimeda je ubio rimski vojnik dok je radio matematičke proračune odbrane Sirakuze i njegove poslednje reči bile su: “Ne dirajte moje krugove”.
U Arhimedova otkrića ubrajaju se:
Arhimedov zavrtanj: uredjaj korišćen za pumpanje vode iz brodova i za navodnjavanja;
Arhimedova kanžda: uredjaj za potapanje brodova, koriste u odbrani Sirakuze;
Sistem multi-čekrka: uredjaj za podizanje velikih tereta malom silom;
Metode izračunavanja površina i zapremina slika i tela;
Arhimedov zakon u hidrostatici, kao i otkriće piknometrije (merenje zapremina i gustina tela);
Integralni računi, kojima su se kasnije služili Kepler, Fermat, Leibniz i Newton.
Naš istaknuti naučnik Milutin Milanković svrstao je Arhimeda u red najvećih geometričara staroga veka

[Пркос]

APOLONIOS PERGEJSKI (265-170), grčki astronom

Apoloznos Pergejski smatra se jednim od najvećih geometara staroga veka. Rodjen je u Pergi, a kao mladić došao je u Aleksandriju gde se vaspitavao kod Euklidovih učenika. Tu je napisao i svoje delo o koničnim presecima, veličanstveni spomenik aleksandrijske nauke. Napisao je i mnoga druga dela koja su, na žalost, propala, medju kojima i Zbornik. Radio je u aleksandrijskom Muzejonu, koji je delovao kao Akademija nauka. Bazirao se na učenjima Aristarhosa i odgovorio na problem kretanja dalekih zvezda, posmatranih sa zemlje, koja se takodje kreće oko Sunca. Apolonijevo tumačenje slikovito je ilustrovao i objasnio Milutin Milanković u svom delu "Istorija astronomske nauke" (str.339-343), a sačuvano je u dvanaestoj knjizi Ptolemajovog Zbornika. Takozvane zvezde nekretnice kreću se po Arhimedovopj spirali, odnosno utisak je da se kreću u jednom pravcu, pa zastanu i onda se vrate, nastavljajući spiralno kretanje (vidi sliku na str. 340 M. Milanković). Po tumačenju Apoloniusa planete sunčevog sistema kreću se po eliptičnim putanjama oko Sunca. Ovu teoriju će kasnije razraditi Johan Kepler (Johannes Kepler, 1571-1630) i ona važi i danas.

HIPARCHUS (170-125 PNE), grčki astronom

Hiparhus se smatra jednim od najuticajnijih astronoma staroga sveta. Istraživanja mu obuhvataju oblasti matematike i geografije. Prvi je obeležio mesta na geografskoj karti Zemlje, koristeći se longitudama i latitudama (što je bilo u saglasnosti sa Aristarhovim geocentričnim sistemom planetarnih kretanja). Svoja geografska istraživanja beležio je na trigonometrijskim sferama planeta koje je izučavao. Sastavio je tabelu koordinata, po kojoj je izračunavao rastojanja tačaka na kružnim linijama i odgovarajuće uglove iz tih tačaka prema centru. Prvi je u geometriji uveo vrednost kruga od 360°, a takodje i pojmove minuta i sekundi, kao delova uglovnog stepena, od po 60 jedinica. Otuda se smatra osnivačem geometrije i trigonometrije. Prvi je, takodje, odredio zemljine ravnodnevnice (Equinoxes), a utvrdio je dužinu proleća od 94.5 dana, leta 92.5 dana, jeseni 88 dana i zime 90 dana (ukupno 365 dana), dok su Haldejci odredili za severnu hemisferu dužinu proleća i leta od 186 d i 10 h, a jeseni i zime od 178 d i 20 h (ukupno 365 d i 6 h).

ZHANG HENG (78 PNE -138 NE), kineski astronom

Zeng Heng je korigovao kineski kalendar 123 NE, u skladu sa sezonama, a 132 NE pronašao prvi seizmograf za merenje jačine zemljotresa. Već 138 NE njegovim seizmografom registrovan je zemljotres na udaljenosti od 500 km. Takodje je, nezavisno od Arhimeda, izračunao vrednost broja = 3.162, koja se pre njega jednostavno računala kao = 3. Prvi je, takodje, konstruisao uredjaj za registrovanje predjenog puta. Uz sve to, bavio se slikarstvom i napisao oko dvadesetak književnih dela

PTOLEMY (90-168 NE), grčki astronom

Grk Klaudius Ptolemajos, rodjen je u Aleksandriji, Egipat, gde je i radio. O njegovom životu, inače, malo se zna. U svom razvoju prvo se bazirao na tumačenja Hiparkusa i Aristotela, prema kojima se Zemlja nalazila u centru univerzuma, a planete i zvezde rotirale oko nje po pravilnim kružnim putanjama. Ptolomejev sistem korišćen je posle njega punih četrnaest vekova, sve do Kopernikovih otkrića 1543 godine. Njegov sistem planetarnih kretanja zasnivao se na geocentricnom modelu univerzuma. Prema tom modelu, Ptolomej je izradio matematičke proračune kretanja svih planeta i zvezda u vidu osamdeset epicikličnih krugova različitih prečnika. A kako ni Ptolomej u svoje vreme nije znao da se planete kreću po eliptičnim putanjama, otuda su i njegovi proračuni netačni, ali su ipak bili najpribližniji sve do vremena Kopernika. U potpunosti je sačuvano Ptolemejevo delo "Veliki zbornik astronomije" ili "Velika sintaksa".
U domenu matematike Ptolomej je ponudio prve proračune longituda i latituda (geografskih dužina i širina zemlje), što je omogućilo prikazivanje projekcija sfernih površina sa ucrtavanjima karata u razmerama. I ove prve mape imaju dosta netačnosti, ekvator je suviše na severu, a Azija je previše na istoku. Ipak Ptolomejeve mape su ohrabrile moreplovca Kristifora Kolumba da krene na zapad, očekujuci da će time otkriti kraći put do Azije, čime je slučajno otkrio Ameriku.
Ptolomej se bavio i astrologijom, tvrdeći da zvezde imaju uticaja na ljudska bića, poput neke vrste radijacije. Jedna od veoma važnih zaostavšina Ptolomeja je njegov finalni tekst Optics, u kome je dao prve opise optičkih principa. Nakon postavke principa refleksije Ptolomej je pristupio ispitivanju refrakcije svetlosti kroz vodu, bazirano na empiriskim posmatranjima.

AL-KHWARIZMI (780-850), uzbekistanski matematičar, geograf i astronom

Al-Kvarizmi je rodjen u mestu Khwarizm (danas Khiva) u Uzbekistanu. Puno ime mu je Abu Jafar Mohammed ibn Musa Al-Khwarizmi. Radio je u Bagdadu i prvi je uveo arapske brojeve u matematiku. Spada u red najzaslužnijih matematičara, geografa i astronoma arapskog sveta. Svoj sistem računanja prikazao je u delu "Računanje sa hindu brojevima". Nakon što je ovo delo prevedeno na latinski, prihvaćeno je u čitavom zapadnom svetu, a i danas u svetu važi kao jedinstveni globalni jezik. Već sa dvadeset godina, 800 godine, u Bagdadu je osnovao Al-Mamun (Kuću mudrosti), u kojoj je smeštena biblioteka sa prevodima čuvenih grčkih filozofa i uredjaji za astronomsko posmatranje. Al-Kvarizmijev rad "Računanje sa kompleksnim brojevima i ostacima", predstavlja zapravo uvod u korišćenje aritmetike, što je kasnije nazvano algebrom. Al-Kvarizmi je u tom radu prvi uveo kvadratne jednačine, mada ih je iskazivao samo opisno. Takodje je uveo i pojam kompleksnih brojeva (uklanjanje negativnih predznaka), primer:
24 x² - 8 x = 16 x² + 4 x + 60, što daje 8 x² - 12 x = 60 , odnosno
8 x² - 60 = 12 x. Otuda se Al-Kvarizmi smatra ocem algebre i od njegovog imena izveden je naziv algorismi (algoritmi). Za Al-Kvarizmia se tvrdi da je prvi čak računao sinuse i tangense.
U domenima astronomije i geografije proširio je dela Ptolomeja, primenjujući linije geografskih dužina i širina, koje ucrtavao na geografskim kartama i to mnogo preciznije od njegovog prethodnika.

UMAR IBN IBRAHIM AL-KHAYYAMI 91048-1131), islamski matematičar

Na zapadu je poznat kao Omar Kajami (Omar Khayyami), jedan je od najznačajnijih islamskih pesnika, matematičara i astronoma. Radio je 18 godina na opservatoriji Isfahan, 300 km južno od Teherana. Izmerio je dužinu solarne godine od 365.24219858156 dana, što je apsolutno tačno i najpreciznije u istoriji. Predložio je solarni kalendar sa 8 prestupnih godina tokom perioda od 33 godine, što je tačnije od gregorijanskog kalendara. Svoje predloge uputio je 1079 godine tadašnjem šahu, ali je na žalost isto ostalo izvan naučnih domašaja.

JOHANNES GUTENBERG (1400-1468), nemački pronalazač

Gutenberg je rodom iz Mainza, Nemačka, a preko 30 godina je radio u Strasburu, Francuska. Pronalazač je prve štamparije, pokretnog tipa, 1450. U periodu 1450-1456. štampao je brojne knjige, kalendare, Papsku milost i prvu Bibliju. I mada Gutenbergov pronalazak ne predstavlja naučno delo, to otkriće postalo je jedno od ključnih u početku revolucionarnog razvoja u Evropi i dalo akademskim gradjanima priliku za razmenu naučnih saznanja. Krajem petnaestog veka desetine hiljada knjiga već je bilo izdato, čime je nastala neograničena ekspanzija naučnih ideja.

[Пркос]

LEONARDO DaVINCI (1452-1519), italijanski pronalazač, naučnik i umetnik

Leonardo DaVinči se smatra najbriljantnijim umom u istoriji ljudske civilizacije. Na žalost, njegovu i svih nas, živeo je u vreme potpune zabrane svakog napretka. Zbog toga su gotovo sva njegova dela ostala nepublikovana vekovima posle njegovog života. Kao umetnik, ostavio nam je neprevazidjena dela Renesanse: Poslednju večeru (1495-1497) i Mona Lizu (1503-1506). Bavio se astronomijom, geografijom, paleontologijom, geologijom, botanikom, zoologijom, hidrodinamikom, optikom, aerodinamikom i anatomijom. U svim tim disciplinama bio je genijalan, jednom rečju neprevazidjen. Kao slikar ostavio je brojne slike i skice ljudskoga tela, fenomenalno tačnih proporcija. Nakon viševekovnog sujeverja, uveo je racionalni i sisematski pristup izučavanju prirode. Dugo je posmatrao stvari u prirodi, pravio skice i pribeleške, ponavljao eksperimente više puta da bi osigurao tačnost pre izvodjenja zaključaka. Ništa nije prepuštao slučajnosti. Tek tada je svoje zaključke nudio za ljudsku upotrebu. Sa ogromnom tačnošću izučio je ptičiji let i nakon toga dizajnirao brojne mašine za letenje. Tako je dizajnirao i helikopter i to pet vekova pre njegovog stvarnog nastanka. Konstruisao je i padobran 1485, tri stotine godina pre njegove izrade. Pri tome je tačno izračunao veličinu padobrana i odredio vrstu materijala za njegovo bezbedno spuštanje. Izvanredno je proučio principe rada poluge i zupčanika, na osnovu čega je konstruisao prvi bicikl i kran. U domenima hidrodinamike konstruisao je brojne mašine na vodeni pogon, takodje nekoliko vekova pre industrijske revolucije. Čak je skicirao i aparat za merenje vlažnosti, te odelo za ronjenje sa snabdevanjem vazduha pod vodom. Dok je radio kod vojvode od Milana (1482-1499) dizajnirao je oružje za izbacivanje projektila, mašinsku pušku, prvi tenk i prvu podmornicu. Projektovao je brojne mostove i sisteme za navodnjavanje. Ipak, iznad svega ostaje zapamćen kao neprevazidjeni slikar i arhitekta. Izgleda da se genije, kao što je bio Leonardo DaVinči, zaista radja samo jednom u milenijumu.

CHRISOPHER COLUMBUS (1451-1506), italijanski istraživač

Kristifor Kolumbo, čuveni moreplovac, ostaje zapamćen kao najveći istraživač svoga vremena. Otkrio je Novi Svet, Ameriku 1492. Rodjen je u Genovi, Italija. Polazeći na put, iz Evrope preko Atlantika, verovao je da će ploveći ka zapadu otkriti bliži put do Azije. Tom prilikom otkrio je novi kontinent, Ameriku.

AMERIGO VESPUCCI (1451-1512), italijanski moreplovac

Vespući je, takodje italijanski moreplovac, koji je prvi upotrebio ime Novi Svet za Ameriku. Na svom prvom putovanju pridružio se 1492. Kristiforu Kolumbu u Španiji, odakle su zaplovili preko Atlantika. Godine 1499. ponovo je prešao Atlantik i detaljnije istraživao oblast Amazona u Brazilu.
Godine 1507. nemački kartograf preporučio je ime Amerika, za Novi Svet, u čast Ameriga Vespućija.

VASCO de GAMA (1469-1525), portugalski moreplovac

Vasko de Gama je portugalski istraživač, koji je prvi pronašao plovni put do Indije. Na put je krenuo Jula 1497, a u Indiju je stigao u maju 1498. i vratio se 1502. godine

NICOLAS COPERNICUS (1473-1543), poljski astronom

Poljski astronom Kopernik, kao sveštenik, koristio je crkvu da bi sa njenog zvonika posmatrao zvezde. Studirao je na Univerzitetu u Krakovu, a od 1491. do 1503. na Univerzitetu Ferrara, u Italiji, gde je i doktorirao. Njegovo epohalno delo o obrtanju nebeskih sfera publikovano je dok je ležao na samrtnoj postelji. Katolička crkva protivila se učenjima Kopernika i zabranjivala njihovu publikaciju. Čim su objavljena, crkva je na njih stavila zabranu 1543, koja se zadržala sve do 1835. Kopernik je prvi utvrdio da planete sunčevog sistema rotiraju oko Sunca, a ne oko Zemlje. Time je oboren koncept koji je važio još od Aristotela. Po svoj prilici do toga je došao na bazi Aristarhovih učenja. Katolička crkva protivila se, takodje, i postavci heliocentričnog modela planetarnih kretanja, tokom skoro tri veka trajanja.
Kopernikova postavka je da je Sunce u centru planetarnih kretanja, a Zemlja obilazi svoju putanju oko Sunca u trajanju od jedne godine. Takvu svoju postavku iskazao je 1510-1514. u delu "Commentariolus". Po Kopernikovoj teoriji Zemlja se, takodje, obrće oko svoje ose, u trajanju od 24 sata za jedan pun obrt. Prema takvoj tvrdnji postao je jasniji i položaj zvezda na nebu. U početku Kopernik nije želeo da publikuje svoje delo "Commentariolus", već je isto kružilo medju njegovim prijateljima. Bojao se kontradikcije prema shvatanjima po Bibliji. Pa i kada je crkva skinula zabranu za heliocentrični model sveta 1616, zabrana se ipak zadržala sve do 1835, od kada je isto prihvaćeno u celom svetu. Nakon objave “Obrtanja nebeskih tela” 1543, Kopernikovu teoriju nisu prihvatali mnogi akademski ljudi, sve dok Johan Kepler nije ponudio svoju teoriju rotacije planeta po eliptičnim putanjama, umesto kružnih 1609. godine. Kopernik je izračunao dužinu sunčane godine od 365.2425 dana ili 365 d, 5 h, 49 min i 29 sec., a dužinu tropske godine od 365.2422 dana ili 365 d, 5 h, 48 min i 46 sec, što odgovara današnjim svemirskim merenjima.

MICHELANGELO BUONARROTI (1475-1564), italijanski umetnik

Italijanski slikar dovoljno poznat samo po imenu Mikelandjelo. Od svoje 13-e godine pomagao je kod slikara Domenika Đirlandija (Domenico Ghirlandio), a uskoro zatim otišao da se školuje, uz pomoć bogate familije Medići. Godine 1496. odlazi u Rim, gde završava svoju skulpturu Pieta 1497. Vrativši se u Firencu napravio je čuvenu statuu David (1501-1504), a zatim ponovo odlazi u Rim da radi kod pape. Dekorisao je čuvenu Sikstinsku kapelu u Vatikanu (1508-1512). Godine 1537. završio je sliku "Poslednja večera" iznad oltara, a nakon toga posvetio se arhitekturi i izradio crkvu Svetog Petra u Rimu.

FERDINAND MAGELLAN (1480-1521), portugalski moreplovac

Moreplovac Magelan oplovio je svet 1519. godine, istražujući Južnu Ameriku, a tom prilikom je otkrio prolaz za Pacifik, kasnije nazvan Magelanov prolaz. Mislio je da je blizu Azije, ali mu je uzelo 90 dana da doplovi do Filipina. Magelan je poginuo na Filipinima (ubili su ga tamošnji domoroci), a samo jedan njegov brod, od pet, uspešno se vratio u Portugaliju, oplovivši tako prvi put oko sveta.

GALILEO GALILEI (1564-1642), italijanski naučnik

Galilej je rodjen u Pizi, Italija, gde je studirao medicinu, koju nikada nije završio. Godine 1583. primetio je da klaćenje lampe u katedrali traje jednako vreme bez obzira na dužinu amplitude. Godine 1586. pronašao je hidrostatičku vagu za odredjivanje relativne gustine tela, a 1610. konstruisao je refrakcioni teleskop. Godine 1632. publikovao je "Dialog" u kojem je obradio dva sistema sveta, što ga je dovelo do sukoba sa crkvom i zahteva da se odrekne Kopernikovog gledišta. Stavljen je u kućni pritvor.
Galilej se bavio matematičkom fizikom, a njegova najznačajnija dostignuća su u domenu pravila kretanja. On je odbacio mnoga Aristotelova objašnjenja, medju kojima i to da teža tela padaju na zemlju brže. Galilej je bacao predmete sa krivog tornja u Pizi, utvrdivši da sva tela padaju istim ubrzanjem, a to je dovelo do zakona po kome sva tela u vakumu padaju istom brzinom. Isto je kasnije potvrdjeno i od drugih istraživača. Galilej je, takodje, utvrdio da na bačeno telo deluju sila privlačenja zemljine teže i horizontalna komponenta istovremeno, što je kasnije potpunije definisao Njutn. Galilej je konstruisao i prvi sat sa klatnom, ali je isti napravljen tek posle njegove smrti.
I mada su pre Galileja napravljeni različiti teleskopi, on je napravio svoj astronomski teleskop, koji je za to vreme zaista bio superioran. Njime je prvi otkrio postojanje kratera i planina na Mesecu i na Veneri. Takodje je prvi otkrio i četiri meseca oko Jupitera.

[Пркос]

JOHANNES KEPLER (1571-1630), nemački astronom i matematičar

Kepler je najpre radio kao pomoćnik matematičaru Tiko Brahe (Tyco Brahe) u Pragu 1600. godine, a nakon smrti Brahea 1601. nasledio je njegovu poziciju. Godine 1609. publikovao je "Novu astronomiju", u kojoj je obradio svoja dva zakona o planetarnim kretanjima. Godine 1611. publikovao je Dioptrics, kao prvi rad o geometrijskoj optici. A svoj treći zakon o planetarnim kretanjima publikovao je u "Harmoniji sveta" 1619. Kepler je prihvatao Kopernikovo mišljenje o svemiru i bio briljantan posmatrač neba, koji je vodio veoma precizne zabeleške svojih posmatranja. Na osnovu zabeležaka Brehea najpre je matematički izračunao kretanje Marsa. Ali, pošto je dobio Kopernikovo mišljenje o rotiranju planeta po pravilnim krugovima, njegovi proračuni nisu bili tačni. Osam godina kasnije utvrdio je da planete rotiraju oko Sunca po eliptičnim putanjama, iako im dva centra elipsi nisu bila mnogo udaljena, u svemirskom pogledu veličina. Tako je Kepler 1609. objavio svoja otkrića u delu "Astronomia nova", sa kristalno jasnim zakonom o svemiru. U svom sledećem radu "Harmonices Mundi" (Harmonija sveta) dodao je novi zakon, što je sve zajedno činilo “Keplerove zakone o planetarnim kretanjima”.
Po zakonu kretanja planeta po eliptičnim putanjama, Sunce se nalazi u jednom od eliptičnih centara. Njegov drugi zakon kaže da sve planete prelaze jednake površine za jednako vreme, nezavisno na kojoj lokaciji putanje se nalazile. To znači da se planeta ubrzano kreće približavajući se Suncu i usporava udaljavajući se od njega. Po trećem Keplerovom zakonu vreme punog obrta planete oko Sunca predstavlja njenu godinu. Iskazano u astronomskim jedinicama, to vreme podignuto na kvadrat ravno je udaljenosti date planete od Sunca na trećem stepenu: a³/T²=K. K je konstanta, ista za sve planete.

BLAISE PASCAL (1623-1662), francuski naučnik

Paskal je 1642-1644. napravio prvi digitalni računar, a 1647. dokazao da pritisak vazduha u atmosferi opada sa povećanjem nadmorske visine (altitude). Pre njega do iste tvrdnje došao je Italijan Evanđelista Toričeli (Evangelista Torricelli, 1608-1647). Paskal je utvrdio zakon po kome se pritisak u tečnostima u zatvorenom sudu prenosi ravnomerno u svim pravcima. Na tom principu 1650. napravljena je prva hidrostatička presa. I pored toga, Paskal je ostao zapamćen i kao matematičar, pošto je u svojoj devetnaestoj godini napravio prvu mašinu za računanje. Godine 1654. došao je do matematickog otkrića, koje će imati ogroman uticaj na buduće generacije, počeo je da izračunava verovatnoću dobijanja na kocki i sa Pjerom de Ferma (Pier de Fermat) izveo prvu teoriju verovatnoće.
U medjunarodnom sistemu mera uvedena je jedinica za pritisak Paskal, a u novije vreme i u kompjuterskoj terminologiji Pakal jezik, kao znak izuzetnih naučnih zasluga Paskala. U svojoj knjizi "Pensees", o teoriji matematičke verovatnoće istakao je višegodišnje filozofsko pitanje postojanja Boga. Paskal, po istom pitanju kaže: “Pametan čovek ce izabrati da veruje, pa ukoliko je u pravu on će postići svoje priznanje, a ukoliko i nije u pravu ništa neće izgubiti”

ROBERT BOYLE (1627-1691), irski fizičar i hemičar

Robert Bojl je započeo studije u Ženevi sa jedanaest godina. Od 1654. je na Oksfordskom univerzitetu, gde se sreće sa Robertom Hukom, sa kojim radi eksperimente sa vakumom. Godine 1662. formulisao je svoj zakon, nazvan po njemu Bojlov zakon, po kome je pritisak gasa obrnuto proporcionalan zapremini, pri konstantnoj temperaturi. Na bazi tog zakona Robert Huk je konstruisao prvu vakum pumpu, pomoću koje su ostvarili veoma visoki vakum. Bojl je, takodje, eksperimentalno potvrdio da se zvuk ne prenosi kroz vakum, kao i da svi predmeti u vakumu padaju istom brzinom. U knjizi "Skeptični hemičar" kritički se osvrnuo na Aristotelovo mišljenje o sastavu svih predmeta u prirodi (od zemlje, vode, vazduha i vatre). On je postavio ideju da se elementi sastoje od korpuskula, mada ni on nije znao od kakvih, a to će mnogo kasnije postati osnova atomske teorije.

ROBERT HOOKE (1635-1703), engleski naučnik

Robert Huk se sreo sa Robertom Bojlom 1656. na Oksfordskom univerzitetu, gde su zajedno radili istraživanja sa vakumom. Huk je otkrio zakon elasticiteta i napravio je najsavršeniju vakum pumpu 1659, pomoću koje je Bojl došao do mnogih svojih otkrića. U domenima ispitivanja svetlosti prihvatio je zaključke Kristiana Hajgensa, po kome se svetlost ponaša u vidu talasa. Njemu se po tom pitanju suprostavio Isak Njutn, a Robert Huk je nakon toga tvrdio da je on došao do otkrića koja su najviše slave donela Njutnu, prisvojivši njegove rezultate iz lične korespodencije (Quantum Loops, p. 65). Robert Huk, takodje, tvrdi da je on Njutnu predložio univerzalnu gravitaciju, što je Njutn kasnije prikazao kao svoj čuveni Zakon o gravitaciji.
Huk je prvi dokazao da se svi materijali pri zagrevanju šire, a od svega priznat mu je jedino Zakon o elasticitetu 1670. On je dokazao da su deformacije tela direktno srazmerne primenjenoj sili. On je, takodje, prvi primenio izraz ćelija u svom radu "Micrographica" (Sitno crtanje). U ovom radu objasnio je i sagorevanje, kristalnu strukturu snežnih pahuljica i studiju o fosilima (davno izumrlim stvorenjima). Došao je do zaključaka koje će kasnije objasniti Čarls Darvin. U domenu astronomije, Huk je locirao veliku crvenu tačku na Jupiteru i prvi tvrdio da velika planeta Jupiter rotira oko svoje ose.

ISAAC NEWTON (1642-1727), engleski fizičar i matematičar

Njutn je rodjen na Božić, 25. decembra po Julijanskom kalendaru. Rodjen je sa sedam meseci, kao i Kepler. Radovi Galileja, Keplera i Hajgensa bili su stepenice preko kojih se astronomska nauka popela do veličanstvenih saznanja. Prvi svoj naučni rad "New Theory about Light and Colours" (Nova teorija svetlosti i boja) Njutn je publikovao 1672, a 1687. rad "Philosophiae Naturalis Principia Matematica" (Matematički principi prirodne filozofije), koje je više poznato samo kao "Principia". Rano se upoznao sa radovima Euklida, Arhimeda, Apolonia, Kopernika i drugih naučnika, nakon čega je osetio svoju nadmoćnost.
Njutn nije uočen kao darovit u ranoj mladosti. Čak se nije isticao ni na Univerzitetu Kambridž, sve do pojave kuge (1665-1666), kada je pretila opasnost zatvaranja koledža Triniti. U domenima istraživanja, prvo se upustio u razmatranje zakona prirode i matematike, kada je formulisao mnoge naučne principe, koji će kasnije postati osnov njegovih uspeha. Do univerzalnog zakona o gravitaciji došao je kroz korespodenciju sa Robertom Hukom (Huk tvrdi da je Njutn prisvojio njegove rezultate istraživanja) 1680. Nakon nagovora Edmonda Haleja 1684, da iznadje kako se planete kreću po eliptičnim putanjama, prema Johanu Kepleru, Njutn je odgovorio da je to na osnovu zakona gravitacije. Zatim je ponovo izračunao svoje dokaze, koje je publikovao u "Philosophiae Naturalis Principia Matematica". Ovim zakonom gravitacije pretpostavlja se da se sva tela privlače medjusobno silama srazmernim njihovim masama a obrnuto kvadratima njihovih rastojanja. Time je Njutn uspeo da objasni Keplerove eliptične putanje planeta oko Sunca. Na bazi Galilejevih nalaza, Njutn je, takodje, prikazao zakone kretanja, po kojima Zakon inercije kaže: “da telo u stanju mirovanja ili kretanja pravolinijski pri konstantnoj brzini teži da nastavi to stanje sve dok ga druga sila ne izvede iz toga stanja”. Po drugom zakonu kretanja, sila koja uzrokuje kretanje ravna je proizvodu mase i ubrzanja, a treći zakon kretanja glasi da je sila akcije ravna sili reakcije. Izradio je prizmu kojom je Sunčevu svetlost razložio na crvenu, žutu, zelenu, plavu i ljubičastu i nazvao ih spektrom.
Njutn je 1660. godine renovirao Galilejev teleskop, kojim je otklonjen problem aberacije.
Njutn je u nauci prihvaćen kao jedan od najvećih umova svih vremena, mada ima dokaza da se za svoja ostvarenja nije baš namučio, dosta je uzeo od drugih (Huygens, Hooke, Galileo). Medjutim, jednom stečeni imidž, makar i bez stvarne podloge, teško se menja. Slično će kasnije biti pomenuto i pri prikazima Tomasa Edisona, Đulijema Markonija i Alberta Ajnštajna.
Milutin Milanković ima za sve naučne velikane divne reči hvale. Tako on za Njutna kaže: “Njutnova 'Principia' svojim sadržajem zauzima prvo mesto medju svim delima naučne literature. Zbog toga što je u tom delu objavljen opšti zakon prirode kome se pokorava cela vasiona, a i zbog toga što se tom zakonu pokoravaju kretanja svih nebeskih tela sa apsolutnom matematičkom tačnošću tako da ih računskim putem možemo pratiti u daleku budućnost i drevnu prošlost. Zato Njutnovo delo predstavlja, još i danas, vrhunac egzaktnih nauka, uzor pozitivne filozofije i ponos čovečanstva dokle može da dosegne moć uma. Tvorac toga dela smatra se najlepšim primerom ljudskoga genija

[Пркос]

EDMUND HALLEY (1656-1742), engleski astronom

Halej se najčešće pominje po kometi, koju je on otkrio 1682. i kojoj je dato ime po njemu, Halejeva kometa. Halej je ohrabrio Njutna da publikuje svoj rad "Principia". Izučavao je pojave i putanje kometa u svemiru i zaključio da se komete ponovo pojavljuju u tačno odredjenom vremenskom periodu. Prema njegovim proračunima Halejeva kometa pojavljuje se svakih 76 godina i zaista, ista se ponovo pojavila 1758, pa 1834, pa 1910 i poslednji put 1986, a sledece njeno pojavljivanje desice se 2062 godine. To znači da se u ljudskom veku Halejeva kometa može videti samo jednom. Halej je izučio putanje dvadeset tri komete, što je publikovao 1705. u "A Synopsis of the Astronomy of Comets" (Sinopsis astronomije kometa). On je, takodje, utvrdio da i zvezde imaju svoje putanje, a za Mesec je izračunao devetnaestogodišnju putanju, na osnovu čega je potvrdio teoriju o sekularnom ubrzanju, koju je inače predvideo još 1695. Tokom 1716. računao je zemljino odstojanje od Sunca, u odnosu na planetu Veneru. Izradio je i kartu južnog sazveždja 1679. Pored astronomije Halej se smatra utemeljivačem geofizike, 1686, izradivši karte vetrova na zemlji, sa morskim strujama i magnetnim vibracijama. Takodje se bavio izučavanjem slanosti mora i isparavanjem jezera 1687-1694, prema čemu je izračunavao starost Zemlje. Matematički je izračunao pritiske u funkciji nadmorske visine, čime je usavršio barometar. Čak je izračunavao i mortalitet stanovništva, veličine atoma, optiku duge i sl.

THOMAS NEWCOMEN (1663-1729), engleski pronalazač

Njukomen je počeo gradnju prve parne mašine 1705, a stavio je u pogon 1712. godine. On je imao svoju radionicu u kojoj je proizvodio uredjaje za ispumpavanje vode iz rudarskih okna. Prvo je osmislio da umesto konja i ljudskoga rada upotrebi atmosferski pritisak, pa je na jednoj strani formirao vakum a na drugoj pritisak, što je ostvarilo izvestan rad. Zatim je umesto vazduha primenio vodenu paru 1712. i time uspešno rešio dati problem. Posredstvom poluga njegova pumpa je izvlačila 27000 litara vode na sat pri snazi od 5.5 HP. Za svoga života instalirao je 29 takvih pumpi. Posle njega mnogo bolje rešenje ostvariće Džejms Vat (James Watt, 1736-1819), čime će otpočeti industrijska revolucija.

CAROLUS LINNAEUS (1707-1778), švedski botaničar

Karlus Linus je od malena voleo cveće, po čemu je dobio nadimak “Mali botaničar”. Već 1735. publikovao je svoj prvi rad "Systema Naturae" (Prirodni system), u kome je postavio novi sistem imenovanja biljaka. Svako ime sastojalo se od po dve reči, od kojih prva odredjuje rod (genus) ili grupu vrsta kojoj dotična biljka pripada, a druga reč označava odredjenu vrstu (species) ili tip biljke. Na primer ime suncokreta je po Linusu Helianthemum annus. Linusov metod bio je daleko jednostavniji od dotada svih važećih. Ovaj sistem imenovanja biljaka u upotrebi je i dan danas, u celom svetu.

RUDJER BOŠKOVIĆ (1711-1787), dubrovački naučnik i diplomata

Rudjer Bošković rodjen je u Raguzi (Dubrovnik), a studirao je matematiku i fiziku u Rimu. Jedan je od prvih svetskih naučnika koji je prihvatio teoriju univerzalne gravitacije Isaka Njutna. Veći deo života radio je u Rimu, ali je baš zbog Njutna otišao u Britaniju 1759, gde je imao priliku da se sretne sa brojnim naučnicima sveta, toga vremena. Britanskim naučnicima Bošković je bio dobro poznat po svojoj teoriji o atomizmu. Pored toga istakao se i kao hemičar, u domenima: kohezije, hemijskih afiniteta, krstalizacije, kao i u oblasti toplote. Za Boškovića je J.J. Thomson rekao da je dao najbolje objašnjenje o koheziji, koje je prihvaćeno u celom svetu. Rudjer Bošković je značajno uticao na engleske naučnike: Dejvija, Fradeja, Maksvela, Kelvina, Tomsona. Tompson je takodje rekao da su Boškovićevi radovi bili toliko napredni i da su imali najveći uticaj za dalja istraživanja Devija i Fardeja. Rudjer Bošković je započeo, a Majkl Faradej završio teoriju hemijskih elemenata i elektrolita. U svoje vreme Bošković je publikovao 70 naučnih radova, u kojima je obuhvatio oblasti optike, gravitaciju, trigonometriju, astronomiju i meteorologiju. Istakavši se u domenima atomske teorije, za Boškovića je Maksvel napisao 1877. u časopisu "Natura" : “Najbolja stvar koju možemo učiniti je osloboditi se pojma nukleusa i zameniti ga atomom Rudjera Boškovića”. Lord Kelvin smatrao je da su Boškovićeve ideje apsolutne i da je njegova teorija neograničena.
Bošković se smatra pionirom nauke o geodeziji i on je prvi inicirao merenje zemljinih meridijana.
Boravio je i u Francuskoj i postao član Francuske akademije nauka, a bio je i član Kraljevskog društva u Rimu. Uz sve što je učinio u nauci, izuzetno se zalagao za svoj kraj pa je tokom boravka u Rimu bio i zvanični diplomatski predstavnik Dubrovnika.

HENRY CAVENDISH (1731-1810), engleski fizičar

Rodjen je u Nici, Francuska, a studirao je na Kembridžskom univerzitetu, koji nije završio. Nasledio je veliko bogastvo od roditelja i sa njime veoma neobično ponašao. Radio je eksperimente iz fizike i hemije i publikovao ih u velikom broju radova. Kevendišu se pridaje značaj za pionirski rad u otkrivanju i razumevanju nezapaljivih gasova. Otkrio je i metodu merenja težine gasova. On je utvrdio da mešanjem dve zapremine nezapaljivog vodonika i jedne zapremine kiseonika nastaje voda (2 H + O = H2O). Kako sam Kevendiš nije žurio sa objavom svojih nalaza, ovo otkrice objavili su mu Antoan Lavoasije (Antoine Lavoisier, 1743-1794) i Džejms Vat (1736-1819). Značaj ovoga dokaza, da voda nije elemenat, kako se verovalo još od Aristotela, je ogroman. On je, takodje, dokazao da se i vazduh sastoji od jednog dela kiseonika i četiri dela azota, i jednak je gde god da se uzme uzorak. Uz to je dokazao i prisustvo 1% ostalih gasova, koje je nazvao inertnim gasovima, pošto se isti u to vreme nisu mogli razdvojiti. Uz sve navedeno, otkrio je i azotnu kiselinu, rastvaranjem azotoksida u vodi. Smatra se da je Kevendiš prednjačio oko pola veka ispred svojih savremenika. Većina njegovih otkrića ostala su neobjašnjena, sve dok nisu pronadjene njegove beleške, koje je posle Kevendiševe smrti publikovao Džejms Klerk Maksvel (James Clerk Maxwell 1831-1879). Kevendiš je utvrdio gustinu zemlje, 5.5 puta gušća od vode. Bavio se i ispitivanjem elektriciteta, što su posle njega dovršili Čarls Kulon (Charles Coulomb, 1736-1806), Džordž Om (Georg Ohm, 1789-1854) i Majkl Faradej (Michael Faraday, 1791-1867). Kevendiša naročito veliča Mihajlo Pupin u svojoj knjizi “Od imigranta do pronalazača

JAMES WATT (1736-1819), škotski pronalazač

Džems Vat se najčešće pominje kao prvi pronalazač parne mašine. On to u stvari nije. Prvu parnu mašinu napravio je Tomas Njukomen (Thomas Newcomen), četvrt veka pre Vatovog rodjenja. Medjutim, Njukomenova mašina ograničavala se samo na ispumpavanje vode iz rudarskih okna, a Vatova parna mašina naišla je na veoma široku primenu i njenom primenom otpočela je industrijska revolucija. Vat je 1765. rekonstruisao i unapredio Njukomenovu mašinu, dodajući joj kondenzator pare i održavanje stalne temperature radnog cilindra. Od 1775. otpočela je njena masovna proizvodnja i primena, a 1790. Vat je potpuno usavršio svoju mašinu modifikujući je u rotaciono kretanje sa centrifugalnim regulatorom broja obrtaja.

CHARLES De COULOMB (1736-1806), francuski fizičar

Čarls Kulon je našao da su elektricitet i magnetizam dva različita fluida. Po njegovom zakonu (Kulonov zakon) sile izmedju dva naelektrisana tela srazmerne su korenu njihovih rastojanja. Na primer, utrostručavanjem rastojanja izmedju naelektrisanih tela sila opada devetostruko. Takodje, sila je direktno proporcionalna proizvodu naelektrisanja oba tela. Drugim rečima, Njutnov zakon gravitacije ogledao se u elektricitetu. Slično je Kulon utvrdio i za magnetizam, pa su neki naučnici počeli razmišljati da li izmedju gravitacije, elektriciteta i magnetizma postoji neka medjuzavisnost. Sam Kulon, medjutim, verovao je da su to različiti fluidi. Posle Kulona, Kristijan Ersted (Christian Oersted, 1777-1851), Andre-Mari Amper (Andre-Marie Ampere, 1775-1836) i Majkl Faradej (Michael Faraday, 1791-1867) definisali su fenomen elektromagnetizma.
U slavu Kulona SI sistem mera uveo je jedinicu električnog naboja nazvanu Coulomb (Kulon), koja je ravna protoku struje od jednog ampera u jednoj sekund

[Пркос]

ANTOINE LAVOISIER (1743-1794), francuski hemičar

Lavoazije je bio najcenjeniji hemičar u svoje vreme, a ipak je zaršio na giljotini. I danas se Lavoazije smatra osnivačem savremene hemije. Njegovi zaključci doveli su do restruktuiranja u hemiji, slično kao što su Njutnovi imali efekta u fizici. Prva izučavanja Lavoazijea obuhvatala su merenje dobitka ili gubitka prilikom zagrevanja i sagorevanja materija. Ovi eksperimenti doveli su do Lavoazijeovog zakona o očuvanju materije. Zatim je eksperimentalno dokazao da čvrste materije prilikom sagorevanja dobijaju u masi, a rezultat su reakcije vezivanja gasova iz vazduha (pre svega kiseonika). On je takodje utvrdio prisustvo azota u vazduhu, kao neutralnog gasa. Svoje nalaze sumirao je u delu "Traite Elementaire de Chimie" (Osnovni tretmani u hemiji). Time je potvrdio da je kiseonik vitalna komponenta u procesima disanja i sagorevanja. On je, takodje, sumirao dotadašnje nalaze francuskih hemičara i potvrdio da je voda kombinacija vodonika i kiseonika. Ovim nalazom došao je u sukob sa Kevendišom i Džemsom Vatom, koji su do istoga otkrića došli pre Lavoazijea. Radeći kao hemičar istraživač, Lavoazije je paralelno radio i u firmi za ubiranja takse, pa je na tim poslovima došao u sukob sa francuskim revolucionarima, koji su ga osudili na smrt giljotiniranjem. Tako je, na žalost, završio jedan od najslavnijih francuskih naučnika.

ALESSANDRO VOLTA (1745-1827), italijanski fizičar

Volta je pronalazač baterije za čuvanje statičkog elektriciteta. Izučavao je nalaze Luidjija Galvanija ali je odbacio njegove tvrdnje da žablji bataci zadržavaju elektricitet. Volta je, naprotiv, utvrdio da su različiti metali važan faktor za proizvodnju struje. Inače, Galvani i Volta su bili lični prijatelji i Galvani je svoje nalaze poslao Volti na reviziju, očekujući pozitivan odgovor. Medjutim, došlo je do neslaganja. Volta je praveći baterijske elemente stavljao svoj jezik izmedju metalnih elektroda da bi utvrdio protok struje. Time je otkrio da u tečnim baterijama sa elektrodama srebra i cinka pri zatvaranju kruga nastaje tok struje. Za ta ostvarenja Napoleon je Voltu proizveo u grofa, a zatim u senatora Lombardije i odlikovao ga medaljom Legije časti.

JOHN DALTON (1766-1844), engleski hemičar

Daltonova atomska teorija transformisala je osnove hemije i fizike. Početkom devetnaestog veka Englez Dalton istraživao je rastvorljivost gasova u vodi. Smatrao je da se gasovi nalaze u obliku atoma, prema ideji koja je važila još od Demokrita (460-370 PNE). Dalton je, medjutim, dao objašnjenje ulaska elementarnih gasova u jedinjenja tokom hemijskih reakcija. Svoju teoriju saopštio je 1803, a knjigu “A New System of Chemical Phylosophy” publikovao je 1808. Njegovo objašnjenje glasi: atomi istih elemenata su identični, oni se ne stvaraju niti nestaju, sve je sačinjeno od atoma, hemijske promene su jednostavno premeštanje atoma i jedinjenja su sastavljena iz atoma odgovarajućih elemenata. U istoj knjizi sumirao je i do tada poznate elemente sa njihovim atomskim težinama, uporedjene sa vodonikom, čiju težinu je usvojio za jedinicu. Prema tome, ugljenik je imao atomsku težinu 12, kiseonik 16 itd. Dalton je, medjutim, pogrešno zaključio da elementi uvek reaguju u medjusobnim odnosima jedan prema jedan, prema kome je molekul vode bio HO a ne H2O. Pored ovoga, Dalton je izveo svoj zakon “parcijalnih pritisaka”, po kome se vazduh sastoji od mešanih gasova, a ne jedinjenja, i prvi je potvrdio jednako širenje svih gasova pri jednakom povećanju temperature. On je, takodje, prvi utvrdio i tačku rose.

ANDRE-MARIE AMPERE (1775-1836), francuski fizičar i matematičar

Hans Kristijan Ersted (Hans Christian Oersted, 1777-1851) je prvi primetio da se magnetna igla otklanja pri dotoku struje. Majkl Faradej (Michael Faraday, 1791-1867) je prvi primenio otkrića Ersteda, ali je ipak sve to ostalo ne objašnjeno do Amperovog tumačenja. On je u nauci osnovao granu elektromagnetizma. Amper je bio briljantan matematičar i predavao je matematiku u rodnom Lionu u Francuskoj. Od 1802. je profesor fizike i hemije, a Napoleon ga je proizveo u inspektora na univerzitetu. Baveci se elektromagnetizmom matematički ga je definisao i nazvao ga elektrodinamikom. Amper je uočio da jedna struja ima uticaja na drugu. Isto tako, utvrdio je da dva magneta utiču jedan na drugi. Otuda je počeo ove dve pojave da posmatra kao slična dogadjanja. Zatim je propustao struje kroz dva paralelna provodnika pa je utvrdio da ako su struje istoga smera provodnici se medjusobno privlače, a ako su struje suprotnih smerova, provodnici se odbijaju. Ovaj nalaz rezultirao je kao Amperov zakon, 1827, koji se suprostavlja Njutnovom zakonu univerzalne gravitacije. Dokazano je da je magnetna sila izmedju dva električna provodnika srazmerna proizvodu struja, a obrnuto srazmerna korenu njihovih rastojanja. Amper je inovirao solenoid, a u mernom sistemu SI data je jedinica jačine struje “amper”, u njegovu čast.

AMEDEO AVOGADRO (1776-1856), italijanski fizičar

Italijan Avogadro prvi je utvrdio teoriju o zapremini gasova 1811, ali je ona ostala zanemarena punih pola veka nakon toga. Avogadro je spojio dve nespojive hipoteze Jozefa Luisa Gej-Lisaka i Džona Daltona. Gej-Lisak je pretpostavio da se gasovi uvek medjusobno vezuju u odnosima celih brojeva (2:1 ili 2:3) a nikada u frakcijama, pri istim temperaturama i pritiscima. Dalton ovo tumačenje nije prihvatao, tvrdeći da gasovi reaguju samo u atomskim odnosima jedan prema jedan. U to vreme pojam molekula nije još bio jasan, a kiseonik i vodonik egzistiraju u prirodi baš u molekulskim oblicima (H2 i O2). Avogadro je uočio da pojam molekula objašnjava Gej-Lisakovu tvrdnju, prema kojoj četiri atoma vodonika vezuju dva atoma kiseonika, dajući dva molekula vode (2 H2 + O2 = 2 H2 O).
Prema Avogadrovom zakonu pri istom pritisku i temperaturi jednake zapremine svih gasova imaju isti broj molekula.
Tek 1860, kada je Stanislao Kanizaro (Stanislao Cannizzaro) otkrio Avogadrove neobjavljene rezultate rada saopštio ih je na skupu hemičara, kada je zakon i prihvaćen. Time su otklonjeni nesporazumi oko poimanja atoma i molekula i njihovih relativnih atomskih odnosno molekulskih težina. Avogadrov broj, kao konstanta koja pokazuje broj čestica kao molova
svake supstance iznosi 6.0221367(36) x 10²³ usvojen je posle toga

[Пркос]

GEORGE BOOLE (1815-1864), engleski matematičar

Džordž Bul je bio prvi matematičar koji je izrazio logičnost u formi algebre. Radio je kao profesor matematike u Irskoj, kada je izradio tezu u domenu diferencijalnih jednačina 1847. On je takodje uveo nove simbole u jednačinama logike. Bulova logika izražava se samo sa dve cifre (0 i 1), kao binarni brojevi, koji su postali osnova za moderni digitalni sistem, primenjen kod kompjutera. U stručnom svetu poznata je tzv.Bulova algebra.

JAMES JOULE (1818-1920), engleski fizicar

Džaul je autor Prvog zakona termodinamike od 1840, koji je takodje izveo prvi princip o konzervaciji energije. Džaul je ovaj princip opisao zajedno sa Vilijuamom Tomsonom (William Thomson - Lord Kelvin) kao Džaul-Tomsonov efekat.
Džems Džaul nije nikada studirao, radio je u očevoj pivari, a zainteresovao se za odnose struje, otpora i toplote koju proizvodi struja. Tako je 1840. utvrdio vezu struje i otpora u vidu stvarane toplote, čime je potvrdio mogućnost pretvaranja jedne vrste energije u drugu. On je, takodje, utvrdio da se toplota može dobiti i iz mehaničkog rada i uspešno je merio različite oblike energije. Rezultate rada sumirao je u delu “Mehanički ekvivalent toplote” (On the Mechanical Equivalent of Heat) 1849, koje mu je donelo svetsku slavu. U izučavanju toplote gasova utvrdio je računsku brzinu molekula, a to je osnov Džaul-Tomsonovog efekta. Našao je da se gasovi hlade pri širenju, što je dovelo do prve primene frižidera u industriji.
Prvi zakon termodinamike glasi da se energija može prevesti iz jednog oblika u drugi, što znači da u prirodi postoji uvek ista količina energije, koja niti nastaje niti nestaje, već samo menja oblike. Istovremeno, a nezavisno jedan od drugoga, do istih zaključaka došli su Džulijus Robert fon Majer (Julius Robert von Mayer, 1814-1878) i Herman Ludvig Ferndinand fon Hemolc (Herman Ludwig Ferdinand von Helmholtz, 1821-1894), zbog čega su takodje stekli naučnu slavu.

HERMANN HELMHOLTZ (1821-1894), nemački fizičar

Helmholc je rodjen u Postdamu, Pruska, a radio je kao profesor u Kenigsbergu, Bonu i Hajdelbergu (1849-1858). Od 1871. je profesor u Berlinu, istakao se u domenima fiziologije, fizike i matematike, kao i u domenima ljudskoga vida, sluha i nervnoga sistema. Izradio je prvi optalmoskop, instrument za pregled unutrašnjosti očiju. Prvi je u svetu objasnio sluh i izmerio brzinu nervnih impulsa. Takodje se istakao i u istraživanju spektra svetlosnih boja, kao i konzervacije energije u ljudskim mišićima. Radio je i u istraživanjima električne struje u galvanskim baterijama. O Helmholcu je najviše mišljenje iskazao naš naučnik Mihajlo Pupin u svom delu “Od emigranta do pronalazača” (From Immigrant to Inventor).

LOUIS PASTEUR (1822-1895), francuski hemičar i biolog

Ime Luja Pastera poznato je širom sveta, pre svega po postupku pasterizacije, nazvana po njegovom imenu. I mada je po obrazovanju bio hemičar, više se proslavio u medicini. Prvi je u svetu napravio vakcinu protiv besnila, kao i vakcinu protiv antraksa. Zna se da je Edward Jenner napravio prvu vakcinu protiv malih boginja, ali za dugo vremena posle tog’ pronalaska ništa značajno nije se činilo.
Paster je 1880. našao da bakterija živinske kolere, ostavljena duži vremenski period, ako se ubrizga živini ne izaziva koleru. Kada je, nakon toga, istu živinu vakcinisao svežom aktivnom kulturom bakterije, živina je preživela. Godine 1882. napravio je vakcinu protiv antraksa, koji se veoma retko javlja kod ljudi, a masovan je kod stoke, a 1885. napravio je vakcinu protiv besnila. Kada mu je doveden 9-godišnji dečak, koga je na više mesta ujeo besan pas, Paster mu je dao vakcinu i dečak je preživeo. Vest se proširila i već sledeće godine vakcinisano je oko 2500 pacijenata. Fatalnih slučajeva bilo je svega ispod 1%. To je bio najbolji povod da i drugi naučnici pohitaju u iznalaženju vakcina za razna druga obolenja. Postupkom pasterizacije Paster je u mnogome uspeo da spreči širenje tuberkuloze, a to je postupak do koga je on došao u tehnologijama mleka i alkohola. On je utvrdio da se tu radi o mikroorganizmima, koji se ubijaju pri temperaturama iznad 63°C u trajanju od oko 30 minuta. Paster je, takodje, zaključio da se sterilisani materijali, koji se ne izlažu vazduhu, ne kontaminiraju, dok se materijali izloženi vazduhu zagadjuju i kvare. On je svojim postupcima poboljšao proizvodnju vina i piva, a takodje značajno pomogao industriji svile u sprečavanju štetnog dejstva svilenog crva.
U Parizu je izgradjen Pasterov institut 1888, gde je Paster i sahranjen 1895. Kada su Nemci 1940. naredili Meister-u da im otvori Pasterov grob, radi ispitivanja, Meister je izvršio samoubistvo, ne želeći da im to učini.

JOHANN GREGOR MENDEL (1822-1884), austrijski botaničar

Otac genetike, Austrijanac Mendel imao je tokom školovanja najslabije ocene iz biologije. Kao naučnik publikovao je rad “Eksperimenti sa biljnim hibridima” (Experiments with Plant Hybrids) 1866. Bio je sveštenik, a služba mu je zabranjivala bavljenje biološkim eksperimentima, što je on ipak radio nezapaženo. Njegova laboratorija bila je manastirska bašta., a radovi su mu stekli priznanje tek posle 1900, nakon što su i brojni drugi istraživači izveli slične oglede

JEAN-JOSEPH LENOIR (1822-1900), francuski pronalazač

Za ovog naučnika u nekim knjigama navodi se ime Etjen (Etienne), što ostavlja čitaocima mogućnost i jednog i drugog. Još kao dete, dok je živeo u Belgiji, rekao je: “Kad porastem napraviću mašinu koja će sama raditi”.
Zna se da prvi počeci rada na mašini sa unutrašnjim sagorevanjem datiraju još od 1680, od proslavljenog Danca Kristijana Higensa (Chrisiana Huygensa, 1629-1695). Njegov princip rada zasnovan je na paljenju baruta, mada isti nikada nije primenjen. Zatim, Švajcarac Fransoa Isak de Rivaz (Francois Isac de Rivaz) konstruiše prvi motor sa unutrašnjim sagorevanjem 1807, zasnovan na principu sagorevanja kiseonika i vodonika. Čak je konstruisao i vozilo za dati motor, ali je i ovaj pronalazak ostao komercijalno neuspešan. Tek 1860. Žan-Žozef Etjen Lenoar (Jean-Joseph Etienne Lenoir) patentirao je prvi motor sa unutrašnjim sagorevanjem, sa kojim nastaje revolucija u transportnoj industriji.
Sa 16 godina Lenoar se preselio u Pariz, gde je radeći u elektro struci, napravio više korisnih uredjaja. Jedan od uredjaja je motor sa električnom varnicom. On je u prvo vreme koristio komprimovani vazduh i ugljeni gas za dvotaktni motor, pošto petrolej još u to vreme nije bio u primeni. Tokom narednih pet godina prodao je oko 500 svojih motora, a već 1861. izradio je verziju motora za čamac i 1863. verziju za tricikl.
Sledi Francuz Alfons Ben de Roša (Alphonse Bean de Rochas), koji je patentirao prvi četvorotaktni motor 1862, pa tek Nemac Nikolau August Oto (Nikolaus August Otto, 1832-1891), koji je napravio mnogo uspešniji motor, na principu primene smese gasa i vazduha. Tek sa motorom Gotliba Dajmlera (Gottlieb Daimler, 1834-1900) primenjen je petrolej kao gorivo i od tada nastaje revolucija u razvoju motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Dajmler je inače radio kod Ota u njegovoj fabrici

FRANCIS GALTON (1822-1911), engleski naučnik

Galton je nećak Čarlsa Darvina. Studirao je medicinu i radeći u Južnoj Africi publikovao više radova iz domena naslednih osobina. U nauci je ostao zabeležen kao prvi čovek koji je uveo identifikaciju ljudi po otiscima prstiju 1892.

GUSTAV KIRCHHOFF (1824-1887), nemački fizičar

Gustav Kirhof je prvi definisao termodinamiku radijacije. Još kao student utvrdio je zakon električnih struja, koji je po njemu nazvan Kirhofov zakon. Na univerzitetima u Heidelbergu i Berlinu specijalizirao je elektricitet i spektralne analize, što je dovelo do otkrića elemenata cezijuma i rubidijuma. Kirhof je, takodje, objasnio Fraunhoferove linije u sunčanom spektru, kao apsorpciju spektralnih talasa u sunčanoj atmosferi, primenom Kirhofovog zakona radijacije

[Пркос]

LORD KELVIN (1824-1907), britanski fizičar

Škotlandjanin Vilijam Tomson (William Thomson) počeo je studije u Glasgovu sa 10 godina 1834. Radeći zajedno sa Džemsom Džaulom (James Joule) opisao je Džaul-Tomsonov efekat 1852-1859. Patentirao je telegrafski prijemnik za komuniciranje sa podmornicama 1858, a 1892. primljen je u Dom Lordova i dobio ime Lord Kelvin.
Studije je završio na Univerzitetu Kembridž, gde je zatim ostao da predaje fiziku punih 50 godina. Posebno su ga interesovale oblasti termodinamike i elektromagnetizam. Sa Džaulom je dokazao princip konzervacije energije, a sam je postavio Drugi zakon termodinamike, prema kome se toplota prenosi samo sa toplijeg na hladnije telo, a nikada obratno. Sa Džaulom je takodje utvrdio Džaul-Tomsonov efekat, prema kome gasovi gube toplotu šireći se, što je u industriji rezultiralo primenom rashladne tehnike. Tomson (Lord Kelvin) je takodje uspeo da odredi starosti Sunca i Zemlje, mada te vrednosti danas dosta odstupaju od savremenih računa. U svetu nauke u primeni je i Kelvinova temperaturna skala, sa apsolutnom nulom od 0°K=-273.16°C, prema kojoj je 0°C=273.16°K, a tačka ključanja vode 373.16°K.
U elektromagnetizmu Tomson je izučavao dostignuća Faradeja i dopunio matematički njegove nalaze. Kelvinov doprinos nauci je i stvaranje osnove elektromagnetne teorije svetlosti, mada matematički još nedovoljno definisanoj. Isti je, nešto kasnije, potpunije definisao Džejms Klerk Maksvel (James Clerk Maxwell, 1831-1879). Tomson je izračunao odgovarajući električni napon pogodan za podvodne kablove, na osnovu koga je postavljen prvi transatlantski kabel 1866, što ga je učinilo bogatim i uvelo ga u Dom Lordova (Lord Kelvin), pod kojim imenom je mnogo poznatiji naučnom svetu. Bio je predsednik Univerziteta Glazgov 53 godine.

JOSEPH SWAN (1828-1914), engleski fizičar i hemičar

Jozef Svon je pionir električnog osvetljavanja i fotografije. Patentirao je karbonski proces fotografije 1864. i bromidni papir za kolor fotografiju. Takodje je prvi napravio veštačku svilu. Napravio je prvu električnu lampu 1860, tj. 20 godina pre Edisona. Kasnije je sa Edisonom formirao zajedničku firmu “Edison & Swan United Electric Lighting Company” 1883. Na osnovu ovog podatka zaključak je da je Edisonu pripala slava za prvu električnu sijalicu na osnovu Svonovog pronalaska, a ne njegovog. Slično će se videti i za niz drugih pronalazaka, koji su pripisani Edisonu, kao najvećem američkom izumitelju.

JAMES CLER MAXWELL (1831-1879), škotski fizičar

Maksvel je, istražujući vezu izmedju elektriciteta i magnetizma, prema Faradejevoj ideji, zaključio da su istog fenomena, talasne prirode, čija je brzina ravna brzini svetlosti (300.000 km/sec) i da je vidljiva svetlost elektromagnetne prirodne radijacije. Takodje je tvrdio da su infracrvena i ultraljubičasta svetlost medjusobno iste prirode. Ovu tvrdnju Maksvela potvrdio je ubrzo, 1888, Hanrih Rudolf Herc (Henrich Rudolph Hertz, 1857-1894).
Maksvel je 1864. publikovao dinamičku teoriju električnog polja, kojom je ponudjeno matematičko objašnjenje elektromagnetizma, danas poznato kao Maksvelova formula. On se, takodje, bavio istraživanjima termodinamike kretanja molekula gasova, iz čega je proizašao zakon distribucije po Maksvel-Bolcmanu, koji objašnjava nastanak toplote usled kretanja molekula. Maksvel je, pored toga, 1861. proizveo prvu kolor fotografiju. I u domenima astronomije utvrdio je da su saturnovi prstenovi sastavljeni od bezbroj malih tela, koja skladno, u pravilnom medjusobnom rasporedu, rotiraju oko Saturna. Maksvel je 1871. osnovao Kevendiševu laboratoriju na Univerzitetu Kembridž, gde je služio kao istaknuti profesor fizike. Rano je dobio rak i umro u 48-oj godini života. U naučnom svetu Maksvel je priznat kao najbolji fizičar posle Njutna.

NIKOLAUS OTTO (1832-1891), nemački inžinjer

Oto je poznat širom sveta po svom, prvom, četvorotaktnom motoru sa unutrašnjim sagorevanjem. Prvi svoj motor napravio je 1861, a 1867. za isti na Pariskoj izložbi dobio Zlatnu medalju. Neki literaturni podaci beleže da se radi o patentu nekog drugoga, mada se isti još uvek pripisuje Nikolausu Otu.

GUSTAVE EIFFEL (1832-1923), francuski inžinjer

Najpoznatije delo Ajfela je njegov čuveni toranj u Parizu, sagradjen za Svetsku izložbu 1889. Ajfel je studirao umetnost, a specijalizirao metalne konstrukcije, u prvom redu mostove. Po njegovim projektima izgradjeni su: most na Bordou (Bordeaux 1858), most u mestu Oporto (u Portugaliji) i jedan most na jugu Francuske, raspona 162 m, iznad reke Trijer. Konstruisao je i pokretnu kupolu iznad opservatorije u Nici, kao i Kip Slobode u Njujorku, koji je Francuska darovala Sjedinjenim Američkim Državama.
Toranj u Parizu visok je 320 m i u svoje vreme bio je najviša gradjevina na svetu, sve do 1930. Ajfel ga je konstruisao kao privremenu gradjevinu, ali je postala najveća turistička atrakcija Pariza i Francuske, kojima dovodi milione posetilaca svake godine i donosi dovoljan prihod.

ALFRED NOBEL (1833-1896), švedski hemičar

Švedjanin Alfred Bernhard Nobel je svetsko ime, ne toliko zaslužan kao naučnik koliko po tome što se u njegovo ime svake godine dodeljuju nagrade najzslužnijim svetskim naučnicima, književnicima i borcima za mir.Većinu svog obrazovanja Nobel je stekao u Rusiji, a govorio je ruski, francuski, engleski, nemački i švedski. Bavio se hemijom i u sopstvenoj fabrici proizvodio tečni nitroglicerin (eksploziv) za inžinjerske potrebe. Godine 1864. fabrika mu je eksplodirala, ubivši mu brata i još četiri radnika. Dve godine kasnije, 1866, napravio je stabilan eksploziv (nitroglicerin apsorbovan u Kieselguhru), nazvan dinamit. Time je finansijski profitirao, na osnovu čega je ustanovljen fond za nagrade najboljim ostvarenjima i taj fond nosi njegovo ime. Prve Nobelove nagrade u oblastima medicine, fizike i hemije dodeljene su 1901, a sam Nobel, iako proizvodjač eksploziva, bio je pacifista.

[Пркос]

WILHEM GOTTLIEB DAIMLER (1834-1900), nemacki inžinjer

Dajmler je 1885. patentirao prvi motor sa unutrašnjim sagorevanjem (SUS) na principu sagorevanja petroleuma. Iste godine on je napravio i prvi motocikl, a 1886. prvi automobil sa četiri točka, sa svojim motorom SUS. Godine 1889. konstruisao je i prvi dvotaktni četvoro-cilindrični motor i iste godine proizveo prvi automobil Mercedes. Mercedes je bilo ime kćerke Emila Jelineka, koji je učestovao na auto-trkama, vozeći Daimlerov automobil pod pseudonimom Mercedes. Od 1900. počela je industrijska proizvodnja automobila pod imenom Dajmler – Mercedes. Od 1893. Karl Benz je počeo masovnu proizvodnju automobila sa četiri cilindra, a od 1926. firme Dajmler i Benz su se ujedinile.

DMITRI MENDELEEV (1834-1907), ruski hemičar

Dmitri Mendeljev je sedamnaesto dete u porodici, rodjen u Tobolsku, Sibir. Roditelji su mu imali fabriku stakla, a otac mu je bio slep. Otuda je Dmitrijevo školovanje bilo veoma teško. Studirao je pedagoske nauke u St. Petersburgu, čime se kvalifikovao za redovne studije na ruskim univerzitetima. Na Mendeljeva je najveći uticaj ostavio Italijan Stanislao Kanicaro (Stanislao Cannizzaro, 1826-1910), prilikom predavanja o vezama atoma i molekula1860. u Karlsrueu. Razumevši šta su atomske težine elemenata Mendeljev će kasnije to iskoristiti za svoja najveća otkrića. Od 1860. Mendeljev je predsednik Univerziteta St. Petersburg, a 1869. publikovao je svoju knjigu "Principi Hemije", u kojoj je najveći značaj dao atomskim težinama elemenata. Sastavio je Periodični sistem elemenata, sa osobinama koje su se izuzetno pravilno uklapale u njegovu tabelu. Time je utvrdio da neki elementi još nisu otkriveni i ostavio je prazna mesta za njih u tabeli. Čak im je predvideo osobine i atomske težine. Sve se to potvrdilo potpuno tačnim već narednih godina, kada su otkriveni galijum, skandijum i germanijum. Mendeljev je, takodje, predvideo težine nekih elemenata, koje su prethodno bile pogrešno izračunate (na primer zlato) i on je iste korigovao. Kasnijim, preciznijim merenjima i to je potvrdjeno kao tačno. Svoj Periodni sistem elemenata Mendeljev je publikovao prvi put 1869, što kao i niz drugih novina nije odmah masovno prihvaćeno, iako ubrzo postaje kao sveopšti standard u čitavom svetu. Godine 1955. otkriven je 101-i element peroidnog sistema, kome je dato ime mendeljevijum. Izmakla mu je Nobelova nagrada iz hemije 1906. samo za jedan glas.

ADOLF von BAEYER (1835-1917), nemački hemičar

Bajer je bio profesor hemije na Univerzitetu Minhen. Godine 1863. pronašao je barbituratsku kiselinu, koja je korišćena kao lek prilikom hipnoze. Lekovi na bazi barbituratske kiseline, zajedničkim imenom zovu se barbiturati. Dobio je Nobelovu nagradu za hemiju 1905.

ROBERT KOCH (1843-1910), nemački lekar

Robert Koh je prvi u svetu razvio tehniku izolovanja i ispitivanja bakterija. Njegov sistem postao je osnova savremene nauke bakteriologije. Izolovao je i identifikovao bakteriju koja izaziva antraks (Anthrax). Takodje je otkrio i organizam koji izaziva koleru. Godine 1905. dodeljena mu je Nobelova nagrada iz medicine, za njegov rad na otkrivanju i lečenju tuberkuloze.

[Пркос]

WILHELM CONRAD RONTGEN (1845-1923), nemački fizičar

Otkriće x-zraka proslavilo je Viljema Rentgena, mada ih je pre njega otkrio Nikola Tesla. Po običaju, Tesla tom otkriću nije pridavao veći značaj i nije mu se žurilo da ga patentira. Načinio je snimke sopstvene šake i nožnog zgloba, ostavio ih u fijoku, a svoje nalaze čak saopštio drugim naučnicima, medju kojima i Rentgenu. Kada je Rentgen 8. novembra 1895. saopstio otkriće x-zraka, sam Tesla mu je čestitao. Time je Viljem Rentgen postao prvi dobitnik Nobelove nagrade iz fizike 1901. godine. I dalje, Mihajlo Pupin je eksperimentišući sa x-zracima već februara 1896. otkrio sekundarne x-zrake, kojima je znatno skratio vreme rentgenskog snimanja u medicini (sa oko sat vremena na svega nekoliko sekundi), što je našlo najširu primenu u medicini. Tako su se dva istaknuta srpska naučnika dokazala na otkriću i primeni x-zraka, a da ni jedan od toga nije profitirao niti stekao posebna svetska priznanja.
Sam Rentgen, ne poznajući još dovoljno štetna dejstva x-zraka, ozračen je, kao i njegovi saradnici. Trebalo je vremena da se štetno dejstvo x-zračenja utvrdi, što je pošlo za rukom Antoanu-Onriju Bekerelu (Antoine-Henri Becquerel, 1852-1908).

THOMAS ALVA EDISON (1847-1931), američki pronalazač

Tomas Edison je napustio školu u dvanaestoj godini zbog oštećenja shuha. Posvetio se eksperimenisanju, nastojeći da za svaki problem pronadje rešenje. Zvanično je prijavio 1093 patenta do svoje 83. godine života. Prvo je konstruisao fonograf (uredjaj za snimanje glasa) 1877. Prvi značajan pronalazak bila mu je električna sijalica 1879. (videti napred otkriće Jozefa Svona, 1828-1914). Edison je 1882. osnovao kompaniju General Electric, a 1883. zajedničku firmu sa Jozefom Svonom, Edison & Swan United Electric Lighting Company. Zatim slede otkrića kinematografa i kinematoskopa, za prikazivanje pokretnih slika, 1894, pa ugljeni transmiter, koji se koristi u telefonima, te diktafon, mimeograf, mašina za električno glasanje i drugi.
Pošto se obogatio, a bio je veoma radan, forsirao je sve svoje inžinjere i naučnike da rade dan i noć. Koristio je ideje svih svojih saradnika za svoje pronalaske. Imao je laboratoriju u Menlo Parku, u New Jersey-u od 1876. Edison se smatra ocem jednosmerne struje, koja je izgubila primat u takmičenju sa Teslinim naizmeničnim strujama.

ALEXANDER GRAHAM BELL (1847-1922), američki pronalazač

Po rodjenju Škotlanđanin, imigrirao u Kanadu 1870, a već 1871. zaposlio se u Bostonu. Držao je predavanja za gluvoneme, pomoću očevih vidljivih signala. Razmišljao je o mogućnosti konverzije zvučnih talasa iz usta u signale pomoću električne struje. Za dalji prenos signala nije bilo problema. Tako je već 1876. konstruisao prvi Belov telefon. Time je došao do značajne zarade i formirao firmu AT&T, u okviru koje je sagradio i laboratoriju za svoja dalja eksperimentisanja. Belov telefon poboljšan je ugradnjom Edisonovih ugljenih provodnika (sumnja se da je i ovaj Edisonov pronalazak Belovo delo). Bel je još radio na sonaru, fonofonu i drugim uredjajima za prenošenje zvuka. Uporedo je i dalje radio sa gluvonemima, pa je poboljšao metode nastave za njih i otpočeo rad sa slepima. Jedan je od pokretača medjunarodnog naučnog časopisa "Science"

IVAN PAVLOV (1848-1936), ruski naučnik

Ivan Pavlov, sin sveštenika, od rane mladosti zainteresovao se za nauku, posebno medicinu. Kao director eksperimentalnog instituta u St. Petersburgu izučavao je sistem varenja, lučenje pljuvačke i ulogu enzima u varenju, kao i ulogu nervnog sistema. Njegova otkrića postala su osnov za izučavanje ljudskih psihičkih poremećaja, a za svoja naučna dostignuća dodeljena mu je Nobelova nagrada iz medicine 1904. godine.

ANTOINE-HENRI BECQUEREL (1852-1908), francuski fizičar

Posle Rentgenovog otkrića x-zraka 1895, njihova izučavanja nastavio je Francuz Bekerel i već 1896. utvrdio njihovu radioaktivnost, čime je otvorio novu oblast izučavanja za mnoge istraživače. U Bekerelovoj familiji svi su bili istraživači, njegovi deda i otac, pa i sin. Biran je za predsednika Politehnikuma Ecole u Parizu, a 1899. za člana Francuske akademije nauka.
Bekerel je postavio hipotezu da Rentgenski zraci mogu da svelte i to fluoroescentno. Prema tome, očekivanja su bila da mogu reagovati na fotografsku ploču. Eksperimentišući sa uranijumom utvrdio je da pri izlaganju uranijuma sunčevoj svetlosti materijal zaista ostavlja tragove na fotografskoj ploči. Dalje je primetio da uranium zrači i u mraku, čime je utvrdio da nije reč o x-zracima već o novom fenomenu. Ta zračenja, posle Bekerela, definisala je Maria Curie (1867-1934). Tako su Bekerel, Maria i Pjer Kiri podelili Nobelovu nagradu iz fizike 1903. godine, za dostignuća u domenima radioaktivnosti. Medjunarodni sistem mera ustanovio je jedinicu mere radioaktivnosti nazvanu Bekerel (Becquerel), u znak priznanja Bekerelu za njegove naučne doprinose.

EMIL von BEHRING (1854-1917), nemački bakteriolog

Emil Bering je završio medicinu 1878. Radeći u Higijenskom institutu u Berlinu dokazao je da je moguće životinju sa stečenim imunitetom protiv tetanusa inficirati pomoću seruma druge životinje koja je već inficirana datom bolešću a da ova ne ugine. Bering je ovaj postupak nazvao antitoksični imunitet i počeo je isti primenjivati i u slučajevima oboljenja difterije. Za dostignuća na tim poljima dodeljena mu je Nobelova nagrada iz medicine 1901. godine, a tokom Prvog svetskog rata njegovom vakcinom protiv tetanusa spaseni su mnogi životi, za čega mu je dodeljena i Medalja gvozdenog krsta

GEORGE EASTMAN (1854-1932), američki pronalazač

Džordž Istmen je 1884. napravio prvi film u obliku rolne za kamere, a 1888. i prvu Kodakovu kameru, od kada zvanično započinje razvoj amaterske fotografije. Radeći za Tomasa Edisona razvio je industriju igranog filma. Godine 1892. formirao je Eastman Kodak Company, a 1900. proizveo prvu Brownie kameru. Godine 1924. Istmen je dao 75 miliona dolara u dobrotvorne svrhe, za razvoj prosvete.

PAUL EHRLICH (1854-1915), nemački bakteriolog

Nakon što su Edvar Džener (Edward Jenner) i Luj Paster (Luis Pasteur) otkrili vakcine za male boginje i protiv besnila, Nemac Erlih stvorio je vakcinu protiv tuberkuloze i protiv sifilisa. On je 1892. utvrdio da majke prenose antitela u svom mleku tokom dojenja. Postavio je hipotezu o primeni arsena za uništavanje bakterija, mada je sam arsen fatalan po ljudsko zdravlje. Napravio je jedinjenje na bazi arsena, kojim je uništavao organizme uzročnike sifilisa. Za svoja dostignuća dobio je Nobelovu nagradu iz medicine 1908, koju je delio sa Eli Mečnikof (Elie Metchnikoff).

IVAN VLADIMIROVIĆ– MIČURIN (1855-1935), ruski botaničar

Mičurin je nakon školovanja radio kao službenik na Uralskoj železnici, a ceo svoj život posvetio je hortikulturama. Tu ljubav nasledio je od oca, a dalje unazad još od svojih pradede i dede. Od svoje plate kupio je parče zemlje, na kome je podigao sopstveni voćnjak i u njemu vršio praktične eksperimente. Njegovi prvi eksperimenti odnosili su se na aklimatizaciju stranih voćaka, zatim na povećanje prinosa i najzad na stvaranje novih sorti hibridizacijom. Lično je sam izveo na desetine hiljada eksperimenata, zbog kojih je morao da povećava svoj voćnjak, a da pri tome nije otvarao klasične rasadnike. Za celokupan svoj rad od države nije nikada dobio ni kopejke pomoći, koju istina nije ni tražio. Čak nije imao nikoga ni ko bi mu pomagao u obavljanju toliko brojnih eksperimenata i tako je sam radio punih 59 godina.
Svojim dostignućima postao je poznat u čitavom svetu i na osnovama njegovih istraživanja kasnije su nastale brojne institucije i afirmisali su se brojni svetski stručnjaci. Mičurin je lično stvorio 45 vrsta jabuka, 20 sorti krušaka, 19 sorti višanja, 8 sorti groždja, 2 sorte badema, i mnoge druge, ukupno 153 sorte voćaka.

[Пркос]

MIHAJLO PUPIN (1858-1935), Srbija, američki velikan telefonije

Rođen u Idvoru, Banat, sam sebi je dao nadimak Idvorski, po rodnom mestu. Doživeo je slavu svetskog velikana u domenima telefonije i sekundarnih rendgenskih zraka. Za života se sukobio sa Teslom, o čemu detaljno piše Mark Seifer (videti http//www.srpskadijaspora.info, članak S. Jelaca: Mihajlo Pupin). Kao dečak, tokom letnjih meseci, čuvao je stoku na pašnjacima i sa dečacima uvežbavao dozivanje kroz zemlju, što će mu kasnije u životu postati osnov za otkrića u domenima telefonije na velikim razdaljinama. Gimnaziju je učio u Pančevu, a studije započeo u Pragu, koje je ubrzo napustio i sa 16 godina, 1874, otputovao brodom za Ameriku. U Njujorku je iskusio sve tegobe imigrantskog života, dok se konačno, zahvaljujući izvanrednoj upornosti, nije domogao studija na Kolumbijskom univerzitetu. Studije je završio kao najbolji student u klasi 1883, a kao stipendista istog univerziteta nastavio postdiplomske studije na Kembridžu, u Kevendiševoj laboratoriji i doktorirao u Berlinu kod profesora Helmholtza 1889. Povratkom na Kolumbiju postao je njen profesor, gde je radio punih 40 godina. Istakao se kao izvanredan matematičar i odličan predavač. Pored predmeta matematičke fizike držao je predavanja i u industriji i na taj način je obezbeđivao sredstva za svoj naučni rad i upoznavao istaknute poslovne ljude Amerike. Držeći predavanje pred Udruženjem elektroinžinjera Amerike u Bostonu 1890. prvi put se sreo sa Teslom. Tada je Pupin popularisao primenu naizmeničnih struja, dok su Edisonovi poštovaoci čak napravili električnu stolicu da bi njome plašili svet od primene naizmeničnih struja. Tih godina Tesla je bio u velikom usponu: osvetlio je Svetsku izložbu u Čikagu 1893, sagradio hidrocentralu na Nijagari 1895, primenjeni su njegovi transformatori i Tesline polifazne struje postale su osnov elektrifikacije Amerike. Edison je čak zaplašio Pupina da će izgubiti poziciju na univerzitetu.
Svojim istraživačkim radom Pupin se afirmisao na polju elektrotehnike i telefonije, patentirao je 24 svoja izuma, od kojih su mnogi našli široku primenu u celom svetu, a mnogi se i dan danas primenjuju. Najznačajniji patenti su mu električni filteri (br. 519346) 1893, kao i rezonatori (br.640515 i 640516) 1895, te br. 707007 i 707008 i drugi. Kada je Rendgen objavio svoj pronalazak x-zraka decembra 1895, Pupin je požurio da ih istražuje i već u februaru 1896. patentirao pronalazak sekundarnih x-zraka, koji su ubrzo naišli na široku primenu u medicini, skrativši vreme snimanja sa sat vremena na svega nekoliko sekundi.
Pupin je, takođe, napisao svoje autobiografsko delo "From Immigrant to Inventor" (Od imigranta do pronalazača), koje je izdato 1923. u više stotina hiljada primeraka i prihvaćeno kao udžbenik za popularizaciju nauke. Za to delo je čak dobio Pulicerovu nagradu.
Na poslovnom planu Pupin je bio veoma uspešan, prodavao je svoje patente moćnim firmama i time stekao dovoljno sredstava za nesmetano bavljenje eksperimentalnim radom. Tako je patente prodao Belu u Americi i Simensu u Nemačkoj, a ove su postavile prvu telefonsku liniju Berlin – Posdam (32,5 km), pa Berlin – Magdeburg (150 km) i Njujork – San Francisko (5000 km) na kojoj je prvi razgovarao Aleksandar Graham Bel. Učestovao je i u postavljanju prvog transatlantskog podmorskog kabla za povezivanju Amerike sa Evropom. Tokom Prvog svetskog rata usavršio je veze za komunikaciju sa avionima tokom letenja.
Sa Kolumbija univerziteta Pupin je bio prijatelj američkog predsednika Vilsona, a kako se angažovao i na mirovnom planu 1919. godine je učestovao na Mirovnoj konferenciji u Parizu, na raspolaganju jugoslovenskoj vladi Stojana Protića. Na toj konferenciji Rumuni su tražili ceo Banat, tvrdeći da pripada njima. Tada ih je predsednik Vilson upitao: "Poznajete li vi profesora Pupina? Ja znam da je on iz Banata, a poznajem ga i kao vatrenog srpskog rodoljuba". Time je status Banata bio rešen.
Za svoja životna ostvarenja Pupin je dobio Franklinovu zlatnu medalju 1902, Herbertovu zlatnu medalju 1916, Edisonovu medalju 1920, Vašingtonovu medalju 1928. i Fricovu zlatnu medalju 1931. Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) ustanovila je 1913. Pupinovu Zadužbinu za školovanje siromašne dece Srbije.
Ocenjeno je da Pupin spada u red najvećih duhova devetnaestog i dvadesetog veka.
Umro je u Njujorku 12. marta 1935, na 61. godišnjicu kada je iz Hamburga krenuo brodom za Ameriku.

[Пркос]

JOHN JOSEPH THOMSON (1856-1940), engleski matematičar i fizičar

Tomson je došao na Univerzitet Mančester sa 14 godina, a 1897. objavio otkriće elektrona i 1906. dobio Nobelovu nagradu iz fizike. Kada je otkrio elektron, kao hiljaditi deo mase atoma, zbunio je ceo naučni svet. Od 1884. rukovodilac je Kevendišove laboratorije na Kembridžu, gde je ostao sve do 1919. Elekron je otkrio kao katodni zrak u bezvazdušnoj cevi. Utvrdio je da u vakumu, pod uticajem električnog i magnetnog polja, elektroni idu u vidu svetlosti. Time je došao do zaključka da su ti zraci sačinjeni od čestica, a ne talasa. Takodje je utvrdio da su negativnog naelektrisanja i da nisu specifični bilo kom elementu. Ovo je kasnije potvrdjeno činjenicom da su elektroni isti iz gasnih kao i metalnih elemenata. Tomson je, takodje, izmerio težinu elektrona našavši da ona iznosi hiljaditi deo težine atoma vodonika. Time je potvrdio da su elektroni zraci sastavljeni od korpuskula i da su kao takvi sastavni deo svake materije. Kasnije su ove korpuskule preimenovane u elektrone i prihvaćene kao osnovni deo shvatanja atomistike. Tomson je u Kevendišovoj laboratoriji učestovao i u otkrićima nekih izotopa, kao i u razvoju spektroskopije. Istakao se kao izvanredan predavač i podigao je ugled svoje laboratorije na najviši svetski nivo. Svih sedmorica njegovih učenika dobitnici su Nobelovih nagrada.

HEINRICH RUDOLF HERTZ (1857-1894), nemački fizičar

Rudolf Herc, profesor na Univerzitetu Karlsrue, otkrio je radio zračenje 1888. Bavio se istraživanjima iz domena Maksvelovih nalaza i zapazio da mora postojati još neko zračenje pored elektromagnetnog, po osobinama slično infracrvenom i ultraljubičastom, kao i vidljivoj svetlosti. Za to mu je bila potrebna specijalna aparatura, pa je on preporučio uredjaj sa strujnim kolima ali sa medjuprostorom na kome varnica mora da preskoči kada se zatvori strujno kolo. Prvo su ti zraci nazvani Hercovi zraci, a kasnije su isti preimenovani u radio zrake. Herc je dokazao osobine ovih zraka, baš onakve kako ih je pretpostavio Maxwell. Ovi zraci imaju brzinu svetlosti, mogu se reflektovati, prelamati i vibrirati kao talasi. Sam Herc nije doživeo primenu radio talasa, ali ih je iskoristio Guglielmo Marconi (1874-1937), koji je prvi poslao radio signale preko Atlantika, ovenčavši se slavom na bazi otkrića Nikole Tesle i Herza.
Medjunarodni sistem mera, SI, je u znak priznanja Hercu ustanovio jedinicu frekvencije Hertz, nazvanu njegovim imenom. Hertz je umro u 37-oj godini života.

MAX PLANCK (1858-1947), nemački fizičar

Maks Plank je prvi javno saopštio i publikovao Kvantnu teoriju 1900. Dobitnik je Nobelove nagrade iz fizike 1918. godine. On je matematički potvrdio da se emitovana energija crnih tela može izračunati kao direktni umnožak frekvencije i Plankove konstante (0.66256 x 10¯³³Js). Ovo važi za umnoške celih brojeva (1; 2; 3 itd), pa važi zakon da se energija javlja u vidu nedeljivih porcija “Kvanta”. Do tada se verovalo da je energija kontinualna, pa je Plankova teorija kvanta izgledala neverovatna. Plankovo otkriće dokazano je na toplim telima. Individualni kvanti energije su veoma mali pa emisija energije zaista otuda i izgleda kontinualnom. Kada su Mileva Marić i Albert Ajnštajn dali objašnjenje fotoelektričnog efekta 1905, primenjujuci Plankovu teoriju, a zatim i Nils Bor objasnio svoju atomsku strukturu 1913, teorija Planka postala je razumljiva i prihvatljiva. Plank je ubrzo prihvaćen za najboljeg nemačkog fizičara i dodeljena mu je Nobelova nagrada.

RUDOLF DIESEL (1858-1913), nemački inžinjer

Rudolf Dizel je završio Politehnikum u Minhenu, a radio je kao inžinjer rashladne tehnike. Od 1885. počeo se baviti motorima sa unutrašnjim sagorevanjem i konstruisao motor sa ubrizgavanjem goriva u cilindre 1897. Motor je prihvaćen i poznat po njegovom imenu kao Diesel motor. Pokazao se dvostruko efikasniji od dotadašnjih motora, pa je ubrzo počela njihova proizvodnja u Augsburgu

PIERRE CURIE (1859-1906), francuski fizičar

Pjer Kiri je svoju radnu karijru započeo kao asistent u laboratoriji na Sorboni, Univerzitetu u Parizu. Tu je kasnije postao i predsednik odeljenja za fiziku. Sa svojim bratom napravio je elektrometar, koji je kasnije koristila njegova supruga Marija Skladovska - Kiri (Maria Scladowska – Curie). Pjer Kiri je utvrdio da feromagnetni materijali gube magnetnu osobinu, u izvesnoj tačci, sada poznata kao Kirijeva tačka. Od 1898. radio je zajedno sa svojom suprugom Marijom na ispitivanju radioaktivnosti elemenata i utvrdili su da zraci koje emituje radijum sadrže elektropozitivne, elektromagnetne i neutralne čestice. Ovo otkriće donelo im je Nobelovu nagradu iz fizike 1903, koju su podelili Pjer i Marija Kiri Henrijem Bekerelom

LEO BAEKELAND (1863-1944), Holandjanin, američki hemičar

Bekeland je rodjeni Holandjanin i naturalizovani Amerikanac. Prvi je u svetu napravio veštački bakelit, što se smatra prvom plastičnom materijom na svetu. Pored toga, bavio se i proizvodnjom fotografskog papira, što je otkupila firma Kodak 1899.

HENRY FORD (1863-1947), američki inžinjer

Henri Ford je čovek koji je Ameriku postavio na točkove. Njegov talenat iskazivao se od detinjstva. Još kao tinejdžer počeo je da radi kao inžinjer u gradskoj toplani u Detroitu. Od 1890, u svoje slobodno vreme, počeo je da pravi svoj automobil na bezninski pogon, koji je uspešno isprobao 1895. Već 1903. formirao je firmu Ford Motor Company i počeo proizvodnju automobila prema svome dizajnu. Shvatio je da automobil mora biti dostupan prosečnom gradjaninu, pa je ubrzo proširio proizvodnju. Godine 1908. uveo je model T, sa velikim uspehom i prvi put postavio sistem proizvodnje na traci. Radnicima je dao platu od $5/dan, što je tada značilo veliko povećanje. Tako je, proizvodnjom dovoljno jeftinih kola, transformisao Ameriku.

JOVAN CVIJIĆ (1865-1927), srpski geograf

Jovan Cvijić je rodjen u Loznici, a studirao je u Beču. Bavio se naučnim radom iz oblasti geografije, etnografije, geologije, antropologije i u njima ostvario naučna dostignuća svetskoga značaja. Uz to, interesovao se i za istoriju. Radio je kao profesor Beogradskog univerziteta i bio njegov rektor. Biran je za počasnog doktora na Univerzitetu Sorbona u Parizu, a u Srbiji je bio predsednik Kraljevske akademije (sada SANU), osnivač je geografskog zavoda i Srpskog geografskog društva. Objavio je na stotine naučnih radova, medju kojima su značajniji: "Osnove za geografiju i geologiju Makedonije i Stare Srbije", "Antropogeografski problemi Balkanskog poluostrva i Geomorfologija". Zainteresovan za nacionalno pitanje Srba, objavio je svoje "Govore i članke", "Aneksija Bosne i srpsko pitanje" i "Balkansko pitanje".

THOMAS HUNT MORGAN (1866-1945), američki biolog

Tomas Morgan je radeći na naslednim osobinama, prema otkrićima Johana Gregora Mendelea i služeći se Darvinovom teorijom, stvorio prvu kartu hromozoma 1911, publikovao prvu "Teoriju gena" 1926 i dobio Nobelovu nagradu iz medicine 1933

[Пркос]

MARIE CURIE (1867-1934), francuski fizičar

Poljakinja Marija Skladovska - Kiri (Maria Skladowska – Curie), završila je fiziku na Sorboni kao najbolji student u klasi 1893. Prva je žena koja se istakla u naučnom svetu. Shvatila je fenomen radioaktivnosti i 1898. otkrila elemente plutonijum i radijum. Dobila je Nobelovu nagradu iz fizike 1903, koju je delila sa svojim suprugom Pjerom Kiri i Henrijem Bekerelom.
Marija Kiri dokazala je radioaktivnost kao osobinu retkih elemenata. Utvrdila je da uranijumova ruda ima viši stepen radioaktivnosti od čistog uranijuma, na osnovu čega je izvela zaključak da uranijumova ruda mora sadržavati još neke elemente, koji su jače radioaktivni, prema tome skriveni. I zaista, našla je polonijum. S obzirom na to da se radijum nalazi u veoma malim količinama u rudi uranijuma, Marija i Pjer Kiri su morali da prerade tone uranijumove rude da bi dobili tek desetinu grama radijuma 1902. Tada je Marija Kiri izračunala atomsku težinu radijuma i utvrdila njegove osobine. Ostalo joj je nedovršeno istraživanje porekla radioaktivnosti, koje je dovršio Ernest Ruterford (1871-1937), objasnivši značenje čestica alfa, beta i gama. Marija Kiri je dokazala da se radijacija sastoji od najmanje dve vrste zračenja, različitih osobina. Za to je dobila drugu Nobelovu nagradu, ovog puta iz hemije 1911. i tako postala prvi i jedini dvostruki nobelovac. Na žalost, radeći sa radioaktivnim materijalima ozračena je i dobila leukemiju, od čega je umrla 1934. Sa Marijom Kiri radio je naš istaknuti fizičar Pavle Savić.

BRAĆA WRIGHT: Wilbur (1867-1912) i Orville (1871-1948), američki pioniri avijacije

Braća Rajt su prvi 1903. testirali svoj motorni avion, a 1908. ostvarili i prvi let, u trajanju od svega 12 sekundi, 17. decembra


FRITZ HABER (1868-1934), nemački hemičar

Fric Haber je po struci bio fiziko-hemičar, koji je radio zajedno sa svojim zetom Karlom Boshom, razvivši postupak za proizvodnju amonijaka iz vodonika, što je primenjeno za proizvodnju veštačkih djubriva. Oni su takodje pronašli postupak za proizvodnju azotne kiseline i proizvodnju eksploziva, tokom Prvog svetskog rata. Fricu Haberu dodeljena je Nobelova nagrada iz hemije 1918. Dolaskom Hitlera na vlast u Nemačkoj 1933, Haber odlazi u Englesku i radi u Kevendiševoj laboratoriji, Univerziteta Kembridž.

MIHAJLO PETROVIĆ– ALAS (1868-1943), srpski matematičar

Mihajlo Petrović Alas doktorirao je u Parizu 1894. Publikovao je 270 stručnih radova i 12 monografija i uveo nove matematičke discipline: matematički spektri i matematička fenomenologija. U svetskoj nauci poznate su i specijalne matematičke funkcije koje nose Petrovićevo ime. U Parizu je jedan semestar držao predavanje iz oblasti originalne teorije o matematičkim spektrima. Na osnovu tih predavanja i knjige "Travaux Scientifiques" nominovan je za člana Francuske akademije nauka i naučnih društava. U Beogradu je stvorio veoma uglednu Matematičku školu i najviše je doprineo da matematika u Srbiji dobije vidno mesto u nauci. Mika Alas je zauzimao vrh srpske nauke, a u svetskoj nauci zabeležen je u oblastima diferencijalnih jednačina, teorijskih funkcija i kompjuterizacije algebre. Njegova dela sadržana su u 15 tomova, izdatih u periodu izmedju 1894. i 1943.

ERNEST RUTHERFORD (1871-1937), novozelandski i kanadski fizičar

Posle Bekerelovog otkrića radioaktivnosti 1896, mnogi naučnici počeli su se baviti istraživanjima u toj oblasti. Medju najistaknutijima bili su Marie Curie i njen muž Pierre. Objašnjenje radioaktivnosti dao je Ernest Radeford, čime je učinio najviši doprinos nuklearnoj fizici. Radeford je rodjen na Novom Zelandu, ali se školovao na Univerzitetu Kembridž i zatim radio zajedno sa Džonom J. Tomas. Od 1898. profesor je na Univerzitetu McGill u Montrealu, Kanada. Tu je utvrdio ponašanje alfa i beta radioaktivnosti, a 1900. Radeford otkriva i treću vrstu zračenja gama zračenje. Radeford je utvrdio da magnetne sile deluju na alfa i beta zrake, reflektuju ih, ali ne deluju na gama zrake. U Montrealu se Radeford sreo sa Britancem Frederikom Sodijem (Frederik Soddy, 1877-1956), sa kojim je zajedno došao do otkrića da se radioaktivni elementi raspadaju. Njihovo otkriće procesa raspadanja radioaktivnih materija bilo je revolucionarno i od ogromnog značaja, a raspadanjem tih elemenata dolazi do stvaranja drugih elemenata.
Radeford je ispitujući alfa zračenje došao do zaključka da su alfa čestice atomi helijuma, beta zraci su sačinjeni od elektrona, a gama zraci su x-zraci.
Nakon tih otkrića Radeford se vraća u Evropu, na Univerzitet Mančester, gde radi sa Hansom Vilhemom Gajgerom (Hans Wilhelm Geiger, 1882-1945) i zajednički inoviraju Gajgerov brojač 1908, kojim su merili radioaktivnost elemenata.
Godine 1910. Radeford je predložio Gajgeru da sa alfa zracima bombarduju foliju platine, čime je utvrdio da gotovo sve čestice prolaze kroz foliju uz deflekciju (krivljenje), a samo jedna od svakih osam hiljada čestica se odbija. Godine 1911. on izvodi zaključak da se to dešava usled toga što su alfa čestice atomi, sadržeći atomsko jezgro, a elektroni kruže oko jezgra slično planetarnim kretanjima. Razlog zašto se jedna od osam hiljada čestica vraća je taj što one udaraju u pozitivno atomsko jezgro i odbijaju se, a sve ostale prolaze mimo jezgra. Ovim se uveliko objasnila gradja atoma, što će nešto kasnije još potpunije definisati Danski fizičar Nils Bor, 1913. Ernest Redford dobio je Nobelovu nagradu iz hemije 1908.

GUGLIELMO MARCONI (1874-1937), italijanski inžinjer

Italijan Markoni podneo je svoj patent za radio (br. 763772) 28. jula 1904. Pre njega, Nikola Tesla prijavio je svoj patent za isto (br. 645576 i 649621) 2. septembra 1897, koji je čak priznat 1900. Ipak, Markoni je, kao prvi pošiljalac radio signala preko Atlantika 1901, za svoje zasluge dobio Nobelovu nagradu 1909. Markoni je, na bazi otkrića Rudolfa Herca i Nikole Tesle, ostvario svoju zamisao i time ostao zapamćen kao pronalazač radia, iako je njegov patent oboren od strane Vrhovnog suda Sjedinjenih Američkih Država u junu 1943. (Odluka suda br. 6369), a u korist Nikole Tesle, koji je pre toga preminuo (7. januara 1943).

HIRAM BINGHAM (1875-1956), američki arheolog

Hajram Bingam je rodjen u Honolulu, na Havajima, a školovao se na Univerzitetu Harvard. Postao je ekspert za civilizacije Inka u Peruu. Godine 1911. otkrio je Machu Picchu, jedan od gradova na najvišoj nadmorskoj visini (2057 m). Maču Piču je veoma dobro očuvana prestonica Inka, kamena gradjevina na površini od oko 40 ha. Prilikom otkrića, Bingam nije ni slutio da je našao “izgublenji grad”, što je objasnio tek naredne godine, kada se vratio da ga detaljnije istražuje.
/ Autor ovoga teksta S.J. popeo se na najvišu tačku grada Maču Piču 1976. godine./

[Пркос]

FREDERICK SODDY (1877-1956), engleski i kanadski hemičar

Rodjeni Englez, Sodi se doselio u Kanadu i radio na Univerzitetu Mekgil u Montrealu sa Ernestom Redefordom, sa kojim je tokom 1901-1903. otkrio fenomen atomske dezintegracije (raspadanja) radioaktivnih elemenata. Radioaktivni elementi se tokom raspadanja transformišu u druge elemente. Sodi je radio na pronalazenju tih novonastalih elemenata. Uočio je da periodni sistem elemenata nema dovoljno predvidjenih mesta za sve elemente, pa je 1913. došao do jedinstvenog rešenja, uočivši da elementi, iako imaju različite atomske težine i poluvreme raspadanja, imaju jednake osobine. To je značilo da se radilo o različitim varijacijama istih elemenata. Te varijacije Sodi je nazvao izotopima i time otklonio dotadašnje nejasnoće. Kasnije otkriće neutrona Džejmsa Čedvika (James Chadwick, 1891-1974) daće mnogo potpunije objašnjenje ovih pojava.
Sodi je takodje dao objašnjenje za alfa čestice (helijumov nucleus), da kada se one emituju iz elementa koji se raspada njegov atomski broj se smanjuje za dva, a atomska težina za četiri. Slično, kada se emituje beta čestica (negativni elektron) atomski broj se povećava za jedan. Na osnovu datih rezultata rada na izotopima, Sodiu je dodeljena Nobelova nagrada iz hemije za 1921. godinu.

LISE MEITNER (1878-1968), austrijski fizičar

Nakon doktorata na Bečkom univerzitetu, Lisa Mitner radi u Berlinu sa Otom Hanom (Otto Hahn) u laboratoriji za nuklearnu fiziku. Zajedno sa svojim sestrićem Otom Frišom (Ott Frish) razradila je proces nuklearne fisije (cepanja atoma), što će kasnije postati veoma vredno otkriće u nuklearnoj fizici.

ALEXANDAR FLEMING (1881-1955), škotski bakteriolog

Fleming je otkrio penicilin i njime spasao milione ljudskih života. Otkriće penicilina slučajno je koliko i naučno. Flemingovo otkriće plesni penicilium datira od 1928, a proizvodnja penicilina počela je tek od 1940. Aleksadar Fleming je sin farmera, koji je dobivši nasledstvo odlučio da studira medicinu. Tokom rada najviše ga je interesovala bakteriologija, nastojeći da otkrije prirodno sredstvo protiv rasta bakterija, pa ga je tražio čak i u suzama, pljuvački i sluzi. Godine 1922. doživeo je prvi uspeh, napravivši prirodni enzim Rysozym, a 1928. na posudju je otkrio bakterije stafilokokusa. Slučajno ih je ostavio izložene vazduhu i tom prilikom su inficiane peniciliumom. Tokom Flemingovog godišnjeg odmora plesni su se razvile i on ih je uzeo na ispitivanje. Primetio je da je penicilium uništio stafilokokus, što je dovelo do otkrića spasonosnog penicilina. Zajedno sa svojim saradnicima, Valterom Florijem (Walter Florey) i Ernstom Borisom Čenom (Ernst Boris Chain), dobio je Nobelovu nagradu za medicinu 1945.