Žena ...Ikona crkve .......!!

[marabu]

( 1 )





U SENCI MUŠKARCA ..............


UPRKOS činjenici da je osnivač i glava Crkve, Gospod Isus Hristos, za vreme svog ovozemaljskog života uspostavio savršeni model rešenja “ženskog pitanja” u hrišćanskoj zajednici, Crkva vremenom sve više prihvata duh i narav ovoga sveta u kome je žena marginalizovana i pomerena daleko u drugi plan. U hrišćanstvo prodire jevrejsko farisejsko nasleđe i tradicija u pogledu odnosa prema ženi, koji su ekstremno muški i mizogini. Smeće se s uma da su čistoća i nečistoća u hrišćanstvu prevashodno duhovne kategorije i da se one tiču samo unutarnjeg bića čovekovog. Zaboravlja se i nauk Velikog učitelja da je čistima sve čisto, a nečistima sve nečisto.
Veliki oci Crkve patrističke epohe, uglavnom zaobilaze ovu temu, i bave se prvenstveno dogmatskim i kanonskim pitanjima. Kao monasi i devstvenici, oni nemaju dovoljno iskustva niti zanimanja za ženu, njene duhovne potrebe i probleme. U patrističkoj literaturi hrišćanska antropologija nije dovoljno razrađena. Brak i odnos između muškarca i žene tretiraju se uglavnom sa sociološke tačke gledišta. Sveti oci su stvorili obrasce unutarnje borbe, kojom se čovek oslobađa demonskih sila i uticaja. Nažalost, u toj borbi došlo je do obeščovečenja odnosa između muškarca i žene, i to na štetu žene.


VELIKA ZABUNA ..............


PODVIŽNIČKO spasenje ostvaruje se u bekstvu od sveta, odnosno od svega što je povezano sa ženom. Stvara se utisak da je spasenje potrebno samo muškarcima i da onaj koji želi da se spase mora, pre svega, da se spasava od žena! Pojedini podvižnici okreću glavu i od svoje majke i sa podozrenjem gledaju na životinje “prokletog” ženskog pola. Brak se smatra samo nužnim sredstvom protiv neuzdržavanja, a previše izražena supružanska ljubav za preljubu. Ovakvi stavovi nemaju ničega zajedničkog ni sa Hristom ni sa hrišćanstvom. Oni pre liče na gnostičko učenje o iskupljenju kao oslobođenju od pola, ili na stavove Frojda, koji ženu svodi na čistu seksualnost.
Sve ovo nabrojano stvara utisak da hrišćanstvo nije dovoljno shvatilo i razumelo ženu, zbog čega kroz istoriju najveću štetu, razume se, trpi sama Crkva. Ona nema dovoljno snage i sposobnosti da ovaj surovi muški svet, prepun sukoba i napetosti, preobražava ljubavlju, trpljenjem i smirenjem, vrlinama koje su glavne osobine bića žene.
Ovde je važno naglasiti sledeće: rešavanje i rešenje ženskog pitanja u Crkvi ima prioritetnu važnost i značaj, pre svega zbog same Crkve i njenog poslanja i uloge u ovom svetu. Osobito je to važno danas, u ovim teškim i surovim vremenima egoizma i otuđenosti, gde se pred našim očima rađa dehumanizovana epoha beznađa i očaja, ispunjena strahom i neizvesnošću, kako za čoveka pojedinca tako i za čitave države i narode. Živimo u vremenu velike zabune i pometnje u kome nema božanske svetlosti koja omogućava kristalno jasnu atmosferu Jevanđelja. Ovo je u stvari vreme predskazano u Jevanđelju, vreme lažnih proroka, lažnih reči, falsifikovanih vrednosti, haotičnih, beznadežnih i bezizlaznih situacija.
Treba ostaviti po strani isprazna sholastička antropološka i sociološka naučna gimnastičenja i nadmetanja o prirodi i psihološkoj strukturi polova. Zdrav crkveni pristup “ženskom pitanju” nije i ne treba da bude antropološki i sociološki naučan, već pre svega eklisiološki i jevanđeljski pragmatičan, koji je “nas radi i radi našega spasenja”.Hrišćanski pristup, dakle, utemeljen na pozitivnim iskustvima Crkve, oslonjen na mnogobrojne svetle primere hrišćanskih žena i majki koje su dale veliki doprinos čoveku i čovečanstvu kroz istoriju, među kojima dominira presveti i presvetli lik “Žene obučene u Sunce”, velike i večne Majke sveta, presvete Bogorodice.
Upravo u tom duhu treba shvatiti reči Nikolaja Berđajeva kada govori o “beskonačno značajnoj ulozi” žene, koja će “zauzeti pretežno mesto u istoriji sutrašnjeg dana, u religioznom buđenju našeg vremena”.
Iako je žena u liturgijskom, svetotajinskom i obrednom životu Crkve prisutnija i revnosnija od muškarca, zasad na tom polju ne treba vršiti presedane niti reforme u pogledu učešća žene u kliru, jer bi to narušilo vekovni kanonski poredak i izazvalo velike tenzije i potrese u crkvenom životu. Treba se, još uvek, držati stvorene prakse i tradicije. Međutim, radikalne promene u pozitivnom smeru treba vršiti na misionarskom polju rada Crkve, koje otvara velike prostore i mogućnosti u kojima žena može uzeti znatno većeg učešća.
Ništa toliko verno i ubedljivo ne svedoči Hrista, lepotu i toplinu hrišćanstva, kao pobožna majka i žena, odana svojoj veri i Crkvi. Vreme je za stvaranje ženskog misionarskog pokreta, koji bi bio veliki pomagač u misionarskim naporima sveštenstva. Zar se nebrojeno puta u Jevanđelju ne pominju žene koje su pomagale Hristu? Ta pomoć je i danas i te kako potrebna Crkvi, i sveštenstvo se ne može i ne sme nje odreći.


GLAS LJUBAVI ..................


POTREBNO je napraviti studiozan plan i program aktivnijeg uključivanja žene na misionarskom polju rada u Crkvi, koji bi se odvijao sa blagoslovom i nadzorom posebnih duhovnika - nešto slično organizovanju velikog bogomoljačkog pokreta kojim je rukovodio sveti vladika Nikolaj, u kome je bio veliki broj žena. Ovo bi unelo život i novu snagu u umorni organizam naše Crkve i urodilo obilnim plodovima na opšte dobro i radost svih. Ali to treba da bude zadatak jednog studioznog timskog rada duhovno zrelih ljudi koji umeju da čitaju i razumeju znake vremena.
Glavna odlika velikih duhovnika i otaca Crkve jeste posedovanje izoštrenog duhovnog vida i sluha, sposobnosti da sozercavaju i osluškuju duhovne i životne potrebe ljudi svoga vremena, i da im blagovremeno i blagorazumno izlaze u susret. Kao da su slepoća i gluvilo postali odlika našeg vremena. Niko ne vidi krvotočivu ženu kako se vekovima iza Spasiteljevih leđa pobožno prikrada da dotakne krajičak njegove haljine, i niko ne čuje uporne vapaje Hananejke za pomoć bolesnoj kćeri, koja predstavlja simbol i sliku ovoga sveta.
Međutim, strašnije od svega toga jeste to što niko ne čuje njega i njegov glas ljubavi i topline, čiji eho već dva milenijuma ispunjava vremena i prostore novozavetne istorije i u čijoj se reči nalazi ključ rešenja ženskog pitanja u Crkvi: “Ne boj se, kćeri, vera tvoja spasla te je! O, ženo, velika je vera tvoja, neka ti bude kako hoćeš!”


( 2 )





MAJKA ...BLAGO SVETA ....................


KROZ dugu istoriju hrišćanstva bilo je velikih duhovnih i moralnih kriza u svetu u kojima je čovek bio suočen sa mnogobrojnim iskušenjima, problemima i izazovima. U takvim vremenima Crkva Hristova se uvek, po svome prizvanju, pokazivala kao put i putokaz, kompas i orijentacija zalutalom čovečanstvu. Današnji čovek živi u dramatično ozbiljnom vremenu punom napetosti i nemira, lišen nade u sigurnu pomoć na svom istorijskom putu. Podeljeno i rascepkano hrišćanstvo na mnoge crkve i sekte, pokazuje duhovnu nemoć i nesposobnost da bude ”So zemlji i Svetlost svetu” (Mt. 5, 13-14).


UGAONI KAMEN .....................

HRIŠĆANSTVO nije našlo načina da se odupre surovom i nemilosrdnom muškom svetu, koji mu je, kao nekada Isak Isavu, preoteo prvenaštvo, i izbacio ga kao suvišnog iz svog ustava i iz matice života. Duhovno budni ljudi sa zebnjom su nadneti nad duhovnim udesom Evrope, u kojoj se bije nemilosrdna i iscrpljujuća bitka za ekonomski prestiž, u kojoj čovek kao pojedinac i njegova ličnost nemaju više skoro nikakvog značaja. Ipak, mnogi očekuju spas i pomoć od Crkve.
Postavlja se sudbinsko pitanje: da li Crkva može prevazići krizu u kojoj se nalazi, može li se sabrati i ojačati kako bi pomogla brodolomnom evropskom čovečanstvu? Ima li Crkva skrivenih blagodatnih energija u dušama verujućeg naroda, da kaže odlučujuću reč ohrabrenja i da unese ljubav i toplinu u ovu epohu ledenih srca? Na ova pitanja ljudi u Crkvi, na prvom mestu njeni sveštenici kao duhovne vođe, moraju pronaći i dati odgovor.
Cilj ove knjige jeste da ukaže na ženu u Crkvi kao na neiscrpni izvor i riznicu hrišćanske topline, ljubavi i dobrote, koja može postati snažan činilac obnove i preporoda duhovno posustalog čovečanstva. Jer svetu je danas, više nego ikad, potrebno duhovnih i moralnih vrlina i sadržaja koje religiozna žena u svome biću poseduje i nosi. Žena kao majka, pre svega. Naime, suština bića žene jeste materinstvo. Nisu sve žene prizvane da budu majke u telesnom smislu, ali su zato prizvane da budu duhovne majke, koje će usmeriti, odgajati i poučiti druge da slede Hrista. Materinstvo, dakle, nije biološki fenomen i nagon, kako misle sledbenici Darvina, nego, pre svega, ženski duhovni princip, kao primarno obeležje ženske prirode i suštine njenoga bića. Zato je svaka žena Majka i u dubini svoje duše nosi blago sveta.
Svetotrojično načelo večnog rađanja Boga Sina od Boga Oca, u Duhu Svetome, pojavljuje se u ovom svetu kroz materinstvo kao božansko obličje ljudske prirode. Božanskom očinstvu, dakle, odgovara žensko materinstvo. Zato Sveti Vladika Nikolaj naglašava: ”Majka je biće najsličnije Bogu”. Kao takva, ona je u duhovnoj sferi jači pol, i u majčinskom načelu se nalazi izvor vere i svakog morala: ljubav, čistota, samopožrtvovanje, trpljenje, pobožnost, vernost i optimizam. Svaka žena ima urođenu unutarnju vezu sa tradicijom i kontinuitetom života.
Marginalizujući ženu, naša sekularizovana civilizacija postala je više muška, puna očajanja i beznađa, jer se udaljila od životnog ženskog načela. A pesimizam, opsednut očajnom usamljenošću, u svemu vidi kobnu osuđenost bez trunke nade. Civilizacije obolele od sindroma pesimizma osuđene su na propast.
Poslednji je čas da se naša civilizacija trgne, osvesti i vrati Bogu i sebi, i to kroz ženu kao ugaoni kamen svoje egzistencije. Žena majka i žena hrišćanka, kao nekada starozavetni Josif, može spasti svoj rod od beznađai duhovne gladi. Podvig spasenja čoveka pripada ženi, jer je čovek ”seme ženino” (1. Moj. 3, 15), a ona poseduje materinsku harizmu da rađa Hrista u dušama ljudi. Rađati, podizati, vaspitavati, čuvati i spasavati svet i ljude kao Majka, dajući tom svetu dušu - to je prizvanje žene. Sudbina novog sveta, u meri u kojoj ona zavisi od čoveka, u rukama je Majke, ili, kako je to lepo rečeno u Kuranu: ”Raj je kraj Majčinih nogu.”
Crkva ne sme da dopusti da se žena iscrpljuje i troši svoju energiju u borbi za ravnopravnost i značajniju ulogu i mesto u crkvenom i društvenom životu; ona očekuje od svoje Crkve poverenje i veći prostor za stvaralačku saradnju. Žena treba da bude prihvaćena u službi, jer je spremna da pomogne uspešnijoj crkvenoj misiji u ovome svetu. Prihvatanje žene nije pitanje mogućnosti za Crkvu, nego njena najsvetija obaveza.
Žena ne treba da bude problem za Crkvu, nego šansa koju mora iskoristiti. Otuda, Crkva ne sme dozvoliti da ona bolja polovina Božjeg naroda u njoj, zbog predrasuda, paganskog nasleđa i muške sujete, ne dobije zasluženo mesto i ulogu u neophodnoj duhovnoj obnovi i spasenju sveta, od straha, beznađa i duhovne gladi...
Prikovan na krstu, gledajući bolom slomljenu svoju Majku, Presvetu Bogorodicu, okruženu ženama koje su ga pratile, i svoga potištenog i uplašenog učenika, apostola Jovana, Gospod je u samrtničkom ropcu izgovorio reči: ”Ženo, eto ti sina!” i ”Sine, eto ti Matere” (Jn. 19, 26-27). Ovim rečima novozavetni Bog ljubavi uspostavio je novi vid odnosa između muškog i ženskog roda u svojoj Crkvi.


PORUKA MESIJE .......................

DOK U STAROM ZAVETU Bog Jahve zasniva odnos između muškarca Adama i žene Eve na plotskoj vezi supružanskih odnosa: ”Rađajte se i množite se, napunite zemlju i vladajte njome” (1. Moj. 1, 28), u Novom zavetu Gospod Isus Hristos, Mesija i Spasitelj, sa Krsta ugrađuje u rodne odnose svetotrojično načelo roditeljstva i sinovstva.
Rešenje ”ženskog pitanja” predstavlja prioritetni zadatak Crkve Hristove u savremenom svetu. Osobito je to važno danas kada, nažalost, hrišćanstvo pokazuje znake zamora i posustalosti, duhovne nemoći i pasivnosti, uzmičući, s jedne strane, pred sve agresivnijim islamom i, s druge strane, pred sablaznima i izazovima vulgarnog sekularizma, na svojim drevnim evropskim prostorima.
Novo mesto i uloga žene u misiji Crkve, ulilo bi svežu snagu i dalo snažan polet životu Crkve; tako je uvek bivalo kroz istoriju. Od stradalne sedmice i Hristovog golgotskog stradanja, preko surovih gonjenja i stradanja u vreme rimskih imperatora, potom onih azijatskih i islamskih, pa do najnovijih ateističkih i bogoboračkih, žena je dostojanstveno odstojala svoje hrišćansko prizvanje i svedočenje, i požrtvovano, do mučeništva, izvršila svoje uzvišeno poslanje Majke i Mučenice.

***

[marabu]

( 3 )




EVIN GREH I KAZNA ..........................


BIBLISKO svedočenje iz Prve knjige Mojsijeve o stvaranju Adama i Eve jedna je od najstarijih pripovesti staroga sveta koja je uglavnom izgradila odnose između muškarca i žene, odnose u porodičnom i javnom životu između polova. Biblijska tema stvaranja sveta i čoveka, kao što je poznato, postala je, zbog svog značaja, trajno nadahnuće umetnika i stvaralaca mnogih epoha kroz istoriju: slikara, pesnika, književnika, kompozitora, u novije vreme filmskih stvaralaca itd.
Budući da je Tvorac izneo pripovest o nastanku sveta i čoveka preko vođe jevrejskog naroda, proroka Mojsija, i da se to Božansko otkrivenje vekovima čuvalo i sačuvalo kod Jevreja, ono je poslužilo i kao podloga za regulisanje odnosa između muškarca i žene. Duh ove pripovesti, koji je stvorio predstavu o ženi i muškarcu, provejava kroz svih pet knjiga Mojsijevih, kroz sve starozavetne knjige, i uopšte, kroz život i običaje jevrejskog naroda. Pripovest o stvaranju čoveka stvorila je matricu patrijarhalne kulture sa jasno uspostavljenom hijerarhijom između polova.


DVE VERZIJE ..........................

CELOKUPNO jevrejsko nasleđe stvorila je odabrana muška elita istaknutih duhovnih autoriteta i vođa, sa uočljivom težnjom da se značaj i uloga žene kroz celi Stari zavet potisne u drugi plan, a muškarac stavi u centar svih zbivanja. Pošto je hrišćanstvo prihvatilo u velikoj meri jevrejsko religiozno i kulturno nasleđe, samim tim, hrišćanski odnos prema ženi formiran je pod snažnim kulturnim i verskim uticajem jevrejskog naroda. U središtu ove priče nalazi se Evina “krivica” za neposlušnost i prvi greh, koji je za posledicu imao Božju kaznu i proterivanje prvih ljudi iz raja.
U starozavetnim i novozavetnim spisima nalazimo dva izveštaja o stvaranju muškarca i žene. Jedan bi se mogao nazvati ravnopravnim ili egalitarnim, a drugi hijerarhijskim. U Prvoj knjizi Mojsijevoj, u delu gde se opisuje stvaranje sveta, govori se i o stvaranju čoveka, muškarca i žene, kao neimenovanih ljudskih bića, koji podjednako primaju blagoslov od Boga da budu gospodari svega što je Bog stvorio na zemlji:
“I stvori Bog čoveka po liku svome, prema liku Božjem stvori ga, muško i žensko stvori ih. I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog:
“Rađajte se i množite se, i napunite zemlju i vladajte njome. I budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svega zverinja što gmiže po zemlji” (1. Moj. 1, 27-28).
Po ovom Mojsijevom opisu, muškarac i žena stvoreni su zajedno, kao dva potpuno jednaka i ravnopravna ljudska bića, i ova pripovest je egalitarnog karaktera u pogledu odnosa među polovima.
Međutim, nešto kasnije, već u drugoj glavi Knjige Postanja, prorok Mojsije vraća se ovoj temi i daje novi, podrobniji opis stvaranja žene, sadržajno i suštinski različit od prvog: “I reče Gospod Bog: Nije dobro da je čovek sam. Da mu načinim druga prema njemu... I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa, pa mu uze jedno rebro, i mesto popuni mesom. I Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je Adamu. A Adam reče: Gle, eto kost od mojih kosti, i telo od moga tela. Neka joj bude ime čovečica (žena), jer je uzeta od čoveka” (1. Moj. 2. 18-23).


SVI ...JEDNO ...........................

Kada se ovom izveštaju doda opis prvoga greha, već u narednoj, trećoj glavi Knjige Postanja, gde žena podleže iskušenju i, po nagovoru zmije, jede zabranjeni plod, zatim nagovara Adama da i on pogreši, biva jasno na čemu se temelji diskriminacija žene kroz celi Stari zavet.
Novi zavet, koji je nadogradnja i ispunjenje Staroga zaveta, ne ostaje imun na već formirani odnos prema ženi. Slično Mojsiju, kod apostola Pavla nalazimo dve pripovesti o stvaranju muškarca i žene - egalitarnu i hijerarhijsku. Egalitarni koncept stvaranja zasniva se na veri u spasenje svih ljudi u Isusu Hristu: “Jer pošto je kroz čoveka smrt, kroz čoveka je i vaskrsenje mrtvih. Jer kao što u Adamu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživeti” (1. Kor. 15, 21-22).
Govoreći o značaju svete tajne Krštenja, kojom već za hrišćane počinje večnost, Sveti apostol Pavle naglašava da se krštenjem u Hristu brišu sve rasne, socijalne i polne razlike: “Jer koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste. Nema više Judejca ni Jelina, nema više roba ni slobodnoga, nema više muškog ni ženskog, jer ste vi svi jedan (čovek) u Hristu Isusu” (Gal. 3. 27-29).
Nema sumnje da su ovakvi stavovi o odnosima među polovima kod Svetog apostola Pavla proistekli iz pravilnog shvatanja Hristovog jevanđelskog učenja o čoveku, i oni se mogu smatrati izvorno hrišćanskim. Nažalost, ni apostol Pavle, budući Jevrejin, vaspitan u jevrejskoj tradiciji i nasleđu, nije mogao ostati imun na starozavetno shvatanje Jevreja o ženi, pa na drugim mestima iznosi svoj stav, dijametralno suprotan onome iz Poslanica Korinćanima i Galatima.
Tipičnu androcentričnu interpretaciju starozavetnih jevrejskih spisa apostol Pavle izražava na drugom mestu, u Poslanici Korinćanima: “Ali hoću da znate da je svakome mužu glava Hristos, a muž je glava ženi, a Bog je glava Hristu” (1. Kor. 11, 3). Ovakvi stavovi o ženi kao uzročniku prvoga greha, izvoru zla, nižem i nesavršenijem biću od muškarca, zahvaljujući velikom autoritetu apostola Pavla, dospeli su i u hrišćanstvo.


ŠTA JE DOSTOJEVSKI REKAO O " ŽENSKOM PITANJU " ? ----> HRIŠĆANSKA CRKVA NE DELI !!!

O POGREŠNOSTI tragične podele među polovima na muško i žensko, Dostojevski kaže: " va greška u ‘ženskom pitanju’ jeste to: što se nedeljivo deli, što se čovek i žena pojedinačno posmatraju, dok su oni u stvari jedan jedinstveni zatvoreni organizam (‘I On ih stvori... muško i žensko stvori ih’). Čovek je čak i sa decom, sa naslednicima i precima, sa celim čovečanstvom - jedinstveni nedeljivi organizam. Međutim, zakoni uvek dele i razlučuju, ako samo mogu, na delove prapočetne. Nasuprot tome, Crkva ne deli.
U prirodi je sve udešeno pravilno, sve uobličeno po uzoru svetaca i pravednika. Ženi je za početak data lepota, da priveže čoveka, jer je u početku slaba moralna veza. Docnije lepota nije više potrebna: žena se voli jer čovek sa njom duhovno sraste (organska veza)”.....


( 4 )





HIMNA i DEMON .....................


DA LI JE ŽENA zbilja, donela zlo i nesreću u svet?
Pod uticajem jevrejskog, ali i grčkog i rimskog kulturnog i socijalnog nasleđa i shvatanja mesta i položaja žene u društvu, hrišćanska patristika i savremena “tradicionalna” teologija teže tome da pojavu zla u svetu dovedu u vezu sa ženom koja je, navodno, po svojoj prirodi slaba i prijemčiva za zlo. Međutim, ovakav stav ne može se usaglasiti sa dubljim smislom i tumačenjem biblijske priče o prvorodnom grehu naših praroditelja (1. Moj. 3, 1-24). Takav stav, koji, nažalost, još ima snažno uporište u hrišćanstvu, pre odgovara stavu grčke mitologije koja kao izvor svih zala u svetu vidi ženu.
Zevs kažnjava ljude tako što Epimeteju (grčki: onaj koji se prekasno pokajao) šalje Pandoru, koja sa sobom nosi kutiju punu raznoraznih zala i grehova. Epimetejev brat Prometej, oslepljen čarima Pandorine lepote i ženskog bića, prima Pandoru i time zapečaćuje svoju nesreću. Pandora, pak, vođena ženskom radoznalošću, otvara kutiju i oslobađa zlo, greh i bolesti, koje potom kidišu na čoveka.
Očigledno je da se Zevsova odluka za sprovođenje svoje osvete ne poklapa sa razmišljanjem biblijske zmije, koja je isto tako odabrala ženu za ostvarenje svojih namera. Jer, zmija, “najlukavija među poljskim zverima” (1. Moj. 3, 1), želeći da sprovede svoje demonske namere, ne obraća se slabijem i kolebljivom polu, nego onome koji donosi odluke i koji ima presudan uticaj, jačem delu rajskog bića - Evi (jevrejski/aramejski: život), “Majci svega živoga” (1. Moj. 3, 20).


DVA LICA ŽENE .........................


EVA I ADAM zajedno predstavljaju prasliku ljudske vrste, prema kojoj se oblikovao čitav ljudski rod. Događaji koji su važni za istoriju spasenja, iako ispričani mitološkim jezikom, ne odnose se samo na određeni naraštaj ljudske vrste, nego na čoveka koji kao ličnost pripada istom rodu. U tom kontekstu, žena u zajednici ljudi i Boga zauzima ključnu ulogu. Božje predskazanje: “Njezino seme će ti na glavi stajati, a ti ćeš ga u petu ujedati” (1. Moj. 3, 15), daje ženi istaknuto mesto u istoriji ljudskog spasenja.
Još od vremena svetog Justina Mučenika i Filozofa (2. vek), patristička egzegeza uporedo posmatra ulogu i značaj Pramajke Eve i Presvete Bogorodice za domostroj spasenja. Presveta Bogorodica je Nova Eva, koja, nasuprot Evinoj neposlušnosti čija je posledica prokletstvo i smrt, ističe svoju bezrezervnu poslušnost Božjoj volji, koja dariva večni život.
U oba slučaja žena se u Svetom pismu javlja kao glas čovečanstva. Evina odluka da po nagovoru zmije okusi zabranjeni plod i time prekrši prvu zapovest Tvorca, predstavlja odluku celog čovečanstva da sebe odvoji od Boga. Isto tako, smireni odgovor Presvete Bogorodice, nakon blagovesnog otkrovenja: “...neka mi bude po reči tvojoj” (Lk. 1, 38), označava vaseljensko opredeljenje celoga čovečanstva da primi Božje ovaploćenje, kroz koje će doći spasenje od smrti i prokletstva.
Dva lica žene, “majke... svih gnusoba” (Otkr. 17, 5) i “žene obučene u Sunce” (Otkr. 12, 1), približavaju nam antinomiju ljudske egzistencije i neke odosobina ženskog pola. To je biblijski dinamički dualizam, a ne ontološki dualizam antičke filozofije. Biblija svedoči da zaista postoje dobro i zlo, ali ne kao ravnomoćne stvarnosti. Ne traži krivca, već vodi ka rešenju; ne optužuje nego poziva napred; pokreće stvaraoce, ne zastrašuje; oslobađa od osećanja krivice.
Biblija uči da se sve može ispraviti nabolje, ali i nagore; sve od nas zavisi. U tom kontekstu treba i razumeti da Sveti Apostol Pavle, kada piše Rimljanima o domostroju spasenja, ne misli na pol, nego na ljudski rod, praveći paralelu između Adama i Hrista, tj. starog i novog čoveka (Rim. 5, 12-21).
Posmatrano sa stanovišta teološke logike, neshvatljivo je kako su neki teolozi, sa jedne strane, o Presvetoj Bogorodici govorili i pisali u himnama, dok su, sa druge, u kontekstu prvorodnog greha o ženi govorili kao o demonu. Takav stav je svakako proizvod određenih istorijskih i socioloških okolnosti. Stiče se utisak kako Deva Marija, kao “Bogorodica” ili “Presveta”, na neki način gubi svoju ženstvenost.
Drugačije se ne može objasniti kako, na primer, Sveti Epifanije Kiparski (5. vek) na jednom mestu Presvetu Bogorodicu naziva “Majkom svega živoga”, dok na drugom govori o ženskom rodu kako je “slab na iskušenja, lak za prevaru i malodušan”. On u svojoj opomeni, izgleda, zaboravlja da je i Bogorodica bila žena, pa isključujući nju iz daljeg konteksta, govori kako svi treba da prihvate “mušku svest”, jer “čitav ženski rod” nosi “bolest zavedene Eve”.


VELIKA ŠTETA ..........................


OVAKAV NAČIN tumačenja prvorodnog greha omalovažava žensko biće. Stiče se utisak da je tipologija Eve i Marije od značaja samo za određene teološke oblasti, dok je teologija u celini usmerena ka muškarcu, gubeći na taj način iz vida značaj ljudske komponente oličene u ličnostima dveju žena. Pošto je došlo do prenaglašavanja muškog roda u teološkoj misli, i domostroj spasenja vezan je za određeni pol, a ne za određeni stav slobodnog čoveka, prikazanog kroz ličnosti Eve i Marije.
Afirmativan stav prema Božjem delu spasenja ne zavisi od pola, nego je u tom pogledu neutralan ukoliko muškarac i žena poseduju istovetnu sposobnost da misle, promisle i donesu slobodnu odluku. Hristos ponovo stavlja čoveka pred alternativu: da stupi u zajednicu sa Bogom, ili da samostalno traži svoje ostvarenje, tj. da se poistoveti sa Evom ili sa Marijom, Novom Evom.
Da bi u Crkvi i crkvenom životu preovladao jevanđelski stav u pogledu žene i njenog mesta u istoriji i savremenom svetu, krajnje je vreme da se ukloni demonska zloćudnost koja se pripisuje ženi, i pogrešno shvatanje o njenom nesavršenstvu i “nedoraslosti” muškarcu. Karakterisanje žene kroz loše fantazije i interpretacije muške teologije neodrživo je u današnje vreme, jer kompromituje uzvišenost i univerzalnost hrišćanske pravoslavne teologije, pa i hrišćanstva u celini, nanoseći crkvi nenadoknadivu štetu........!!



**** sledi nastavak ****

[Zazijavalo]

E, neka im reče.

[kojica]

Meni čudno odakle jevrejima u ono doba tolike plave oči.

[Zazijavalo]

Bebac ima plave oči kao i svaki bebac, to nije sporno.

Od ostalih, samo Marija ima plave oči. Jedna od najbolje čuvanih tajni u rišćanstvu jeste da je Marija zapravo bila plavuša.
O tome se nerado govori, ali ne može promaći oku pažljivog posmatrača. Naime, odaje je ponašanje.

[marabu]

**** nastavak .... >>> Žena ...Ikona crkve i blago sveta <<<


( 5 )





MAJKA ...STUB KUĆE .........................


CELOKUPNO jevrejsko nasleđe formirala je odabrana i uticajna muška elita, predvođena duhovnim autoritetima, postavljajući muškarca u centar svih zbivanja, dok je žena potisnuta u drugi plan. Biblijski opis stvaranja sveta i čoveka, prvi greh i Božja kazna, presudno su uticali na formiranje muško-ženskih odnosa u jevrejskom narodu. Po toj pripovesti, prva žena Eva podlegla je iskušenju đavola, prekršila Božju zapovest i na greh navela i Adama. Tako su preko nje greh i smrt ušli u ovaj svet i u čovekovu prirodu, zato je prokleta, i kao takva ona je drugorazredno biće u odnosu na muškarca. Razlozi zbog kojih je žena niže biće od muškarca i zašto je isključena iz javnog, političkog, verskog i kulturnog života mogu se sažeti u deset tačaka :

1. Menstruacija, kada žena izlazi iz kuće, odvaja se od muža i zabranjena mu je dok menstruacija traje;

2. Žena rađa nakon devet meseci;

3. Doji dete dve godine;

4. Njen suprug gospodari nad njom;

5. Njen suprug je ljubomoran ako ona razgovara sa nekim drugim muškarcem;

6. Žena stari brže od muškarca;

7. Žena prestaje da bude plodna u određenim godinama, a muškarac ostaje do kraja sposoban za tu funkciju;

8. Žena ostaje u kući, ne pokazuje se u javnosti kao muškarac;

9. Kada izlazi u javnost, mora pokriti glavu kao da je u žalosti. To je razlog zbog koga žena predvodi povorku sahrane, govoreći: „mi smo donele smrt svima ljudima“;

10. Ako bude čestita i poštena, njen muž je sahranjuje, kao što je bio slučaj sa našim precima. Naš praotac Avram je sahranio Saru, Isak Reveku, našu Majku, Jakov je sahranio Rahilju i Liju.


BRAČNE ZARUKE ..........................


SVE OVO bio je razlog što je svaki Jevrejin muškarac zahvaljivao Bogu što nije rođen kao „sluga, životinja ili žena“. Ovakvo shvatanje i poimanje žene prešlo je u kulture i običaje mnogih naroda, i snaga takvog razmišljanja nije oslabila niti se izgubila u procesima brojnih istorijskih promena.
Kod starih Jevreja žena je, dakle, bila podređena muškarcu. Brak nije sveta tajna kao u hrišćanstvu, nego stvar pravnog ugovora između muškarca i žene. Po Talmudu, brak se mogao sklopiti po punoletstvu, odnosno kada muškarac napuni 13 godina i 1 dan, a žena 12 godina i 1 dan. Ženidba sa devojkom obavljana je u sredu, pošto je četvrtak bio dan određen za suđenje. Pa, ako devojka ne bi bila nevina, odmah sutradan bila bi kamenovana. Ženidba sa udovicom obavljala se četvrtkom, jer prethodi neradnom danu suboti; jer ko se venča udovicom, tri dana nije smeo da radi.
Muža za devojku bira otac, a može i majka, i oni o tome pregovaraju sa ocem mladoženje. Ipak, konačnu reč o pristanku na udaju daje devojka. Muškarac je ponekad imao pravo da sam sebi bira devojku i da se sa njom oženi protivno volji roditelja. U stara vremena nije postojao običaj veridbe, pa je devojka odmah odvođena. Kasnije je praktikovan običaj veridbe stavljanjem prstena devojci na prst desne ruke.
Ovaj običaj je ušao u religije i kulture mnogih naroda širom sveta. Kada je dolazio po nevestu, mladoženja je nosio venac na glavi, a nevesta ga je dočekivala takođe sa vencem na glavi. Otuda i naziv venčanje za sklapanje braka. U Starom zavetu nije bio propisan poseban obred venčanja, ali je roditeljski i porodični blagoslov imao izuzetnu važnost. Karakterističan je i dirljiv blagoslov koji su roditelji i braća uputili Reveki pri udaji za Isaka: „Sestro naša, da se namnožiš na hiljade hiljada, i potomstvo tvoje da osvoji vrata svojih neprijatelja“ (1. Moj. 24. 60).
Kod Jevreja bilo je veoma cenjeno devičanstvo neveste i bilo je uslov za opstanak braka. Posle prve bračne noći mladenaca, iz bračne odaje iznošen je čaršav kao dokaz nevestinog devojaštva, i čuvali su ga njeni roditelji. Ukoliko nevesta nije bila nevina, po jevrejskom običaju, bila je kamenovana pred kućom njenih roditelja.


OBAVEZE ŽENE ..........................


KOD JEVREJA, kao uostalom i kod drugih naroda Bliskog istoka, postojao je običaj poligamije (mnogoženstva). Biblija svedoči da je praotac Jakov imao dve žene - Rahilju i Liju. Car Solomon je imao 700, a Irod 10 žena. Ipak, taj stari paganski običaj nikada nije preovladao u jevrejskom narodu. Jevrejski proroci, kao ljudi visokog morala, živeli su samo sa jednom ženom i bili su uzor svome narodu.
Preljuba je smatrana za veliki greh, naročito u braku, jer je narušavala njegovu svetinju. Žena je po zakonu bila dužna da bude verna mužu, dok se muškarac u zakonskim propisima ne pominje. Zabrana preljube ušla je u 10 Božjih zapovesti, koje je Bog predao Mojsiju na Sinaju. Kazna za učinjenu preljubu bilo je pogubljenje kamenovanjem i muškarca i žene.
Jevrejske žene imale su slobodu kretanja, slobodno su izlazile iz kuće i nisu bile zatvarane. Devojke su odlazile van naselja po vodu, i mogle su se u određenim danima sastajati sa mladićima radi igre i zabave. Žene su takođe slobodno izlazile na ulice i trgove, stupale slobodno u razgovor sa muškarcima i zabavljale se. Žena je bila gospodarica u kući, koju su morali slušati sluge i sluškinje. Pošto je za muškarce rad bio poniženje, žena je morala obavljati sve kućne poslove, čak i one u polju. Po Talmudu, žena je bila dužna da svome mužu kuva, peče, pere, melje, doji dete, donosi vodu, sprema krevet i radi sa vunom. Ako mu dovede u kuću jednu robinju, onda ne melje, ne peče i ne pere; ako ih dovede dve, ne kuva i ne doji dete; ako dovede tri, ne treba da sprema krevet i da radi u vuni, a ako dovede četiri, može sedeti u naslonjači. Međutim, čovek je mogao narediti ženi da radi u vuni i ako je imao 100 robinja, zato što žena treba da bude zaposlena, jer nerad dovodi do nemorala. Dok su žene radile, i skoro stalno bile zauzete kućnim poslovima, muškarci su svoje slobodno vreme provodili u verskom i obrednom životu, držeći ženu, i kada je imala vremena, uglavnom po strani.
Najvažnija dužnost žene u životu jevrejskog naroda bila je da rađa i podiže decu, da ih vaspitava kako bi postali čestiti ljudi i pravoverni Jevreji. Majka je bila moralni stub kuće, čuvarka svetinja, čistote vere i morala. Ova uloga žene bila je priznavana i visoko cenjena u jevrejskom narodu. Po tome se može zaključiti da je žena bila izjednačena sa muškarcem. Deca su bila dužna da poštuju roditelje, naročito majku. Po jevrejskom zakonu, ko ruži oca ili mater - proklet je, a ko proklinje ili udari mater, kažnjava se smrću.



( 6 )





OBNOVA PALOG ČOVEKA ........................


JUDAIZAM je izrazito religija muškaraca. Skoro svi jevrejski religiozni zakoni izričito opisuju obaveze i prava muškaraca, a za žene se često samo iz opisa pojedinih događaja u Bibliji, posredno, utvrđuju njihova prava. Prema Bibliji, Bog je stvorio čoveka i ženu po svome liku i oni su jednaki u moralnom smislu, ali nisu ravnopravni u verskom i ritualnom domenu. Dok su muškarci tri puta dnevno odlazili u sinagogu na molitvu, žena je ostajala u kući i samo tri puta godišnje bila je obavezna da ode u hram: Prvi put kad napuni 12 godina i proslavlja punoletstvo, drugi put prilikom venčanja, i treći put kada se u hramu obeležava kraj jednogodišnjeg čitanja Tore.
Žene su u hramu stajale u posebnom odeljenju i nisu smele ući u muški deo hrama, dok su muškarci slobodno ulazili u njihov deo. Žena je mogla prisustvovati žrtvoprinošenju i imala je pravo položiti ruku na glavu žrtvene životinje. Međutim, bila je obavezna da posle porođaja prinese žrtvu, s tim što je mogla ući u hram samo kad je “čista” - 40 dana po rođenju sina i 80 dana po rođenju kćerke. Bogosluženje u jevrejskoj sinagogi nije moglo da se održi ako nije bilo prisutno 10 muškaraca starijih od 13 godina. Prisustvo žena nije se računalo.


VELIKE PROMENE .................................


KOD JEVREJA, žene nisu mogle biti sveštenice. Učešće žene u jerarhiji bio je običaj paganskih naroda sa kojima su oni uvek bili u neprijateljstvu, što je još više pojačavalo otpor prema ženskom sveštenstvu. Sveštenici su mogli biti samo muškarci i to samo iz Levijevog plemena. Za sve Jevreje, a naročito za sveštenike, važili su strogi obredni zakoni o čistoći. Sa svojim fiziološkim funkcijama, koje su bile po nekoliko dana mesečno, žena se smatrala nečistom i kao takva bila je nepodesna za bogoslužbene i obredne radnje. Zato je njena uloga u domaćim porodičnim obredima kada je porodica na okupu, bila vrlo značajna. Ona je pripremala obrednu hranu, palila sveće u kući i čitala molitve na jevrejskom jeziku.
Iako su jevrejski verski i obredni propisi i zakoni bili veoma restriktivni prema ženama, razvojem društva menjani su, i žena se u mnogo čemu izjednačila sa muškarcem. Postigla je velike rezultate u nauci i obrazovanju, i pokazala se kao veoma uspešna na poslovnom i profesionalnom planu. Žene danas u Izraelu služe vojni rok i uspešno se bave politikom. Jedna od vrlo uspešnih političarki kratke istorije države Izraela bila je žena predsednica - Golda Meir.
U životu Jevreja u dijaspori dogodile su se epohalne promene. U Americi žene su postale rabini (sveštenice) u okviru jevrejske reformističke struje, iako se to po verskom zakonu ne priznaje. Žene su unele novu notu i kreativni duh u jevrejske obrede i praksu, što je približilo ljude sinagogi i Bogu. Uvedene su ceremonije koje odražavaju duh stvarnog života a ovo je pomoglo ljudima da umanje rascep koji su osećali između svog verskog i sekularnog identiteta.
Tradicija u životu jevrejskog naroda, inače, ima veliki značaj. Ona je pomogla da ovaj biblijski narod sačuva svoj verski i nacionalni identitet kroz mnogobrojna istorijska iskušenja, stradanja i progone. Zato se ona verno i ljubomorno čuva, ali kad je u pitanju žena, tradicija trpi izvesne izmene i dopune, pre svega, zbog interesa i uspešnijeg napretka jevrejskog naroda.
Hrišćanska Crkva, čiji su duboki koreni u judaističkoj tradiciji i nasleđu, morala bi, po ugledu na ovaj mudri i istorijski narod, izvršiti radikalne promene u odnosu prema ženi. To podrazumeva povratak izvornom hrišćanskom modelu rešenja “ženskog pitanja”, po učenju Gospoda Isusa Hrista. Nema sumnje, kroz veće učešće žene u crkvenom životu i kroz značajniju ulogu u njenim telima i organima, Crkva bi osnažila svoju misiju i u punoj meri ostvarila svoje poslanje u ovom svetu.


STAN NA NEBU .................................


OSNOVNA istina koju Crkva propoveda i svedoči u ovom svetu, jeste - da je Gospod Isus Hristos došao u ovaj svet da obnovi i presazda prirodu paloga čoveka. Došao je sa visoko podignutim mačem da radikalno zaseče u koren svega starog i palog u ljudskoj prirodi, i da stvori sve novo: “Novo nebo i novu zemlju” (2. Petr. 3, 13 i Otkr. 21, 1). Razume se, i kada je reč o mestu i ulozi žene u životu sveta i čoveka, Spasitelj je doneo radikalne promene. Njegova Crkva štiti ljudsko dostojanstvo i prava žene, poštujući specifične osobenosti njene prirode i darova i, shodno tome, određuje njen odnos prema svetu i muškarcu, jasno definišući njen značaj u društvenom životu.
Na evharistijski i svetotajinski način Crkva afirmiše svakog čoveka, bez obzira na pol, zvanje i znanje, kao lično i neponovljivo biće i kao biće zajednice. Crkva podrazumeva jedinstvo u slobodi i različitosti, a slobodu u različitom jedinstvu. Zato je čovek u Crkvi građanin zemlje čiji je stan na nebu, jer je Crkva šira od nebesa. Kao takva, ona prevazilazi sve različitosti i podele, čuva, spasava i preobražava sve i sva u kosmosu.
Hrišćanstvo je nastalo na geografskim prostorima judejske tradicije i nasleđa. Osnivač i glava Crkve Gospod Isus Hristos, ovaploćeni Bog, rođen je od Duha Svetoga i Majke Jevrejke - Presvete Bogorodice. Živeo je i odrastao kao dečak i mladić, vaspitavan u judejskoj religiji. Inače, judejstvo ima rigidan stav prema pitanju ženske ravnopravnosti sa muškarcem. Evino prokletstvo zbog prvorodnog greha navuklo je prokletstvo na ženu uopšte, tako da su Jevreji smatrali da je ona niže i nesavršenije biće. U obrednom životu jevrejske starozavetne crkve, žena je, kao “nečista”, u nekim obredima marginalizovana.
U dominantno muškoj patrijarhalnoj jevrejskoj kulturi i tradiciji, žena je bila potisnuta u sferu bračnog i porodičnog života. Kada bi se rodilo žensko dete u porodici, blagosiljano je rečima: “Da odraste, uda se i rodi decu”. Zato su devojčice postajale vrlo rano punoletne - u dobu od 12 godina, i jedan dan. Ako je otac u narednih pola godine ne bi udao, devojka je imala pravo da o tome, ubuduće, sama odlučuje. Takav odnos prema ženi, koji su podržavali svi starozavetni proroci i vođe jevrejskog naroda, docnije je osnažen u susretu sa grčko-rimskom kulturom, koja je, takođe, bila mizogina.
Kada se sve ovo ima u vidu, može se shvatiti, koliko je Hristov stav prema ženi bio epohalno revolucionaran. Jevanđelisti ne propuštaju priliku da to često naglase pominjući u svojim svedočenjima: “mnoštvo žena i dece”, “žene koje su ga pratile”, “neke od žena” itd. Taj i takav odnos Gospoda Hrista prema ženama nastavljen je u životu rane hrišćanske Crkve. Žene učestvuju u životu Crkve od samog početka. I do današnjeg dana su najverniji i najbrojniji članovi Crkve.


***

[marabu]

( 7 )





SPREMNE NA ŽRTVU ........................


ŽENAMA u prvo vreme nije bilo zabranjeno da posećuju hrišćanska bogosluženja i obrede, ali su postojala određena pravila o ponašanju žena u hramu i tokom obreda. U početku nije bilo Crkve u današnjem smislu reči, niti uređene jerarhijske strukture, sa tačno određenim zvanjima i stepenima sveštenstva. Hristovi apostoli i sledbenici bili su prvi misionari i osnivači prvih hrišćanskih crkvenih opština i zajednica.
Obredi su u životu prvih hrišćana, kao i danas, zauzimali značajno mesto. Žena je imala svoje mesto u obredoslovlju. Kada je reč o službi žena u ranoj hrišćanskoj zajednici, od prvorazrednog je značaja izveštaj rimskog istoričara Plinija Mlađeg (62-114. g.), koji je početkom drugog veka bio carski namesnik u Vitiniji kraj Crnog mora. U pismu caru Trajanu istoričar Plinije navodi da su se među optuženim hrišćankama u njegovoj provinciji našle i dve đakonise (crkvene služavke). Žene su, dakle, učestvovale u verskom životu, ali su postojala određena pravila za žene i muškarce.
Sveti apostol Pavle skreće pažnju Timoteju na to da se žene i muškarci pristojno ponašaju, a žene da se ne oblače izazovno u svečanu odeću i nakit, jer bi time skretale pažnju na sebe i izazvale klevete na Crkvu: „Isto tako hoću da se žene pristojno oblače, da se kite stidom i čednošću, ne pletenicama, ni zlatom i biserima ili skupocenim haljinama, već delima, kako dolikuje ženama koje ispovedaju veru“ (1. Tim. 2, 9-10).
Sličnu poruku nalazimo i u poslanici Svetog apostola Petra: „Isto tako i vi, žene, budite pokorne svojim muževima… Vaše ukrašavanje da ne bude spolja: u pletenju kose i u kićenju zlatom ili u oblačenju haljina, nego u skrivenome čoveku srca, u nepropadljivosti krotkoga i tihoga duha, što je pred Gospodom skupoceno“ (1. Petr. 3. 1-4).


SVEDOVI VERE ......................


BITI ČLAN hrišćanske zajednice u prvim vremenima Crkve podrazumevalo je veliku opasnost. Svedoci Hristove vere su žestoko progonjeni i kažnjavani, kako od Jevreja, tako i od rimske okupatorske vlasti. U tom vremenu žene su pokazale izuzetnu hrabrost i spremnost na žrtvu. Setimo se samo stradanja Hristovog kada su ga svi njegovi učenici napustili; Juda ga je izdao, a Petar se sa zakletvom tri puta odrekao pred jevrejskim sluškinjama. Uz njega je ostala samo njegova Majka, Presveta Bogorodica sa ženama koje su ga za života pratile, i ljubljeni njegov učenik, Sveti Jovan Bogoslov (Jn. 19, 25-27).
Sveti apostol Pavle u svojim poslanicama pominje imena mnogih žena koje su bile istrajne hrišćanke i pokazivale izuzetnu hrabrost i vernost u ispovedanju vere, živeći u čistoti i čestitosti. U tim vremenima gonjenja i stradanja uloga žene u Crkvi bila je vrlo značajna i istaknuta. Međutim, kada su nastupili periodi slobode, i kada je biti hrišćanin značilo prestiž i privilegiju, ključna mesta u životu crkve zauzimaju muškarci marginalizujući ulogu žene. Tako je bilo kroz celu istoriju Crkve.
Pod sve većim pritiskom mnogobrojnih pokreta za ljudska prava i feminističkih pokreta za izjednačavanja prava među polovima, žena u pojedinim verskim zajednicama dobija značajnije mesto i ulogu. U jevrejskoj tradiciji koja je najviše uticala na stvaranje stava prema ženi u velikim religijama, kao što su hrišćanstvo i islam, došlo je do radikalne prekretnice u XIX veku. Podstaknuti idejama prosvetiteljstva i sekularizacijom društva, Jevreji su počeli da menjaju svoj odnos prema ženskom pitanju.
U cilju pronalaženja vlastitog mesta i identiteta u novonastalim okolnostima, judaizam nastoji da pomiri stari jevrejski zakon sa novim konceptom građanskog identiteta, osobito po pitanju ženskih prava. Tako dolazi do velikih zaokreta u profilisanju novih orijentacija unutar jevrejske tradicije i nasleđa. Jevrejska dijaspora u Evropi i Americi prihvata dostignuća pokreta za emancipaciju žene i u religiozni život uvodi egalitarnu koncepciju odnosa među polovima. Ukinuta je zabrana izučavanja Tore jevrejskim ženama.


SVI U CENTRU .........................


U SLKADU sa novim prilikama, jevrejske feministkinje počinju da čitaju, tumače i primenjuju Božju reč. Zahvaljujući tome, u protekla dva veka Jevrejke su se intenzivno obrazovale u svim sferama nauke, pa i u proučavanju Tore i Talmuda, što je stvorilo plejadu značajnih naučnica, književnica, tumača Tore, i uslovilo da žene izbore pravo da mogu biti rabini, dakle, jevrejske sveštenice. Iskustvo i praksa pokazuju da su žene rabini unele novu notu i kreativni duh u jevrejske obrede i praksu, što je približilo ljude sinagogi i Bogu.
Uvedene su obredne ceremonije koje odražavaju duh stvarnog života, što je omogućilo Jevrejima da umanje rascep između verskog i građanskog identiteta. Pastirsku pažnju žene rabini usmeravaju više na potrebe ljudi nego na principe. Ženska vizija stvarnosti nije hijerarhijski model u kojem se jedan cilj stavlja u vrh, već model mreže u kojem je cilj da se povežu jedni sa drugima kako bi svi zajedno bili u centru.
Što se hrišćanstva tiče, žene od kraja XIX veka uporno nastoje da izmene prevaziđeni kulturološki koncept, utemeljen na androcentričnoj, ili, što je još gore, na mizoginoj religijskoj tradiciji, koja ženu smatra za niže i drugorazredno biće u odnosu na muškarca. Prisustvo žene u javnom životu, i njeno sve veće i značajnije učešće u društvenim delatnostima, od velikog je značaja i za današnju Crkvu. Štaviše, to je izazov koji Crkvu primorava da preispita svoje stavove prema ženi, koji potiču iz vremena kada je delatnost žene bila ograničena samo na porodicu.
Iako proces ženske emancipacije nije rezultat hrišćanskih tekovina i poimanja dostojanstva muškarca i žene, on je ipak doveo do žive rasprave o položaju žene u Crkvi i mogućnosti njenog rukopolaganja u sveštenički čin. Pojedine hrišćanske crkve su pozitivno odgovorile na ovo pitanje i uvele su žene u sve stepene svoje svešteničke jerarhije. Međutim, druge hrišćanske crkve, naročito one tradicionalističke, na prvom mestu pravoslavna i rimokatolička, iz teoloških razloga, još se uporno odupiru promeni drevnog predanja, koje se temelji na dvomilenijumskoj praksi isključivo muške jerarhije.



( 8 )





DALJE OD OLTARA ...........................


ZA PRAVOSLAVNE je još nezamislivo da u oltaru, za časnom Trpezom, vide žensku osobu, pogotovo ako se ima u vidu da se ženi zabranjuje primanje svete tajne Pričešća u toku prirodnog menstrualnog ciklusa, kada se ona, po nekima, smatra nečistom. Protivnici ženske hirotonije uglavnom se pozivaju na crkvene oce, i njihov stav da je Hristos za apostole izabrao samo muškarce. Ovim argumentima sveti oci su Crkvu branili od ranih jeretika, koji su praktikovali rukopolaganje žena. Takav stav je u najvećoj meri zasnovan u kontekstu patrijarhalne kulture i tradicije njihovog doba. Međutim, razlozi koji su u ono vreme govorili protiv rukopolaganja žena, u međuvremenu su postali apsurdni i deplasirani; čovek modernog doba više nije u stanju da ih ispravno shvati, već zabranu ovakve vrste posmatra kao izvesnu diskriminaciju žene.
Za razliku od pravoslavne i rimokatoličke crkve, protestantska reformacija je uvela značajne promene u pogledu prava žena da budu sveštenice. Istina, i oni su u početku zastupali stanovište da je prva žena, Eva, odgovorna za greh i da zbog toga mora biti podređena muškarcu. Prvi radikalni zaokret po ovom pitanju napravili su u 17. veku baptisti i kvekeri. Oni su učili da je svaka osoba prožeta Duhom Svetim, pa, prema tome, sveštenstvo ne može biti ograničeno samo na muškarce.
Žene su počele propovedati u 17. veku, među baptistima u Engleskoj, Holandiji i Americi.


NASUŠNA POTREBA ...........................


POSLE BAPTISTA i kvekera, žene u metodističkim crkvama u 18. veku dobijaju pravo i mogućnost da ravnopravno učestvuju u crkvenom životu. Krajem 18. i do polovine 19. veka, veliki broj mladih žena u evangelističkim crkvama, upravo zbog liberalnog stava po ovom pitanju, uključuje se u život crkve na polju misionarstva i u socijalnim delatnostima. U drugoj polovini 20. veka, episkopalne crkve, među njima i Anglikanska, dale su ženama pravo da se rukopolažu. Iskustva ovih hrišćanskih konfesija sa ženskim sveštenstvom su pozitivna. Žene su unele mnogo novina u misionarstvo, a osobito u crkvene i socijalne delatnosti. Naročito velike uspehe žene postižu u radu sa decom, gde do izražaja dolazi njihov materinski osećaj i umeće u vaspitanju.
Iako se od osamdesetih godina prošlog veka vode rasprave o rukopoloženju žena u pravoslavnim crkvama, još nema izgleda da se obnovi makar izbor i rukopoloženje đakonisa, po ugledu na apostolsko doba. Imajući u vidu iskustvo pomenutih crkava na Zapadu, pravoslavna Crkva je znatno hendikepirana zbog odsustva žena iz jerarhijskih struktura, naročito ako se ima u vidu nasušna potreba duhovne i liturgijske obnove u pravoslavnom svetu.
U judaizmu ženama nije bilo dozvoljeno da predstavljaju Boga. Ne postoje ženski simboli i metafore Božjeg bića. Između žene i Boga posreduje muškarac, tako da ona ne može govoriti u Božje ime. Hrišćanska Crkva, koja je izrasla iz judaističkog religioznog nasleđa i tradicije, nije omogućila ženi da dođe do svešteničkog poziva, uprkos činjenici da se žena kao praslika Boga pojavljuje u Hristovoj priči ”O izgubljenoj drahmi” (Lk. 15, 8-10) i da je Gospod Hristos veoma uvažavao i poštovao žene kao bića jednaka sa muškarcima.
Sve hrišćanske crkve propovedaju jednakost među polovima i zastupaju gledište da oba pola treba da učestvuju u crkvenom životu ravnopravno; međutim, ta jednakost ne znači da žene mogu biti i sveštenice. Kao razlog navodi se da su Hristos i apostoli bili muškog roda i da sveštenik kao ikona Hrista ne može biti ženskog roda, kao i to da žene nikada u hrišćanstvu nisu bile sveštenice i da u tom pogledu ne treba menjati tradiciju i praksu...
Kada se otvoreno i pošteno sagledaju sve razmere ženske diskriminacije i neravnopravnosti kroz istoriju do danas, pravo je čudo kako je žena pristala na takav status i kako je izdržala sva iskušenja i stradanja koja je tokom vremena preživela. Njeno poniženje i stradanje može se ubrojati u najveće zločine koji su učinjeni protiv čovečnosti. Onda nije čudo što je jevrejski muškarac zahvaljivao Bogu što nije rođen kao rob, životinja ili žena.
Veliki su gresi i hrišćanskih crkava prema ženi. Setimo se samo inkvizicije i progona veštica u hrišćanskoj Evropi srednjeg veka, kada su nevine i nedužne žene spaljivane na lomačama. Imajući u vidu da je visoka jerarhija rimokatoličke i pravoslavne crkve isključivo monaška, žena još uvek nema u ovim crkvama mesto i status koji zaslužuje. Ne samo da je nema na značajnim i važnim mestima u crkvenom životu nego ni oni koji su oženjeni nisu dostojni žezla crkvene vlasti. Žena se smatra i doživljava kao izvor greha i sablazni a brak kao slabost. Samim tim jerarhijska selekcija je drastično reducirana i skoro onemogućena. Izbor najsposobnijih i najdarovitijih tragično je sužen. To se pogubno odražava, pre svega, na uspešnost same misije Crkve.
Hrišćansku religiju ljubavi i radosti senči ”tuga monaškog života”. Odsustvo žene dovodi do dubokih devijacija i nastranosti u životu bezbračnog klira koje kompromituju crkvu. Setimo se poročnih i skandaloznih papa Bordžija i najnovijih pojava pedofilije i homoseksualizma, konkubina i vanbračne dece, naročito meću bezbračnim sveštenstvom na hrišćanskom Zapadu.


IZVOR ŽIVOTA .......................


MONAŠTVO je impresivni i veličanstveni podvig izuzetnih i retkih duhovnih boraca i heroja, od Boga izabranih i prizvanih, dostojnih svakog divljenja i poštovanja. Nažalost, u njegove redove uvlače se često nedorasli i nesposobni, vođeni nižim pobudama i motivima, koji kompromituju njegovu uzvišenost. Zato je monaštvo na Istoku u dubokoj krizi, a na Zapadu narasta sve veći pritisak da se sveštenicima dozvoli brak.
Žena mora uzeti svoju sudbinu u svoje ruke. Mora pokazati više samopoštovanja i shvatiti da se u ovom surovom i sujetnom muškom svetu ništa ne poklanja niti dobija na tacni, nego se osvaja mukotrpnom i upornom borbom. Žena mora znati da su Edemski vrt i vascela Božja tvorevina bez nje bili dolina samoće i tuge za čoveka. Kroz nju je zabrujala harmonija savršenstva Božjeg Carstva. Kao poslednja i najsavršenija Tvorčeva ideja ona predstavlja životni impuls sveta. Žena je izvor života i ikona Boga Životvorca i Životodavca.* * *


NOVA UVREDA ŽENE ........................


SAVREMENA Evropa, na sreću, uviđa katastrofalne posledice odsustva žene iz društvenog života, pa nastoji da se žena vrati u maticu politike i društva. Donete su preporuke koje imaju snagu zakona da u državama Evropske unije u političkim strukturama vlasti žena mora biti zastupljena sa najmanje 30 procenata. To je veliki pomak, ali ne ukazuje li to, makar indirektno, da muškarci drže da su ”većinski vlasnici” ljudske pameti, i to u odnosu 70 prema 30. Pored sve dobronamernosti zakonodavca, ovo zvuči kao nova uvreda za ženu. Zašto nije 50 prema 50?



**** sledi nastavak ****

[andromeda]

Nema bez zene nista

[marabu]

.... Pametno

[marabu]

*** nastavak > Žena ikona crkve i blago sveta < ...!!



( 9 )






TELO NE PRLJA DUŠU ........................


PITANJA kao što su pokrivanje glave žene na bogosluženju, ”nečistoća” žene u menstrualnom periodu, ćutanje žene u crkvi, poslušnost i potčinjenost mužu - ”a žena da se boji svoga muža” (Ef. 5, 33), nasleđena su iz obrednog života i plemenske tradicije jevrejskog naroda i kao takva predstavljaju uvredu za ženu i suvišni rudiment prošlosti, potpuno stran hrišćanstvu. Hrišćanstvo nije religija obredne forme, već religija duhovne čistote i podviga u vrlinskom životu kroz ljubav prema Bogu i bližnjima.
Gospod Hristos, kao savršena natpolna ličnost, rešio je rodne odnose po principu potpune ravnopravnosti između muškarca i žene, uz poštovanje njihovih prirodnih posebnosti. Međutim, pomenuta pitanja ženskog statusa u crkvenom i porodičnom životu, nasleđena iz judejstva i paganstva, kao vodenični kamen vise o vratu Crkve već dva milenijuma. Njihova apsurdnost i besmislenost kompromituju bogootkrivenost hrišćanstva i njegova svojstva dovršene i savršene religije.
Treba otvoreno reći: ”žensko pitanje” nije problem žena, nego, iznad svega muški problem. Problem muških kompleksa i frustracija koji ključaju u tamnim dubinama muške prirode. To je haotični vrtlog stihija strasti i patološke vezanosti za ženu i majku. Edipov kompleks iz dubine podsvesti vrši na muškarca strašan pritisak. Ni kriva ni dužna, žena je postala žrtva tih muških psihopatoloških slabosti, problema i muka. Na muškarcima je da ta pitanja reše u sebi i sa sobom, svojim naporom i podvigom, uz blagotvornu pomoć žene. U hrišćanstvu se to rešava kroz monaško i bračno podvižništvo.


MODNI DETALJI .............................


IMAJUĆI u vidu sve dimenzije bogootkrivenosti i savršenstva hrišćanske religije, pitanje pokrivanja ili otkrivanja glave žene u hramu, na molitvi, na ulici i javnom životu uopšte, po svojoj bizarnosti najviše liči na dokone i maliciozne starozavetne farisejske spekulacije i dokolice. One, svakako, nisu na nivou ozbiljnosti hrišćanstva. To što se sveti Apostol Pavle bavio njima, samo svedoči o jednom epizodnom lokalnom incidentu vezanom za Korint.
Poznato je da je u to vreme Korint bio grad moralne zapuštenosti, da je čak važio kao simbol nemorala. ”Živeti po korintski” - značilo je živeti nemoralno. Korinćanke su se preterano šminkale, a kosu su ukrašavale raznim nakitima, perlama, loknama i trakama. To je bio imidž i ”modni detalj” korintskih žena, vašarski i karnevalski. Sasvim je razumljivo što ih Apostol opominje na pristojnost i savetuje pokrivanje glave kao skrivanje njihovog kiča i neukusa kako se hrišćanski hramovi ne bi pretvarali u vašarske i karnevalske piste.
Proglašavati te savete kao pravila ponašanja za sva vremena u praktičnom crkvenom životu, najblaže rečeno, deluje besmisleno. Jer svako vreme ima svoje standarde pristojnosti i poretka u javnom životu.
Žena hrišćanka treba najviše da vodi računa o ukrašavanju svoje duše hrišćanskim vrlinama. Dobrota, plemenitost i pobožnost - najlepši su ukrasi žene i muškarca. Ako poseduju te osobine, sami će najbolje znati kako da dođu u hram na molitvu. Sa maramom na glavi ili bez marame, potpuno je nevažno i nebitno. Važno je šta je u glavi i srcu.
U svakodnevnom životu, danas, žene retko nose marame, naročito u urbanim sredinama. Treba povesti računa o tome da se nošenje marame u hramu ne pretvori u potrebu skretanja pažnje na sebe, neku vrstu mimikrije i maskiranja. Žena hrišćanka se pristojno oblači u svakodnevnom životu. Tako treba dolaziti u hram, u odelu, dakle, u kome se pojavljuje u ozbiljnim i svečanim prilikama.
Novokreirana ”crkvena kostimografija”, duge marame i šalovi, duge suknje i džemperi, skreću pažnju i u hramu i na ulici. O Hristu i hrišćanstvu ne svedoče ništa. One svedoče isključivo o onima koje ih nose. Treba se čuvati ”kvasca farisejskog, a to je licemerje” (Lk, 12, 1), te Gospod savetuje svojim sledbenicima da se čuvaju onih ”koji rado idu u dugačkim haljinama, i vole pozdrave na trgovima, i prva mesta u sinagogama... i lažno se mole dugo”, i dodaje, da će oni ”još većma biti osuđeni” (Lk. 20, 26-47).
Hristos i hrišćanstvo se, dakle, bave unutarnjim čovekom, njegovim duhovnim potrebama, izazovima i problemima, a ne krpicama i loknicama. I ovde se žena pojavljuje kao žrtva muške nadobudnosti samozvanih ”velikih duhovnika” i ”duhovnih otaca”, koji se na sektaški način bave mentalnim i kostimografskim inženjeringom, što nanosi veliku štetu hrišćanstvu i diskredituje njegovu ulogu i misiju u savremenom svetu.
U Starom zavetu kod Jevreja važilo je pravilo: ”Žena kad ima vreme, kad ide krv od tela njena, neka se odvaja sedam dana, i ko je se god dotakne, da je nečist do večera. I na što god legne ili sedne, da je nečisto... I ko se dotakne postelje njene ili čega na čemu je ona sedela, neka opere haljine svoje i neka se okupa u vodi i biće nečist do večera. A ko bi spavao s njom te bi nečistota njena došla na njega, da je nečist sedam dana, i postelja na kojoj leži da je nečista” (3. Moj. 15, 19-24). Po propisima Mojsijevog zakona, žena se, dakle, odvajala od ostalih u vreme menstrualnog perioda, jer svaki dodir sa njom značio je za njih kultnu i obrednu nečistotu. Isto tako, nečistota je trajala 40 dana po rođenju muškog, a 80 dana po rođenju ženskog deteta.
U Novom zavetu, Gospod Hristos donosi novo učenje koje se temelji prvenstveno na duhovnoj i moralnoj čistoti. Nikakva fizička nečistota ne može učiniti čoveka moralno i molitveno nečistim. Plemenita hrišćanska mladica nakalemljena na starom stablu judaizma, bila je u početku izložena snažnom bujanju sokova jevrejske religije, koji su prodirali u hrišćanski kalem. Javljala su se mnoga pogrešna učenja o ženi, među njima i o njenoj telesnoj nečistoti.


NOVO UČENJE .........................


S T A R I hrišćanski spis visokog autoriteta - Apostolske Ustanove, boreći se protiv toga, daje sledeće uputstvo hrišćanskim ženama: ”Stoga odvrati se od praznih reči, o ženo, i sećaj se uvek Boga koji te je stvorio, i moli mu se, jer je tvoj i sviju Gospod. I uči Njegove zakone ne obzirući se ništa na fizičko čišćenje..., ni porođaj, ni pobačaj (nenamerni), ni nečistotu telesnu, jer su ovakva obziranja pronalasci glupih ljudi koji nemaju uma. Jer niti sahrana čoveka, niti mrtve kosti, niti grob, niti kakvo jelo, niti noćno istečenje može isprljati ljudsku dušu, nego samo nepobožnost i bezakonje prema Bogu, i prema bližnjem nepravda, tj. otmica, velim, ili nasilje, ili nešto protiv pravednosti prema njemu, preljuba i blud”.



(10)





BOLJI DEO SVETA ..............................


R A S P R A V E o telesnoj čistoti i nečistoti žena i muškaraca deluju komično i bizarno. To su pitanja bontona, koja spadaju u domen domaćeg vaspitanja, uljudnosti i pristojnosti, ponašanja vernika u hramu, crkvenom i javnom životu. Kao takva ne mogu biti predmet kanonskih i liturgičkih propisa, zabrana i sankcija.
Osobito ovo pitanje izgleda besmisleno i apsurdno u današnje vreme, kada je higijenska zaštita na najvišem nivou. Nekada je, usled neadekvatnih higijenskih sredstava, postojala mogućnost da menstrualna krv uprlja hram, širi neprijatan miris, izaziva nelagodnost i gađenje. Danas o tome ne može biti govora. Što se toga tiče, veću neprijatnost stvara znojenje kod neurednih muškaraca i žena, i isparenja neoprane odeće, naročito u letnjim sparnim danima u našim hramovima. Pa ipak, nikome razumnom ne pada na pamet da zbog toga nekome uskrati pričešće, ili pravo na prisustvo u hramu.
A šta tek reći za one jurodive svete žene i muškarce koji su celoga života išli neuredni i neoprani izazivajući sablazan i gađenje? Imajući to u vidu, a prvenstveno jevanđelsko učenje Gospoda Isusa Hrista i Apostolskih Ustanova, vreme je da se prekine sa produžavanjem štetnih recidiva paganske prošlosti, što predstavlja, najblaže rečeno, uvredu i ruganje ženi i majci.


ISAK ZAOSTAJE ..............................


J E D N A drevna maksima antičkih mudraca glasi: „Govori samo onda, ako imaš nešto bolje od ćutanja“. U kojoj meri je govor hrišćanskih propovednika, isključivo muškaraca, bio bolji od ćutanja, najbolje ilustruje položaj hrišćanstva i Crkve u savremenom svetu. Rašiveno po dogmatskim, kanonskim, obrednim, geografskim, etničkim i političkim šavovima; podeljeno na brojne crkve, autokefalne i autonomne, vaseljenske i pomesne, granične i zagranične; rascepkano na stotine sekti i konfesija motivisanih ličnim profiterskim interesima njihovih osnivača, – hrišćanstvo je prestalo da bude faktor koji utiče na sudbinu sveta. Svet prestiže hrišćanstvo. Ono kao Sizif posustaje i grca pod teretom prtljaga odavno preživelih ideja i doktrina, spetljano samo sobom i ksenofobički zatvoreno u svoj autistički krug. Ono je odavno prestalo du bude sila koja preobražava svet.
Ovde nije reč o jevanđelskom hrišćanstvu koje je Put Istina i Život, nego se radi o istorijskom hrišćanstvu koje ljudi prilagođavaju svojoj meri i adaptiraju za svoje dnevne potrebe. Ili kako je Berđajev lepo rekao, radi se o „savršenstvu hrišćanstva i nesavršenosti hrišćana“. Zato se svet danas prema hrišćanstvu ponaša kao prema staroj uvaženoj dami usedelici. Pri susretu je učtivo pozdravlja blagim naklonom, ali žurno prolazi mimo nje da ne sluša njena dosadna i preživela naklapanja. Vitalni i agilni islam kuca na vrata velikog hrišćanskog sveta na prostorima Evrope i Amerike. Agarin prvenac polako preuzima prvenaštvo od svog zbunjenog i smetenog brata Isaka.
Postavlja se pitanje, šta činiti? Neka hrišćanstvu za primer posluži poznati događaj sa Pavlovog putovanja u Rim, opisan u 27. glavi Dela Apostolskih. Naime, kada lađa kojom je Apostol putovao, bi zahvaćena burom i silnim vetrom, i kada je zapretila opasnost da potone, mornari počeše izbacivati tovare iz nje. Izbaciše i lađarski alat, a na kraju, pošto se, po savetu Pavlovom, nasitiše jela, izbaciše i pšenicu u more kako bi olakšali lađu da ne potone. Tako se spasiše i iskrcaše živi i zdravi na ostrvo Maltu.
Treba danas i sa hrišćanske lađe izbaciti mnogo suvišnog tereta i balasta kako bi mogla sigurno i uspešno nastaviti putovanje po nemirnoj pučini modernog vremena. Jedan od nepotrebnih tovara svakako je i rigidni i diskriminatorski odnos prema ženi u hrišćanskoj Crkvi. Povodom sablazni i razdora u korintskoj Crkvi, pomenuti Apostol Pavle piše Korinćanima: „Žene vaše u crkvama da ćute“ (1. Kor. 14, 34). Ovaj apostolov savet, koji se isključivo odnosio na korintske žene, koje su bile poznate po svom slobodnijem ponašanju i jezičavosti, postao je propisom hrišćanske Crkve kroz celu njenu istoriju.
Da žena ćuti bio je običaj u svim religijama i kulturama staroga sveta. Još je Aristotel govorio da je „ćutanje slava žene“. Pragmatični Apostol, pritisnut konkretnom potrebom, poslužio se već ustaljenom kulturološkom praksom svoga vremena. Njegov savet je, dakle, sociološke i disciplinske prirode, a ne teološke i dogmatske. Međutim, žena je, u međuvremenu, progovorila na svim poljima ljudskog života i stvaralaštva, u nauci i kulturi, pokazala velike domete u svim granama umetnosti i projavila velike sposobnosti u društvenom i političkom životu. Još samo u hrišćanstvu traje neprijatni muk ženskog ćutanja, dug dva milenijuma.


D U H M A J K E ...............................


ŠTA BI DANAS poručio ženama Sveti Apostol Pavle? Mnogo toga, svakako. Ali sigurno ne da ćute. Zar bi ovaj najveći i najgenijalniji hrišćanski mislilac i misionar, Platon hrišćanstva, uskratio pravo znamenitim ženama kroz istoriju i velikim ženama našega doba, da govore o Hristu u hramovima širom sveta. Zar bi, recimo, zabranio našoj velikoj književnici Isidori Sekulić i najvećoj srpskoj pesnikinji Desanki Maksimović da naglas govore svoje molitve i hrišćanske pesme sa amvona naših crkava? On, koji u skromnosti sebe naziva „nedonoščetom“* i koji se trudio da „svima bude sve, da bi koga pridobio za Hrista“ (1. Kor. 9, 22), prizvao bi danas i pokrenuo žene hrišćanke, koje su, zacelo, bolji deo Crkve, na podvig velike duhovne i moralne obnove sveta i čoveka.
Žene su, uostalom, bile velike pomoćnice i verne pratilje Hristove za vreme Njegovog ovozemaljskog života i prve vesnice i propovednice Vaskrsenja apostolima. Za razliku od žena, muškarci su, po rečima Gospoda Hrista na putu za Emaus: „sporoga srca za verovanje (Lk. 24, 25).
Jer, kada žene mironosice, koje su se jednostavno i bez sumnje „setile reči Njegovih“* javljaju apostolima radosnu vest o Vaskrsenju, „ovima se učiniše njihove reči kao buncanje, i ne verovaše im“ (Lk. 24, 11). Zbog te bogodane harizme bića žene, budući da je muškarac kao sveštenoslužitelj više prisutan u bogoslužbenom i obrednom životu Crkve, neophodno je njeno veće prisustvo u misionarskom poslu.
Hrišćanske žene treba da se organizuju u veliki ženski misionarski pokret koji bi funkcionisao modernim sistemom ženske mreže i evangelizacijom obuhvatio najšire slojeve društva. Samo žena hrišćanka može svojim majčinstvom i ljubavlju spasiti čoveka današnjice, koga su stvorili logori, bombardovanja, tiranske revolucije i patnje. Dobri duh majke i žene kroz Crkvu i sa Crkvom može postati značajan činilac duhovne i moralne obnove i integracije čoveka i sveta.

***

[marabu]

( 11 )






POSLEDNJA BOŽIJA KARIKA .......................


R A J S K A voćka u ženinoj ruci predstavlja početak istorije ljudskoga roda u vremenu i prostoru zemlje. Privlačni plod drveta „poznanja dobra i zla“ (1. Moj. 2. 17.), postao je prokletstvo Evinih i Adamovih potomaka, i trajna dilema njihovoga zemaljskoga života. Knjiga nad knjigama Biblija, ili Sveto pismo, jeste potresno svedočanstvo najpre „adaptiranja“ čoveka na novonastale uslove života na zemlji posle izgnanja iz raja, a potom njegovog rvanja sa Bogom, prirodom i samim sobom na „prokletoj zemlji“ (1. Moj. 3, 17), zbog greha i neposlušnosti. Uloga žene u drevnim biblijskim spisima samo je naizgled u drugom planu, ili impuls sa strane. Žena kao povod i uzrok u svim ključnim situacijama, u stvari, dominira biblijskom scenom.
Idiličnu sliku lepote i savršenstva Božje tvorevine, po biblijskom opisu, narušavala je tužna usamljenost prvoga čoveka Adama, jer se među svim stvorenjima ne nađe „drug prema njemu“ (1. Moj. 2, 20). Njegova usamljenička tuga ganula je i Stvoritelja: „I reče Gospod Bog: Nije dobro da je čovek sam. Da mu načinim druga prema njemu… I Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je Adamu. Adam reče: Gle, eto kost od mojih kosti, i telo od moga tela. Neka joj bude ime Žena (Eva – čovečica), jer je uzeta od čoveka. Zato će ostaviti čovek oca svoga i mater svoju, i pripiće se uz ženu svoju, i biće dvoje jedno telo“ (1. Moj. 2, 18-24).
Tek ovim „dopunskim stvaranjem“ zabrujala je vaseljenska harmonija savršenstva i celovitosti. Žena je, dakle, stvorena kao poslednja karika u Božanskom stvaralačkom opusu, koja je dala dušu i smisao Adamovom svetu i njegovoj duhovnoj i fizičkoj egzistenciji. „I biće dvoje jedno telo!“ Čovek je celovito i celosno biće samo kao par – muškarac i žena. Snaga te veze izražena je potrebom da muškarac ostavi roditelje svoje, oca i majku, da se pripije, prilepi i spoji sa ženom i da sa njom i kroz nju ostvari svoju celinu i celovitost.


KOST KOSTI .........................


STIHIJSKA snaga privlačnosti i vezanosti polova, koju je Tvorac udahnuo u ljudsku prirodu i biće čovekovo, muškarca i žene, nadvija se kao kob nad pitanjem i problemom njihovih rodnih odnosa: „Kost od moje kosti i telo od moga tela“ stvara neutoljivu potrebu za potpunim prisvajanjem, pripadanjem i ponovnim spajanjem. U odnosima muškarca i žene uvek postoji patološka potreba za posedovanjem. Kad bi se dublje analizirala istorija čovekovog trajanja i njegovih bezbrojnih i neprekidnih borbi, videlo bi se da je iza većine njih grčevita borba jednog za drugo, muškarca za ženu i žene za muškarca.
U ovom kontekstu moglo bi se postaviti i pitanje: šta bi bilo da Adam nije prihvatio Evin predlog i da nije jeo od zabranjenog ploda? Da li bi Eva sama bila isterana iz raja? I da li bi se Adamu, bez njegove Eve, raj ponovo pretvorio u pakao samoće i tuge? Ovako, Adam je zgrešio kroz Evu i Eva kroz Adama, jedno kroz drugo, jer su jedno, i kao takvima Tvorac otvara nadu da će se i spasti i očistiti prvorodnog greha i prokletstva, kroz Novu Evu – Presvetu Bogorodicu i Novog Adama – Gospoda Isusa Hrista, Spasitelja i Iskupitelja.
Prvi zalogaj zabranjenog voća sa „drveta poznanja dobra i zla“ otključao je duhovna i telesna čula Adama i Eve i rođena je prva emocija. Osetili su stid što su goli. To zacelo nije bio stid izazvan samo golotinjom tela, nego onaj dublji ljudski stid golotinje kao sirotinjstva i siromaštva, posramljenosti, poniženosti i straha zbog izneveravanja svoga Tvorca i kršenja njegove zapovesti. Pored stida, Adam i Eva su osetili snažnu privlačnost sopstvenih razlika u polovima, pa su nespretno pokušavali da svoju golotinju i sramotu, jedno od drugog, sakriju smokvinim lišćem.


KULT RODITELJA ........................


PO SVEDOČENJU BIBLIJE , naši praroditelji nisu imali poroda u raju. Tek kao izgnanici iz raja dobijaju decu, Kaina i Avelja. Tako su pod teretom Božje kazne postali roditelji, Adam prvi otac i Eva prva majka. Kain je bio prvi čovek na zemlji, rođen prirodnim putem, od muškarca i žene. Njegov mlađi brat Avelj, inače pastir, po svedočenju Biblije, bio je miliji Bogu, a možda i roditeljima, naročito majci Evi. Jer je kao mlađi bio ljubimac roditelja. To je izazvalo Kainov gnev i prvo ubistvo u Bibliji. „Kain skoči na brata Avelja i ubi ga“ . Biblija ne pominje Adama i Evu u sukobu njihovih sinova, niti njihove emocije i reagovanje povodom prvog bratoubistva. Tek kad je Eva rodila trećeg sina Sita, Biblija apostrofira Adamove reči: „Bog mi dade drugoga sina za Avelja, koga ubi Kain“ (1. Moj. 4, 25). Ma koliko ove reči zvučale prozaično i, na prvi pogled, samo informativno, one su ipak pune roditeljske tuge i sreće. Tuge za izgubljenim i sreće za dobijenim sinom. Adamove reči su pune dostojanstvene zahvalnosti Bogu, ali su istovremeno nemi izraz topline i bola. Evino reagovanje se ne pominje, ali se podrazumeva u Adamovim roditeljskim rečima i osećanjima.
Eva je rodila trećega sina, Sita, i o njoj u Bibliji više nema ni pomena. Stiče se utisak da je biblijski pisac posebno bio gnevan na nju smatrajući je kao glavnog krivca za isterivanje iz Raja. Što se Adama tiče, on je po Bibliji, „poživeo 930 godina, rađajući sinove i kćeri“ (1. Moj. 5, 4). Koliko je Eva živela i da li je Adam samo sa njom rađao sinove i kćeri, autor biblijskih tekstova to ne saopštava.
Među propisima i uredbama koje je Gospod preko Mojsija postavio između sebe i jevrejskog naroda na Sinaju, mnoge su i one koje se odnose na žene, na njihova prava i obaveze. U svetlu ovih pravila najbolje se sagledava slika života i statusa starozavetnih žena. Ono što je najtipičnije u Mojsijevom zakonodavstvu, jeste svetinja ljubavi prema roditeljima. Posle Gospoda, roditelji su najveća svetinja i, što je naročito važno, u propisima se ne pravi nikakva razlika između oca i majke: „Ko opsuje oca svoga ili mater svoju, da se pogubi; opsovao je oca svoga ili mater svoju, krv njegova na njega“ (3. Moj. 20, 9).
Majka je, dakle, uzdizana do nebeskih visina i njena uloga roditeljke izuzetno je poštovana. Naročito poštovanje i zaštitu imale su samohrane majke i udovice. Onome ko njih uvredi Mojsijev zakon preti žestokim kaznama. „Nemojte cveliti udovice i sirote. Ako li koju ucveliš u čemu god, i poviče meni, čuću viku njenu, i zapaliće se gnev moj, i pobiću vas mačem, pa će vaše žene biti udovice i vaša deca sirota“ !!!



( 12 )






ŽENA IKONA CRKVE ........................


ništa tako snažno ne osvetljava ulogu žene u životu čoveka i sveta kao svetli i sveti lik večne Devojke Marije, Presvete Bogorodice, Matere Spasitelja sveta Gospoda našeg Isusa Hrista. Mogao je Gospod odabrati bezbroj načina da siđe u ovaj svet. Mogao se spustiti na krilima legiona svojih svetih anđela, mogao je u svet ući u lepoti prirodnih pojava svoje tvorevine - u pesmi ptica i mirisu poljskoga cveća, na krilima lakog povetarca ili na utišanom šumu morskih talasa. Prevečni plan Svete Trojice o ovaploćenju Sina Božjeg čekao je svoje ispunjenje u čistom sasudu devičanske duše i tela Devojke Marije iz Nazareta, poznog ploda bezdetnih roditelja Joakima i Ane.
Svetli i sveti lik Presvete Bogorodice osvetljava našu hrišćansku veru u celini, sve njene dubine i tajne, sva njena najtananija i najsuptilnija treperenja u brizi za spasenje čoveka i sveta. To nikako ne znači da svetli lik Presvete Bogorodice zaklanja Svetlost Života svoga Sina; naprotiv, nezalazna Svetlost Bogočoveka Hrista osvetljava njeno večno devičanstvo kao punoću vrlinskog života i služenja. Posle Bogočoveka Hrista, ovaploćenog Boga i Spasitelja, koji je osnivač i glava Crkve, Presveta Bogorodica kao ljudsko načelo u Crkvi zauzima prvo mesto. Ona je sveta i svetla ikona Crkve, "Žena obučena u Sunce" .


ŠIRA OD NEBA ........................


STIČE SE UTISAK da teologija Crkve, koja je dominantno muške naravi i duha, svesno ili nesvesno, zamagljuje činjenicu ženstvenosti Majke Božje. Ona, kao žena, "časnija od Heruvima i neuporedivo slavnija od serafima", svojim raširenim rukama sa svojim Sinom na grudima, kao "Širšaja nebes" (šira od nebesa), fizički i duhovno zakriljuje ceo oltarski prostor, a simbolično celo telo i biće Crkve. I uprkos tome, ženi nije dopušteno ulaziti u oltarski prostor. Nije li to surova diskriminacija žene. Kao da se zaboravlja da je prvi Hristov dar, i prvo i najdublje otkriće Njegovog učenja i priziva, darovano ljudima u liku žene i majke, Presvete Bogorodice.
"Zašto je taj lik tako važan, tako utešan i tako spasonosan?" - pita veliki bogoslov Aleksandar Šmeman, i odgovara:
"Zato što je naš svet postao do kraja i beznadežno muški svet. U našem muškom svetu caruje gordost, agresivnost, u njemu se sve svodi na vlast i vladanje, na proizvodnju i na oruđa proizvodnje, na suparništvo i nasilje. To je svet u kome niko ne želi nikome ni u čemu da popusti, da se smiri, da zaćuti i da se pogruzi u tihu dubinu života. A upravo svemu tome stoji kao suprotnost i sve to razobličava samim svojim prisustvom lik Deve Marije, Prečiste Majke. Lik beskrajnog spasenja, ali i lik sile i lepote smirenja. Lik čistote i njene sile i lepote. Lik ljubavi i pobede te ljubavi...
U liku Deve Marije pronalazimo sve ono čega gotovo da više i nema u našem muškom, gordom i agresivnom svetu: stradanje, sažaljenje, brigu, poverenje... I mi se u njenom prisustvu osećamo kao da smo se posle dugog, mučnog i tegobnog potucanja ponovo vratili u svoj dom i da je sve iznova postalo jasno i prepuno sreće koja se ne može iskazati nikakvim rečima. I osećamo da je to jedina istinska sreća".
Biblijska priča o ženi ne bi bila potpuna da nije jevanđelske devojke Marije iz Magdale. Njen svetao lik otkriva sve razmere, dubine i veličine ženskog srca ispunjenog ljubavlju i zahvalnošću prema Bogu. Iako pisci Jevanđelja, kao muškarci Jevreji, ignorišu potrebu da detaljnije predstave ovu ženu, s obzirom na njen značaj i ulogu u Hristovom životu i obratno, na osnovu i onih uzgrednih njenih spominjanja, može se sklopiti mozaik predivne i čudesne žene, koja sa Presvetom Bogorodicom prati svoga Učitelja i iscelitelja u stopu.
Da li je to ona žena što je izlila staklenicu skupocenog nardovog mirisnog ulja na glavu svog Učitelja i tako ga pripremila za pogreb, ili je ona grešnica koju su fariseji uhvatili u preljubi i hteli da je kamenuju, ili je, možda, ona žena što je podigla glas iz naroda i uzviknula: "Blago utrobi koja te je nosila i grudima koje su te dojile"* - skoro da nije važno. Ono što je važno jeste njena pojava u potresnoj drami stradanja Gospoda Hrista na Golgoti i u osvitu vaskršnjeg jutra u Getsimanskom vrtu.
Ova žena je svojom ulogom u tim sudbonosnim događajima spasila dostojanstvo čoveka. U najtežim trenucima Spasiteljevog života ona ga je pratila bez uzmaka. Kada su ga se svi odrekli i izdali, i kada su se svi razbežali, Marija Magdalina, vezana ljubavlju za Njega i Njegovu Majku, sa Njim i uz Njega, izlažući se najvećim opasnostima, ide hrabro golgotskim putem stradanja i raspeća.
Za njen veličanstveni podvig Gospod je nagrađuje i prvo se njoj javlja posle svoga slavnoga Vaskrsenja: "A Isus, vaskrsnuvši rano u prvi dan nedelje, javi se najpre Mariji Magdalini, iz koje beše isterao sedam zlih duhova. I ona otide te javi onima što su bili s njim, koji plakahu i ridahu. A oni čuvši da je živ i da ga je ona videla, ne verovaše" .


SVUDA STIGLA .......................


I NE SAMO da se njoj Gospod prvoj javio, nego, po jevanđelskom svedočanstvu svetog apostola Jovana, šalje je da apostolima objavi vest o svome Vaskrsenju i Vaznesenju na nebo: "Reče joj Isus: Ne dotiči me se, jer još nisam uzišao Ocu svome; Nego idi braći mojoj i kaži im: Uzlazim Ocu mome i Ocu Vašem, i Bogu mome i Bogu vašem. A Marija Magdalina otide i javi učenicima da je videla Gospoda i da joj ovo reče" . Ovim rečima Gospod uzvisuje Mariju Magdalinu - da bude apostolka apostola, prvi vesnik Vaskrsenja i Vaznesenja.
Predanje dalje tvrdi da je ova hrabra žena putovala u Rim da optuži Pontija Pilata zbog nepravedne osude Hrista na smrt. Izašla je pred cara Tiberija i pozdravila ga radosnim pozdravom Vaskrsenja i darivala ga crvenim vaskršnjim jajetom, simbolom praznika. Crkva je svrstava u ravnoapostolne mironosice, a u našem narodu je u velikom poštovanju dan njenog praznovanja, Blaga Marija (4. avgusta). Lik ove žene služi za ponos svim hrišćanima: muškarcima za smireni blagorodni stid a ženama kao ohrabrenje i podstrek.

U prvim vekovima hrišćanstva žene su bile snažan faktor u širenju i svedočenju Jevanđelja i u apostolskom misionarskom radu. Potiskivanjem žena iz misionarskog područja crkvenog života u potonjim vekovima znatno je oslabilo misiju Crkve Hristove. Muška brutalna nadmoć i sujetna superiornost, lišeni ženske intuicije i senzibiliteta za spiritualno i sakralno, prerasli su u neodgovornu bahatost i izazvali brojne tenzije i trvenja, jeresi i raskole, što je značajno degradiralo ulogu i značaj Crkve i vremenom u svetu stvarali sve veći antagonizam prema hrišćanstvu.


*****************************


Knjiga protođakona mr. Ljubomira Rankovića “Žena ikona crkve i blago sveta” baca novo svetlo na “žensko pitanje” u hrišćanskoj zajednici. Ovu vrlo aktuelnu temu, i kod nas i u svetu autor razmatra smelo, slobodno, bez tabua i klišea.

*****************************

P.S.

NARUDŽBENICA …..........?!

Knjigu odavno naručih putem telefona na brojeve ....015-349-309 i 014-225-511 a cena beše 990 dinara !
Od tada nsam kontktirala ni jedan navedeni tel. broj a niti mi je poznata akuelna cena...

[marabu]

VATOPEDSKA ČUDOTVORNA BOGORODICA PARAMITIJA ( UTEŠITELJKA ) ......


U dаvnа vremenа dođe nа Svetu Goru bаndа morskih rаzbojnikа. Oni nаmere dа u zoru, po otvаrаnju kаpije, uđu u Vаtoped, dа poseku monаhe i dа opljаčkаju mаnаstirskа blаgа. Jedne večeri oni se iskrcаju nа kopno i sаkriju se u obližnjem žbunju. Ali, nаdzornicа čitаve Svete Gore, Presvetа Bogorodicа, ne dozvoli dа se ispune nаmere bezbožnih gusаrа. Sledećeg dаnа, po otpustu sа jutrenjа, kаd se brаtstvo rаzišlo po svojim kelijаmа nа počinаk, igumаn ostаne u hrаmu nаstаvivši sа svojim jutаrnjim molitvаmа.
Dok se on tаko molio, odjednom se iz Bogorodičine ikone zаčuo upozorаvаjući glаs: “Dаnаs ne otvаrаjte kаpiju, nego se popnite nа zidine i odаgnаjte rаzbojnike”. Iznenаđen, igumаn potrаži pogledom svetu ikonu iz koje se zаčuo glаs i odmаh ugledа strаšno čudo: Bogorodičino lice bejаše oživelo, kаo i lice Hristа mlаdencа kojeg je držаlа u nаručju. A prevečni mlаdenаc, ispruživši ruku i poklopivši njome usne Svoje Bogomаjke, okrenuo se kа NJoj rekаvši: “Nemoj, mаjko mojа, ne govori tаko, nego nekа budu kаžnjeni kаko im doliči”. Ali, Bogorodicа brižno zаdržа svojom rukom ruku sinа i Bogа svog i okrenuvši glаvu udesno, onа ponovi iste reči: “Ne otvаrаjte dаnаs kаpiju, nego se popnite nа zidine i odаgnаjte rаzbojnike”. Obuzet velikim strаhom od ovog strаšnog čudа, igumаn odmаh dozove svu brаtiju, ispričа im dogаđаj i upozorenje Presvete Bogorodice, kаo i od Gospodа joj upućene reči. I svi sа velikim divljenjem zаpаziše dа je Bogorodičino lice i lice Gospodа Isusа Hristа i uopšte čitаv opis i lik one ikone ostаo izmenjen, potpuno suprotаn od prethodnog. U znаk svoje žive zаhvаlnosti, monаsi zаblаgodаre zа promisаo i zаštitu koju im ukаzuje Presvetа Bogorodicа i njenim molitvаmа milostivi Gospod. Ondа se popenju nа zidine oružjem se odbrаne od neprijаteljskog nаpаdа.
Od tаdа pа do dаnаs ovа ikonа poznаtа je pod imenom Utešiteljkа. A licа Bogorodice i Isusа Hristа ostаlа su u položаju u kome su se nаlаzilа kаdа je igumаn po treći put zаčuo čudesne reči: Bogorodicа sа licem okrenutim nаdesno, nаsuprot ispruženoj ruci prevečnog mlаdencа i Bogа, pokušаvа dа skloni NJegovu ruku sа svojih usаnа, kаko bi slobodno objаvilа svojim odаbrаnim slugаmа nаstojeću opаsnost.
Ovа ikonа stoji u pаrаklisu Bogorodice Utešiteljke, nа desnom zidu pevnice, sа licem prepunim sаosećаjuće ljubаvi, sа pogledom koji odiše blаgošću, krotošću i milostivošću. Nа njenim usnаmа počivа celomudreni osmeh, upozorenje i utehа, dok je lice prevečnog mlаdencа i Bogа preteće, а pokreti ispunjeni srdžbom i gnjevom.

U ruskom Mineju, koji je štаmpаn u Petrogrаdu 1848. godine, kаže dа se ovo čudo zbilo 21. jаnuаrа 807. godine.


***