Obicaji u SRPSKOM NARODU

[Пркос]

Život i običaji starih Srba u ovom dobu dosta su odmakli od prastarog doba.

No i u ovom dobu sav život starih Srba osnivao se na iorodici, a zemaljska uprava na slobodnom izboru starješina.

Više porodica sačinjavahu zadrugu, a više zadruga činjahu pleme. Starešina porodice beše otac, a glavni starešina zadrugarski biran je ili po starosti ili no sposobnosti.

Po godinama najstariji starešina zadrugarski bio je plemenski starešina. On se zvao rodonačslnik ili starac ili župan, a plemensko zemljište zvalo se plemenština ili župa.
Više takvih župa (opština) i plemena birahu velikog župana, koji je u miru bio upravnik, a u ratu vojskovođ.
Župan js sazivao zadrugarske starješine u zborove i veća.
Zbor i veće (sabor) beše najviša vlast u Srba. To je bila narodna samouprava. Na zboru i u veću sporazumno su rešavana sva važnija pitanja mira i rata, a tu su birani i župani i porotnici (sudije) i čelnici (seoske starešine.

Još u najdavnije doba Srbi imađahu porotni sud, a kad se sudilo ženskinju, sudili su ženski iorotšci.) Plemstva (nemeša) u starih Srba nije bilo. Svi članovi srpskog naroda, i muški i ženski, behu sa svim ravnoiravni, a ropstvu i nevoljništvu uopšte ne beše u njih ni traga. Svi su oni od prvog do poslednjeg uživali potpunu slobodu i jednakost.
Zadruga je izrađivala sve svoje potrebe, a imalje zadrugarsko niko nije mogao ni prisvojiti ni prodati ni pokloniti, nego je ono bilo opšte dobro.
S toga u starih Srba ne beše beskućnika i sirotinje.
Svi su radili, pa svima beše dobro.
Nekoje veće poslove radilo je celo selo zajednički, te tako postadoše: mobe, pozajmice, spregovi, sumjet ili supon, bačijanje itd., što se mestimice do danas održalo.
Srbi se od pamtiveka odlikovaše velikim junaštvom i vanrednom ljubavlju prema svome rodu i porodici. Otuda ova mnoga krvna srodstva i krvne osvete.
Srbi također vrdo poštovahu svoje starije i svoje mrtve, te se bojahu roditeljske kletve, a mrtvima davahu daće i zadušnice (podušja).

Brak je u Srba bio najveća svetinja, U starih Srba žena se zvala vladika (vladičica) i stupanica (stub kućni).
Srbi od uvek behu druževni i veseli, te otud postadoše: pobratimstva, iosestrimstva, sela, prela, posjela.
Srbi se vazda odlikovaše lakim učenjem tuđih jezika i velikim gostoljubljem prema tuđincu, te i to beše jedan uzrok, što se mnogi Srbi pretociše u tuđince.

Vera u starih Srba beše mnogobožačka - idolopoklonička. Triglav im beše - bog nad bogovima; Perun - bog gromovnik; Svarog - bog neba; Stribog - bog vetra; Dajbog ili Bjelobog - bog svega dobra; Crnobog - bog svega zla; Radgost - bog gostoljublja; Koledo - bog sunca i svjetlosti; Davor - bog rata; Usud - bog sudbine; Prov bog pravde; Svetovid - bog četiri godišnja vremena: Dodol - bog kiše; Lada - boginja lepote i ljubavi; Ljela - boginja družbe; Živa boginja života; Morana ili Mora boginja smrti.
Srbi verovahu još i u vile: zagorkinje, brodarice i vidaride, pa u zmajeve, divove, veštice, vampire, vjedogonje, more, vukodlake, zduhe i druge izmišljotine.

Osim toga svaki srpski dom imao je posebnog svoga kućnjeg, domaćeg boga.
Svima ovim bogovima prinošene su žrtve krvne i beskrvne - životvnjske i biljne.
Sveštenici, koji prinašahu žrtve zvahu se žrecovi. Sam obred prinašanja krvne žrtve (klanje životinja) zvao se koljivo.
Pa s toga se i danas zove „koljivo" ono zgotovljeno slatko žito, koje se prinosi na krsno, ime i zadušnice, jer i to je žrtva, ali beskrvna.
Sve do pod kraj ovoga doba svi Srbi behu još mnogobošci, osim onih južnih starosedilaca u Solunskoj Srbiji, Maćedoniji, Arbaniji, Crnoj Gori, Boki i Dalmacija, Ovi jugo-zapaddi Srbi primiše veru neki još od prvih apostola Hristovih, svetog Pavla, Sile, Timotija, Andrije, Luke i Tadije, a ostali od apostolskih učenika.

Primajući krst i jevanđelje, Srbi mesto svoga starog mnogobožačkog domaćeg boga uzimahu za kućnjeg zaštitnika onoga sveca hrišćanskog, u koji dan su primili Hrišćanstvo i slavljahu taj dan svake godine, a to je krsno ime Srbinovo ili slava ili sveto.

Krsno ime samo Srbi slave i niko drugi, pa za to se i kaže: „Gđe je slava - tu je Srbin."

Prosveta ovih sTarih Srba beše nadmašila mnoge okolne narode. Kad drugi evropski narodi još življahu skitničkim i lovačkim životom, Srbi već behu pronašli plug i ralo i već su upotrebljavali srp, kosu, motiku, čekić i druge alatke.
Još od najdavnijeg doba Srbi se zanimahu zemljoradnjom, stočarstvom, ribolovom, pčelarstvom, rudarstvom, građevinarstvom, svakovrsnim zanatima, trgovinom i brodarstvom, Imali su svojih radionica i levaonica, gđe su izrađnvali svakovrsne stvari od gline, stakla, olova, željeza, medi (bakra), srebra i zlata.

Posebno kod baltičkih Srba prosveta, trgovina i radinost još prie Hrieta beše dostigla toliki stupanj, da joj se divljahu svi okolni narodi i pošiljahu svoje sinove u srpsku zemlju, da se tamo uče nauci, veštinama i zanatima.
Baltički i polapski Srbi obradiše i oplodiše svu zemlju današnjeg njemačkog carstva i podigoše tamo mnoge velike i bogate gradove.
Pa i oni južnn Srbi starosediocn još u doba Hristovo behu razvili znatnu trgovinu i obrt po Istočnom Carstvu Rimskom.

A veli se, da su stari Srbi i narodnim iesništvom, glazbom i ilesom bili nadmašili gotovo sve tadašnje narode u Evropi. No još u prastaro doba, davno pre Hrista, Srbi imađahu svoje vlastite zakone i svoje Pravo na daskama pisano. Jer još tada oni imađahu svoje runsko pismo, neke crte i reze, iz kojih se posle razvi glagoljica. Pa po tome mora da su imali i neku pisanu književnost, koja je valjda ispropadala Bog zna gđe u onoj strašnoj vratolomiji.

Ali za to nam se živo sačuvala nepisana, usmena književnost starih Srbalja. Jer još u to davno doba Srbi se, posle rada i bojeva, sastajahu na sijelima i prelima, pa tu uz gusle opevahu svoja dela pričahu svoje doživljaje i zapodevahu oštroumne doskočice, te tako postadoše one divne narodne pesme i priče srpske i one mudre poslovice, zagonetke i doskočice - ti silni i besmrtni svedoci velikoga i bistrog uma Srbinovog.

Od usta do usta sačuva se ta stara književnost sve do naših dana, pa danaske se toj usmenoj književnosti srpskoj duboko klanja sav pismen i učen svet. I ima se čemu pokloniti!

Sima Lukin Lazić KRATKA POVJESNICA SRBA
Prvo štampanje 1894, Zagreb, Izdanje piščevo

[Пркос]

Nekadašnji Srbi

U rat se išlo kao u svatove ....

RATOVI DOČEKANI S MLADALAČKOM NEUSTRAŠIVOŠĆU:

Osim porodičnih katehizisa, postojali su i javni katehizisi. Zavisno od spoljnopolitičkih konstelacija, u njima su menjana imena neprijatelja srpskog naroda, ali je duh mržnje prema njima ostajao isti.

Jedan Katehizis za narod srpski objavljen je iste godine kad i Ustav iz 1888, koji je smatran jednim od najliberalnijih ustava u Evropi. („Ko je neprijatelj Srba? - Glavni neprijatelj Srba je Austrija... Šta treba raditi? - Mrzeti Austriju, kao glavnog neprijatelja... Ko je prijatelj Srba i Srbije? - Jedini iskren i siguran prijatelj Srba, koji je to bio i ostao je: velika moćna Rusija. - Šta je dužnost svakog Srbina? - Voleti svoju domovinu i kralja i umreti za njih, uvažavati svoje prijatelje i mrzeti neprijatelje”.

(Katehizis za narod srpski, Zlatibor, Užice, 17. april 1888. br. 17. Vid. Russkie o Serbii i Serbah...)

U stvari, ovim duhom je iz generacije u generaciju prožimano vaspitanje u školi. Vaspitavani u duhu nacionalne ideje, vaspitanici, kasnije u ulozi roditelja i učitelja, i sami vaspitači, prenosili su taj duh, uobličavali ga u kolektivno osećanje i formulisali kao ideju svih ideja, u kojoj je sažeto i sve ostalo. (Sa ovog stanovišta, sećanja Pauline Lebl Albala (1891-1967) predstavljaju dragocen izvor. Ona piše iz iskustva i vaspitanika i vaspitača:

„Škola je smatrala da joj je glavni zadatak da daje znanje učenicima, da u izvesnoj meri i koliko je moguće utiče i na razvoj karaktera, i da njima razvija nacionalnu svest i želju da posluže narodu... Ali, bila je jedna čitava oblast koju škola nije doticala; to su obaveštenja o konstrukciji države, društva, o uslovima i temeljima na kojima ovi počivaju, a još manje nam se ukazivalo na reforme koje valja izvesti, a kamoli na naše dužnosti koje u tom poslu imamo da izvršimo i mi kao i svaka druga generacija.

Stotine mladih devojaka spremale su se da postanu službenice svoga naroda koji se u ovom času (ratovi 1912-1914 - L. P.) zlopati, grca i gine, - a mi stariji imali smo zadatak pun najveće odgovornosti da te devojke načinimo što svestranijim i sposobnijim narodnim vojnicima... Sve je bilo podređeno jednoj svrsi: da se kod učenika stalno održava u svesti misao o njinim nacionalnim zadacima.”
(Paulina Lebl Albala, Tako je nekad bilo, Beograd, 2005).

To i objašnjava oduševljenje sa kojim je, nepunu deceniju posle krvavog dinastičkog prevrata, dočekan početak epohe ratova (1912-1918). U rat se išlo kao u svatove. („Cela naša generacija bila je već godinama zapajana i kroz školu, i kroz književnost, i kroz novine, i kroz javne skupove nacionalnim idealima oslobođenja i ujedinjenja, i nije čudo što smo jedan rat protiv Turske smatrali kao ostvarenje svojih davnašnjih snova. Pored toga, naša generacija nije bila doživela nijedan rat, nije poznavala njegove užase i, s mladalačkom neustrašivošću i osionošću očekivala je s nestrpljenjem čas osvete za vekovna stradanja, ‘smrt onoj truleži na Bosforu’, ‘proterivanje Turaka iz Evrope’ - to su bile krilatice koje su nas dovodile do paroksizma.

Naši drugovi pošli su u rat veseli i s pesmom kao u svatove. Mi smo ih ispraćale s cvećem i s uzvicima ‘Doviđenja!’ Niko od nas nije mislio na mogućnost neuspeha, poraza, smrti. Želeli smo pobedu, bili smo razdragani. Našem naraštaju je palo u deo da budu izvršioci Kosovskog amaneta. Kakva sreća.” (Isto, s. 188.)

Dragiša Vasić govori isto:
„Mi smo se uvek, s predanim naporom, trudili da proniknemo i tačno proučimo razlog onog oduševljenja, povod one retke radosti, koja beše iskrena, i one besprimerene gotovosti, da se bez ustezanja, bez tuge, smesta napusti onaj normalni, naviknuti, tihi život, da bi se zamenio za onaj naporan, opasan i mučan, kome se išlo u susret.

Je li to... bila strast za osvetom? Je li taj bes, a to je značio bes, bio izraz, oduška vekovne mržnje? Koliko je taj polet bio duh predaka, izraz nacionalnog bola ili težnje za osvetom dičnih nepravdi?

Naš polet značio je duh naših predaka... Taj duh... stvorio je ono ratno oduševljenje, koje se pojačalo sećanjem na bolove još neoslobođene braće...”

(- Dragiša Vasić, Karakter i mentalitet jednog pokolenja. Devetsko treća, Beograd, 1990).

[Пркос]

KRSNO IME

Krsno ime slavi se kao uspomena na onaj dan kad je neko primio hrišcansku veru. Smatra se da se u davnoj prošlosti nije odjednom krštavalo - nego svaka porodica za sebe. Porodice su birale ime sveca kada su se pokrštavale i ime tog sveca slave i danas.
Kako je slava cisto srpski obicaj i kako se ona veoma poštuje i uvek slavi, to domacica, narocito mlada, treba da zna šta je sve potrebno da spremi za krsno ime.
Za slavu treba spremiti žito, kolac i svecu. Pre slave, na nekoliko dana, sveštenik u domu sveti vodicu, za koju treba spremiti bosiljak, svecu, vodu, kadionicu sa izmirnom i žari, kao i spisak imena svih onih koji u kuci žive.
Pripremanje za slavu pocinje vec nekoliko dana pre slave. Sem toga, što ce domacica spremiti kucu i dovesti je u red, kao i što ce umesiti puno vrsta kolaca, ona ce, uoci slave, skuvati žito i umesiti kolac. Žito, kolac i sveca su tri glavna obeležja slave. Obicaj je da domacin u crkvi kupi svecu, a domacice paze da se sveca sacuva do slave, jer se vrlo rdavo tumaci ako se sveca slucajno slomi.

[Пркос]

SLAVSKI KOLAC

Iako danas domacice kupuju gotove slavke kolace i sve druge poslastice koje su za tu priliku protrebne, ipak mešanje kolaca u kuci je lepa uspomena za decu kad odrastu i koja ce, gledajuci svoju majku kako mesi, preneti taj obicaj u svoju kucu.
Kolac mesiti ovako: Prvo zamesiti kvasac. Ako se radi o pivskom kvascu, zamesiti ga rano ukutro i to u jedan manji lonac izdrobiti 30 grama pivarskog kvasca, naliti ga mlakim mlekom, razbiti grudvice, dodati soli i brašana toliko da se može napraviti retko testo. Posudu sa kvascem staviti na toplo mesto, ali nikako pretoplo, jer bi u tom slucju kvasac prokisao a testo postalo crveno. Dok kvasac kisne, prosejati 1,5 kg brašna, staviti ga u sud za mešanje i kod štednjaka dobro zagrejati. U drugi sud staviti 4 žumanca, 4 kašike šecera, komadic maslaca, uskisli kvasac, pa sve zajedno izmešati.

Nastrugati koru od limuna, dodavati po malo zagrejanog brašna, nastaviti sa mešanjem testa dolivajuci mlako mleko, dok se ne zamesi kao za svaku pitu od takvog testa. Kad se testo u sudu pocne od suda odvajati i kad po testu pocnu da iskacu plikovi, znaci da je testo dovoljno radjeno. A da bi testo bilo još mnogo bolje, domacica može za vreme mešanja dodavati po malo rastopljenog maslaca. Testo pokriti cistom krpom i ostaviti ga da stoji na toplom mestu, da naraste. Kad testo napuni sud znaci da je gotovo. Izruciti ga na dasku za mešanje i praviti kolac. Može biti napravljen u obliku hleba ili u obliku kalupa gde se mesi, važno je da se prekrsti i optoci vencem od upletenih pletenica koje ce se narezati malim makazicama. Ukras kolaca ne može se praviti od kiselog testa nego ce domacica zamesiti posno testo bez jaja i mleka i od toga napraviti ukrase po želji: price, koje predstavljaju zdravlje i veselje, grozd - koji oznacava želju da loza dobro rodi, burence - da kuca svega ima, ali najznacajniji je znak poskurica sa znakom " Isus Hristos Nika".
U sredinu kolac treba zabosti grancicu osvecenog bosiljka. Ceo kolac premazati razmucenim žimancem a ukras ostaviti beo. Kolac staviti u pecnicu i pažljivo peci. Zatim ga izvaditi, kada je pecen, iz kalupa, rashladiti i odneti na svoje mesto.
Kolac se može mesiti i posan, narocito ako krsno ime pada u posne dane. Mesi se na isti nacin kao i mrsni samo bez jaja, mleka i maslaca.

[Пркос]

SLAVSKO ŽITO

Iako izgeda jednostavno spremiti žito to nije nimalo lako. Kuvati ga na sledeci nacin: nabaviti pšenicu "beliju". Otrebiti je pažljivo, pa je dva dana pred slavu, uvece potopiti u lonac ciste hladne vode i ostaviti da u toj vodi prenoci. Ujutro rano potopljenu pšenicu u istom loncu staviti na štednjak da se kuva. Za vreme kuvanja izbegavati dolivanje a narocito mešanje. Pšenica lako zagoreva zato je treba kuvati na tihoj varti. Kada je kuvana sipati je u cediljku i ispirati hladnom vodom sve dok ne nestane bele skrame sa nje, a zrnevlje ne postane sasvim cisto i belo. Pšenicu ostaviti da se dobro iscedi. Veci sto zastrti cistim stolnjakom pa po njemu pšenicu rasporediti, pazeci da ne dode zrno preko zrna. Sve to pokriti drugim cistim stolnjakom i ostaviti da prenoci, a sutradan ujutro staviti je u dublji sud i zatim samleti na mašini za meso. Po kilogramu pšenice odmeriti kilogram šecera i isto toliko samlevenih oraha. Spremiti posebno šecer u prahu zamirisan vanilom, jer ce se on upotrebiti da se napravljeno žito odozgo zaspe. Šecer i orahe ravnomerno dodavati u žito i pritom ga dobro mesiti rukama. Uzeti stakleni tanjir koji se samo za ovu svrhu upotrebljava, pa u obliku jednog velikog hleba ( bolje lepinje ) spremljeno žito na njega staviti. Preko žita, odogo posuti sloj savlemenih badema ili oraha, a preko toga zamirisan prah šecer. Najzad uzeti cist salvet, staviti ga preko šecera, pa dlanovima ( preko salveta ) dobro utapkati šecer da ne bi spao sa žita. Žito nacinje sveštenik ili domacin.
Domacica je dužna da rano izjutro spremi na sto sve ono što je za sveštenika potrebno, a to je: slavski kolac, žito i sveca. Zatim, stavice još nož, cašu vina, kadionicu sa izmirnom i imena onih koji slave slavu. Svecu pali domacin ili sin; obicaj je da onaj koji je upali treba da je i ugasi ostatkom vina. U slucaju da nema muške glave, upalice svecu sveštenik. Kolac okrecu domacin i deca. Slavu primaju sinovi. Dok je otac živ, a sinovi oženjeni, druga se sveca nece paliti, jer dogod je otac živ samo on na to ima pravo. Ako otac za života sinu preda slavu, onda ce sin moci zapaliti svecu i u svome domu.

[Пркос]

POSLUŽENJE GOSTIJU

Posle crkvenog obreda domacica ce pripremiti služavnike za posluženje gostiju i služice utvrdenim redom:
Pre podne: prvo služiti žito, pa slatko, zatim konjak ili rakiju s bombonama i na kraju crnu kafu.
Po podne: služiti žito, slatko, vino sa kolacima i pastrom i kafu.
Gosti koji dodu kasno uvece služe se rakijom ili pivom.
Slavski jelovnik za rucak i veceru je uvek narocito svecan. Za rucak se obicno sprema: pileca corba, sarma, curece, prasece, jagnjece ili pilece pecenje; salate, kremovi, torte i sitni kolaci. Ako su gosti pozvani na veceru onda se služi riba, sarma, pecenje, razna barena variva, kolaci, torte i voce.

[Пркос]

DETINCI, MATERICE I OCEVI

Ova tri decja praznika padaju na mesec dana pred Božic. Detinci su praznik kada deca, malim darovima, treba da obraduju svoje roditelje. Pogrešno je mišljenje roditelja da od dece ne treba tražiti nikakvu žrtvu. Naprotiv, treba ih navikavati da isto tako i oni o Detincima obraduju svoje roditelje.
Nedelju dana posle Detinaca, iduce subote, nailazi veliki decji praznik Materice. Za Materice ce se majka još ranije postarati da svoju decu obraduje poklonima, svako prema svojim mogucnostima. U nekim kucama se Materice slave u nedelju ujutro, a po nekim domovima u subotu uvece. Bilo da se slavi praznik ujutro ili uvece, deca ce pantljikom blago vezati noge svoje majke a ona ce se svojoj deci odrešiti darovima i raznim slatkišima. Ti slatkiši jesu glavno obeležje ovih praznika. Kese sa urmama, smokvama, kestenjem, bombonama i crvenom jabukom, u koju je zaboden novcic, glavni su pokloni ovog dana. Sutradan, deca ce obici svoje starije rodake u porodici.
U treci nedelju, pred Božic, slave se Ocevi. Tog dana ocevi se odužuju svojoj deci na isti nacin, kao i majke o Matericama.

[Пркос]

BADNJE VECE

U svim kucama Badnje vece se proslavlja svecano. To slavlje ima cisto verski karakter. Obicaj je da se za Badnje vece po podu sobe prostre slama. Na selu je obicaj da se sve sobe u domu pospu slamom. U gradu, obicno se slama prostire u sobi u kojoj ce biti postavljena svecana trpeza.
Domacica ce nasred sobe staviti veliki sto i zastrti ga cistim belim stolnjakom. Na sto ce staviti božicnu svecu, a na veliku bakrenu tepsiju domacica ce staviti cetiri velike rumene jabuke, preko kojih ce položiti božicni kolac. Domacin ce po kolacu posuti žito, kukuruz, sitan novac, suve šljive i orahe. Sve to treba da predstavlja simbolicno želju za bericetnim i dobrim životom u kuci. Domacica ce, još uz rucak, spremiti hladnu, posnu receru.
Jelovnik za Badnje vece ponavlja se iz godine u godinu i gotovo se nikada ne menja. Na stolu treba da bude pržena riba, pasulj prebranac, crveni pirinac, kiseo kupus preliven uljem, rezanci sa orasima, a zatim turšija, med, orasi i kompot od skuvanih suvih šljiva i jabuka.
Za stolom, u zacelju, zauzece mesto deda ili otac. Jedan od njih dvojice prekrstice trpezu orasima, i u znaku krsta baciti orahe na sve cetri strane sobe. Orasi treba da ostanu na podu i da se za vreme celog praznika ne uklanjaju. Posle domacina i svi drugi zauzece mesto za stolom, a tada ce domacin upaliti voštanicu. Palice je i ostali sva tri dana božicnih praznika. Zatim ce svi za stolom pevati " Roždestvo ".
Na selu, domacin ce još rano ujutro poci u šumu da odsece badnjak. Uvece ce domacin prineti badnjak ognjištu i namazati ga medom. Prosuce po kuci žito, položiti badnjak na ognjište, a zatim poljubiti svoju decu i svima ukucanima cestitati praznik. Vatra na ognjištu cele noci ne sme da se gasi. Za to vreme, napolju, božicna pecenica okretace se na ražnju. Velike vatre i pucnjave iz pištolja objavice pocetak božicnih svecanosti. Pecenicom ce omrsiti domacin i položajnik na dan Božica, rano ujutro.

[Пркос]

BOŽIC

Božic slavimo u slavu rodenja Isusa Hrista. Rano ujutro u osvitku zore, položajnik ce pucnjavom iz pištolja ( na selu ) objaviti svoj dolazak. Pozdravice domacina:
- Hristos se rodi !
Na to ce mu domacin odgovoriti:
- Vaistinu se rodi !
Položajnik tada prilazi ognjištu, cara vatru, posipa kucu žitom i parama, sa željom da u kuci cele godine bude zdravlja, srece i bericeta. Položajnik ostaje kao gost u kuci domacina koga polazi. Domacica mu sprema kolac, a domacin ga daruje novcem. Ujutro, na Božic, ide se u crkvu. Najbliži rodaci obilaze svoje srodnike i tog dana obicno je cela porodica na okupu. Pored svece, koju ce domacin upaliti, domacica ce izneti cesnicu, koja se lomi na komade i namenjuje domu, domacinu, položajniku, domacici, deci i putniku-namerniku. U cesnicu ce domacica staviti paru, a onaj ko u svom komadu nade paru treba da je cuva jer je to znak njegove srece. Za Božic se, sem cesnice, sprema za rucak: pileca corba, sarma, pecenica sa salatama i pita od oraha.
CESNICA

Kilogram brašna prosejati na dasku za mešanje, dodati komad masti i natrti brašnom, posoliti i mlakom vodom zamesiti testo da nije suviše tvrdo, a ni suviše mekano. Testo se mora izmesiti, podeliti u nekoliko jufki i opet mesiti, dok ne pocnu izbijati po testu mehurici. Testo pokriti i ostaviti da se malo odmori. Jednu odmorenu jufku razvuci u koru preko zastrtog stola, zatim je odgore poprskati mašcu, otkinuti krajeve, a testo ostaviti da još malo postoji. Zatim testo presaviti prema velicini tepsije i staviti u tepsiju. Cesnicu posipati tucanim orasima, šecerom i suvim groždem. Zatim staviti drugu razvucenu koru i ponoviti postupak. Izmedu druge i trece kore staviti paru. Pecenu cesnicu premazati medom, izneti na sto, pa po starinskom obicaju cesnicu ne seci nožem, vec lomiti. Ako novac nade neko iz kuce predaje ga domacinu kuce, koji ga uzima, stavlja u okvir od ikone i tu cuva.
VASILICA

U kucama u kojima se cesnica za Božic ne mesi, mesi se vasilica. Ko mesi vasilicu, neka je pravi na ovaj nacin: napraviti posnu pogacu, ili nenadevenu pitu, ili ma kakvo testo, staviti u testo paru i za ruckom nameniti svakom licu koje stanuje u kuci po komad. Taj obicaj su vremenom zamenile krofne koje se mese i služe u ponoc.

[Пркос]

MLADENCI

Ovaj lep obicaj, koji slave mladi, pored svog religioznog znacenja ima i drugu, korisnu stranu. Na taj nacin nove mlade pune svoje domove onim stvarcicama koje im u kuci još nedostaju. Ovog dana nemaju dužnosti samo gosti. I mlade domacice treba da pokažu da u svom domu umeju da docekaju goste i lepo ih posluže. Jedan od srpskih obicaja, koji je vezan za dan mladenaca jesu mladencici koji se mese kao uspomena na smrt * cetrdeset mucenika *. Mladencici se mese po svim domovima, pa se šalju u domove gde su dovedene mlade.

[Пркос]

USKRS
Uskrs je veliki praznik koji se slavi kao uspomena na onaj dan kada je Isus vaskrsao. Velika nedelja posvecena je poslednjim stradanjima Isusovim. U domu ona je posvecena spremi za docek uskršnjih praznika. Svaka domacica mora imati napravljen plan, po kome ce sve poslove za Uskrs polako i bez žurbe završiti. Medu znacajnije obicaje za Uskrs na prvo mesto dolazi bojenje jaja. Ima puno nacina za bojenje jaja, ali kao pravi obicaj koga se drži svaki pravoslavni dom, jeste bojenje jaja varzilom. Prvo jaje koje se iz varzila ( tj. crvene boje za jaja koja se nekada uvozila iz Brazila) izvadi domacica ce ostaviti na stranu. To jaje nazivamo "cuvarkuca" i njega domacica stavlja pod kandilo i cuva za Ðurdev dan.

Na veliki cetvrtak domacica je obojila jaja, umesila kolace, kojima je potrebno da umešani postoje duže vremena i posvršavala sve poslove tako da na Veliki petak niko u luci ne radi ništa od grubih poslova.
Strog post na Veliki petak dace domacici mogucnost da obide grobove svojih milih i da sa decom celiva plaštenicu u crkvi. Taj dan i mladi i domacica neka posvete molitvi i crkvi. Od jela spremaju se ona strogo posna: corba od paradajza, prebranac pasulj i rezanci sa orasima.
Na Veliki subotu uvece kuca treba da je vec sasvim spremna, decja odela dovedena u red, kandila prislužena, rucak za Uskrs upola spremljen tako da domacica vec u subotu uvece bude sa uskršnjim ruckom skoro gotova.
Za uskršnji rucak domacica ce spremiti: jagnjecu corbu, sarmu od zelja, jagnjece pecenje, salate i kolace.
Rano izjuta, na sam dan Uskrsa, domacica ce spremiti služavnike, a na sto iznosi zdelu sa crvenim jajima. Svaki gost koji u kucu dode bice poslužen jajetom, kolacima, slatkim i kafom. Neka domacica ne zaboravi da svaki siromah koji u kucu dode treba da bude, pored ostalog, obdaren crvenim jajetom.

[Пркос]

SVADBE

Za svadbe su vezani obicaji koje cemo ovde spomenuti. Uoci svadbe u kuci mlade vezuje se ruzmarin. Negde vlada obicaj da se ruzmarin prodaje gostima i novac daje mladoj kao dar. Kod nas se ruzmarinom kite sve zvanice na svadbi. Na dan svadbe mladu iz kuce izvodi brat ili dever. Mlada se izvodi iz roditeljske kuce pa s mladoženjom i svatovima ide u crkvu. Crkveni obred vrše sveštenik, kum i stari svat. U crkvi se mladenci pricešcuju vinom, iz narocito pripremljene caše, koja prelazi s pokoljenja na pokoljenje kao porodicna uspomena. Posle vencanja mlada seda u kola sa mladoženjom i odlazi u njegov dom. Na samim vratima docekuje ih nakonjce koje ona diže tri puta u vis i ljubi. Zatim joj svekrva pruža bocu s vinom i ceo hleb za željom da ih prati sloga i sreca u životu. U novo sito stavlja žito, kukuruz i bombone. Mlada baca sito na krov kuce sa željom da je u novoj kuci prati sreca, bogatstvo i sloga. Za svadbe se pripremaju veliki ruckovi u kuci ili u restoranu.

[Пркос]

POSTUPAONICA

To je još jedan decji praznik. Postupaonica se mesi onog dana kada dete napravi, samostalno, svoj prvi korak. Majka ce za taj dan pripremiti: veliku pogacu na koji ce naredati: pero, paru, lenjir, knjigu, termometar, kolac i mnoge druge stvari koje predskazuju buduci život. Na taj dan pozovu se manja i veca deca iz porodice i komšiluka. Pogaca sa stvarima stavi se na nisku stolicu, a dete pusti da samo, prvi put, pristupi postupaonici. Ono što bude uzelo sa pogace, bice u isto vreme i predskazanje njegovog buduceg profesionalnog opredelenja. Ostala deca hvataju pogacu, lome je i nose. Postupaonica se može praviti kao pita ali prazna tj. nenadevena.

[Пркос]

BOŽICNI POST

Rozdestvu Hristovom, pocinje 28. novembra 2001. godine. Post je temelj hriscanskog puta i prva neophodnost ka putu spasenja. O postu se dosta govori i u Starom i u Novom zavetu, sto jasno pokazuje da je post bozanska ustanova i odredba. Postio je i Isus Hristos, pa crkva post smatra za vrlo vaznu i znacajnu ustanovu za duhovni zivot svojih vernika, ali i veoma mocno sredstvo za postizanje punog spasenja.
Postom se treba uzdrzavati od jake i mrsne hrane, istovremeno imajuci u vidu i duhovnu dimenziju koja podrazumeva pojacane molitve, uzdrzavanje od losih misli i dela i pokajanje za sve sto je covek lose uradio. Smisao posta je da se covek ocisti od svakog greha i postane svet kao sto je Gospod pripovedao: " Budite sveti kao sto je svet vas Otac nebeski ". Postovi se prema duzini trajanja dele na visednevne i jednodnevne. Crkva je cetiri puta godisnje odredila visednevne postove - Vaskrsnji ili Casni, uoci Vaskrsenja Hristovog, koji traje sedam nedelja, Bozicni - u trajanju od sest nedelja, Petrovski - pred praznik posvecen Svetim apostolima Petru i Pavlu (12.jula) - u trajanju od mesec dana i Gospojinski, od dve nedelje, uoci Uspenija Presvete Bogorodice (28.avgust). Jednodnevni postovi su na Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja (11.septembra), Vozdvozenje Casnog krsta - Krstovdan (27.septembra), Krstovdan (18.januara) uoci Bogojavljanja, kao i svake srede i petka, osim tzv. trapavih sedmica, kada je razresenje od posta. (P.P.)
-----------------------------------------------

Ukratko su navedeni obicaji i jela onako kako su upražnjavani pocekom XX veka u Srbiji. Sigurno je da je i tada bilo razlika u obicajima u raznim krajevima Srbije a ovde su navedeni najtipicniji varijeteti. Na pocetku XXI veka obicaji i jela su ostali gotovo identicni ali je poneko izmenio redosled ili je zaboravio znacenja izvesnih radnji. Želja nam je da ovim sažetim pregledom sacuvamo naslede od zaborava i da novim generacijama ukažemo na znacaj negovanja tradicije i obicaja kao jednim od bitnih delova nacionalnog bica. Živi bili, zdravi, radni, ponosni i dugovecni!

[Пркос]

Obicaji pri rodjenju deteta

Obicaj je da kad se rodi dete da ocu pocepaju kosulju u kojoj se zatekao. Simbolika iza obicaja (jedno od tumacenja) je da pokaze
kako (energetskoj) auri roditelja u ekspanziji dosadasnja odeca vise nije odgovarajuci omotac....

[Пркос]

SRBI JEDINI NA SVETU SLAVE KRSNU SLAVU

Prvi pomen krsne slave datira iz 1018 . godine iz okoline Ohrida. Prvi zapis potiče od vizantijskog istoričara Kedrina. Međutim smatra se da obred Krsne slave potiče još iz VIII veka i vremena pokrštavanja Srba na balkanskim prostorima .
Naši preci bili su mnogobošci. Svako pleme i svaki dom imalo je svoga boga, koji je bio veoma poštovan kao zaštitnik. Kada su Srbi primili hrišćanstvo od Vizantije, veoma su se teško odricali od stare tradicije i običaja. Zbog toga su u zamenu uzeli da slave jednog hrišćanskog sveca. Obično su uzimali za Krsnu slavu onog svetitelja kada su Svetim krštenjem postali hrišćani. Da nisu imali dar religioznosti kao nešto prediskustveno, oni ne bi tako držali svoje kućne bogove - niti bi kasnije, u hrišćanstvu, prihvatili Hrista i njegove svete.

[Пркос]

Ikona - Slavska ikona sa kandilom postavlja se, ako je moguće, UVEK na istočnoj strani zida najuglednije prostorije u kući. Po pravilu svaka ikona trebalo bi da je prethodno osvećena u crkvi, gde to sveštenik obavi u oltaru.

[Пркос]

badnjak i jelka su drva života, simboli Isusa Hrista - kaze vladika Lavrentije. Mi Srbi smo izabrali hrastovo drvo da to bude simbol Hrista, jer jeNAJTVRDJE i NAJIZDRZLJIVIJE! To drvo simboliše i ona drva koje je sveta Porodica naložila u Vitlejemskoj pećini. Ostali pravoslavni narodi, umesto badnjaka upotrebljavaju jelku koja je takođe simbol Hrista, večito zelena, večito mlada...

[Пркос]

Kada mladoženja ide po mladu, običaj je da tast postavi jabuku na najviše drvo u mladinom dvorištu. Ako nema drveta, onda se postavi neka motka po mogucstvu iznastavljana da bude sto visa

Mladoženja ne moze da odvede mladu sve dok puškom ne obori jabuku, a to znaci da su mu mladina vrata otvorena...

Sad, poneki ispromasava nacisto, ima onih koji pogode otprve, zato mladozenja mora da vezba da se ne obruka

Onda dever dolazi pred mladina vrata (posto je jabuka oborena) i tu kupuje mladu od brace (retki su obicaji da su to sestre) i onda se tu cenkaju pa kako se kome zalomi, uglavnom se ne pamti obicaj da neka mlada nije odvedena zbog loseg "pazara"

[Bisernica]

Hristovo rođenje nije slavljeno kao samostalan praznik u prva tri veka hrišćanstva, već u sklopu ostalih praznika (krštenja, Bogojavljenja i drugih). Tako je 6. januar bio praznik sa više uspomena pod zajedničkim imenom Epifanija – javljanje, ili Teofanija – Bogojavljenje. Razlog za to svakako je bio u tome što se davala veća važnost krštenju kao duhovnom rođenju, od telesnog rođenja.

Ubrzo, došlo je do odvajanja Hristovog rođenja iz sastava Teofanije a Crkva je odredila Njegovo slavljenje 25. decembra. To se među istoričarima objašnjava pokušajem otaca Crkve da umanje značaj paganskom kultu nepobedivog sunca, koje se slavilo 25. decembra. Ovaj podatak svakako treba respektovati kao osnovan.

Praznovanje Božića 25 decembra, najpre je uvedeno u Rimu, 354.g. i vezuje se za papu Liberija, dok je na Istoku Božić i dalje slavljen zajedno 6. janua. kao Epifanija.

Na Istoku, praznovanje Božića najpre je uvedeno u Carigradu 379.g. Uveo ga je Sv. Grigorije Bogoslov, nakon čega je do polovine petog veka postepeno prihvaćen i kod drugih crkava, izuzev Jermena. ,, Dok je većinu praznika Zapad primio sa Istoka zajedno sa njihovim datumima, 25. decebar kao datum Božića, Istok je primio od Zapada.“ ( Heortologija , Lazar Mirković)