Ima li književnost smisla je pitanje koje se nameće još od Platona,za kojeg je književnost,
odnosno tada postojeće pesništvo,trebala da ima edukativni karakter,pa preko Homera koji je smatrao da dela tadašnja (dakle ,generalno) treba očistiti od scena u kojima su bogovi nedosledni i prevrtljivi,do junaka koji su kukavice ,malodušni i krvoločni.U novije vreme ,opet,neki kritičari smatraju da je u književnosti sve zastupljeniji svojevrsni književni larpurlartizam,što bi se na neki način moglo smatrati drugom krajnošću.
Ako je književnost društveno korisna ,onda se predpostavlja da je i društveno angažovana i utoliko bi odgovor na pitanje bio pozitivan ?!
Dakle,možemo li govoriti o nekom smislu književnosti,ili je i taj smisao slučajan ?!
Da li je smisao književnog dela samo u njegovom estetskom doživljaju od strane čitaoca,ili, pak to estetsko *zaboravljanje* stvarnosti u suštini ima neraskidivu vezu sa njom ,bilo da je cilj da se stvarnost bar privremeno zaboravi ili da ta stvarnost dobije smisao - razumevanje i prihvatanje neminovnog ?!