Koji je vaš doživljaj?
Da li ste neku religiju izabrali zato što tu možete naći utehu,
u vidu prijatelja/saputnika, učitelja ili možda učenja?
Ili ste tražili izazov za možda duhovni napredak?
Koji je vaš doživljaj?
Da li ste neku religiju izabrali zato što tu možete naći utehu,
u vidu prijatelja/saputnika, učitelja ili možda učenja?
Ili ste tražili izazov za možda duhovni napredak?
Večnost je čista sadašnjost.
Pa jel ti to što si našla istinu možda uteha?
Večnost je čista sadašnjost.
pa bolje je da nedjes utehu u religiji nego u alkoholu ili spricu
mada traziti nesto radi utehe a ne izboriti se sam sa sobom , bzv
Svakako je bolje, Andromedo. Slažem se.
Ali ako tražimo utehu koja nam je zapravo više neka vrsta podrške,
da se izborimo sami sa sobom?
Večnost je čista sadašnjost.
Večnost je čista sadašnjost.
Istina je relativan pojam. Svaka religija se prvenstveno zasniva na bezuslovnom verovanju,jer nista nije "dokazano",sve je stvar licne vere. Covek je relgiiozno bice,samo po sebi i ima potrebu da veruje u nesto. No,definitivno se Bogu okrecemo onda kad je najteze i onda kad nemamo izlaza u svetovnom okruzenju. Ja ne znam nikoga ko se Bogu okrenuo onda,kad mu je sve islo lepo u zivotu,a zaista se krecem u okruzenju verujucih. No,najgore je kad iz vere predju u fanatizam. Tada se gubi osecaj za realnost i odlazi u drugu krajnost. Tako da.kojice,ja glasam kao uteha. Ona istinska vera. A izazov,to je onaj deo teloga koji pristupaju religiji sa naucne strane. Na kraju,ipak je teologija,majka filozofije..
Ja sam samo tu, da vreme brze prolazi....
pa ja mislim da tu nema bas borbe neke preterane..jer,kad udjes u veru i pronadjes "utehu",onda te to nekako bas vodi,osecas mir (uglavnom lazni jer ne umes da prepoznas to),blagostanje i nekako zelis da to,tzv prosvetljenje podelis sa drugima,oko sebe. Upadnes u euforiju i nikako ne razumes,zasto te svi gledaju kao da si neka posast. Nema tu dovoljno racia,da bi mogao da krenes u izazov takve vrste...Mozda malko kasnije kad ta euforija splasne,pocnes da posmatras situaciju trezevno i spustas loptu. Naravno,tu pricam o ljudima,dovoljno sposobnim da ne upadnu u zamku fanatizma...Sumnja? Da,tu vec postoji izazov. Al sumnaj pocinje da se pojavljue kasnije,kad zakoracis u taj svet. E tad ti kazu uglavnom da ti je "vera na testu" i da je sumnja delo "onog drugog"..Kolko je moguce ostati pribran i napraviti razliku izmedju tog fanatizma i prave vere?
Ja sam samo tu, da vreme brze prolazi....
Aaaa.. znam taj osećaj... Dugo sam ga imala.
Samo je moja vera pala na testu.
Sve što se čini kao delo ''onog drugog'', ne bi trebalo da bude u skladu sa ljubavlju,
onom univerzalnom ljubavlju koja dolazi iz saosećanja. Pa probaj da slediš taj
obrazac. Ako učiniš da taj osećaj mira raste, manje će mesta biti za bilo šta drugo.
Fanatizam nastaje onda kada svu svoju ljubav skoncentrišeš na jedno biće/Boga, za
koje veruješ da ti taj osećaj mira pruža, a pri tom u svim drugim bićima vidiš grešnike
nedostojne njegove ljubavi. Onda se na drugoj strani gomila gorčina i mržnja prema
njima, a i prema sebi, jer i sebe često smatramo nedostojnima. Idealan uslov da
emocije koje ''pripadaju onom drugom'' jednoga dana prevladaju.
Večnost je čista sadašnjost.
Sumnja uvek postoji
ne razumem neke fanatike koji zapostave porodicu tacnije decu zarad fanatizma i ode sve u pm