Moja poezija i proza ...

[Пркос]

Posegni za nebom,pogledaj svod
izadi na cistinu,pojiliste duse
odredi putanju kojom ces poci
nedaj da ti kasape zenicu iz oka
ne daj da ti sruse palatu duse.

Pogledom odagnaj svaki zamajac
kojim li se drznu da te oskrnave
pogledom u svod,stavi barikade
za one sto ruse,tvoje ideale.

Budi neimar sopstvenog trenutka
da vecnost te pamti kao pravog borca
sa nebeskim svodom,put ces ti svoj naci
do sebe u srcu zivotnoga dvorca.
Ja

[Lady Shiva]

MEĐED

- posvećeno Timotiju Tredvelu -


Kavez je veliki, otprilike, dvadesetak kvadrata. Sa tri strane, bočnih i prednje, okružen metalnim rešetkama, a zadnjom naslonjen na kameni zid, on zapravo predstavlja ograđen šanac. Na gornjem, krovnom delu – parče neba i delići pokidane zavese od nekadašnje gusto ispreplitane čelične mreže.
Kavez kao kavez – nimalo bolji ili gori od ostalih: betonska podloga, prljavi ispust za vodu, udubljenje u zidu u koje se medved može delimično ugurati za vreme obilnih kiša ili hladnoće. Velika gvozdena alka, nalik zarđalom zvekiru, nabijena u kamen na sredini kaveza i za nju okačen lanac, koji je obmotan oko medveđeg vrata. Lanac omogućava medvedu da kruži šest metara u prečniku, pomerajući se kao kazaljka na satu. On je navikao na to ograničeno kruženje i odavno – ima tome desetak godina – shvatio da se, odakle god da krene, uvek vraća na isto mesto. Ponekad oseti nepodnošljivo, strahovito bučanje u glavi i tada se, trčeći u krug, propinje u vis. Jedino svetlo dopire odozgo, iz komada plavetnila. Medvedu to liči na nešto, što je nekada, negde, već video. Isprva tuli, a zatim brunda. Može čuti lepljivi zvuk sopstvene pljuvačke i njuši miris koji luče njegove žlezde, podstaknute neobjašnjivim osećanjem nemoći.
Duboka je tama pored ivica rešetaka, još dublja iza potpornog zida. Ponekad medved šapom uspe da smakne guštera koji skakuće po kamenu. Povremeno mu teritoriju naruši drski pacov u potrazi za ostacima hrane. U poslednje vreme, ostataka je sve više. Plesnivi hleb, ubačen u ispust za vodu, i pomešan sa fekalijama, ne predstavlja privlačan zalogaj ni za alavog glodara.
Pre nego što je došao ovde, medved je celu večnost plesao po vrelom ugljevlju, ne čuvši nikakvu drugu muziku ili ritam, osim paničnog čekićanja svog srca. Sada nema nikog, ko bi ga nagonio na ples. Čuvar, koji ulazi u kavez, donosi hranu i povremeno gunđa, jadajući se na strahote ljudskog života, liči mu na njega samog. Miriše na trulo šumsko lišće. Taj miris je samo nagoveštaj već zaboravljenih mirisa divljine, ali je urezan u medvedovo pamćenje. Inače, njegov svet sačinjen je od mora mirisa; ni jedno drugo čulo nije razvijeno do tog savršenstva; ništa nije jasnije od golicanja vazduha po sluzokoži nozdrva... Medved ga oseti kao električni impuls, blagi udar što celo njegovo biće učini velikim strujnim kolom; telo mu se iznova puni nevidljivom materijom, koja je njegov pogon, snaga i energija promenljivog intenziteta.
Iako poznaje svog dvonogog hranioca, medveda zbunjuje ono drugo, bezmirisno biće, koje se šunja iza čuvara. Hoda istim korakom kao čovek, ali menja veličinu – sad je kraće, sad duže – i, u smiraj sunčanog dana puzi po kamenom zidu poput džinovskog guštera. Ta velika, crna, nepoznata životinja, prikrada se i menja oblike, preteći da će medveda usisati u svoje crnilo. Pritaji se u nekom uglu, pa nenadano poskoči medvedu iza leđa. Čas je grubi crtež na kamenu, čas krupna, neuhvatljiva, crna ptica. Medved ne zna poreklo neobičnog, hladnog predatora. Samo oseća da su zmijoliki obrisi i čuvar nekako povezani.
Ovaj medved ne voli tamu, niti promenljivost oblika. Pokreti došljaka, to nepodnošljivo tiho puzanje, preletanje sa zida na beton i obrnuto, obmanjuju njegovo oko. Medved se brani režanjem i kandžama, i svaki put pod šapama oseti samo hladnoću i prazninu. Rado bi ščepao tog nametljivca a tada bi ga smrvio... razderao... kandžama, zubima... Zgnječio telom, prsima, celim bićem.
Katkad se čovek-čuvar nasmeši, pa medved svojim sitnim, crvenim očima primeti da se na tom licu nešto promenilo; osmeh, doduše, više liči na ožiljak, izrezbaren nožem, ali je znak... Znak da će čuvar zavući ruku u džep, reći – E, međede, jado jedna! – i izvaditi kocku šećera ili bombonu, vlažnu i natopljenu ljudskim znojem, i baciti je medvedu.
Životinja ne razume šta dvonogi govori, ali joj je ritam izgovorenih reči poznat i umirujući. Pa ipak, ona ne voli svog hranioca. Nije joj ni do slatkiša, ali kad čovek želi da ona jede, ona tako i čini. Pametan je taj mrki medved, onoliko koliko to njegova sorta dopušta. Posle se prući na beton, pretvarajući se da spava i oprezno žmirkajući ispod oka, dok čuvar na brzinu i na pristojnoj udaljenosti, ubacuje komade bajatog hleba u ispust. Ništavilo je stalno tu – u jednom trenutku ptičurina, u drugom gmaz. Leprša mu u njušku, zavlači mu se pod šape, proždire... a da medved nije proždran. Katkad šapuće. Ružni su to zvukovi; zbog njih medvedu buči u glavi. On čulji uho, iščekuje neki umirujući glas i, ujedno, vreba priliku da zgrabi neprijatelja. Ali, ne može ga se ni otresti, niti zgrabiti. Crni obris neprekidno tabana za čovekom, stremeći da se sa njim sjedini. Kako se medvedu čini, čuvar je zbog toga – i ni zbog čega drugog – jači i veći od njega samog. Zastrašujuć. Gotovo veličanstven. Sa produženom, metalnom rukom, koja medveda udara gde stigne - nadmoćan. Čovek to čini kada hoće da ga natera da se povuče u svoju rupu na zidu; povremeno, čak, iz obesti ili zabave, da zasmeje navijače iz publike.
Kada čuvar ode, nestane i crna mrlja. Prateći njegov korak, otpuzi sa zidova i za sobom ne ostavi ništa. Čak ni miris.

Groteskni obrisi zaviruju u medvedov životni prostor. Njihovi prsti sviraju po rešetkama, lica su im priljubljena uz ivice kaveza. Imaju udove kao medvedi, ponekad se kreću kao medvedi – mašu glavama, njišu se levo-desno, ali vonjaju drugačije. Gledaju ga stotinama svetlucavih očiju, premeravaju ga, procenjuju... Te oči liče na zvezde, okačene o delić svoda iznad šanca. Ali, samo oči... Sve ostalo medveda podseća na nešto, nekad i sad, neprijateljsko i strano... Nigde da se sakrije od tih nametljivih, ispitivačkih pogleda.
Oni nešto očekuju od njega. Traže... Ne udaraju ali ipak deluju preteći.
Misli i zaključci ne postoje u medveđoj glavi – samo kratki impulsi, koji varniče u mozgu poput jalovih iskri. Počinje da pleše: težinu prebacuje s noge na nogu, pokušavajući da prati dobovanje u grudima. Skakuće dok mu ne dosadi, ili dok na njega ne padne kiša jestivih otpadaka. Tada je medved skoro zahvalan i skoro smiren.

Kada zacrni nebo iznad kaveza, medved opet vidi obrise. Zaklanjaju Mesečevo lice. Kad nema mesečine, oni su tek nejasne mrlje. Tamno na tamnom. Vetar nosi poruku pravo u njegove nozdrve i šapuće mu ko su, zapavo, ti plesači u mraku: samo ljudi... Samo čudovišta na dve noge. Ne daju mu da spava, viču, gađaju ga praznim limenkama (koje tako prijatno zveče kad padnu na beton, ali nemaju nikakvog važnijeg značaja za medveda), tuširaju ga svojom smrdljivom mokraćom... Medvedu mirisi kazuju: to su oni isti, što su ga nekada davno terali da pleše, isti koji na njega danonoćno motre, oni što su odveli mečku iz njegovog kaveza... Ljudi... Lanci... Lanci... Ljudi. Bljeskovi sećanja popunjavaju šupljine medveđe memorije, jezive davnašnje slike smenjuju se sa mirisima skoro odvedene ženke, bez koje 'dom' više nije isti.
Uspravlja se na zadnje šape i pokazuje se tim senkama u punoj veličini – skoro dva metra dugačak i punih sto pedeset kilograma težak. To ne čini iz ljutnje, već kako bi upozorio uljeze da mu ne zaklanjaju parče neba i ne uzurpiraju njegovu teritoriju. Brunda, urla, trči svojom polukružnom trasom, pokušavajući da, težinom tela, iščupa alku iz kamena.
Rešetkasta vrata, koja dele kavez od spoljnog sveta, uz škripu se otvaraju. Međede, ej, međede, smiri se! – čuje iza svojih leđa glas i nozdrve mu se pune poznatim mirisima: trulež lišća, kiselkasti smrad čovekovog urina, zadah znoja i alkohola... Čovek je nesiguran na nogama, ljulja se u hodu, poput ranjenog medveda – levo-desno – i nešto mrsi sebi u bradu, mlatarajući gvozdenom šipkom. Ljut je, pijan... i ko zna šta sve se mota po njegovoj glavi... Ali crne mrlje nema. Medved jasno vidi: dvonogi je sam i malen. Manji nego ikad. Spor kao pacov. Slab kao mladi gačac, koji se onomad stropoštao sa krošnje iznad kaveza.
U medveda jurca neka bezimena sila. Tetive mu se zatežu; oseća kako mišići bubre u naletu snage. Pruža šapu i kandžama, kao kad se poigrava zelembaćem, kači čovekovu nogu.
Onog trenutka kada je ispustio šipku i pao na beton, čoveka je izdao razum. Pantalone mu se, iste sekunde, natapaju mešavinom mokraće i izmeta. Bol u nozi ne stiže da registruje kao bol; to je samo udarac – vrišti mu u mozgu, dok rukom pokušava da obuhvati stopalo. Pod jagodicama prstiju oseća krzno, a šaku mu obavija toplina medveđeg daha. Sve što je ostalo od njegovog života, osim osnovnih funkcija, beži u najzabačenije i najmračnije ćoškove svesti.
Svojim čeljustima medved vuče čovekovu nogu. Iako mu nedostaju očnjaci, koje su mu ljudi iščupali dok je bio mladunče, njegova vilica bez mnogo napora drobi krte kosti. Ljudsko biće lako je kao perce, pogodno da se zavrti u krug, i pruža izobilje zanimljivih mirisa. Može se vući po betonu, bacati kao krpena lutka, a kloparanje glave, dok udara po rešetkama, liči medvedu na kotrljanje prazne limenke. Cap-cap... tako zvuče kandže kada se zariju u butinu... Još jedno cap-cap, i čovekovo lice pretvara se u kašu. Očna jabučica, poput krupnog i sjajnog klikera, curi niz krvavi obraz. Noge su mu smrskane i klize po betonu kao pipci mrtve hobotnice. Ali, čovek je još živ i pokušava, poslednjim trunkama snage (bezglasno, jer mu jezik visi kao komad živinske džigerice) da mlatara rukama. Medved ne može odoleti toj hrpi mesa koja se batrga pod njim i čini poslednji potez: leže celom težinom preko čovekovog tela, osluškujući, s čuđenjem i, ujedno, likovanjem, kako pod njim puca krletka od rebara.

Kada je sve gotovo, povlači se u nišu u zidu. Tamo čeka hoće li se čuvar pridići sa zemlje i kazniti ga udarcima, ili, možda, počastiti kockom šećera.
Čekajući minutima ili satima, nemerljivim ljudskim poimanjem vremena, pada u san, u kome sanja kako pleše na vrelom ugljevlju

[Пркос]

STO SE MISLI MOJE ROJE…….
Svanuce jutra,odlazi tama
Misli se roje ko usred dana
Kao pri ulasku pod okrilje hrama
Pitam I gledam jesam li sama
Jesam li jos ziva,sto krv mi jos vrela
Kaze da sam ziva,ko da nisam mrela
A snovi su teski ko kamena stena
Jesam li vihor ili sam zena
Pred vrata hrama bolom dovedena.
U svakom znaku pad mi je slovo
I znak sa neba tezak ko olovo
Kraj neke cesme presahle zedna,
Stojm I razmisljam ,jesam li jedna
Ili me ima komada puno
Svuda po dusi bez krvi I mesa
Izmakli ,po strani gledaju me tupo
Sablazno I bledo I bez usne smeska.
Onda kada nista vise moje nije
Ni san ni java nit rec sto se krije
Uspomene navirace,boze,lako li je
Secanjem oziveti sve sto mi je
Kroz snove dolazilo,jutrom odlazilo
Mislju me vodilo,zivotom kosilo
Skrusenu od ocaja,hramu dovodilo.
JA

[Пркос]

Ti sto puzis i bljujes rec krvavu
iz crnih slutnji ,korenja i znoja
hoce li ti ,dusi ,jutarnja rosa,biti
samo kap, uzeta iz mora
.Krv da svoju speres i svoj jezik zuci
sto ga pruzas meni,kamenoj steni
pukotina mozda samo me zaboli
odahni,sedni,okreni se ka meni.
Mozda ti se utroba,umiri i stane,
prestane da vapi presahla od zedji
ne puzi,ne gmizi,podigni svoj pogled
ostavi za sobom trag krvave zveri.JA[/]

[Bisernica]

Čini mi se da nema kraja,a početku se već ni početak ne pamti
ovom čekanju na onaj mali,ali sasvim jasan i siguran znak,da je došao
kraj onom što je uvek izgledalo da kraja nema - čekanju ....i da počinje
ono,što mi se uvek činilo da ne može biti....I kada se desi,zbunjena i
preplašena kakva sam uvek bila (...da nešto ne pokvarim...),oklevam i
pipam oko sebe kao slepa,...tražim put i izlaz,bezglasno izgovaram
neispunjene želje.....

Doći će NEKO nevidljiv i nečujan,uzet će me pod ruku,a neću ni osetiti
i izvući će me iz sumračne *gužve*,u kojoj se od kako znam za sebe
neprestano gubim i tražim......
A možda će biti i da neće doći....i ništa se neće dogoditi...i sve je samo
jedan od onih stalnih,večnih snova koji se ne ostvaruju,a ne prestaju da prate ?!
A možda....možda si taj neko baš TI ....mora da jesi ...čim Volim te....

[Bisernica]

Prelepo zvuči muzika Tvojih *glasova* koja se razliva jutrom
i ja poželim biti jesen...i jesam tada jesen.
Vrtim se kao list na vetru uz muziku koja poziva na razigranost,
uživam u ritmu i *kotrljam* se kao kesten,dok mi se ne zavrti u glavi...
I mirišem na mandarine koje dolaze iz zemlje mog porekla

Prelepo zvuči muzika Tvojih dolazaka i ja poželim biti jesen....
....i kadkad sam kao kiša....koja prati tvoje korake.....
i volim kapnuti *kap* ljubavi na tvoje lice,volim kada Te
učinim posebnim,volim jer si jedini koji mi mami *suze*....
....a ne znam da li pustiš slobodno da ti dažd prekrije lice ?!
Svejedno si mi drag.....
Prelepo zvuči Tvoja muzika uz koju volim biti *zlatna* jesen....
i uvek jesam.....odlaskom Tvojim u meni ostaje samo.....zima !

[Bisernica]

Ne znam da li se sećaš,i koliko ti je to važno,ali ja se sećam....
Nisam ti nikad rekla da ne volim praznike.....tada me sustignu sećanja,mnoga....
*Pričali* smo dugo te noći...ili su možda drugi *pričali* za nas...nije ni važno sad u ovom trenutku.
Bila je zimska kao i ova koja se polako približava,a ja se pitam koliko će me još sećanja posetiti,i koliko osećanja probuditi....
*Govorio* si mi kako na ovom svetu nema mesta za nas...,da smo tako isti ,a opet tako različiti,da si ti niko,a ja neko i....znam da si tada još postavio barijeru izmedju nas.Da li je to bilo zbog drugih ili zbog mene,da li možda strah od blizine ,kako god da je ...ona i dalje stoji izmedju nas,i pada tamo gde se ne može sa sigurnošću reći da je pala ....ta koja stoji baš izmedju nas.
*Govorio* si mi te noći da ni vreme nije na našoj strani,da ćemo se sresti možda ,u nekom drugom životu...trećem možda.....ma ko zna,govorio si....
Ja sam slušala, mislila i razmišljala.....nadala se možda ....možda verovala da Ti možeš biti,da u Tebi mogu naći mog *Malog* Princa.
Otišao si .....s *burom*.

Zatvorila sam oči....i odlučila se na igru da ne bih pustila suze,koje su me gušile.Zavrtela sam globus,( na kojem ima tako malo mesta za nas),i tako zatvorenih očiju spustila prst,zaustavljajući ga.Mora negde imati neko mesto za nas !
Tu ispod mog prsta bio je (ne)postojeći otok....malo mesta za nas.Odlučila sam tada ,uzet ću Te za ruku i povesti....na putovanje života.
Znam ....Ti se možda smeješ dok čitaš(ako čitaš),a ja vidim dok ovo pišem da zvuči bajkovito i više san nego java,mašta je nepresušna....ipak.....ja ću pokušati !!!
Sve je moguće ako se jako želi.Rekli su mi jednom da se ceo kosmos pokrene da nam se želja ostvari,samo ako se jako želi.....a ja želim i ništa osim te želje nemam izgubiti....zato je ljubomorno čuvam,i od Tebe čak
Ja sam u životu uvek spremna na nove izazove ......A Ti ?!
Nadam se da ćeš ipak biti moj *Mali* Princ....do tada mi ostaje sećanje na tu noć
našeg *razgovora*....u kojoj su drugi govorili za nas .

[Пркос]

Mozda ti je vreme samo igranka sekundi i minuta,dok sati nemo i izgubljenog pogleda posmatraju ples dana koji se polako udaljavaju od tebe,mene, NAS...mozda nikada i nismo bili NAS...mozda sam bila ja...miljama udaljena..ususkana u iluziju NAS...kako ni slutila nisam da minuti,sekunde i cas nije NAS vremenski sat...vec zanos zvan Ja....kakva ironija...a ti si mi ga poklonio na dar...secas se...bila je to topla avgustovska noc....jedanaesti dan...boze ...kao da je sve to bio san....moj san...nedosanjan san....

[Bisernica]

OLUJA

Uz plač kiše i jecanje vjetra,
dok more se o stijenje lomi u pjeni
čujem oluju da vapije tiho
,tiho me zovu glasovi njeni.

Vanka ću izici,tiho u noći,
i neću bit' čovjek,tek sjena neka.
tiho,tiho k'o avet ću kročit',
u zagrljaj primit' oluja me čeka.

I popet ću se na onu stijenu
što stenje pod udarcem vala i kiše,
s one stijene ja ću skočit',
i nitko me neće vidjeti više.

U zagrljaj ću valima pasti,
luda od boli,mlaz ću vode ljubit'.
Leći ću u krilo velikom valu,
a on će me u stijenu bacit' i ubit'.

I ako moje tijelo mrtvo
iskrca barka u tvojoj luci,
nedaj da ljudi nadamnom plaču,
već me u more opet odvuci...




napisano jednom Predragu,davno jednom,prije svitanja....R1

[Bisernica]

Grmljavina....uvek kada oblaci sakriju dijamantne zvezde,
a olujni vetar uzburka morske *suze*......možda noćas podignem
bela jedra na jarbolu *karake*...za tebe...da umiriš zlosutne noćne
demone,kojima su tama i smrt poslednje istine.....
Možda na njima prepoznaš puteve skrivene,i konačno zaploviš prema
svetioniku *slobode*.Neka ovaj brod mojih želja nikad ne potone...
neka u tvojoj *luci* nadje utočište.....kad oblaci sakriju dijamantne
zvezde,.....i kada se utišaju sve grmljavine,....neka se njiše na
*suzama* morskim,u tihoj čeznji koja nosi najlepšu reč.......

[Bisernica]

Umorna sam od pogrešnih omekšivača na izbledelim majicama i zaboravljanja telefonskih brojeva najdražih osoba....ima li to više ikakvog smisla,u ovim godinama biti zabludela u svet imaginarnih snova...zaljubljena u sve što nosi njegov predznak i zaneseno opijena onim što nema ni obličja ni glasa....u ovim godinama....Rev ne budali...
Opet nekako volim svojih ovoliko godina. U komadu. I detinjstvo ostavljeno u njima. Sa šarenim perlama na mojim rukama .Uspela sam sačuvati malo tog deteta ...u sebi...
Ha....uspela si ga sačuvati....,ma daj ,stara ,ne peglaj samoj sebi...pa ti nikad nisi ni pokušala odrasti...nije ti padalo na pamet....sebičnjakinjo,plašiš se i uvek si se plašila bola koji izazivaju sukobi u tom procesu sazrevanja....zato nisi ni pokušala.Da jesi možda ne bi sad u ove sate razglabala o nekim iluzijam,a ,koje će valjda samo to i ostati,ako već nisu i to prestale biti.....
Odrastanje je uvek volelo voditi sukobe. I igrati se skrivača po livadama ostavljenih stvarnosti. Ne trebaju mi ozbiljni razgovori da bih bila dovoljno dobra za ovaj svet. Ja imam svoj. I baš su mi dragi odnosi u njemu. I ljubičaste zvezde koje poseduje ....i bezbolni poljupci. Moj svet ima tisuću hiljada stabala nespola u rano proleće.(ne znate sta su nespole?...nije vazno,slatko je ...voće )....aha...i zato što je slatko,ti ne bi znala prestati,a znaš koliko puta je bilo dovoljno samo još jednu više i napraviti problem.A koliko puta ti je rečeno da se ne smije ?! Da....ali zabranjeno ,pa još voće...da li bi ti opaka,koja me progoniš svojim stalnim i teškim moralisanjem,mogla odoleti ?! Ha....znam da ne bi,samo se praviš ...i umišljaš da si nešto više i bolje od mene,koja se eto ne mogu i neću odvojiti od slatke nespole....i tačka. I jos toliko kolača moje none(bake). U mom svetu ima ljubavi koje se ne boje držati za ruke. I puno toga ima moj svet....i krila ima moj svet,i u njemu mogu leteti kuda god hoću....i ne moram paziti na oluje i vetrove,jer u mom svetu ja ih stvaram i umirujem...
Zašto nikada nisi naučio sanjati o letu ?! Ja sam svoje snove već odavno obojila drugim bojama. A one poklonjene sam istrošila.
Mogu ti samo pričati o moru i nedefinisanosti zapeloj u mojoj kosi. Negde izmedju peska i soli....Zima nije prošla i možda nećeš shvatiti. Možda ćeš poželeti planinske pahulje snega.....opet.... one koje mi donose hladnoću i nemire....Ne volim zimu,januar još manje...Kažu da je bila gadna bura tog dana kada sam objavila da sam stigla....iako me nisu pitali da li želim doći.Možda mi se dopao grad i more...i taj vetar koji miluje....mene....hladan je za druge.
Ja ti mogu samo pričati. O toplini i lepršavim haljinama.koje odolevaju naletima neskrivenih pogleda,i ne odolevaju muzici tog ludog vetra .... Da poželis plesati kada *dodjem*.
Možda ćes jednom otkloniti nedefinisanost i zalupiti vrata emocionalnom neredu u ormaru tvoje sobe. Možda ćeš poželeti pevušiti ljubavne pesme. Oprosti ali sada ti mogu samo pričati.....nepovezane priče noćnih razmišljanja,kada ostanem sama i prepustim se snovima ....bez pokrića,još uvek....ali ja verujem u njih.
Molim te sanjaj ponekad,
ako budes trčao livadama i budu padale latice sa krošanja stabala i mirisale neobične topline izmedju jos neprocvalih cvetova. Naći ćeš me. Tu sam oduvek bežala od ozbiljnosti. I čekala nekoga da me uzme,.. za ruku.
Opet nekako ipak volim svojih ovoliko godina. U komadu. Možda i svoje drugačije priče od onih koje sam nekad pričala. .....za laku noć..... možda.....
Već sam par meseci u nedostatku poznatih mesta i uspomena koje su me pozdravljale na Stradunu prije jutarnjih kafa.
Dugo se privikavam na odsutnost njegovoga glasa. Ne volim duga predavanja i rupe u rasporedu. Ne volim neprekidne kiše, komplikovane izlaske i pretrpane vozove. Ne volim boli koje me slede po ulicama.....i pored reke....
Radujem se kratkom povratku. Osećaje ću pretrpati u kofer, i sve tuge.
Vratiti ću se u Dubrovnik sretna. Sa daškom Dubrovnika i osmesima svih dragih ljudi koje ću videti......možda je i ovo bilo zbog odlazaka.....ili dolazaka,tamo....negde gde mogu lako dotaknuti *tišine* mojih nekadašnjih priča ,za laku noć...... Rev...znaš li šta hoćeš ?!

[Bisernica]

Ovih dana vreme nekako brzo prolazi,
a mi zarobljeni u njemu vučemo za sobom neskinute terete oblačnih dana
Ja već dugo bez svoga nisam pila kafu ni plesala na neke sretnije ritmove.
Stoji kraj mene i guta sva moja neslaganja i poricanja.
Kako se onda mogu okrenuti i otići.
U nešto novo. Ne bolje, samo drugačije.
Ovde sam ostala slušajući priče o nepoznatim mestima i nekim velikim ljubavima.
O gradovima koji su mirisali na more i danima nekim toplim.
Ja samo želim prekinuti ovu destrukciju i vratiti osmehe na police ormara.
Da ih nadjem uredno posložene ujutro kada se probudim
Kao da su sve misli zapele u granama borova odlučile uticati na razum.
Nije to nekada loše.
Sanjari su osobe koje stvarnost ulepšavaju kistovima, bojom zvezdane prašine.
Iluminatori nade. Slikari šarenila.
Oduvek se trude početke ugurati u krugove, zaspale nadomak svojih srca.
Njihove ljubavi trče u visokim potpeticama, u haljinama sa šarenim uzorkom.
I nikada se ne okreću za momcima koji zvižde na ulicama.
Sanjari su sretni...
Oni imaju nebo na svome dlanu, i zvezde u očima.
Vole svojim srcem i sanjaju svojim osećanjima.....
* osmesi u torbi, nade na obrazima, pesme u džepovima*

pokušaj me nacrtati negde duboko u svojim mislima...samo to želim....

[sani]

spavaj Ljubavi moja.
A kako..da te razbijem od ocaja
od tuge
sto spavas..kada se spavati ne moze!?
ali..spavaj.
Ljubavi moja.
Spavaj..i ustani
budi ziv
za mene

[sani]

nemoj Ljubavi
nemoj.
Nemoj nista da znas,
nista da shvatis,
nazvacu te ljubavi..
smislicu kako..
bezi od mene krpice..
bezi od mene'
kakogod da se zoves.
ludo jedna ljudska
Bezi!

[sani]

U vazduhu nesto nedostaje
i ja se gusim.
Fizicka bol i stezanjeje grudi
vriste i traze
Miris tvog tela
da mogu da disem.

Sani

[причалица]

Stalno slušam neke tuđe reči
U glavi se vrte glupe rečenice
Umesto da se osvrnem i podignem
Ljubav palu na dno, ničice.

Ne smejem se odavno srcem
Samo lice kao maska sija
Mene samu trebalo bi pucnjem
Probuditi iz maštarija i iluzija.

Taj pucanj će čuti samo moje misli
I nadam se da ću tad imati snage
Da zavolim onog što zajedno smo kisli
Čekajući jutro i sunce, puni nade.

[lider]

ŽARKA
Objavljeno 10.03.2010. u 18:31, autor: lider
Oznake
Nataložilo se isuviše otpada
U mome oku
Pa sad preti lavina mulja
Da pokulja
Sivilom sivim da posivi
Staze blistavo bele

Pogledi moji žarko te žele.

Hiljadu i prva oluja opet
S vrha glave krovove nosi
Crepove sreće
Baca u smeće
Bolno jauče, cvili
Sreća je jabuka
Gnjili.

Tražim te dodirom u svili.

Još jedno samotno veče
Sred utrobe hladne
Na ledu se peče
U mraku se vrh cigarete
Krvavo žari
Mravinjak vremena
Stoji.

Ljudi, ja je volim, ona postoji.

Svrbe me jagodice dodira
Na vrhovima prstiju
Sreću trenutkom kujem
Ljude, mostove, reke
Psujem.

Glas tvoj u utrobi čujem.

[Пркос]

Ima li mene, negde u tebi ,
makar toliko da osmeh izvucem...
kad me se setis zamisljen negde...
daleko od stvarnosti.???.. ja hrlim tebi....
Ima li mog oka ,da ga pozelis.
videti nezno,toplo i milo,
ima li traga od pesama mojih
ili je proslost-sto je nekad bilo.???..
Da li me izbrisa neki novi osmeh ,
ili nova prica koja ti sad godi,
da li sam samo jedna bleda senka
i treba da idem nekim putem novim....?????
A ne znam i ne umem
da sebe lazem
svesna trenutka,sebi kazem,
da proslo je ono ...vise nije moje,
ne znam dal u tragu
ista ostalo je....
mozda se nekad sa osmehom setis
da si uvek bio samo DOBRO MOJE....
mozda tek tad shvatim......
TO bar ostalo je...

Tebi pesme moje ..milo DOBRO MOJE...

by Пркос

[причалица]

Moje srce nestaje u grudima,
Moja ljubav ne šiklja svetlosti mlazom...
I nema mene više u ljudima.
Nestadoh nekom kamenitom stazom.

Osmeh ne stanuje na mom licu,
U očima je samo pusti bezdan.
Pokušavam da, kao u lošem vicu,
Sačuvam ponekad mozak trezan.

Ne vredi živeti bez ljubavi.
Nema smisla pokret ni jedan,
Pluća bole od teške pustoši.
Moj život je promašaj bedan.

[причалица]

Zašto?

Zato što su bore dublje
Zato što dišem teže
Zato što su ruke grublje
Zato što su tvoje usne sveže

Zato što me budiš
Zato što me voliš
Zato što ne sudiš
Zato što me moliš

Zato što mi treba smeh
Zato što mi je lepo
Zato što činim prvi greh
Zato što si topao kao leto

Zato što si ti
I zato što sam ja
Zato što su moji sni
Ono što ne bih smela da budem
Opet – ja.