Konkurs za najlepšu zimsku pesmu...

[Пркос]

Konkurs za najlepšu zimsku pesmu će trajati do kraja marta meseca 2011 godine i u aprilu mesecu ce se objaviti koja zimska pesma je ponela epitet NAJLEPSE ZIMSKE PESME RAZBIBRIGA FORUMA do sledece zime....
Naravno ,ponece i titulu kralj ili kraljica ZIME koju ce dobiti ,pored svog nika.

U obzir dolaze isključivo vaši radovi.Pa izvolite dragi moji forumaši!!!
Konkurs je otvoren sa danasnjim datumom 12.12.2010god.

[Oleg]

Pesma o ženi

Reči se skupiše u tačku
Mrlju posivelu na putu
Povratka svetla
To što pamtiš nije pesma
Ćutanje bolno u oku ti počiva

Dok ruka tvoja
Prazninu vremena dodiruje
Polako zamiru tragovi dana
Nestaju i svi tragovi jutra
Noć postoji jedino u očima

Crne ptice bauljaju golim granama
Glasovi zemlje kricima se množe
U odlasku zelenog vetra
A ti
Ti mirno skrštenih ruku
Kao za molitvu
Ljubavlju svojom nadjačavaš daljine

[Oleg]

***
U jednim plavim očima
Tuge daleke borave
Snovi su divni u njima
Dok me one ne zaborave

U jednim plavim očima
Tajne su velike
Prelepo biserje
Nestalno u izgubljenim danima

U jednim plavim očima
Ljubav se prava ogleda
I kao rekom one plove
Po snevanim mestima

U jednim plavim očima
Ogledah se sasvim kratko
I to mi bi dovoljno
Da poželim
Da se nikada
Ne probudim...

[Oleg]

Сусрет

Тишина
Испружене руке
Одблесак светла
Траже
Сенку јутра
Налазе
Одсуство гласања птица

Тишина скупља очи
Корак би да избегне
Време чворноватих сати
Далеко
Избељују се стазе
Долазећих
Песама птица

Тишина скупља очи за пољубац смрти
Последњи поздрав
Остао је у руци
Самоће
Дани и ноћи
Избледелог лика
Не препознају чак ни име
И тако
Чекање не постоји више

[Oleg]

Песма за ...

Када себе собом затворим
У недохватне просторе тишине
У самоћу свемира и срца
Почињем да говорим теби
Почињем да говорим себи
И у том монологу среће
Речи бивају као најлепше цвеће
Музика која допире са другога света
Прелепе се роде тада песме
Јер певати заправо не умем
Нити писати лако
Тако да ме може разумети свако
Али тада
Тада у тој самоћи када су само очи
Твоје у срцу моме умиљене
Певање моје бива попут мирног тока реке
Попут обале мирне
Што снове кроз збиљу остварује

Када те угледам у шетњи у парку
Нестану ми све оне дивне речи
У мук чудни корак ми се тада претвори
Јер
Хтео бих те загрлити
Снажно снажно
И загрљену тако
У свемир свој унети
И љубити
Љубити до краја времена
До тачке у којој све престаје

Када те онда
Опет у сну своме сретнем
Са руком твојом у својој руци
Поново на своје речи стигнем
И изнова ти најлепше песме певам
Песме које срце разумети може
И речи су опет као мирисно цвеће
У башти расцветалој шарених успомена
И тек тада схватам
Да у стварности нема мене
Него само у сновима и тишини
Љубави моја
Љубави моја
Безгранична

[Oleg]

Pesma o ljubavi

Na kraju puta kap plavog neba
Trag bekstva još jednog vremena
Budjenje želje i razorne mašte
Nepostojećim susretom jauču staze
Noćnog koraka

Koje je boje sećanje na sne
I pesme strašću ispevane
Korakom noćnim do tebe
U srcu znam postoji jedno mesto
Koje ljubav nikada ne zaboravlja

Vetrom ispisujem ime tvoje
U oblaku koji odnosi tugu moju
Daleko daleko da niko ne sazna
Da i budan već nestajem
U susretu sa tobom

[Oleg]

***

Nikada više
To nisu reči
Već osuda izgubljenog vremena

Nikada više
To nisu reči
Već užas potonulog sećanja
Uspomena koja iz tmine vreba

Nikada više
To nisu reči
Već izgnanstvo svih tonova
Iznemogle tišine puste sobe

Nikada više
To nisu reči
Već dan pretvoren u suze
Nikada zaboravljene jeseni

I zato
Kada prestanem da dišem
I kada prestanem da pišem
Ne reci to
Nikada više
Jer to nisu reči
Već stvarni kraj pesme moje
I mene...

[Oleg]

Oproštajna pesma

Ne postojim za tebe više
Ni ti svoga za mene
Postojanja nemaš
Ne može se igrati
Igra koja imena nema
U mašti slika kamina
I u bašti stručak
Plavog jorgovana
Nestaje
Korakom tvojim izazovnim
Korakom
Ka onome koji izazov prima
Mesec je konačno
Sklopio svoje oči

Došlo je
Vreme za oproštaj
Dalje se ovako
Nije moglo

Ne postojim za tebe više
Ni ti svoga za mene
Postojanja nemaš
Zaludna svaka beše moja pesma
Tvoje su oči uporno
Tražile druge
Voleh te
Bolno
Jer kako drugačije
Voleti nekoga koga nema

Došlo je
Vreme za oproštaj
Dalje se ovako
Nije moglo

Nestaju zvuci sećanja
Nestaju obrisi lika tvoga
Nestaju reči
Ostajem sada
Sa danom koji me ne poznaje
Kome sam stranac bio
I čudna igra
Od samoga početka

Došlo je
Vreme za oproštaj
Dalje se ovako
Nije moglo

Oprosti...

[Oleg]

***

Србине
Време је стало
Жалосно
Погнуте главе
Без праве славе
Имена Српског
Обучен у ћутање
Срамотно
Дишеш своје дане

Србине
Без језика свога
Правог
Тумараш земљом својом
Као страном
За шаку прашине
Остављаш туђину
Старине
И име
Без наслеђа на крају
Прогнан да иструнеш

Србине
Јецам сада
И данас
Над судбом
Народа
Светога Саве
Цара Лазара
И свих светитеља
Српских
Јецам и сузе лијем
Јер већ сутра
Као Србин тражиће
Да не постојим
А ти ћеш ћутке
Проћи мимо мене
Поред мога погубљења

[Oleg]

Pesma o odsustvu

Kada uspore sati
I krv zastane jutrom
Nedočekanog dana
Svaka reč će naći svoje mesto
Tada
Tek tada
Suzom kada bude okupana
Tada
Kada nestane razloga
Čudnovatom nerazumevanju koraka
Reč će potpuno razumljiva postati

Ni slepilo
Ni ludost
Ne dotiču srce
Duboku ranu
Samo ljubav pesnika
Osmehom koji traje
Svakoga dana sve više zaceljuje

Odsustvo je reč
Koja sasvim lepo pristaje
Vremenu izgubljenom u senci
Pozdrava i želja i novih izazova

Ni slepilo
Ni ludost
Ne poznaju ljubav
Odmoriti se zato treba
Od zaludnog traganja
Za onim što ne postoji...

[Oleg]

ХИЛАНДАР

Постојиш у срцу људи и памћењу камена
Постојиш трајнији и дуговечнији од сваког времена
Радост је неизмерна тобом постојати
И тобом од сваког искушења јачи бити

Попут анђела монаси твоји
Молитву за грехе наше и слабости
Света да се оснаже људи у својој немоћи
Узносе свакога дана и сваке ноћи

Суза покајна миром твојим од себе сама
Из очију крене и на смрт сећање
Врати спасоносно у данима искушења
А љубав је твоја највеће у човеку надање

Постојиш као одраз вечности
Постојиш јачи од зла свакога
И постојаћеш до краја света
Усправан и чврст у јединој правој вери

Да ми је нестати у теби
И миром твојим покривен остати...

[Oleg]

Песма о Дунаву

Велика реко
Љубави су многе
На обалама твојим никле
И туге су многе
Оставиле на њима свога трага
Воде твоје све то памте

Велика реко
Што знаш да гледаш попреко
Људе немарне и опаке
Који не разумеју твоје магле
И брзаке
Који сећања твоја не воле

Велика реко
Детињство је наше
У водама силним твојим текло
И прве шетње биле на
Питомим твојим обалама
И пољубац први за почетак новог времена

Велика реко
Све памтиш и ништа не заборављаш
Бол је твоја велика због многих смрти
Због крви коју још увек носиш
Кривицом људи и суровог времена
И знам да чак и небом плавим када се гласаш
Сузама својим болним квасиш стопе наше

Велика реко
Љубав само моју
Задржи дубоко дубоко у себи
Нека ти она
Опроштај буде
За сву невољу јад и беду
Што силином великом учине твоје воде

Велика реко
Усни сан и пробуди се
Пробуди се изнова мек и топао
Долазе љубави нове
Долазе нови заљубљеници
У твоје обале и твоје погледе
Нови пољупци ти стижу
За почетак неких нових живота

[Oleg]

Песма о ...


Умро сам ноћас
Тихо
Нестао у болу
Душе
Сенка свеће
Догорела је у самотној
Речи

Умро сам ноћас
Сузом
Ноћи испраћен
Сећањем
Недозрелог времена
Остављен да трунем
У тмини грешника

Умро сам ноћас
Смрћу
За све патнике и несретнике
Напуштене
Овога света јаднике
Корача туга још само
Иза безименог сандука

Умро сам ноћас
И то је све
Што се о мени
Може рећи...

[Oleg]

Заборављена песма

Ветар ти у очима односи трагове
Трагове корака мојих до тебе
Тебе скривену сада у облаку
Облаку што стоји у забораву

Живот је изгубио боју јутра
Јутра које тишину не познаје
Познаје те само осама моја
Моја туга што ником се не даје

Заборављена песма наша
Наша стопа у цветном врту
Врту маште и снова
Снова несталих у осушеном јорговану

Заборављена песма
Песма која не постоји више

[Oleg]

***
Осмехни се
Осмехом који се машта
Обрадуј јутро
Онога који те сања

Осмехни се
Кораком којим ходиш
Обрадуј дан
Онога који те чека

Осмехни се
Очима твојим нежним
Обрадуј вече
Онога који те љуби

Осмехни се
И дођи...

[Oleg]

***
Једна је песма сузу пустила
Звуци њени још увек
Даљином одјекују
А сусрет
Био је као у бајци
Белином сребрном огрнут

Једна је песма сузу пустила
Из ока мога она је канула
Јер када одлази неко
Иза
Време остаје његово
Памте се речи и туга у очима
Памти се осмех и радост на лицу
Памти се ћутање и недоречено трајање

Једна је песма сузу пустила
Када се једнога дана
Будеш вратила
Сузу собом понеси
Јер то ће суза радосница тада бити