Jezik koji izumire

[kojica]

Al pazi to savršenstvo u dve reči... odslni mi..
dobro, ako baš hoćeš da budeš ljubazan, možeš da kažeš

Molim te odslni mi.

Pod uslovom da možeš da izgovoriš dsl, a da ne polomiš jezik..

[tetka]

nemam pojma...meni je bosanski maternji

[kojica]

ГАЛЧА – ДОМАШЊАР

Домашњар је бил онија који у село по цел д`н седи дом и работи све кво требе да се уработи тија д`н у кућу. Това су биле скоро увек жене, а ако би некој муж работил теја женсће работе, њега су окали „Женсћи Петко“. Иако је прошло половин век како су се жене изједначиле сас мужје, у нашта села као што су Синуглава, П`сјеч, Церевдел, Ћијовац, Стол, Вава... још се знаоло кој кукурика, а кој јајца носи, који је пет`л, акоји кокошка.. Жене су само морале да иду на гласање и ако су теле, могле су да иду и у школу. Това им неје било забрањено. А за све друђе работе знало се кво требе да работи муж, а кво жена. Муж је иш` л у браниште да насече дрва, али гоџа мужје у дрва су водили и жену да му придржи завијачкуту кад требе да врже дрвата. Муж је само сам иш`л на косење, али кад требе да докарају сеното, ишла је и жената да му помогне да натоваре сеното, и ако се негде на преглабицу колата изврну, да има по кога да ока и пцује. Муж је сам иш`л и на орање, али ако су говедата шркљаста, с њег је ишла и жена му да води говедата у бразду. Муж је сам правил плевњу, али је окал и и жену да му придржи појанту. Муж је само сам иш`л на печалбу и за това време, на на жену би му малко л`кнуло.
А кво је све жена работила дома, това си само она знаје. Морала је да спреми једење за сви, да свари манџу, да опече леб. Морала је да нарани свиње, кокошће и пцета. Морала је да опере сви, а ако је имала и малецно дете, прекај њег је навише дангубила. Морала је да бучка млеко, да прави сирење, да поткваси млеко и прави вурду. Морала је сама да сади градину, да иде на њиву на копање, на плевење, на жетву... Док вој је муж на печалбу, морала је сама и стоку да рани. Морала је сама да плете џемпери и чорапци за сви, морала је сама да сади грснице, да ји потапа у топило, да ји чука на трлицу, да ји скубе сас гребенци, да ткаје шаренице и пртенице.... И још млого друђе работе морала је све сама да работи. Женете су си саме причале како се њината работа не види и како јим мужјето не верују да млого работе.
Деда Мила ми је причал како је у нашу фамилију, у Ћирезовци, најзагуљен човек бил његов чича Галча. Жена му Петкана, на деда Милу стрина, била је из П`сјеч, из Бриинци. Она је била млого добра, вредна, поштена, али Галча вој је за све наодил ману. Стално оратил како кад она остане дом, ништа не работи, а он, јадан, цркава од работу и за това ју увек терал да иде сас њега, да му помага кво он работи. Кад јим се родило мушко бебе Илко, у искарување ђубре, Петкана си помислила, овија ју више нема дира, са че си има повише работу прекај бебето. Али, Галча још повише поче да ока поњу:
- Кво работиш ти дома? Ти једно бебе окупеш и преповијеш, а, ја, по цел д`н, док ме Мића Терзијин из Стол не изока да идемо у Калуђерицу на печалбу, мора све сам да уработим?
Петкана, само грчи рамена, неје знала да свете жене имају право као и мужјете, че му рече:
- Ајде, Галчо, јутре че ја завршавам твојту работу, а ти мојту. После че оратимо чија је работа потешка.
Галча си помисли малко, че ју питује:
- А кво требе да работим?
- Требе да свариш оцутрашњето млеко за квасење. Требе да подгрејеш млекото за сирење, требе да избучкаш оној из големуту котленку за масло, требе да окупеш бебето, Илка...., а требе и да смислиш кво да зготвиш за једење....требе да нараниш свињете, кокошћете и пцетата.... требе да изметеш големуту собу и дворат... А ја че идем у Гарину да косим!
Ујутру, Петкана заметне косу на рамо и појде у Гарину. Галча се не би пробудил да бебето Илко неје зевикало. Дигне се он од рогожуту и одма почне да пцује Петкану, што га неје подојила. А Петкана, беше веч стигла у Гарину, врљила косуту у заграџу и легла да си доспи. Како је задремела, осети да ју некво уапа за дупе. Она си помисли да је това поп`ц, ал кад виде да вој се испод вутаруту и нођете измота једна лештарка, она потрча дома.
А за тој време, Галча почел да работи кво му је ракла Петкана-.
Прво турил на огњиште кот`л сас млеко да да проћипи. Наклал огњат сас сучће и у бучку насипал јучерашњото млеко за масло. Како је почел д бучка, бучката му мрдала и он ју заврже сас павит за деснуту ногу. Како је оноја млеко на огњиштето почело да преоди, он се јурне да помери кот`лат и расипе млекопто из бучкуту. Почне да пцује Петјкану у дупе што му неје казала да се бучка не врзује за ногу. Т`г бебето завикало. Галча се сетил да требе да га окупе.Брже померил од огњиште кот`лат с млекото и турил друђи кот`л да се згреје вода за Илка.Али, баба Јоска изокала у тија зам`н Петкану да вој даде јед`н поздер, да си завати огањ. Неје знала да је дома Галча.
- Петикано, еве идем за поздер, а ја у вутаруту сам ти турила углење, а ти погледај испод вутаруту што сам ју подигла до мишће, чији поздер че се побрже запали.
Галча излезал да види кој ока. Кад виде баба Јоску сас подигнуту вутару, изока:
- Лелће, Бошће, куде ли је Петкана?
У тија зам`н Петкана утрча у двор сас уздигнуту вутару до мишће и изока:
- Галчо, уапа ме змија за дупе!
Баба Јоска брже врљи поздерат, спушти вутаруту и отрча низ Станчи рид.
А Петкана че рече:
- И баба Јоску ли је уапала змија , те беше подигла вутаруту до мишће?
- Неје ју апала,. него понела поздер за птклаџување огањ.
- Марш. ћоршо, видо ја да се и њој дупето црвеје како мојто куде ме уапа лештарката.
- Ама, згребла се од потздерат!
- Как`в поздер, он се све осушил, него од са неч да ти ја идем на ливаду без теб и да ме апу змије куде не требе.
Илко си помисли:
- Неч ни ја да ти више останем дом без теб! А до са мен ниједна змија неје уапала, а теб одма уапа. Од са си седи дом, тува нема змије, а ја че си идем по работу, оне мен не дирају.

[kojica]

ЈОЈ, ПОГОДИЛИ СТЕ МЕ

Моју школску другарицу Јоргованку описао сам у причи „Срамови ме изедоше“. Она је одмах после осмог разреда почела да прати „западњачку моду“ у свему, а нарочито у понашању и одевању. Својим начином одевања и одећом увек је приређивала иненађење и привлачила пажњу свих људи у селу. Већ је било речи како је реаговала моја баба Јорда кад би је видела у врућим панталоницама. Међутим, у врелим летњим данима Јоргованка је облачила неку танку, провидну хаљину и тако се шетала кроз село. Кад ју је баба Јорда први пут видела тако обучену, вриснула је и почела да се крсти као да је угледала „сотоњу“:
- Леле, оваја Љиљаковка, на Стојана унуката, облекла вустан од виронгу, све вој се види! Такве у моје време су прокаруване из село!
- Бабо, кажем ја, она се зове Јоргованка, а не Љиљаковка!
- Ма нека се ока како оче, мене ме срамови изеду кад ју видим тека разголиштену, а како ли је на њојнити, они си знају. Него, това нече да је на добро, свакој, који ју види тека, зине у њу, искоколи сас обе очи и деси му се некакво лоше.
- Шта причаш бабо, шта се дешава?
- Неси ли чул? Њекња у Пештерицу Влајко Цоћин косеше, и кад је узел да наостри косуту, она пројде преко ливадуту тека облечена, овија зине у њу и исече си прсти. А јучер, Рајко Мирашчија тераше сено из Гарван и сретне ју на крстопутинуту код Маринковци. И он искококолил у њу, па се соплете и удари у растокуту, замалко очи да си искара. Еј га са лежи, отекал како бумбари да су га апали.
Баба Јорда би ми сигурно још много тога причала, али ја сам прескочио плот и одјурио да стигнем Јоргованку и да је питам у коју ће школу да се упише.
Године су пролазиле... Јоргованку сам виђао све ређе... Чуо сам да се удала у седамнаестој години, а већ у двадесетој имала је иза себе три брака. У то време вратила се у Сињу Главу и чекала прилику за нову удају. Била је јесен. Ја и један мој колега пролазили смо поред њене куће. Видели смо је како пече ракију испод старе крушке. Позвала нас је да пробамо „тазе“ ракију. Њени родитељи су се спремали да иду у госте. Кад нас је видела њена мајка, рекла је:
- Баш фино што сте сврнули. Ми че идемо у П`сјеч, а ви помогнете на Јоргованку, кад почне патока да тече, да разложи казанат.
И они су отишли. Тад је Јоргованка рекла:
- Цел д`н се горим прекај казанат, а нес`м испила ни једну рећију, срамота ме од мојти. Са че си донесем у кондират од ланскуту рећију, не волим да пијем пресну. А ви, како очете, мож и од сагашњити првак, а мож и од ланскуту.
Ми јој рекосмо да за добре свиње нема лоше помије, да нам је све једно, а после можемо да пијемо и од „ланскуту“. И тако, једну по једну, уз причу, шалу, смех, дођемо и до песме. Све троје смо тако певали, да нас је чуло цело село. Сутрадан смо по селу могли да чујемо коментаре:
- Ма који ли јучер цело после пладне, па и синоч до некој ред руцаоше како на Јаћима магарето?
После много отпеваних песама ја и колега запевамо „Битола, мој роден крај“, а Јоргованка из све снаге тресну шаком о казан и викну:
- Јооооој, погодили сте ме!
Казан се заљуљао и почео да губи равнотежу, јер му је од ударца излетела кајла којом су му биле подглављене металне ноге. И ко зна шта би се све десило, да ја и колега нисмо муњевито дохватили Јоргованку и одвукли је у страну. На сву срећу, са казана је одлетела само лула, али ми томе нисмо придавали важност, јер смо ракију већ били попили.
- Како смо те погодили?
- Па ви не знате, ја сам једном била удата у Битољу. Песма ме је погодила. И зато сад идем да донесем још један кондир, да га испијемо па че се растурамо. Деда Стојан је на појату, али, мож случајно да дојде, па да ни не види пијани, че ни буде срамота.
Тај кондир нисмо попили до дна, јер је Јоргованка, да ли од успомена, од песме, или од ракије, почела да преплиће језиком и ми смо је унели у собу и ставили на кревет да спава...

[kojica]

БОРКО ЋИРЕЗ – НАВАЏИЈА

Најчувен наваџија у целу Лужницу, а и у некоја пиротска села бил је Живојин Муљара из Ваву. Који башта неје мог`л сина да ожени, да ли што је момчето било фалично, ил су му врљене маџије, требало је само да отиде при деда Муљару и за некол`ко д`на свадба би се уговорила. Он је мог`л да састави момче и девојче који се никад несу видели, нити су па тражили од њега да јим буде наваџија. Он би на некоје девојче, у некоје село, дал јабуку и рек`л би:
- Овој ти је пратило момче (казал би му име и откуде је) и рек`л је да те млого бенђедисује и оче да се најдете у понеделник у Бабушницу на пијац, при споменикат. Че га познајеш, он че буде облечен у нове дреје (и описал би вој како изгледа момчето).
Другу јабуку би однел на това момче и и исто би му казал кво је рекл на девојчето. И тека је он млого момчетија и девојчетија саставил и оженил. Скоро у свакоје село, кад би се муж и жена скарали, често је могло да се чује како жената ока по мужатога:
- На Живојина Муљару колач требе да месиш, да ме неје он омаџијосал, ти још не би знал кво је женско!
После њега, најчувен наваџија бил је мој чича Борко Ћирез из Синуглаву. Наваџија је морал да буде добар оратаџија, да га никој не мож надорати, да знаје увек да се снајде, кад пада, као мачка да се дочека на нође, а ако требе, понешто мора и да из`лже. Чича Борко Ћирез је од дете бил так`в. А најбољ је бил у л`гањето. Кад он нешто рече, никој у Синуглаву, а камо ли у друго село, неје знал да ли л`же, ил орати истин. За това његов башта, деда Сава, реши да га одведе у Ваву при Муљару да изучи занајат за наваџију. Деда Муљара је бил млого бистар, познавал је деда Саву ко џамбасина (трговац коњима) и кад чу за кво су дошли че каже:
- Мора прво да га испробам, да видим мож ли од њег да буде наваџија. Нек отиде еј онамо у Календеровци и ако од деда Богомира узне пушкуту и опали јед`н метак, че га узнем за чирака. (Знал је да деда Богомир чува тују пушку још из првити рат и да ју ни за живу главу никоме не дава у руће. А и деда Сава и Борко су чули за това).
Борко, кво че прави, отиде да покуша. Малко попосле, деда Сава и деда Муљара видеше како деда Богомир и Борко излезоше пред порту и Борко опали метак. Врну пушкуту на Богомира и дотрча. Деда Муљара рече:
- Че те учим да будеш наваџија, само ми кажи, како пречука деда Богомира?. За толће године, ти си први који је пуцал из његовуту пушку.
Борко се поче дзвери, да ли да л`же, ил да каже кво је било, па проорати:
- Прво га изока и пита га кол`ко че тражи за пушкуту, јер сам чул да ју продава. Он напцува матер на тога од кога сам чул и рече да ју не би дал ни за ћило злато. А ја му реко кво би прајил ако му дадем две ћила злато. Он поћута и ја си појдо. Т`гај ме изока и рече, ако буде малко повишће од две ћила, мож би ју и продал. Ја му реко че буде, јер мислим да у чупат, који то лани ископа куде баба Радин кладенац, има још пешес ћила. Он ми поверова и тека ми даде да опалим метак.
Деда Муљара че му каже:
- Па ти че испаднеш поголем мајстор у л`гањето и од мен. Него, у суботу че те поведем у Ћијовац при деда Милорада, да прајимо работу, ако оче девојчето да даде у Стол на Косту Мечкарског за срегњотог сина. Ти че слушаш кво ја оратим и понешто че и ти кажеш, јега направимо работу, а Коста Мечкарсћи че ни даде по овцу.
У суботу увечер отиду они двојица у Ћијовац. Деда Милорад, кад ји виде на порту, одма се сетил за кво иду, али, наваџије се не врчају и он ји уведе у ижу. Прво пооратише малко од друђе работе, како је родило жито, каква је била косидба, па и од политику, да ли че Талијани улезну у Трс, ил јим друг Тита нема даде. Кад деда Милорад насипа по рећију, деда Муљара че рече:
- Море, дошли смо да видимо, че дадеш ли девојчето на Косту Мечкарског из Стол за срегњототог сина?
Деда Милорад пину једну глчку од рећијуту, накашља се и че проорати:
- Оно, девојчето ми је за женидбу, али ја слабо познавам тог Косту, а момчето уопште не знајем. А сигурам да га и мојто девојче не знаје. Него, как`в ј домаћин Коста, колко има имање, стоку, колко су члана у кућу?
- Па, за са су пешес члана у кућу и чекају принову од најстаротог сина.
А Борко че каже:
- Ја мислим да че с приновуту кад се роди буду десетина члана.
Деда Муљара че настави:
- Они су држећи домаћини. Имају два-три јектара ливаде, пешес јектара браништа и седам-осам јектара њиве.
А Борко че:
- За малко си погрешил. Имају пешес јектара ливаде, дватринајес јектара браништа и пешеснајес јектара њиве.
Деда Муљара:
- Имају преко седамдесе брави овце:
Борко Ћирез:
- Несу преко седамдесе, него близа су до стопедесе.
Деда Муљара:
- Имају два пара волови и два коња.
Борко Ћирез:
- Несу толко, него су четри пара волови и четри коња.
Деда Милорад ји гледа, ч`с у једног, ч`с у другог, не трпче, мисли си кој од њи двојица са л`же, коме да поверује. Че мора да верује на Борка, он је помлад, а деда Муљара је веч излапел и заборавил је кој какво има. Најпосле че каже:
- Све је тој убаво што оратисте до са, видим да су стварно добри домаћини. Него, за момчето ништа не казасте. Какво је оно?
Деда Муљара:
- Момчето је млого добро, вредно, поштено, паметно...
Деда Милорад:
- Убаво га извалисте. А има ли оно некоју фалинку?
Деда Муљара поче се снебива, да ли да казује, све, да ли да си ћути, ал на крј че каже:
- Да си не чујемо реч после, че кажем све како је право. Момчето малко не довиџује на једно око и малко накривљује с једну ногу.
А Борко че додаде:
- Море, не довиџује на обете очи и криви сас двете нође.
Деда Милорад зину ко плевња у мај месец, искоколи ко да је видел караконџу, довати сећиру изад врата и изока:
- Па ви ли сте дошли да ме зајебавате?! Марш из моју кућу док ви шишарћете несу литнуле!
Борко и Муљара истрчаше, теоше се заглаве на вратата, срећа те беше месечина. Јед`н отрча низ Крњину реку за Ваву, а јед`н преко Габровицу за Синуглаву. Више никад несу ишли заједно у наваџил`к.

[kojica]

ЈАЋИМОВЕ КОКОШЋЕ
Јаћим Гмитровсћи имал је кућу на сред село; до Рид. То што је за Београџање Славија, за Синоглавце је Рид. Од Рид воде путеви за сва околна села: Јед`н пут води за Расницу, друђи за П`сјеч, трећи за Ваву и Стол, четврти за Ћиовац, Пети за Камик и Церевдел, шести за Присјан... Од Рид може да се стигне у сваку малу: у Гмитровци, Мањосинци, Тричковци, Чукарци, Бонћини, Спасови, Ћирезовци, Мајсторовци...На рид је била задруга (супермаркет) у коју су робу некад давно докарували сас говеда, на колесар, а после су почели да довозе робу трактори из Барје Чивлик.
Јаћима сам запамтил по това што никад неје иш`л на некву работу, по цел д`н се рашетувал по Рид и млого је волел да се чеша испод пазуће. Кад сам после некада на Славију видел оног милицајца сас шлемат како регулише сабраћај, мен је подсетил на Јаћима, јер и он по цел д`н подизаше ч`с једну, па другу руку. Јаћим је и зими и лети носил шубару, кожув, пртени бревенерци и свињсћи оп`нци. Кад лети опече жега и некој га пита неје ли му жега, што не соблече кожуват, он че му рече:
- Па ја сам тија кожув и зимус носил, па ми не беше жега. Кожуват ми не смита, него ппипекло сл`нцето, од њега ми жега.
Једну годин, пред Пресвету, у задругуту докарају сас три трактора робу. Јед`н од тракторџијете, кад стиже до задругуту, згази нечију кокошку. Он ју узе за крак и че пита Јаћима:
- Дедо, неје ли овој твоја кокошка?
Јаћим поче да ју задзрта отуд, одовуд, поче да се чеша неје само испод мишће, него и по главу и че рече:
- Ама, по перушињето рек`л би да је од наште, имали смо једну такву јеребасту, али нашта округла, никад несмо чували такве спљоштене кокошће.

[kojica]

САНДА ГОЂИН КОД ЗУБАРА
Санду Гођиног заболел зуб кутњак. некоје време, он се неје млого сећирал, мислил је че пројде. Беше покарал говеда на воду и пожали се на комшију Трајка да га боли зуб, а овија че рече:
- Мани зуб, он нек жваче г...., важно је да теб онак ништа неје.
Санда га од болће неје б`ш разбрал кво је тел да му каже, па че га пита:
- Видиш ли да сам отек`л? Знајеш ли некак`в лек за зуб?
Трајко се почеша позади тил и че рече:
- Ма, ја сам слушал од баба Јоску, да кад отечеш од зуб, требе да туриш нагрејано лајно. Пробај, ништа те не кошта, мож да че ти помогне.
Трајко си отиде по работу, а Санда покара говедата на гувно, јер виде да несу жедна. Иде он тека, по говедата, а свитће му излате пред очи од болће. Мисли си, да ли да проба с`с нагрејано лајно. И док си он тека трошеше главу кво да работи, Шаруља, која идеше позади свата говедата, пљесну једно зелено лајно испред њег. Санда се загледа у лајното, оно се чури, а он си помисли: „Кво че га нагревам, оно си је жешко“. И довати с`с шаку од лајното, једва од болће зину и напуни уста. Подржа он лајното у уста некоје време, ал поче му се подгаџује. Морал је да га испљује. Накара говедата у гувно и улезе у ижу. Кад га жена му Стана виде, само излелека:
- Леле, Сандо, на кво б`здиш, како да си јел г.....!
Санда од болће само коколи с очи, оче нешто да рече, али не мож, а Стана, беше вој млого жал, как`в је, тек`в је, њојан си је, че му каже:
- Сандо, ајде, јутре рано, укачи се на коњатог и отиди у град при зубаратог, нема дрва да носиш, сам че си идеш, нек те спаси од тија твој проклети зуб. И онак ти неје млого служил да жвачеш с`с њег, повише си глтал. Знајеш ли кад проглта целу кокалицу од прасето при мојти на славу у П`сјеч? Ја помисле че се задавиш, а теб ти не беше ништа. Ја че спремим кво требе за при зубаратог, с`с празне руће да не идеш. А, са, да мож малко да одремеш, подрж на зубат од јакуту рећију, ал после да испљујеш из уста.
Санда се и после толће болће зарадува што че мож малко да окуси од рећију, натегну кондират, а Стана че изока:
- Доста, оно се помалко држи, а почесто!
Санда подржа рећијуту још дватрипут, ал ништа неје испљувал, него проглтал и тека заспа. Ујутру се укачи на коњатог, понесе у козињавкуту све кво је Стана спремила, погледа да ли неје заборавил шишето с рећију и отиде при зубара у град. При зубаратог неје млого чекал, беше испред њег само једна госпођа с`с нацвакане уснице које му заличеше како жешку острушку да је целивала и кад си она отиде, зубарат га уведе и тури га на столицуту што се подидза. Прекај њег беоше још тричетворица који су дошли да уче како се ваде зуби. Прво му узе козињавкуту да види кво има у њу, јер Санда од болће беше заборавил да му ју даде. Т`гај му рече да зине. Санда како зину, зубарат се увати за нос и рече:
- Видим који ти је зуб кваран. Да га вадим ли с инекцију, или, без инекцију?
Санди како дојде малко дрезгаво, овија решил да га вади, виде онија младити што се уче за зубара па га беше срамота од њи. „Кво ако га стварно извади? Че пукне брука“! Згрчи с`с рамена, болћете како престадоше, а зубарат че си га пита по друђи пут:
- Очеш ли да га вадим с`с инекцију, или, без?
Санда је научил од дете да се такве ствари најбоље ваде с руће. Али, кад је овија запел с инекцију, а он школован, ајде и това да проба. Затој, у све муће, некако рече:
- Вади га с туја инекцију, па кво буде нек буде.
Зубарат рече на једног од приученити да спреми инекцију, Санди рече поново да зине и уб`цка га у уста. Санди се од инекцијуту слошеја и паде од столицуту. Зубарат изока по овија:
- Брже, двојица нека му отварају уста, а јед`н нека му сипује рећију, да га малко просвестимо!
Кад се Санда малко просвести, зубарат че га пита:
- Како ти је са, боље ли ти је?
А Санда че проорати:
- Ма неје лоше, ал боље би било, јед`н да ме је држал, а двојица да су ми сипували рећију у уста!

[kojica]

САНДА ГОЂИН КОД ДОКТУРА
Знамо как`в је Санда све бил. Жена му Стана највише мислила како да га одучи од пијење. Јднуш че му проорати:
- Сандо, цело село си плакни уста сас теб, те Санда шљокаџија, те Санда дебел, те овак`в, те онак`в... Ајде да си одоратимо, послушај ме и отиди при доктура у град, јега ти помогне помалко да пијеш. Ако ти доктурат не помогне, т`гај че идемо при баба Боску Цоћину, она сас некве травће беше Мију Чел`ковог излечила оди пијење.
Санда че вој рече:
- Ама од теја травће, с којето га баба Боска лечила, на Мију се беше згадило и он батали и леб да једе, а кам ли па да се сети за рећију. И кво напраји? Отиде си онак`в муж, како да неје ни бил.
- Сандо, ја за това вревим прво да отидеш при доктура. Доктур си је доктур, изучил је големе школе и јега ти помогне да баталиш тој пусто пијење.
- Па добро, Стано, ако ти тека мислиш, че те послушам. Знајем да ти не мож без мен, још од како ме беше мила на дрвникат, кад једнуш там бео заспал.
А Стана че каже:
- Ти знајеш да се при доктура не иде сас празне руће. Ја че омесим баницу, у крошњуту че турим неколко јајца, че турим и гручку сирење и јед`н вурњак, а ти че наточиш једно шише од убавуту рећију и све това че дадеш на доктуратог. Тека че те он побоље прими. Па ако ти помогне да се курталиш оди тоја пијење, за Велигден че му однесеш једно јагње.
И Санда се реши да у суботу отиде у град при доктура. Ујутру, да не би иш`л пешћи, он натовари на коњатог дрва, узне што је Стана спремила у козињавкуту торбу и крошњуту с јајцата и појде. У град, у уредат при доктуратог било млого гужва. Санда с големуту мешину једва пројде кроз кодникат, али му некоји рекоше да мора да чека на ред. Једна сас бучаву дл`гу косу, која му заличе на овцу Калушу кад се раскубави кроз трњето у Чукар, че му се издере:
- Сељачино, овој ти несу овце па да музеш преко ред коју очеш! Има да чекаш на ред при доктура, како што сви чекамо!
Санда се теше врне, да си продаде дрвата у Циганску малу, па да си иде дом. Али, т`гај, треснуше вратата и излезе доктурат. Си се оћуташе. Доктурат поглади сви по кодникат и кад виде Сандинуту торбу да се ишћембила и крошњуту сас јајцата, рече му:
- Видим да ти идеш одолек, ајде улази да те прегледам, а овија су узбујали, нек попричекају малко. И Санда улезе сас доктуратог.
- Кам да видим прво кво си донел?
Санда извади баницуту, сирењето, вурњакат, јајцата и рећијуту. Докторат че га пита:
- А, са кажи, кво те боли?
- Ма не боли ме ништа, него, жена ми запела да дојдем при теб да ми помогнеш како помалко да пијем. Докторат че му рече:
- Са гледај кво че ја уработим, па после че сам да ми кажеш какво си запазил.
Доктурат узе две чаше. У једну насипа малко од Сандинуту рећију, а другуту строши једно јајце. Т`гај изока једног болничара да иде из ђубрето до зевникат да ископа две глисте и да му ји донесе. Санда се беше уплашил кад чу да докторат прачује болничаратог за глисте. Беше помислил да че му ји даде да ји прогл`та уместо лек. Кад овија донесе глистете, докторат тури једну у чашуту с рећију, а другуту у чашуту с јајцето и рече:
- Добро погледај кво че буде!
Санда гледа, не трепче и виде да глистата у рећијуту малко мрда, па се умртви. Другата глиста у јајцето, још мрда, а јајцето како се намаљује, чашата све попразна и попразна. Ушчини му се да таја глиста расте. Докторат че га пита:
- Са, кад си видел кво се десило сас глистете, кажи ми кво си научил?
А Санда се почеша по тил, поче да црвенеје како кад га учитељ Кода испитујеше таблицу мложење, зине да каже некво, ал се плаши да не погреши и најпосле че му рече срамежљиво:
- Па, научил сам, ако не пијем рећију, глисте че ми изеду јајца!

[kojica]

СРАМОВИ МЕ ИЗЕДОШЕ
У Сунуглаву, а и у П`сјеч, често мож да се чује како некој каже „Срамови ме изедоше“. А тека је оратил свакој кад види некога да работи нешто, а на овог се това не допада. Моја једна школска другарица, име вој је Јоргованка, после осми разред прва је почела да се облачи „модерно“ и да носи „вруће панталонице“. Кад пројдеше поред нашу порту, а баба Јорда кад ју види само се прекрсти и рече:
- Леле, срамови ме изедоше, па пројде оваја Љиљаковка сас кратће гаче!
- Која Љиљаковка, че ју питам ја једнуш кад чу това.
- Па оваја, што сас тебе иде у школу, на деда Стојана унуката.
- П она се не ока Љиљаковка, него Јоргованка, че кажем ја.
- Ма нек се ока како оче, само срамови ме изеду кад пројде тека разголиштена по село. Ајд, што ви деца зинете у њу, можда тека и требе, него и старчинете почеше да коколе сас кад ју виде тека облечену.
Ујесен деда Сојан упише Јоргованку у град за шнајдерће. Најде вој стан у Новумалу и испрати черку си Кадивку, Јоргованкину роџену тетку, да ју чува и пази, да некој случајно не превара Јоргованку. Кадивка је имала тријес и неколко године и била је још девојћа, од работе неје имала време да се жени. Једнуш се сретнемо ја и Јоргованка и као земљаци, добро се изоратимо. У некој зам`н у оратуту Јоргованка че ми рече:
- Море, знајеш ли какви ме срамови понекад изеду?
- Какви срамови, че ју питам ја.
- Па, ели знајеш, деда испратил тетку ми, Ковиљку, да ме пази. А, она, малко је постарачка девојћа и тражи си човека, да си и она има дом. И тека, почесто излезнемо у некоју кафану, јега се некој загледа у тетку. Али, у кафану ћелнерити нече да ни трпу да само седимо, него мора нешто и да испијемо. Ја си наручим вињак, запалим цигару, а тетка наручује сок. Е, т`гај ме највише срамови изеду. Па си мислим: „Неч ти, тетко, ниједног граџанина да уватиш сас сокови“.

[kojica]

САНДА ГОЂИН ОЖЕДНЕЛ

Једну вечер, Саанда Гођин се врне из задругу пијан, загладнел, остругала га рећијата, али, да не би перетисувал по ижуту, да не пробуди Стану, он наскубе бели лук у градинчето, отроши малко сол од грумикат којито даваоше на на овнатог кад требе овцете да се прекарају и тека леже до огњиштето. У некој зам`н, млого ожеднеје и диже се, по онуј тавницу да тражи воду. Напипа у јед`н кот`л, личи на воду и све испи. Ујутру Стана га ока:
- Дидзај се да нараниш свињете, млого грду.
Санда се диже и рече:
-- А сас кво да ји нараним?
- Па ете ти помије у големити кот`л, синоч сам га напрајила да има кво да им сипемо ујутру.
Санда рече:
- Чек, да си најдем оп`нцити, да се не заглобим и отрча на сред село да донесе воду, јер помијето беше све испил.

[kojica]

МИЈЕЊЕ
ОВОЈ СЕ ДЕСИЛО ОКО 50. ГОД, ПРОШЛОГ ВЕКА.
Санду Гођиног смо запамтили, как`в је бил. Једну вечер, по обичај, запију се у задругуту на сред село. Дш`л Бошко Ћирез из Осипаоницу и донел балон рећију од грозје . Сви пинули по малко, али Санда највише. Његовата мешина била најголема. Кад су испразнили балонат, а Санда више неје мог`л да стоји на нође. Јаћим и Сава га некако одсецају до дом у Крњи рид. Кад га жена му Стана ведела толко пијаног, сас острушкуту.га изрепчи по грбину, беше изнервирана што вој неје нацепил дрва за потпалу, а после она си сама цепила, па вој грнетото сас васуљат преодило. Како га је млатнула, он само излелече:
- Леле, Стано, ти ме утепа, ја че си бегам у Белу воду при овцете.
- Море, иди куде очеш, самода те више не гледам!
Санда би отиш`л, али мешината натежала и он се само спљеска на дрвникат. У некој зам`н, Санда поче да повраћа. Њионото куче, Чапа, надуши това, малко се измациња, али, како му несу давали помије тија д`н, пријде и све олиза прекај Санду. А, т`гај, како куче умеје, диже ногу и замоча Санду по лице. Това санду малко отрезнило и че рече;
- Е; жено, до са ме бијеш и искарујеш, а са си дошла да ме мијеш!

[kojica]

КОВАЧИ – КОСАЧИ

Галча је имал пет сина и три черће. Од сви њи, само најмладити син, Илко, неје бил жењен и он је бил овчар. Деска је била Галчина најмлада снаја. Довели су ју били ланскуту зиму за Петка из Ћијовац. Умејала је све работе да работи, али се правила да не умеје ништа. Послушала си је мајћу која вој је пред женидбу почесто оратила:
- Десће, че се ожениш, па че имаш повише јетрве и свекрву. Ти немој млого да подлатиш на работу и да се прајиш како све знајеш да работиш. Кад ти речу нешто да уработиш, а ти праји оглусци или намерно греши. Тека че дигну руће од теб и ти че си после будеш поодморна.
И тека је и било. Првуту зиму испратила ју свекрвата у зевник да донесе из кацуту једну ћиселу зељћу и расол да Галча и кум Јоса замезе уз жешку рећију. А Деска узела котленку у коју су сипували помије за пцетата и сас такву, штрокаву котленку загребла из кацуту расол и зељћу. Више ју несу прачали у зевник. Друђи пут свекрва вој заповедала да за руч`к свари пасуљ. Деска ју послушала, али уместо сол, она га посолила сас ситан шићер. И тека, за свакоју работу, она намерно све уработи погрешно. Свекрва вој Петкана почела да орати на Галчу:
- Галчо, какво бре овој доведомо у нашу кућу. Ништа не умеје да работи, а Живојин Муљара ју толко валеше кад појдосте у наваџил`к, јексик да му је шареницата што му ју дадомо. Дај да ју најуримо док је време.
А Галча, јес да је бил млого загуљен, че рече:
- Де, че ју пуштимо још малко, јега ју Петко оправи. Овој лето он нема да иде на печалбу, да си буде повише уз њу. Ако ју он не оправи, т`г чу ју ја оправим и она мора да се научи све кво требе да работи. Знајеш ли како сам тебе на брзину оправил кад те доведоше за мен из Бриинци?
- Ама, Галчо, т`г си бил млад, а са си одртел, веч си погледал попатог у браду, не мож ти више никогог да оправиш.
Е, това за попатог Галчу је највише погодило и он се упцува и уока по Петкану:
- ..бем ти матер шунтаву, па ти си подрта од мен и још једнуш ли те чујем да ми споменеш попа, че ти одрежем језикат сас ножицити што стрижемо овцете!
Петкана се уапа за језик што је това изоратила, знала је да че вој Галча истинсћи одсече језикат и за това је решила од са да си ћути, па кво буде нек буде.
Време је проодило и дојде косидба. Прво су се косиле ливаде у Гарину. Јдну вечер Галча распореди синовете и снајете кој кво требе јутред`н да работи. Синовети че иду сњег у Гарину да косе, а на Деску се падло да јим донесе подруч`к.. Отиду они сабале да косе. Петкана је спремила кво требе за једење и кад је сл`нцето било један ост`н изнад Гарину, уврже Деску у цедило сас леб, у једну руку вој даде крошњу сас сирење, бели лук, зељаник и рећију, а другуту руку, рукатку сас ћисело млеко. Казала вој је куде требе да иде, да се не истрови. Кад је стигла у Гарину, нигде неје видела косачи. Само на једну ливаду видела је неколко мужа како у сенћу, испод крушку, чукају у некво. Деска изока:
- Еееееј, ковачи, имали ји негде нашти косачиииии!
Галча поче да пцује све живо, а навише онога који ју је испратил. А син му петко че рече:
- Тате, немој тол`ко да пцујеш, това изгледа да је наша Деска, а њу је мама испратила да ни донесе подруч`к.

[kojica]

МОЈА СТРАНКА

Здраво, исписниче!




У дзагње време саде си орате на телевизорат за некакве странће. Кажу: са коме си сћуне може да основе странку, саде требе да збере још сто души (или душице), и да ђу региструје... Ја се нешта мислим, што па ја да сам долњи: че основем и ја странку, у коју че буду заступљени: црвени, зелепи, зимзелени... Јес’ да немам млого школу’ ал’ за тој се ич не сећирам; јербо, и за тија „што им се једеше реч“ и што беоше на влас, оратеоше да несу свршили ни ’вабецћи течај, па, кво њим фали?

Неје мене до влас него очу, ако моја странка победи - бар, да ми комшије исцрцају од муће. . .




Мој кабинет че буде у следећи састав:




Ја, Ставрија - прецедник!




Министар за здравље, че буде баба Севда; јербо она баје оди стра, врља брашно, сече големи стра'ове, намешта пупак с’с грне, подидза дал’к, топи олово, вари травће, гаси углење... Ценим, че буде једина способна да лечи обични љуђе, а (ако затребе) и министри - који су се заб’кнули...




Министар за финансије, че буде мојата баба. Познава парете, и њу не мож’ у рачун никој да превари нити па да ђу завушти, како да има дегитрон у главу, а и шпарџика је: „оди аламиновити динар - прајеше два“ а оди овија, конвертибилнити, што се мери с’с свецће паре, има да праји и повише.




Министар за унутрашњи послови че буде Риста, пољак. Тија синдрак ем умеје да чува имовину, ем има текви „шиљави очи“ да њему не мож’ ништа да пром’кне: ни удовица, ни распуштеница... Глобевља ђи синдрак та мани се...




За министра одбране има да турим некојег генерала који нече да прети саде с’с прс...




За министра за тржиште, че турим комшију ми Добросава. Он је толће године накупац, и свеједно му је, да ли тргује с’с људи или с'с коњи - важно је да пада парата...




За министра за информације че турим комшику ми Персу. Њу ни мож’ да надоратиш нити па нешто можеш од њу да заб'шиш, асли је „радио-Милева“. Мож' да нема дома спремен руч’к, ал’ увек знаје: кој с’ кога, што, и кво се ден’с десило: у комшил’к, у село, а и шире.




... Е сад, мож’ ви је чудно, и сигурно че се питате што нес’м споменул остали министри, и што нес’м написал програм? Прво: не дава ми мој министар за информације, а друго: нес’м ни ја расал у саксију - знајем за јадац!




За са’ тол’ко, и прими поздрав од мене




Ставрија (будући прецедник) из Планиницу

[kojica]

БЕЛ ПУЛ



Ветар ти и ”Бел пул” и све! Јоште ми у уши дудњи, како у б'чву да сам се завирал! А што ми на оп'нак о'ћинута плазица на ремичку, и што ми шубарата ст'пкана како жвоњ'к - и да не казујем...

С'лази њекња у чаршију и удзвери се: излепени дуварје сас некакве плакате, на плакатете некакви бучави и оп’лзли, а јед'н т'к'в, шиљћав, сас мустачи - исц'клил оди сваћи дувар и све к’мтo мен' сас прс' показује... Ја, бог ти душа, одваркам супротиво - он па ц'кли у мен' и стрели ме сас прс', ја поваркам понатам - он се, синдрак, утувилу мен' како сврака у шуп'љ ореј, па ме не попушта! На другу слику једна тогајте ритнула, богати, у срамотно! И това сас шиљаву штиклу! Одоздоле писује:„Битанга и принцеза”. Све ми јасно, саде не видим куде је принцезата...

Сврну коди мојити - унуката цињћа, а сна’ата ђу стрели како онија, битангата, мен'. Дооди ми конопче окол шију да вржем! Ели некви свирџије дошли ч'к изи Сарајево, „Бел пул” се окају, па оваја мочна дала зор', цивкана ни једна, д'иде да ђи гледа. А карте седамстотин банће, гутур ђи изел, да ђи не изеде дабогдаде!...


Мен'дожале: „Ја че дедем паре..." Ма неје, тате, до парете... Мушћијат јоште оточ побеже, нече сас сестру си да иде, а башта њим се одвлече негде сас другаре, па кој че ђу са води?! Ја ни мртва не идем!

И тека излезе дека ја требе унукуту да водим...


Појдомо на игралиштето, куде че престављају, јоште преди заод с'лнце - место да си заватимо. А тамо - народ бел' свет! Све такво, ситнореж - момчурљаци, девојчурљаци, детишњаре - јоште њим цивка блага, да простите.


...Одједнуш се у т'вницуту нешта учури, усвитка, диже се турло... Тиће исц'кли онија сас буђавуту главу и мустачити, и вану да лелече, како некој да га дере! Онија подзад њега ћимкају сас тамбуре ли, сас какво ли, па прво помислеја дека је тогајте, битангуту, некој сунул сас дршку у ситна ребра, јал да га је т'лцнул сас маљицуту онија у тупањете што удара... Ка - неје било това, него си њим таквоја пoјањето!


Покре мен' се згусти! Прво децата ударише у једноглед, па се вануше тресу - испол'к, па све побрже и побрже... После некво вануше да окају како да лелечу, па стурише џемпери, јелечетија и бенће, и ућимаше се надглаву... Све ми нође ст'пкаше, убави оп'нци ми опропастише... Тм'н за опанчотинете јадујем, јед’н ми довану шубаруту, врљи ђу увис, и капа како подземи да штуче! Оди тија момент више не гледа к'мто свирџијете - шубаруту си тражи. Ка ђу најдо - оно како краве да су ђу жвакале!


...Малко после изиде још једнуш чур, изиде окање, усвиткаше се шарене сијалице и рекоше - готово.

Јоште ночту, ка си одведо унукуту, отидо си у Расницу, прво да видим секнуле ли су кравете сас млеко оди толко окање, а друго...


А друго - бабуту да пратим Суску да ока, углење да ми гаси - испрећида се оди оногајте - битанга ли се ока, како ли...

[kojica]

bel pul..

[paculjkica]

Setila se za kad kažu : Eve ju ve

[kojica]

i te đu te...

vidiš kakvo bogatstvo jezika..