Status :
Registrovan : Aug 2009
Lokacija : Beograd moj rodni grad
Poruke : 5,528
Re: Sveti Vasilije Osroški Čudotvorac
U to vreme Turci još više otpočeše mučiti srpski narod i pljačkati
domove po selima, a ljude odvoditi u ropstvo. U tome su naročito
prednjačili zli vojnici Ali-age. Oni opljačkaše crkve i manastire, i
svu zemlju opustošiše, jer narod u strahu pobeže u zbegove, i sve
pritište takva beda da ni Izrailjcima u Egiptu nije bilo gore od toga.
Obesni pak hercegovački sandžak-beg pohvata tih godina sve narodne
prvake i pogubi ih sve po redu. Iako ljubljaše da živi u manastiru
Svetog Apostola Luke u Župi Nikšićkoj, a uz to beše već obnovio i
manastir Svetog velikomučenika Dimitrija u selu Pope kraj Onogošta gde
takođe obitavaše, svetitelj bi prinuđen da se udalji iz ovog novog svog
sedišta, jer beše pritešnjen ovim i drugim turskim zulumima. Zato on
nađe jedno skrovito mesto, u koje nameravaše da se povuče. To mesto
beše jedna pećina u Pješivcima pod planinom Zagaračom. Tamo on uredi
sebi keliju i htede ostati duže u njoj. Doznavši za to, dođoše k njemu
stariji ljudi iz okoline i usavetovaše mu da je bolje da pređe odatle u
manastir Ostrog, što svetitelj odmah i posluša.
O Ostrogu je svetitelj već bio čuo i za njegove podvižnike znao,
osobito za vrlinskog igumana ostroškog, prepodobnog starca Isaiju. Ovaj
vrlinasti starac podvizavaše se veoma strogo i bogougodno u jednoj
pećini iznad Gornjeg manastira Ostroga. Kada se prestavi iz ovog
života, Bog proslavi njegove svete mošti, ali ih Turci ubrzo pronađoše
i na ognju spališe. Došavši u sveti manastir Ostrog, sveti Vasilije se
najpre zaustavi u podnožju Ostroške planine, zatim ode u Gornji Ostrog
i nastani se u pećini ovog prepodobnog podvižnika Isaije. Od tada on sa
toga mesta upravljaše svojom mitropolijom, i to punih petnaest godina.
U Ostrogu on poče okupljati oko sebe i druge monahe i podvižnike, i sa
njima obnovi crkvu Vavedenja Presvete Bogorodice, koju ranije behu
sagradili prethodni ostroški podvižnici. Nešto kasnije on podiže i
ukrasi i crkvicu Časnog i Životvornog Krsta u Ostroškoj steni, koja se
zatim i živopisa i sačuva se do današnjeg dana.
Jednom rečju, on nastojaše da se njegova Ostroška pećina pretvori u
pravi manastir, te da po ugledu na ostale pravoslavne manastire bude
rasadnik duhovnog života za narod. Kada se bratstvo u manastiru uveća,
on tada postavi za igumana Isaiju, unuka onog prepodobnog Isaije iz
sela Popa kod Onogošta. Sam pak svetitelj odade se ovde najstrožijim
podvizima, jer nalagaše na sebe podvig za podvigom, sve teži od težega.
Iako zidaše crkve i kelije, i sopstvenim rukama nošaše kamenje za
građenje, on uz to brinjaše i o svojoj eparhiji i o poverenoj mu
pastvi, pri tom nikako ne umanjujući svoj podvig neprestanog
bogomislija, molitvenog bdenja i isposništva. Hranjaše se samo voćem i
povrćem, i svršavaše metanija i ostale podvige monaškog života. Telom
bejaše suv, a licem žut kao vosak, i sav beše hram Presvetoga Duha.
Ipak, svetitelj nije boravio samo u isposnici. Sa svojih ostroških
duhovnih visina silazio je i u narod i delio sa njim mnogovrsna
stradanja njegova kao pravi pastir njegov. K njemu stadoše dolaziti
ljudi sa svih strana, i to u velikim masama, i tražiti njegovu pomoć i
duhovnu i telesnu utehu. Još za života narod ga smatraše svetim, i zato
mu sa svih strana priticahu. Mnogi tada osetiše čudesnu moć njegove
molitve i proslaviše za to Boga. Proganjana i zlopaćena hercegovačka
raja sklanjaše se ispred turskih zločina k svetitelju u Ostrog, i mnoga
starci, žene i deca ostajahu duže vremena kod svog vladike.
A blaženi duhovni otac njihov, i pred Bogom molitvenik, brinjaše o njima i hranjaše ih blagodareći i pomoći okolnih sela.
Život nije samo topla plima.
I kada te nema - treba da te ima...