Krst

[kojica]

Tako se ja neko vreme pitam, zbog čega je krst postao simbol hrišćanstva,
i nailazila na ovakve ili onakve odgovore, ali ni jedan mi nije bilo logičan, pa
zamolim sina da pita veroučitelja za objašnjenje.
I kaže veroučitelj da je krst predstavljao sve zlo, jer su na njemu bili ubijani
sve sami zločinci, a onda kada je Isus razapet osveštao je krst. A kako je
sa njega vaskrsao, to je krst postao simbol hrišćanstva.

I sad se ja pitam, kako veroučitelj može vako nešto da izvali, kada svi znamo
da priča kaže da je Isus vaskrsao iz groba.

[причалица]

kojice, mislim da je krst simbol hrišćanstva, jer su na njega raspeli Sina Božijeg. znamo da je iz groba vaskrsao, to se nešto veroučitelj malo sapleo....ali, smrt tela Njegovog na krstu je dovoljna da se simvolično krst uzme kao hrišćanski znak.
dakle, bezgrešni Gospod je razapet na krst kao baraba...samim tim krst više nije bio simbol sramote, nego simbol stradanja Sina.
eto.

[Man]

Крст, голгота и распеће

У току једне године православни хришћани свакодневно изражавају поштовање према Часном Крсту Христовом. У православном календару постоје и посебни дани посвећени нарочитом поштовању Часног Крста. Ти дани су: свака среда и петак, Крстовдан (18. јануар, уочи Богојављења), Воздвижење Часног и Животворног Крста (27. септембар) и Трећа недеља часног поста - Крстопоклона недеља. На јутрењу треће недеље часног поста, после великог Славословља и Трисагиона („Свјатиј Боже...“), износи се Часни Крст на средину светог храма и поставља на аналогиј (налоњ), да би га верници уз велике метаније целивали.

У току св. Литургије у недељу Крстопоклону, и уместо Трисагиона, пева се: „Крсту Твоме се клањамо Владико, и свето Васкрсење Твоје славимо“.

Није ми намера да овога пута пишем о Крстовданима, нити Крстопоклоној недељи, јер се о тим празницима говори у току или на крају св. Литургије која се тих дана служи, већ желим да пишем о месту Христовог распећа и о самом начину распећа на крст.

Хришћани тешко могу да схвате чињеницу да је некада крст био предмет презрења, јер је био најгрубље смртно оружје којим су кажњавани највећи злочинци. Осуђеник на ову врсту смртне казне умирао је постепено, у највећим мукама, све време бивајући потпуно свестан.

За нас хришћане Крст није презрено оружје, већ символ нашег спасења.


Један догађај у историји Хришћанства преобратио је то презрено оружје у символ спасења и предмет највећег поштовања. Тај догађај је Христово Распеће на Крсту. Својим Распећем на Крсту, попут старозаветног жртвеног јагњета, Христос је принео себе на жртву и тиме човечанство ослободио греха и смрти. Својим Распећем и смрћу, својом невино проливеном крвљу, Син Божји је презрени крст учинио символом нашег спасења и најсветијим знамењем свете православне вере.

Пре речи о распећу Христовом, нека ми буде дозвољено да проговорим о самом месту на коме је Христос био распет.

То место се зове Голгота.

Голгота је арамејска реч „Гулгулта“, што у преводу значи „Лобања“. Тројица јеванђелиста, Матеј, Марко и Јован, у својим Јеванђељима помињу арамејску реч Голгота (Мт 27,30; Мк 15,22 и Јн 19,17), док јеванђелиста Лука, који је знао арамејски и грчки, у свом Јеванђељу употребљава грчки превод „Кранион“, што такође у преводу значи „лобања“ (Лк 23,33).

Речи „Калварија“ и „Распећница“ у западној цркви је први употребио Рхеимс, преводилац Светог Писма. Ове речи долазе од латинског „Цалвариае Лоцус“, што је, опет, превод грчких речи „Кранеие Топос“ („Место лобање“).

Слика човечје лобање представља смрт. Пошто је распеће на крсту била срамна казна, родбина осуђеника обично није марила за њега, због страха и стида, па га је остављала да виси на крсту и после смрти, да би га лешинари разнели. Тако оглодане кости заједно са лобањом срушиле би се на земљу и ту остале да труну. Пошто је ово место и пре Христовог распећа служило за погубљење злочинаца, вероватно је на њему било много разбацаних костију и лобања, па је отуда ово место и названо „Голгота“ или „Лобања“.

Мишљење да је ово место географски личило на лобању не може се одржати, јер у прилог тој тврдњи нема довољно доказа. Позната је историјска чињеница да је римски император Адријан, у првом веку, после заузимања Јерусалима, цео град и околину преорао, па ако је неким случајем Голгота и била узвишење, под утицајем временских непогода, изравната је са околином.

Свети јеванђелисти Матеј и Марко извештавају да је Голгота била „ван града“ (Мт 27,32; Мк 15,21), док св. апостол Јован, који је једини од апостола у време распећа остао под Крстом Христовим, каже да је Голгота била „близу града“ (Јн 19,20). Св. апостол Лука такође тврди да је Голгота била „изван града“. Град близу кога се налазила Голгота био је ограђен зидом. Познато је да је од већих градова у то време Јерусалим био ограђен зидом. Христов гроб је такође био близу Голготе (Јн 19,41). Простор на коме је Христос распет и сахрањен данас заузима храм Св. Гроба и Васкрсења.

Што се самог места тиче, први писмени податак о њему налазимо у четвртом веку после Христа. Историчар Јевсевије тврди да је, на простору који је заузимала Голгота и Христов гроб, у првом веку био подигнут храм многобожачкој богињи Афродити. Пошто је заузео и преорао Јерусалим, римски император Адријан је на месту Јерусалима подигао нови римски град, који се звао „Аелиа Цапитолина“, док је на простору који се звао Голгота подигао храм Афродити. По писању историчара, Афродитин храм се налазио „између зидова“, тј. старог јерусалимског зида и новог зида, који је ограђивао нови град Аелиа Цапитолина. Хришћански император, цар Константин, у четвртом веку, пошто је сазнао да се Афродитин храм налази на месту где је Христос био распет и сахрањен, срушио је незнабожачки храм и на његовом месту подигао храм Светог Гроба Христовог.

Овај Константинов храм су 614. године срушили Персијанци, али је ускоро био обновљен. Тако обновљени храм су почетком једанаестог века срушили муслимани, да би га крсташи са Запада ослободили и почетком 1099. године почели његово обнављање. Освећење новообновљеног храма је обављено 1149. године. И поред многих археолошких истраживања, ни до данас се не може поуздано рећи где се налазила Голгота.

Дискусија која се у вези са овим местом водила више од стотину година, окретала се око питања да ли је други, нови зид, којим је био ограђен римски град Аелиа Цапитолина био испред или иза Голготе, укључујући је као део града? То питање је овај нерешени проблем још више компликовало. Било како било, с обзиром да не постоје противдокази за тврдњу да Голгота није била на месту на којем се данас налази храм Светог Гроба Христовог, ова претпоставка се мора узети као највероватнија, и као таква, најближа стварности.

А сада да проговоримо неколико речи о самом крсту и акту распећа.

Распеће на крсту, као смртна казна, води своје порекло од Персијанаца. Овај начин смртне казне мање је употребљаван код Грка, више код Картагинаца, а највише код Римљана. У римској књижевности распеће на крсту се помиње као најгрубља и најтежа смртна казна, која је резервисана само за најтеже криминалце који нису римски грађани. У велике злочине су се убрајали: убиство, разбојништво, крађа, издајство и побуна против државних власти. Ова врста казне се не помиње у Старом завету.

Историчар Јосиф Флавије помиње да је римски антиох Епифаније разапињао на крст оне Јевреје који су одбијали да изврше његова наређења, а Александар Јаниус је на крст разапињао своје противнике из јеврејске секте фарисеја. Крст на коме су распињани злочинци имао је само три крака и био је у облику слова „Т“. Крст на коме је Христос распет имао је четири крака, такозвани „цруџ цапитата“. Разлог за четврти крак на Христовом Крсту је тај што су други разбојници натпис своје кривице носили обешен о врат, тако да је висио на њиховим грудима, док су Христов натпис приковали изнад Његове главе на четврти крак (Мт 27,37).

Пошто је распеће на крсту тешка казна, јер је поглед на осуђеника тешко утицао на пролазнике, то су војници на главе понеких осуђеника стављали маску неке животиње, најчешће главу магарца или коња. Да би Христа што више намучили а његове апостоле и поштоваоце што више заплашили, Њему су уместо маске на главу ставили трнов венац, који му је при сваком покрету задавао нове ране и болове. С обзиром да је извршење смртне казне распећем било остављено војницима, римски војници су ову процедуру врло ревносно спроводили и ни према коме нису имали обзира. Пошто је био обичај да пре распећа осуђеник буде мучен и злостављан, војници су и овај део казне применили на Христу.

Крст који је Христос од суднице до Голготе носио није био цео крст, већ само његов водоравни део за који су прикиване руке осуђеника. По римском закону усправни део крста је претходно морао бити учвршћен у земљу на месту распећа. Када је осуђеник доведен до места распећа, полаган је на земљу и његове руке су прикиване или везиване за водоравну пречку крста, па је онда он заједно са том пречком подизан и водоравна пречка је причвршћивана за усправну. Пошто се ове две пречке утврде, ноге би се везивале или прикивале за усправну пречку. Ако је уместо везивања вршено прикивање, смела су бити употребљена само четири гвоздена клина.

С обзиром да руке и ноге не могу да издрже тежину тела обешеног на крсту (јер би се ткиво поцепало, а клинови извукли), на усправни крак, испод струка осуђеника, прикивана је специјална дашчица, која се звала „Седиле“, која је на себи држала тежину тела. Овај део крста је невидљив, па се вероватно због тога не помиње у Новом завету, док римски историчари тврде да је ипак употребљаван. Дашчица која се слика испод Христових ногу, тзв. „Суппеданеум“, не помиње се ни у Новом завету нити у старим списима, али је ушла у хришћанску сликарску уметност. Римски историчари сматрају да ова дашчица није била потребна, пошто је осуђеник од земље био подигнут највише две стопе. Други разлог због кога осуђеници нису подизани више од две стопе је тај да би родбина и пријатељи, уколико желе, могли осуђенику из сунђера да дају да попије опијат који би им умртвио осећања, олакшао бол и убрзао смрт. У Јеванђељима се помиње да су и Христу понудили сунђер натопљен сирћетом, али је Он одбио (Мт 27,34 и Мк 15,36). Код Јевреја је постојао овај обичај да се осуђенику на крсту понуди опијат.

Што се тиче положаја дашчице испод Христових ногу, постоје две верзије: прва је да се у време Христове смрти, када се земља затресла, та дашчица искривила, а друга верзија каже да је Христос у тешким мукама својим ногама дашчицу искривио. Тумачење оваквог положаја дашчице је исто за обе верзије: десни крај дашчице, уперен према небу, показује пут душе покајаног, благоразумног разбојника у рај, док леви крај дашчице уперен доле, у земљу, показује пут душе непокајаног разбојника, који се придружио Христовим хулитељима у паклу.

Римски војници су осуђенике на крсну смрт распињали голе, а њихово одело су међусобно делили. То се десило и Христу, али је Његова Пресвета Мајка са своје главе скинула мараму и повезала је Њему око струка.

Раније сам поменуо да су осуђеници на крсну смрт о своме врату носили натпис своје кривице. Дашчица на којој је писало: „Исус Назарећанин Цар Јудејски“, а која је прикована на краку изнад Христове главе, није објављивала Његову кривицу. Јевреји су Христа оптужили за издају и побуну народа против државних власти, и то је требало да пише на дашчици Христовој, али је несрећни Пилат у својој иронији уместо казне на дашчицу ставио Христову титулу.

Најверодостојнији опис натписа изнад Христове главе налазимо код јеванђелисте Јована, јер је он био под Крстом и прочитао натпис. Његов натпис има четири речи: ИСУС НАЗАРЕЋАНИН ЦАР ЈУДЕЈСКИ (Јн 19,19), док је код Матеја, Марка и Луке краћи (Мт 27,37; Мк 15,26 и Лк 23, 38).

Натпис је био написан на три језика: арамејском, говорном језику земље, грчком, језику римског царства и латинском, званичном језику римске администрације.

Понекад се смрт могла убрзати тиме што би се осуђенику пребиле голени, па би он, због наглог губитка крви и појачаних болова, умро.

Пошто је тих дана био јеврејски празник Пасхе, војницима је наређено да осуђенима на крсну смрт олакшају муке тиме што ће им пребити голени, како би пре издахнули. Војници су то учинили десном и левом разбојнику, а када су дошли до Христа, видели су да је Он већ умро, па му нису пребили голени, већ му је један од војника копљем пробо између ребара, како би били сигурни да је умро (Јн 19,32-34). Тако се испунило старозаветно пророштво: „Кост Његова да се не преломи“ (2 Мој. 12,45). Распеће на крсту, као смртну казну, укинуо је први хришћански император, цар Константин (владао 306-337). Константин је поштовао Крст Христов, јер је пре сукоба са Максенцијем, у облаку на небу видео знак Крста на коме је писало ОВИМ ЋЕШ ПОБЕДИТИ. Тада је цар Константин наредио да се на његове барјаке стави знак Крста, и тиме је заиста однео победу над Максенцијем.

ДУХОВНИ ЗНАЧАЈ

КРСТА ХРИСТОВОГ

Свети Крст у Новом завету се помиње више пута, нарочито у Христовим речима Његовим следбеницима и у писању св. ап. Павла.

Христос је рекао ономе који жели да иде за њим: „Нека се одрекне себе, и узме крст свој и пође“ за Њим (Мт 10,38 и 16,24; Мк 8,34 и Лк 9,23 и 14,27). То значи да Христови следбеници морају бити спремни да жртвују свој физички живот за Христа, да би тиме заслужили духовно блаженство.

Одрећи се себе значи потпуно занемарити свој живот и овоземаљска уживања, без роптања примити све невоље и тешкоће које нам живот донесе (види: Мк 8,34-35).

Свети апостол Павле о Крсту Христовом каже да је он „саблазан за Јевреје, а безумље за Грке“ (1 Кор. 1,23; 2,2). Он жели да „Јеванђеље Крста проповеда ПРЕМУДРИМ РЕЧИМА, ДА НЕ ИЗГУБИ СИЛУ КРСТ ХРИСТОВ“ (1 Кор. 1,17). „Јер је ријеч о Крсту лудост онима који гину; а нама који се спасавамо сила Божја“ (1 Кор. 1,18).

Хришћани који су били одани јудаизму, захтевали су од св.ап. Павла да проповеда обрезање, на шта он није пристао, јер је сматрао да Крст губи своју спасоносну моћ ако се предност даје обрезању. Павлова једина хвала је Крст Исуса Христа (Гал. 6,14). Христос је „Крстом ујединио Јевреје и незнабошце“ (Еф. 2,16), јер су се обе ове групе ујединиле у Његовој осуди. Св. ап. Павле сматра да су они хришћани који проповедају да без обрезања нема спасења непријатељи Крста Христовог и лажни апостоли (Фил. 3,18). Казну за грех, коју је Бог преко Адама изрекао против рода људског, Христос је поништио својим распећем на Крсту (Кол. 2,14). Они који припадају Христу су своја „тела распели“, јер су, прихвативши хришћанско одрицање, савладали своје жеље и осећања. Кроз Крст Христов св.ап. Павле се „распео свету“ и „свет се распео“ њему (Гал. 6,14). Ова метафора представља потпуно одрицање. Свет је Крст на коме је жртвован св.ап. Павле.

Људи сваког дана живе у знаку Крста, јер увече када легну, поставе водоравну линију Крста, а када ујутру устану, преко водоравне повуку усправну линију Крста.

У знаку Крста умиремо, јер смо попут Христа положени водоравно у гроб, да бисмо у дан општег васкрсења опет, попут Христа, устали.

Крстом се крштавамо, крстимо и благосиљамо. Сваки пут када се прекрстимо, подсећамо се велике цене коју је Син Божји платио за нас да би нас избавио од греха и смрти. Знаком Крста, који православни хришћани стављају на себе, изражавамо основне истине наше свете православне вере: Свету Тројицу, Христово оваплоћење, највећу Христову заповест: „Љубите Господа Бога својега... свом мишљу својом... свом душом својом...свом снагом својом...и свим срцем својим“ (Мт 22,37). Знаком Крста који на себе стављамо, изражавамо своју оданост Господу Христу.

Свети Кирило Јерусалимски нам поручује: „Немојте се стидети да исповедате Распетога. Нека Крст буде ваш печат који чините са поносом на вашем челу, на вашим прсима и у свему: над хлебом који једете, над чашом коју пијете, при вашем доласку и одласку, пред спавање, када лежете и када устајете, када путујете и када се одмарате“.

ЗАШТО СУ ХРИШЋАНИ

ЗА СВОЈ СИМВОЛ

ИЗАБРАЛИ КРСТ ?

Бог је створио пужа и дао му слободу да се креће по влажној трави у пољу и по мокром лишћу у шуми, а када пуж примети непријатеља, он се одмах увлачи у своју љуштуру.

Бог је такође створио орла и дао му да буде господар планина и висина, и да својим снажним крилима савлађује олује и раздаљину, да би себи и свом потомству обезбедио храну.

Српски народ за свој символ није изабрао плашљивог пужа који у опасности бежи и крије се, већ господара планина и висина, неустрашивог и храброг орла.

Тако су хришћани за свој символ изабрали Крст Христов, на којем је наш Господ храбро примио крсну смрт и њоме нас ослободио ропства греху и смрти.
Протојереј-ставрофор Марко Б. ТодоровиЋ

[причалица]

dobro, ovo je kompletna priča, zaista...ja, ovako neobrazovana u religijskom smislu, sam to htela da kažem, pa sam to skockala u par rečenica. nadam se da je smisao isti.

[andromeda]

da li nosite krstice na lancicu oko vrata ?

[причалица]

ne uvek ga izgubim, pa mi krivo da se valja negde u blatu ....na zemlji, u prašini.
i baš mi je nelagodno zbog toga - zašto krst silazi sa mene?