Status :
Registrovan : Aug 2009
Lokacija : Beograd moj rodni grad
Poruke : 5,528
Re: Istorija srednjeg veka
Franačka država (VI – X vek)
Oblik vladavine koji je od 500. do 900. godine bio u Zapadnoj Evropi istoričari nazivaju germanskom monarhijom. Najznačajnija kraljevska dužnost u ovim kraljevstvima bila je predvođenje naroda u ratu. Osnovno kraljevsko ovlašćenje sadržano je u pravu da podigne svakog sposobnog čoveka pod oružje. Germanski kraljevi su imali izuzetno skučene poglede u odnosu na funkcije vlasti. Smatrali su da je njihova dužnost da predvode narod u ratu i sprovođenje običajnog prava. Njihovo jedino zanimanje van ovih bio je gomilanje zlata, srebra i dragulja, te uživanje u ženama i velikim količinama jela i pića.
U vreme njegovih sinova osvojena je Burgundija (534. godine) i dobijena od Ostrogota Provansa (536. g.), kao nagrada za pomoć u borbi protiv Vizantije. Završeno je pokoravanje Alamana i osvojena Tiringija. Bavarci su priznali vlast Franaka, a Saksi su se obavezali da plaćaju godišnji danak u visini od 500 krava.
Svaki merovinški kralj je uza sebe imao družinu zakletu da mu verno služi i ovaj odred se nazivao trust, dok su pripadnici odreda zvani antrustioni. Iz njihovih redova je najverovatnije imenovan grof koji je kralja predstavljao u gradovima ili grofovijama. poljoprivredna oblast s usitnjenom agrarnom ekonomijom. Učenost je bila retka, a pismenost izuzetak.
Franački manastiri su, u prvom redu, bili pribežište onima koji nisu bili spremni na nemiran život svog vremena. Sedmi vek je manastire zatekao bogate i moćne, ali gotovo lišene reda, kulture i verskog zanosa.
Posle Hlodoveha neprekidno postoji nekoliko oblasti Franačke države, jer je zemlja podeljena među njegovim sinovima. Hlodoveh je imao 4 sina, koji su međusobno podelili teritoriju, što se nastavilo sa dolaskom njihovih sinova na vlast, ali u vreme posle smrti Dagoberta (629-639) dolazi period «lenjih kraljeva», pod kojima stvarnu vlast drže majordomi, upravitelji dvorova i sada se već jasno diferenciraju tri zemlje. Stare franačke zemlje, s obe strane reke Rajne čine Austraziju, severna Galija je bila Neustrija, a nekadašnje Burgundsko kraljevstvo bilo je treća merovinška država. Neustrijom upravlja Hlotar I (511-561) koji pokušava da ograniči crkvene posede, ali ne uspeva u svojoj nameri da crkvi oduzme 1/3 poseda, zaplašen episkopskim pretnjama. Njega nasleđuje njegov sin Hilperik koji sprovodi u delo očeve namere, ne osvrćući se na crkvene proteste i pogrdne nazive koje su mu dodeljivali. Ženi se kćerkom vizigotskog kralja, Galesvintom, ali je ubrzo ubija i ženi svoju služavku Fredegundu. Pošto je sestra njegove prve žene, Brunhilda bila udata na austrazijski dvor za Hilperikovog brata Sigiberta, ona pokreće borbu protiv Fredegunde.
Za razliku od Neustrije, u Austraziji je dugo vremena opstalo primitivnije društveno uređenje, u kome još nisu bili izgubili svoj značaj sitni i srednji zemljoposednici, koji su se i dalje skupljali na Martovska polja i pružali oružani oslonac kraljevskoj vlasti u borbi protiv magnata. Burgundija je po svom socijalnom uređenju u mnogome podsećala na Austraziju.
587. godine austrazijski magnati sklopili su zaveru protiv Brunhilde i Hildeberta koji je zaključio ugovor za Guntramnom, kraljem Burgundije, koji se naziva Andeotski ugovor. Hildebert je sada stekao prevagu nad magnatima, a posle smrti Guntramna ujedinio je u svojim rukama Austraziju i Burgundiju.
Za vreme vladavine Hildebertovih sinova i unuka Brunhilda je faktički vladala obema kraljevstvima. U svojoj upornoj borbi protiv Fredegunde pretrpela je poraz zbog izdaje burgundske aristokratije. Ostarela kraljica je uhapšena, optužena za ubistvo 10 članova kraljevske kuće, vezana konjima za repove i rastrgnuta na komade 613. godine.
Posle ove pobede Hlotar II (613-629), sin Brunhilde i Hildeberta postao je vladar ponovo ujedinjene franačke države. On je izdao edikt koji je predviđao ozbiljne ustupke u korist zemljoposedničke aristokratije koja mu je uveliko pomogla u postizanju pobede. Ali iako je ujedinio zemlju, svaki od njena tri dela zadržao je samostalnost sa posebnim majordomom na čelu. Hlotara je nasledio njegov sin Dagobert (629-639) koji je prekršio očev edikt iz 614. godine; za njegove vlade izvršen je popis zemljišta kraljevskog fiska koji su poklonjeni crkvi i magnatima, i jedan deo te zemlje oduzet je i vraćen u fisk. On se mešao i u unutrašnje stvari Vizigota i Langobarda, zaključio večni mir s Vizantijom u cilju zajedničke borbe protiv podunavskih plemena. Posle njegove smrti nasleđuju ga sinovi, ali oni padaju pod uticaj majordoma. Obično je bilo po tri majordoma, po jedan za svaku kraljevinu. Kraljevi nisu bili nesposobni, ali su uglavnom na presto dolazili maloletni pa su u njihovo ime vladali regenti i plemstvo. Vođa plemstva koji bi se našao u ovoj situaciji uzimao je titulu majordoma ili vođe Franaka.
Majordom Austrazije Grimoald pokušao je 656. godine da proglasi za kralja svog sina, dok je, u otprilike isto vreme, neustrijski majordom Ebroin sjedinio u svojim rukama funkcije majordoma svih kraljevina Galije. U Burgundiji je protiv njega dignut ustanak, na čelu sa episkopom otenskim Leodegarijem. Iako je u početku morao da pobegne sa svog položaja Ebroin se ubrzo vratio i porazio svoje neprijatelje. Najsposobnija porodica je bila ona čiji je rodonačelnik Pipin Landenski. Njegov sin i unuk su pokušali da zbace merovinške kraljeve, ali nisu uspeli, ali je sin njegove ćerke Pipin Heristalski, majordom Austrazije, posle smrti Ebroina, pobedio u bici kod Tertrija, 687. godine neustrijskog majordoma Bertara i postao jedini majordom čitave kraljevine. On vodi uspešne ratove s Frizima, Alamanima i Bavarcima, potpuno ih potčinjavajući.
Kada je ovaj Pipin umro, njegova deca su bila maloletna, a plemstvo je stvorilo haos svojim međusobnim borbama. Neustrijci, predvođeni novoizabranim majordomom Raganfredom upadaju u Austraziju, gde je u ime Pipinovih unuka prigrabila vlast Pipinova udovica, koja je bila zatvorila Pipinovog vanbračnog sina Karla, ali je on pobegao iz tamnice. Karlo Martel (714-741) je uspeo da porazi sve svoje suparnike i postane dux Francorum, uprkos vojnoj pomoći koju je Neustrijcima i Frizima pružao Odon Akvitanski. Sada se on našao suočen sa tri problema; arapskom invazijom na Španiju koja je počela 711. i do 720. godine su oni već dospeli sve do južne Francuske. Zatim, na suprotnom kraju pobunili su se Saksonci. Treći problem je bio u tome što merovinško vojno ustrojstvo nije bilo prikladno za odbranu ni od jednog od ova dva neprijatelja. Mada su Franci u suštini bili pešadija, merovinški kraljevi, plemstvo i pratioci su se obično borili na konjima. Karlo je zato po uzoru na ove konjanike krenuo da stvara novu vojsku, što mu je olakšano pojavom stremena, koji je stvorio efikasnijeg konjanika. Međutim oprema je bila veoma skupa te je konjanik morao da bude čovek dovoljno bogat da može da kupi konja i oružje. Karlo je zato vrbovao sposobne ratnike, koji su se prethodno njemu zakleli na vernost i učinio ih vassi dominici-ma, tj. vazalima. Od crkve je zahtevao da beneficijume dodeljuje njegovim ljudima pod uslovom da njemu služe kao vojnici. Tako je zemlja formalno ostala crkvena, ali je u stvarnosti prešla pod Karlovu upravu. Odlučujuća bitka sa Arabljanima odigrala se kod Poatjea, 732. godine i arapska konjica je prvi put poražena, ovaj put od strane franačke pešadije. No ovim borba nije bila završena i traje sve do kraja Martelove vlasti. On do 737. godine na presto Franačke dovodi nekoliko beznačajnih Merovinga, a posle tog vremena više ne smatra za potrebno ni to da radi, jer je njegova vlast bila toliko ojačala.
Karla su nasledila njegova dva sina Pipin i Karloman (koji se šest godina kasnije povukao u manastir zbog neuspelog pokušaja reforme crkve i ostavio bratu vlast). Odmah po dolasku na vlast buknuo je niz ustanaka protiv novih majordoma. Braća su ugušila te ustanke, ali su radi učvršćivanja svog autoriteta ipak smatrala da je potrebno da postave kralja, te su 743. godine doveli na presto Hilderika III iz roda Merovinga.
Pipin (741-768) je dobro iskoristio snage koje je stvorio njegov otac. Proterao je muslimane preko Pirineja i prisilio bavarskog vojvodu da ga prizna kao vrhovnog gospodara. Njegovo najvažnije delo je reforma i reorganizacija franačke crkve koje je izvršio sa sv. Bonifacijem. U Austraziji i Neustriji je održano nekoliko sabora na kojima se težilo da se zavede red i propisi u crkvi. Zavedena je obaveza da arhiepiskopi godišnje moraju da održavaju nekoliko sabora u svojim oblastima, a episkopi u dijecezama.Uvedeno je i pravilo da sveštenici moraju da nose posebnu odeću i naređeno svim manastirima u Franačkoj da prihvate pravila sv. Benedikta. Ova pravila su nalagala da monasi moraju da provode duge sate u bogosluženju i fizičkom radu, ali i da čitaju i uče svaki dan. Monaški život se morao sprovoditi u zajednici sve do smrti monaha. Stalne episkopije osnovane su u Bavarskoj, Tiringiji i delovima Saksonije u kojima su vladali Franci.
Pipin je uskoro zatrebao papi kada su Langobardi počeli da šire svoju vlast po Italiji, težeći da je celu osvoje. Godine 751. osvojili su Ravenu, proteravši vizantijskog egzarha, što je bio jasan znak da će krenuti na Rim. Pipin je sada bio stigao do prekretnici u svom životu. Posle smrti kralja Teuderiha IV (720-737) njegov otac je ostavio prazan presto i vladao sam. Pipin je doveo na presto nekog kraljevog daljeg rođaka, ali je ovaj sistem dvovlašća postao besmislen. Dva Pipinova čoveka su 751. godine došla u Rim da pitaju papu Zaharija da li je prilično da jedan čovek kraljuje dok drugi vlada. Papa je iskoristio ovu priliku te je u novembru 751. godine Pipina krunisao i pomazao za kralja sv. Bonifacije. Hilderik i njegov sin su postriženi i zatvoreni u manastir. Dve godine kasnije papa Stefan II požalio se Pipinu na langobardskog kralja Aistulfa, a Langobardi su krenuli na Rim. Papa je prešao Alpe i sreo se sa Pipinom i molio ga na kolenima za pomoć, te mu je ovaj obećao pomoć. Rat nije naišao na odobravanje franačkog plemstva, te je tek 755. godine on upao u Italiju i prisilio kralja Aistulfa da moli za mir i da preda Ravenu za zaleđem papi. Pošto ovaj to nije ispunio po Pipinovom odlasku iz Italije i ujedno još napao Rim, Pipin se vratio sa vojskom i ponovo ga porazio 756. godine, te se pobrinuo da papa dobije Ravenu i ostale osvojene gradove, ne obazirući se na vizantijske proteste. Tri godine kasnije on je pobedio Arape i oduzeo im Narbonu, a posle dugotrajnih pohoda, od 760-768. godine pokorena je Akvitanija.
Pipina su nasledili Karlo (768-814) i Karloman (768-771) koji nikako nisu mogli da se dogovore oko vlasti. Srećna okolnost bila je Karlomanova smrt tri godine po dolasku na vlast. Karlo je bio ambiciozan, radoznao i oštrouman. Bio je ratnik, državnik i pokrovitelj naučnika, te je zato i dobio nadimak po kome je postao poznat u istoriji - Karlo Veliki (Charlemagne, Carolus Magnus). Već godinu dana po njihovom dolasku na vlast izbio je ustanak u Akvitaniji, ali je Karloman odbio da pomogne svom bratu, pravdajući se da ustanak nije zahvatio oblasti koje njemu lično pripadaju. Karlo je sam ugušio ustanak i na nagovor svoje majke Bertrade oženio se kćerkom langobardskog kralja Deziderija – Dezideratom. Kada je Karloman umro 771. godine njegovi vazali su prišli Karlu, te se on rastavio od Deziderate i kada je papa Hadrijan I zamolio za pomoć protiv Langobarda, on je 772. godine prošao kroz JZ Saksoniju, stigao do reke Vezer i pokorio mesne glavare i već 773. godine upao je u Italiju, opseo i zauzeo langobardsku prestonicu Paviju, oterao kralja svog bivšeg tasta u manastir i uzeo krunu za sebe. Čim se on sa svojom vojskom udaljio, Deziderijev sin Adalgiz je, sa langobardskim vojvodama, digao ustanak i sklopljena je koalicija sa Bavarcima, Avarima i Vizantijom. Karlo se ponovo vratio u Italiju, potukao Langobarde i bacio se na Bavarsku koja je takođe uspešno kažnjena. 780. godine krunisao je svog sina Pipina za kralja Italije, ali je vlast ostala u njegovim rukama. Dok je Karlo bio u Italiji u Saksoniji je izbila pobuna, te je on 775. godine ponovo pokorio, ali ne u potpunosti. 777. godine, posle sabora u Padebornu, saksonska aristokratija položila je zakletvu na vernost Karlu i primila hrišćanstvo u zamenu za neke posede u Saksoniji. Već sledeće godine buknuo je niz ustanaka na čije čelo se stavio Vidukind. Saksima se pridružio i deo Friza Devet godina kasnije, četiri nakon konačnog pokorenja Saksonije, 784. godine Karlo je poveo vojsku na sever i istok i potčinio sebi ostatak zemlje, pobedom kod Verdena, kada je pobijeno oko 4500 talaca. Sledeće godine, 785. Vidukind se predao i pokrstio. Već dve godine kasnije, Karo je 787. zaratio sa Bavarskom i zbacio vojvodu, a Bavarsku podelio na grofovije. Posle toga, 789. godine zaratio je sa slovenskim plemenom Lužičana i naterao ih da priznaju njegovu vlast. 791. godine zaratio je sa Avarima i potisnuo ih u dolinu Dunava do 796. godine posle još dva pohoda (tada je uništio avarski centralni tabor, okružen sa 9 koncentričnih krugova utvrđenja, tkzv. RING), da bi ih njegov sin Pipin proterao i iz Karantanije, posle niza pohoda. Iste godine kada je zaratio u Bavarskoj, ratovao je i na drugom kraju države, protiv Španije, ali bez većih uspeha. Tek posle brojnih pohoda, 796. godine, uspeo je da osvoji sever Španije, koji je nazvan Marka Barselona.
Ovolikom teritorijom je bilo teško i upravljati, posle osvajanja. Grofovi su upravljali mirnim delovima kraljevstva u unutrašnjosti. Pograničnim oblastima upravljali su markgrofovi, a iznad ovih činovnika nalazio se mali broj kraljevih pomoćnika koji su vodili računa o njegovim interesima. Karlo je stvorio posebne činovnike koji su se zvali missi dominici. Dva čoveka, prelat i plemić, bili bi poslati da istraže prilike u nekom delu kraljevstva i prenesu kraljevske naredbe grofu.
800. godine Karlo je pozvan u Rim da bi izbavio papu Lava III od njegovih neprijatelja iz redova lokalne aristokratije. Na Božić je zahvalni pontifik pristupio kralju dok je ovaj ustajao posle molitve i proglasio ga za cara, stavivši mu krunu na glavu. Nije sigurno čija je zamisao bila, postoje argumenti i za i protiv i jedne i druge teorije.
Karlo je na svom dvoru okupio oko sebe desetak učenih ljudi iz čitave Evrope. Sam vladar je bio predani učenik, savladavši, kako kažu, i latinski i grčki.
Karla Velikog nasledio je njegov sin Ludvig (814-840) koji je zbog svog pokroviteljstva nad crkvom dobio nadimak Pobožni. Za vreme njegove vlade izvršeno je pokoravanje Bretanje i nekoliko pohoda protiv Slovena s one strane Labe. Na početku njegove vladavine zapaženo je izvesno jačanje centralne vlasti, koja je krajem vlade Karla Velikog počeka da opada. Ugušen je pokušaj nekim magnata da otcepe Italiju od carstva. Proces feudalizacije postizao je sve veće uspehe pa je tako već 817. godine carstvo podeljeno na upravu između Ludvigovih sinova. Pipin je dobio akvitanske zemlje, Ludvig Bavarsku sa susednim markama, dok je najstariji Lotar postao naslednik i savladar svog oca, a ostala braća su bila dužna da mu se pokoravaju. Ova podela izazvala je jaku opoziciju od strane mesnih magnata. U vezi s tim izvršena je 833. godine nova podela carstva, te je sada Lotaru pripala samo titula. Kao izgovor za ovu podelu poslužilo je to što je Ludvig stariji dobio još jednog sina, Karla (kasnije poznatog kao Karlo Ćelavi). Magnati su posle ovoga ustali protiv cara i njegovog najstarijeg sina i oružjem ih naterali da se odreknu prestola. Ludvig se uskoro vratio na tron, ali je sve do smrti morao da se bori oko vlasti sa svojim sinovima.
Posle njegove smrti Lotar se borio da mu braća, Ludvig Nemački i Karlo Ćelavi priznaju pokornost, ali je naišao na otpor kod obojice. Njegova pozicija je postala kritična kada su se dva brata ujedinila 842. godine i potpisali strazburšku zakletvu koja je ostala sačuvana do danas. Braća su se uskoro izmirila i po Verdenskom ugovoru iz 843. godine franačka je država podeljena na tri dela. Karlo Ćelavi je dobio posede zapadno od Rajne, oblasti istočno od nje dobio je Ludvig Nemački, a Italija i dug pojas zemalja od ušća Rajne do ušća Rone pripali su Lotaru, koji je zadržao i titulu cara.
Poslednji među Karolinzima koji je za izvesno vreme uspostavio jedinstvo carstva bio je Karlo Debeli (880-887), ali je njega svrgla skupština aristokratije. Na kraju krajeva, umesto jedne franačke države obrazovalo se 7 država, sa izbornom kraljevskom vlašću.
Život nije samo topla plima.
I kada te nema - treba da te ima...