Srce na dlanu - nešto kao poučne priče

[Bisernica]

"Ljubavna priča"

Jednom, ne tako davno živeo je jedan čovek u svom malenom svetu , okruženom onako kako je on želeo da ga stvori za sebe.
Voleo je ljude oko sebe i oni su njega voleli , radovali mu se , i skoro svi koji su ga poznavali želeli su da razmene koju reč sa njime...
Imao je on i svoje ljubavi u životu i voleo je i bio voljen. Toliko voljen , da ga one i sada pamte..
Ali ne ide sve u životu onako kako zamisliš. Tu si sa ljudima, svaki dan , okružen pažnjom, ali ti ostaje u srcu neka praznina , koju godinama pokušavaš da popuniš... I misliš , da ćeš baš ovog dana uspeti ... “Da od života napraviš radost i nadaš se da je došao dan, tvoj dan". Ali dani prolaze , a praznina ostaje , ostaje nepopunjena ... I čovek se povlači u sebe i tone u nekom svom svetu..
Godine su prolazile , a čovek je čekao da mu se pojavi neka nova ljubav i popuni mu prazno srce... Čekajući je ostareo, kose su mu postale sede , izraz lica , ostao onakav kakav je bio davno... Njegova prava ljubav se nije pojavila. I svaki dan i svaki čas , kao da je tu svoju ljubav , čekao na svom pragu. Na pragu svog života. Tužno lice čoveka umivale su kapi kiše koje su se slivale niz njegove obraze i utapale sa suzama...
Jednog dana , na vratima mu se je pojavio jedan odrpani prosjak… “Čovek mu je poklonio prsten koji je čuvao godinama za svoju ljubav. Prosjak ga je upitao , zašto to radi ? “Zato što znam da se ta ljubav koju godinama čekam i kojoj je bio namenjen ovaj prsten nikada neće pojaviti. Toliko godina sedim na ovom pragu i tek danas sam shvatio da je moja sreća umrla... Uzmi ovaj prsten, prodaj ga , živećeš neko vreme od njega..ja sam živeo sa ovim prstenom godinama... Čovek se okrenuo , ušao u kuću , zatvorio vrata i neki kažu da ga više nikada nisu videli ...... Priča se da je otišao daleko, daleko od svog kućnog praga i da u nekim dalekim zemljama , sa slamnjemim šeširom na glavi sedi ispred kuće u divljini i zajedno sa kišom isplakuje svoj život.
Zato ti koji ovo budeš čitao upitaj sebe , da li si pronašao svoju ljubav ? Ako jesi , čuvaj je i zalivaj, ljubav je osetljivija od svih biljaka koje kroz život negujemo. Ali za uzvrat traži , bar malo parče poštovanja i razumevanja. I biće ti dobro u životu. Kad pogledaš u vedro nebo, ugledaćeš mnoštvo zvezda. Te zvezde nisu slučajno na nebu. One su na njemu da te podsete da svakog dana trebaš da jednu pokloniš svojoj ljubavi , a da istog dana jednu dobiješ i ti... Ta zvezda u tvojoj ruci , darivana od tvoje ljubavi ima sjaj koji ti pokazuje pute kako se ljubav čuva. I onaj potok koji teče , ne teče slučajno. Svaka kap vode iz potoka koju ti draga osoba, stavi na lice ispisuje reči najlepših ljubavnih priča. I ona pahulja snega koja leluja sa neba i padne ti na lice nije obična pahulja Kada ti je draga osoba , ukloni svojim prstima sa lica , ona postaje pahulja ljubavi vaše.

Upamti , da svaki život ima svoju ljubavnu priču. I ne dozvoli da se ona jednom ispriča i kao svitak starog papira odloži u neku prašnjavu policu. Upravo ti si ta osoba , koja trebaš da napišeš "ljubavnu priču" koja ostaje večna.
Znam da možeš – Želiš li ?

[Bisernica]

Kada sam zaista počeo voljeti sebe shvatio sam da su bol i emocionalna patnja samo upozorenja koja mi govore da trenutno
živim suprotno od svoje istine. Danas znam da se to zove BITI VJERODOSTOJAN.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, shvatio sam koliko može biti uvrijedljivo kada pokušavam da natjeram nekoga da radi ono što
ja hocu, a trenutak nije pravi , i da ta osoba nije spremna na to,pa čak i kada sam ta osoba Ja.Danas to zovem POŠTOVANJE.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe,prestao sam žudjeti za nekim drugačijm životom i mogao sam vidjeti da je sve što me je
okruživalo ustvari bio poziv da rastem i da se razvijm.Danas,ja to zovem ZRELOST.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, shvatio sam da sam pod bilo kojim okolnostima uvijek na pravom mjestu, u pravo vrijeme i da se
sve događa u tačno pravom trenutku. Tako da sam mogao biti miran. Danas to zovem SAMOPOUZDANJE.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, prestao sam samom sebi krasti svoje vrijeme, i prestao sam praviti grandiozne projekte za budućnost.
Danas radim samo ono što mi donosi radost i sreću. Radim stvari koje volim da radim i koje vesele moje srce i činim to na svoj vlastiti način
i u svom vlastitom ritmu. Danas znam da se to zove JEDNOSTVANOST.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe oslobodio sam se svega što nije bilo zdravo za mene: od hrane, ljudi, stvari, situacija i svega ostalog što
me je vuklo ka dnu a dalje od mene samoga. U početku sam to zvao „zdravi egoizam“, ali danas znam da je to LJUBAV PREMA SAMOME SEBI.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe prestao sam željeti da sam uvijek u pravu, tako sam manje griješio. Danas sam shvatio da se to zove SKROMNOST.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe, odrekao sam se navike da živim i dalje u prošlosti i da se brinem za svoju budućnost. Sada pak živim samo
za ovaj trenutak u kojem se SVE dešava. Tako živim svakog dana i zovem to ISPUNJENJE.

Kada sam zaista počeo voljeti sebe spoznao sam da me moj um može poremetiti i da se od nekih svojih misli mogu razboljeti. Ali čim sam počeo
da koristim svoje srce, moj um je dobio dragocjenog saveznika. Danas ovu vezu zovem MUDROST SRCA.

Nema potrebe da se plašimo svađa, suočavanja niti bilo kakvih problema, jer i zvijezde se ponekad sudare pa i iz sudara nastane neki novi svijet.
Danas, ja znam: TO SE ZOVE ŽIVOT


Misli koje je za svoj 70. rođendan, 16. januara 1959. godine, Čarli Čaplin poklonio čovečanstvu.

[Bisernica]

Blizak neprijatelj ljubavi je vezanost.

Vezanost se samo pretvara da je ljubav.
Ona kaže: "Voljet ću te, ako i ti mene voliš."

To je neka vrsta trgovine ljubavlju. I onda razmišljamo;
"Voljet ću ovu osobu sve dok se ona ne promjeni.
Voljet ću ovu stvar ako je onakva kakva ja želim da bude."

Ali to uopće nije ljubav - to je vezivanje.

Postoji velika razlika između ljubavi, koja dopušta, potiče i cijeni,
i vezanosti, koja grabi, zahtjeva i nastoji da posjeduje.
Kada vezanost počnemo mjenjati s ljubavlju, ona nas zapravo udaljava
od te osobe. Osjećamo kao da nam je ta osoba potrebna da bismo bili sretni.

Ovakva vezanost nas također navodi da svoju ljubav nudimo samo određenoj
vrsti ljudi, isključujući sve druge.

n.a.

[Bisernica]

Pita Srna njenog Mafiju:
"Jesam ti draga?",on reče: "Ne."
Ona upita: "Jesam ti lijepa?",on kaže: "Ne."
Ona ga upita: "Jesam li u tvom srcu?"
On reče: "Ne."
Ona upita: "Bi li za mnom zaplakao?"
On reče: "Ne."
Kad se Srna tužno okrenula da ode... Mafija reče:
"Ti meni Srna nisi draga, ja te VOLIM. Ti mi nisi lepa, ti si
mi prelepa. Ti nisi u mom srcu, ti si MOJE srce. Ja
neću za tobom zaplakati... ja ću zbog tebe umreti!!!"

[Bisernica]

Vi niste čuli priču o zlatokljunoj ptici? Otkuda bi je mogli čuti! Ta priča se rodila u dubokoj tišini tamnih šuma.
Tamo se izlegla ta ptica, a glas o njoj pronio se dale¬ko po gradovima i selima.
Ko je prvi vidio zlatokjunu pticu, ne zna se tačno. Možda zalutali putnik, možda lovac?
Ljudi su se u početku začudili i nisu povjerovali da takva ptica uopšte postoji.
– To je bajka – rekli su. – Da postoji takva ptica, ona bi bila dragocjena kao biserna školjka na dnu morskom.
Ali su mnogi bili znatiželjni i pošli su u šumu da se uvjere. A kad su tamo stigli, dugo tragali dok nisu pronašli zlatokljunu pticu. I tada su pomislili:
– Istina je! Pričao zlatokljunoj ptici nije izmišljena!
To je bilo dovoljno da u planini započne lov na pticu kakav dotad nije bio upamćen.
Zlatokljuna ptica nije više nigdje imala mira. Pronalazili su je gdje god bi se zaustavila, gonili je bjesomučno i nastojali da je uhvate. Zbog nje su po drveću bile postav¬ljene zamke, a po planini razasute mnogobrojne straže i zasjede.
Samo noću, kad bi pao mrak, nesrećna ptica bi uspi¬jevala da nađe malo mira. I što je bilo najgore, nije znala zbog čega je gone.
Jednom kad se, umorna od bježanja, spustila na grm i počela da plače, doletjela je do nje mala sjenica i upitala:
– Zašto plačeš, lijepa ptico? Mogu li ti pomoći?
– Ne znam možeš li mi pomoći. Plačem jer sam nesrećna. U čitavoj planini nema za mene više mirna mje¬sta. Gdje god se zaustavim, pronalaze me i gone. A zašto me gone, ne znam.
– Kako ne znaš? – začudi se sjenica. – Ti imaš zlatni kljun. A ljudi cijene zlato. Onaj ko te uhvati, postade bogat. Prodaće te i do kraja života ćeš proživjeti u kavezu. Možda će to biti lijep kavez, ali ti više nikad nećeš vidjeti zelene šume i tvoja krila neće nikad osjetiti toplo milovanje zraka u letu. Tvoje srce de čeznuti za plavim daljinama, a daljine će ti biti nedokučive...
– Ne govori mi više o tome – tužno uzdahnu zlatokljuna ptica. – Nikad neću dozvoliti da me uhvate! Nikad!
I od tada je još bjesomučnije bježala i skrivala se od oka lovaca. A svaki dan joj je bio teži i nesrećniji.
Samo su joj tamne noći donosile mir. I često je plačući dočekivala zoru.
"Dokle ću ovako?", mislila je. "Dokle ću ovako živje¬ti?"
Pa, ipak, postojala je nada da je neće uhvatiti, sve dok jednoga dana lovci ne donesoše dva sokola i ne pustiše ih da je gone. I tada zlatokljuna ptica prvi put sasvim jas¬no shvati da neće umaći.Uzalud je bježala, uzalud pokušavala da se sakrije. Sokolovi su je pratili u stopu i svaki čas se činilo da će je uhvatiti.
Zlatokljuna ptica već poče da gubi hrabrost. I tada opazi ispod sebe bistru vodu planinskog jezera. Opazi i pomisli:
"Bolja je smrt u valovima nego sloboda u kavezu." Zlatokljuna ptica donese odluku: opusti krila i strmoglavce pojuri u dubinu. Bistra planinska voda dočeka njeno nejačko tijelo. Ptica još jednom, posljednji put pogle¬da nebo, sunce, vrhove planine i potonu.
Sokolovi su je uzalud tražili klikteći i jureći iznad jezera.
Zlatokljuna ptica je bila sad sigurna, sasvim sigurna. Ptica koja je više voljela smrt nego ropstvo.

[Bisernica]

Grof Rajevski upita Tolstoja:
"Lave Nikolajeviču, kako da znam da postoji Bog?"
Tolstoj uzvrati: "Sergeje Rajevski, ti si naučnik i gledao si kroz mikroskop?"
"Da" – reče grof.
Tolstoj: "Jesi li se ikada zapitao
zna li onaj mikrob, da li ti postojiš?!"..

[Bisernica]

On je bio ljudina, jaka glasa i odlučnih pokreta. Ona beše nežna i osetljiva. Uzeli su se. On se trudio da joj ništa ne manjka, a ona je pazila kuću i odgajala decu. Deca su rasla, poženila se i poudavala, te pošli svojim životnim putem… uobičajna priča.
Kad su sva deca bila zbrinuta, ženu je uhvatila neka tuga, sve više je slabila i propadala. Kako više nije uzimala hranu, pala je u bolesničku postelju.
Njen muž je bio zabrinut i odveo je u bolnicu. Oko nje su se trudili lekari i poznati specijalisti, ali nisu mogli pronaći uzroke bolesti. Samo su slegali ramenima i mrmljali: ¨Hm, hm…¨ Na kraju je jedan od njih pozvao muža u stranu i šapnuo: ¨Ja bih rekao… da vaša supruga… jednostavno više nema volje za život¨.
Čovek nije ništa odgovorio. Seo je uz krevet i uzeo ženu za ruku... njena se ručica izgubila u njegovoj ogromnoj šaci. Pogledao ju je i dubokim odlučnim glasom rekao:
¨Ti nećeš umreti!¨
¨Zašto?¨ upita ona jedva čujnim glasom.
¨Zato jer si mi potrebna!¨
¨A zašto mi to ranije nisi rekao?¨

Nemoj nikada čekati sutra da nekome kažeš da ga voliš. Reci to odmah. Nemoj reći: »Moja majka, moj sin, moja žena... to već ionako zna«. Možda i zna,ali nikad se niko nije umorio slušajući voljenu osobu koja joj to ponavlja? Ne gledaj na sat. Uzmi telefon i reci: »Ja sam, želim ti reći da te volim«.
Stisni ruku osobi koju voliš i reci: »Trebam te! Volim te, volim, volim te...«.
Ljubav je život. Zemljom hodaju i živi i mrtvi,a razlikuju se po ljubavi..

[Bisernica]

Pisac i pesnik Džejms K. Flanagan ostavio je svojim unučićima pismo sa brojnim savjetima koje je stekao tokom dugog životnog iskustva. Trećeg septembra 2012. on je iznenada preminuo od srčanog udara, a pismo je objavljeno uz dozvolu njegove ćerke Rejčel Kreigton.

Dragi Rajane, Konore, Brendone, Čarli i Meri Katarina,
Moja draga i mudra kćerka Rejčel tražila je od mene da zapišem neke savjete za vas, one koje sam naučio u životu. Počinjem ovo pismo 8. aprila 2012, tačno na moj 72. rođendan.

1 Svako od vas je najljepši dar od Boga vašoj porodici i cijelom svijetu. Sjetite se toga uvijek, naročito kad sumnjate u sebe i kad ste obeshrabreni.

2 Ne plašite se nikoga i ničega i živite punim plućima. Slijedite svoje želje i nade bez obzira na to koliko su teške i koliko se razlikuju od tuđih. Ljudi često ne rade ono što žele ili što bi trebalo jer konstantno razmišljaju šta će drugi misliti ili reći.

I zapamtite još jednu bitnu stvar – ljudi koji vam ne donesu pileću supu kad ste bolesni ili ako nisu pored vas kad ste u nevolji, nisu bitni!

3 Svi smo mi sasvim obični ljudi. Neki nose preskupu odjeću ili imaju velike titule ili moć i misle da su iznad svih ostalih, ali nije tako. Oni imaju iste sumnje, strahove i nade, jedu, piju, spavaju i prde, kao i sav normalan svijet.

4 Kad porastete i dobijete djecu, uvek imajte na umu staru irsku poslovicu: Hvalite djecu i ona će cvjetati!

5 Budite dobri i uvijek pomažite ljudima – naročito slabijima, onima koji su uplašeni i djeci. Svi oni nose neku svoju tugu i potrebno im je vaše saosećanje.

6 Nemojte se pridružiti vojsci ili bilo kojoj drugoj organizaciji koja vas trenira da ubijate. Rat je zlo. Sve ratove su započeli stari ljudi koji su prevarili mlade muškarce da mrze i ubijaju jedni druge. Starci prežive i kao što su započeli rat olovkom i papirom, završavaju ga na isti način.

7 Čitajte knjige koliko god možete. One su predivan izvor uživanja, mudrosti i inspiracije.

8 Uvijek budite iskreni.

9 Putujte kad god ste u mogućnosti, posebno dok ste mladi. Ne čekajte da imate dovoljno novca ili dok se sve kockice ne slože. To se nikada, ali nikada ne dešava.

10 Izaberite posao ili profesiju koju ćete voljeti. Naravno, biće i teških momenata, ali posao mora da vam bude uživanje.

11 Ne vičite! To nikad ne uspijeva, a povrjeđuje i vas i druge. Svaki put kad sam vikao, doživio sam neuspjeh.

12 Uvijek ispunjavajte obećanja koja ste dali djeci. Nemojte da govorite „vidjećemo“ ako znate da je odgovor „ne“. Djeca očekuju istinu, dajte im je s ljubavlju i dobrotom.

13 Nikad ne govorite nekome da ga volite ako nije tako.

14 Živite u harmoniji s prirodom: izađite napolje, obiđite šumu, planine, mora, pustinje. To je veoma važno za dušu.

15 Grlite ljude koje volite. Recite im sada koliko vam znače, ne čekajte da bude prekasno.

[Bisernica]

Jednog je dana jedan slijepi čovjek sjedio na stepenicima jedne zgrade, sa šeširom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome je pisalo:

“Slijep sam, molim vas pružite mi pomoć.”

Jedan slučajni prolaznik, igrom prilika stručnjak za reklamu, koji je tuda prolazio, zaustavio se zapažajući da je u šeširu bilo prisutno samo nekoliko metalnih novčića.

Savio se da bi mu pružio novac, zatim je, i bez pitanja za dozvolu, uzeo karton, okrenuo ga ispisavši novi natpis.

Tijekom popodneva slučajni se prolaznik vratio do slijepog čovjeka i vidio kako je sada njegov šešir pun novčića i novčanica.

Slijepi mu je prosjak, prepoznavajući ga po koraku, uputio pitanje nije li on bio taj koji je nešto napisao na kartonu i što je to mogao napisati.

Na to prolaznik odgovori: “Nisam napisao neistinu…, samo napisah tvoju poruku na drugačiji način”, nasmiješi se i izgubi u gužvi.

I tako slijepi čovjek nije saznao da je natpis jednostavno glasio: “Danas je proljeće…, a ja ga ne mogu vidjeti.”

[Bisernica]

Čovek najviše želi slobodu. Čovek žudi za slobodom. Sloboda je samo suštinsko jezgro ljudske svesnosti: ljubav je na periferiji a sloboda je u centru. Kada se ta dva ostvare, u životu nema žaljenja. A oni se ostvaruju zajedno, nikada odvojeno.

Ljudi su pokušavali da ostvare ljubav bez slobode. Onda ljubav donosi sve više i više patnje, sve veće i veće ropstvo. Onda ljubav nije ono što je čovek očekivao da će biti, ona se pretvara baš u suprotno. Ona razara sve nade, uništava sva očekivanja i život postaje pustoš – tapkanje u tami, i nikada se ne pronalaze vrata.

Ljubav bez slobode prirodno teži da bude posesivna. A onog trenutka kada uđe posesivnost, počinjete da stvarate okove za druge i za sebe – jer ne možete da posedujete nekog a da on ne poseduje vas. Ne možete nekoga da učinite robom a da sami ne postanete rob. Šta god činite drugome, učinjeno je vama.

To je osnovni princip koji treba razumeti, da ljubav bez slobode nikada na donosi ispunjenje.


Knjiga mudrosti
odlomak
Osho

[Bisernica]

Idi smireno kroz buku i užurbanost i seti se mira koji se može naći u tišini. Koliko je moguće, budi u dobrim odnosima sa svim ljudima.

Govori svoju istinu smireno i jasno i slušaj druge, čak i glupe i neuke; i oni imaju svoju priču.

Izbegavaj bučne i nasilne osobe – one su teret duhu. Ako uspoređuješ sebe s drugima, možeš postati ogorčen ili ponosan; jer uvek će biti većih ili manjih od tebe.

Raduj se svojim dostignućima i svojim planovima. Održi zanos za svoj lični poziv,ma koliko on skroman bio – to je pravo blago u promenjivim vremenima. Budi obazriv u svojim poslovima; jer svijet je pun prevara. Ali neka te to ne omete da vidiš vrline koliko je ima.

Mnogi ljudi teže za visokim idealima i svuda je život pun heroizma. Budi ono što jesi – budi svoj. Pogotovo nemoj glumiti ljubav. A nemoj ni biti podrugljiv prema ljubavi,
jer uprkos ogorčenosti i razočarenjima, ona je večna, iznova niče kao trava.

Spokojno primi iskustvo godina, skladno napuštajući stvari iz mladosti. Gaji duhovnu snagu da te štiti od iznenadne nesreće. Ali nemoj sam sebe žalostiti izmišljanjima.

Mnoga strahovanja nastaju od umora i usamljenosti. Osim održavanja zdrave stege, budi blag prema sebi. Ti si dete svemira, ništa manje što je to drveće i zvezde.
Imaš pravo biti ovde. I bilo ti to jasno ili ne, nema sumnje – svemir se razvija kako treba.

Dakle, budi u miru s Bogom, ma kako ga zamišljaš, i bez obzira kakav ti je posao i čemu težiš u bučnom komešanju života, zadrži mir u svojoj duši. Pored sve prljavštine i jadikovanja i porušenih snova – ovo je ipak divan svet.

Budi pažljiv. Teži da budeš sretan…

[paculjkica]

DA LI POSTOJI ZLO?!

Jednog dana profesor na fakultetu je odlučio da sa studentima započne raspravu.Pitao je: “Da li je Bog stvorio sve što postoji?”
Studenti su u glas rekli da jeste.
“Baš sve?”, pitao je profesor.
“Da, sve.”, bio je odgovor studenata.
“U tom slučaju, stvorio je i zlo, zar ne?Jer, zlo postoji.”, rekao je profesor.
Studenti su zaćutali, nisu imali odgovor na to pitanje.
Profesor je bio oduševljen jer je pokazao da je vera samo mit.Odjednom, jedan student je podigao ruku i pitao:“Mogu li ja nešto Vas da pitam, profesore?”
“Naravno”, odgovorio je profesor.
“Da li postoji hladnoća?”
“Naravno, kolega. Zar nikad niste osetili hladnoću?”
“Zapravo, profesore, hladnoća ne postoji! Prema onome što smo učili iz fizike, hladnoća je odsustvo toplote. Može se samo posmatrati da li objekat ima i da li predaje energiju i svoju toplotu na druge objekte.Bez toplote, predmeti su inertni, ne reaguju. Znači hladnoća ne postoji.Mi smo stvorili termin HLADNO da bismo objasnili odsustvo toplote.”
“A tama?”, nastavio je student.
“Ona isto postoji.”, rekao je profesor.
“Opet grešite, gospodine. Tama je potpuno odsustvo svetlosti.
Možemo proučavati svetlost i osvetljenje, ali ne i tamu. Nikolsova prizma pokazuje mnoštvo različitih boja na koje se svetlost razlaže u zavisnosti od talasne dužine.TAMA je termin koji smo mi stvorili da objasnimo potpuno odsustvo svetlosti.”
I konačno, student je pitao:”A zlo, profesore, da li postoji zlo?”
Profesor je ćutao.
Student je nastavio:”Bog nije stvorio zlo!
Zlo je odsustvo Boga u čovekovom srcu,ono je odsustvo ljubavi, čovečnosti i vere.
Ljubav i vera su kao toplota i svetlost. Oni postoje.
Njihovo odsustvo dovodi do zla.”
Sada je profesor umuknuo.
Student se zvao Albert Ajnštajn.

[paculjkica]

Postoji jedna drevna legenda o tri muškarca koji su nosili svaki po dvije vreće. Ali nijedan od njih nije tered osjećao jednako. Vreće su im, jedna sprijeda a druga straga, visjele obješene na drvenoj motki na ramenu.

Upitali su prvog čovjeka: ŠTA IMAŠ U VREĆAMA?

Prvi čovjek im je odgovorio: “Svi moji uspjesi, sva dobra djela mojih prijatelja, sve životne radosti – u vreći su straga. Skriveni od pogleda, završeni, prekriveni lišćem, ne smetaju mi mnogo. U vreći sprijeda imam sve loše i ružne stvari koje su mi se dogodile. Hodam, zastanem često, vadim ih, promatram, proučavam, mozgam šta ću. Stalno sam s njima, kako mislima tako i osjećanjima. Stalno radim na njima.”

Taj se čovjek često zaustavljao, gledao unatrag, mučio nad sobom i napredovao malo i vrlo sporo.

I drugog su čovjeka upitali isto.

Rekao je: “U vreći sprijeda nosim moja dobra djela, spoznaje o vrlinama. Često ih gledam, vadim i pokazujem drugima. Vreća na leđima sadrži greške i moje slabosti. Ponesem ih sa sobom kuda god krenem, jer one su moje i ne mogu ih tek tako odložiti na stranu. Usporavaju me, i ponekad su veoma teške.”

Treći je čovjek odgovorio:

“Na prednjoj vreći napisao sam riječ ‚Dobra sjećanja‘. Prepuna je pozitivnih misli, dobrih ljudskih djela, svih dobrih stvari koje sam imao i učinio u životu, misli o svojoj snazi. Ta mi vreća nije teška. Naprotiv, poput brodskih jedara, pomaže mi u kretanju naprijed. Vreća na leđima ima natpis “Loša sjećanja” i prazna je, jer sam joj odrezao dno. O svemu što mi se loše dogodilo, o lošim mislima koje ponekad o sebi imam, o zlu koje od drugih čujem, malo razmislim i bacim ih u tu vreću. Kroz tu rupu oni odu zauvijek. JA SAM SLOBODAN. JA NEMAM TERETA KOJI BI ME USPORAVO U HODU.“

[paculjkica]

[paculjkica]

[причалица]

BODLJIKAVO PRASE

Kad mu je hladno, bodljikavo prase traži drugu bodljikavu prasad da leže zajedno, da se zbiju jer im je tako toplije.
Da nemaju bodlje, to bi bilo lako, ali bodljikava prasad imaju duge i oštre bodlje. Kada se zbiju u gomilu, bodu jedno drugo. To nije dobro. A nije dobro ni kad im je hladno. Zato se bodljikava prasad dugo muče dok ne nađu neko zgodno rastojanje: da budu jedno uz drugo, a da se ne bodu. To rastojanje predstavlja LEPO PONAŠANJE.
To je LEPO PONAŠANJE: da ja ne povredim tebe, da ti ne povrediš mene, da pomognemo jedno drugom, da i meni i tebi bude dobro.

Artur Šopenhauer

[paculjkica]

"Kap vode koja padne na usijano gvožđe, ispariće. Ista kap, ako padne na lotosov cvijet, blistaće kao perla, a ako padne na školjku, postaće biser. Tako i čovjek postaje ono s čim se udružuje."

Indijska poslovica

[причалица]

ISTINA PRED NOSOM

Spreman sam poći bilo gde u potrazi za Istinom", izjavio je vredni učenik.

Učitelja je to zabavljalo. "I kada nameravaš poći?", upitao je.

"Čim mi kažete gde da idem."

"Predlažem da ideš u smeru u kojem pokazuje tvoj nos."

Da. Ali gde da se zaustavim?

"Gde god želiš."

"I hoće li Istina biti tamo?"

"Hoće. Tačno pred tvojim nosom, gledajući pravo u tvoje oči koje ništa ne vide."

[drago64]

On je bio ljudina, jaka glasa i odlučnih pokreta. Ona beše nežna i osetljiva. Uzeli su se. On se trudio da joj ništa ne manjka, a ona je pazila kuću i odgajala decu. Deca su rasla, poženila se i poudavala, te pošli svojim životnim putem… uobičajna priča.
Kad su sva deca bila zbrinuta, ženu je uhvatila neka tuga, sve više je slabila i propadala. Kako više nije uzimala hranu, pala je u bolesničku postelju.
Njen muž je bio zabrinut i odveo je u bolnicu. Oko nje su se trudili lekari i poznati specijalisti, ali nisu mogli pronaći uzroke bolesti. Samo su slegali ramenima i mrmljali: ¨Hm, hm…¨ Na kraju je jedan od njih pozvao muža u stranu i šapnuo: ¨Ja bih rekao… da vaša supruga… jednostavno više nema volje za život¨.
Čovek nije ništa odgovorio. Seo je uz krevet i uzeo ženu za ruku... njena se ručica izgubila u njegovoj ogromnoj šaci. Pogledao ju je i dubokim odlučnim glasom rekao:
¨Ti nećeš umreti!¨
¨Zašto?¨ upita ona jedva čujnim glasom.
¨Zato jer si mi potrebna!¨
¨A zašto mi to ranije nisi rekao?¨

Nemoj nikada čekati sutra da nekome kažeš da ga voliš. Reci to odmah. Nemoj reći: »Moja majka, moj sin, moja žena... to već ionako zna«. Možda i zna,ali nikad se niko nije umorio slušajući voljenu osobu koja joj to ponavlja? Ne gledaj na sat. Uzmi telefon i reci: »Ja sam, želim ti reći da te volim«.
Stisni ruku osobi koju voliš i reci: »Trebam te! Volim te, volim, volim te...«.
Ljubav je život. Zemljom hodaju i živi i mrtvi,a razlikuju se po ljubavi..

Divna priča a komentar još i bolji. Samo u LJ verujem i ono što iz nje proističe i namerno pišem LJ jer je reč istrošena a nenadoknađena.

[paculjkica]

Istina i laž su putovale u jedan grad. Narod koji ih je vidio govorio bi:

“Gledajte, Istina i Laž putuju zajedno!”

Narod ih je razlikovao po odjeći. Istina je nosila odjeću Istine, a Laž odjeću Laži. Prije nego što su stigle u grad u koji su namjeravale da dođu, obje odlučiše da plivaju u jezeru van grada. Poslije plivanja, Laž je izašla prva iz jezera. Umjesto da obuče svoju odjeću, ona je uzela odjeću Istine i obukla je. Ona je proračunala da će narod misliti da je ona Istina.
Tako, Laž je krenula sama prema gradu. Kasnije, Istina je izašla iz jezera i vidjela da nema njene odjeće. Shvatila je da je Laž zgrabila njenu odjeću i obukla se u nju tako da narod povjeruje da je ona Istina. Ali Istina nije htjela da obuče odjeću Laži jer nije htjela da narod misli da je ona Laž. Zbog toga Istina je pošla gola prema gradu. Kada je ušla u grad, vidjela je sav gradski svijet kako sluša Laž obučenu u odjeću Istine. I Istina je pomislila:

“Narod vjerovatno misli da sam ja Laž.” i pođe među narod da objasni stvar. Ali narod nije želio ni da čuje Istinu. Naprotiv, narod je bježao od nje. Istina je onda rekla sama sebi:

“To je jako čudno, ovaj svijet će prihvatiti Laž obučenu u odjeću istine ali neće prihvatiti golu Istinu.”