Status :
Registrovan : Aug 2009
Lokacija : Beograd moj rodni grad
Poruke : 5,528
Re: Vajarstvo
Elementi vajarskog dela
Figura, H. Mur
Dve forme, B. Hepvort
Kompozicija, N. Gabo
Dva najbitnija elementa vajarskog dela (ili skulpture), masu i prostor, jedino je moguće virtuelno razdvojiti. Svako vajarsko delo je nastalo od materijala koji imaju masu i egzistiraju u trodimenzionalnom prostoru.
Masa skulpture je materija koja zauzima određeni dio prostora. Prostor kao element skulpture se manifestuje na tri osnovna načina: materijalne komponente skulpture šire se i prostiru u i kroz prostor; materija zatvara ili omeđuje neki prostor, stvarajući šupljine i praznine u skulpturi; i materijalne komponente skulpture se povezuju u i preko prostora u jednu skulpturalnu, odnosno umetničku celinu.
Količina važnosti koja se pridaje masi ili prostoru prilikom stvaranja skulpture značajno varira. U egipatskim skulpturama, ali i u većini skulptura, na primer modernog vajara Konstantina Brankuzija, masa je od velike, ili gotovo apsolutne važnosti, i većina ideja egipatskih umetnika i Brankuzija su usko povezane sa traženjem određenih, jasno definisanih oblika forme mase materijala. U delima nekih drugih modernih vajara, kao što su Antoan Pevzner ili Naum Gabo, s druge strane, masa je svedena na minimum, i čine je transparentne plastične ploče ili tanki metalni štapovi. Čvrsta forma samih komponenti je od manje važnosti, pošto je njihov glavni zadatak da stvore utisak kretanja kroz prostor, ili da zatvore, omeđe, određeni prostor. U delima vajara kao što su Henri Mur i Barbara Hepvort, elementi kao što su prostor i masa su tretirani kao više ili manje ravnopravni partneri.
Nemoguće je odjednom, u potpunosti sagledati trodimenzionalnu formu skulpture. Posmatrač jedino može sagledati celinu, ako obiđe oko skulpture, ili se okrene oko sebe, u slučaju da se nalazi u unutrašnjosti nekog od monumentalnih modernih vajarskih dela. Iz tog razloga, ponekad se pogrešno podrazumeva, da skulpturu treba konstruisati s ciljem predstavljanja serije zadovoljavajućih projekcija ili pogleda, kao i da višestruki pogledi predstavljaju glavnu razliku između vajarstva i slikarstva. Takav pristup ignoriše činjenicu da je moguće shvatiti čvrste forme kao zaobljene volumene, koncipirajući ideju zaobljenja iz bilo koje projekcije ili ugla pogleda. Veliki dio skulptura je kreiran tako da na prvom mestu bude shvaćen kao volumen.
Volumen je fundamentalna jedinka trodimenzionalne čvrste forme koju je moguće koncipirati. Neke skulpture se sastoje od samo jednog volumena, druge čini više njih. Ljudska figura je među vajarima obično shvaćena kao kompozicija više volumena, svaki od kojih odgovara nekom od većih delova tela, kao što su glava, vrat, torzo i ekstremiteti.
Šupljine i udubljenja u skulpturi, koje su pažljivo definisane kao i čvrste forme, su od jednake važnosti za celinu, i ponekad ih se naziva negativnim volumenom.
Površine skulpture su u suštini, ono što je vidljivo. Preko promena forme površina dolazimo do zaključaka o unutrašnjoj strukturi skulpture. Stoga, površina ima dva aspekta: obuhvata i definiše unutrašnju strukturu masa skulpture i ujedno je deo skulpture koji je povezuje sa prostorom.
Ekspresivni karakter različitih vrsta površina je od najveće važnosti za skulpturu. Konveksne površine sugerišu punoću, uzdržanost, zatvaranje, spoljašnji pritisak unutrašnjih sila. U indijskom vajarstvu, takve površine imaju posebno metafizičko značenje. Predstavljanjem „invazije“ prostora u masu skulpture, konkavne površine sugerišu delovanje spoljašnjih sila koje su indikator kolapsa i erozije. Ravne površine imaju tendenciju da daju utisak tvrdoće i rigidnosti materijala. Ravne površine su striktne i nefleksibilne, i ne daju utisak unutrašnjih i spoljašnjih pritisaka. Površine koje su konveksne u jednoj krivini, a konkavne u drugoj, mogu sugerisati uticaj unutrašnjih sila i pritisaka, ali u isto vreme su receptivne za spoljašnje sile i pritiske. Asociraju na rast forme, odnosno ekspanziju volumena u prostoru.
Za razliku od slikara koji stvara svetlosne efekte u svom delu, vajar oblikovanjem formi skulpture indirektno manipuliše svetlost. Distribucija svetlosti i sene preko formi skulpture zavisi od pravca i intenziteta svetlosti iz spoljašnjih izvora. Tako da, do određene granice vajar može odrediti vrstu efekata koju će ta spoljašnja svetlost imati na njegovu skulpturu. Ako zna mesto gde će njegovo delo biti izloženo, vajar može adaptirati forme skulpture vrsti svetlosti kojoj će biti izložena. Na primer, briljantna sunčeva svetlost Egipta i Indije, zahteva drugačiji tretman od slabe svetlosti interijera jedne srednjovekovne katedrale na severu Evrope. Moguće je stvoriti efekte svetlo-sena (ili klaroskuro), usecanjem ili modeliranjem dublje, gde usečene forme stvaraju utisak duboke sene, a izbočenja primaju svetlost. Mnogi vajari Gotike su u svojim delima koristili svetlo i senu kao upečatljiv ekspresivni elemenat, potencirajući misterioznu tamnoću, sa formama koje se lome preko sene koja dolazi iz tamne pozadine. Grčki, indijski i mnogi skulptori italijanske Renesanse, modelirali su forme svojih skulptura tako da prime svetlost na način na koji će volumen i masa skulpture da ostave utisak radijantne svetlosne jasnoće.
Boja skulpture može biti prirodna, ili nastala veštačkim putem, odnosno bojenjem materijala koji čine skulpturu. U bliskoj prošlosti, preciznije sa počecima moderne skulpture, vajari su više nego ikada ranije u istoriji, postali svesni lepote mnogih materijala koji se koriste u vajarstvu, pokušavajući da iskoriste njihove prirodne osobine, boju i teksturu. U savremeno doba, postoji tendencija korišenja čistih veštačkih boja i industijski već obojenih materijala, kao bitnog elementa skulpture.
Vajarske tehnike
Razlika između tehnika modeliranja, klesanja i izlivanja je od fundamentalne važnosti za vajarstvo, koje ujedno kroz istoriju predstavljaju tri osnoven tehnike vajarstva. Konstruisanje sklapanjem istih ili različitih materijala, kao i sklapanje varenjem delova metala, takođe pripadaju osnovnim tehnikama, ali su one nastale u 20. veku. Modeliranje je tehnika u koju se odlično uklapaju glina i vosak, pošto se radi o materijalima koje je zbog njihoih prirodnih karakteristika, moguće lako oblikovati, dodavanjem, ili skidanjem materije.
Klesanje je vajarska tehnika koja se koristi sa materijalima, koje zbog njihove trvdoće nije moguće oblikovati bez upotrebe alata i vajarskog oruđa. Materijali koji se najčešće oblikuju ovom metodom su: kamen, drvo, marfil i mermer.
Izlivanje je vajarska tehnika u kojoj završene skulpture nastaju preko kalupa koji se prave na osnovu prethodno urađenih modela, obično u glini.
Kada se napravi model u glini, u glinu se zabadaju tanke limene pločice da bi se napravilo više odvojenih komada kalupa. Za portret, kalup je obično sastavljen od pet delova. Gornji deo glave, zadnji deo glave, i prednji deo iz dva ili tri dela. Nakon toga, model prekrijemo tekućim gipsom kako bi nakon stvrdnjavanja dobili gipsani kalup. Kalup tako postaje negativ modela. Nakon što smo iz gotovog kalupa izvadili suvišnu glinu i očistili ga, unutrašnji dio se premaže specijalnom smesom (vazelin, sapunica), koja onemogućava da se materijal od koga lijemo skulpturu ne lepi za podlogu kalupa.
Najčešće korišćen materijal za izlivanje kroz istoriju skulpture su bronza i gips, mada postoje primerci u gvožđu, a u moderno doba razvojem industrije i tehnologije i novih materijala, ovom metodom se prave i skulpture u rezini i plastici.
Život nije samo topla plima.
I kada te nema - treba da te ima...
Odgovori sa citatom
