Romantika za moju dušu :bisa:

[Rosa]

[Bisernica]

Priča

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem do godine zamiriše,
ko zna gde ću biti.

U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

Miloš Crnjanski

[Rosa]

[Rosa]

SVE JE TO NEKAKO SPOLJA?


Vidiš?
Godine nas obrade različito…
Nekom postane važno s kim će leći, a nekom s kim će se probuditi?
Žalim, stara…
Nadam se da smo se ove noći zauvek mimoišli?
Pohitao sam kući, znajući da je to jedino mesto koje mi još može pružiti čvrst alibi pred
Anamariom. Hladnoća je prijatno dezinfikovala grad, i zvezde su te večeri imale jedan doslovno
brilijantan nastup na razvedrenom nebu…
Ponovo sam se zatekao kako brojim korake, što je pomalo šizoidno, kažu, no ovog puta sam
bar imao dobar izgovor da je to sigurno zato što žurim?
Na “sedamsto devetnaest”, uglavnom, bio sam tačno naspram “Carigrada”, niz Bulevar je
kafilerijski klizio vojni džip, vrebajući plen…
Pola pet?
Lepo piše u predvojničkoj za drugi razred gimnazije da Naša Armija nikad ne spava?
Uletevši u stan kao u sklonište, okrenuo sam Njen broj ne čekajući na signal…
Ako zazvoni i treći put, prekidam…
- Halo?
Ipak se javila…
Brzo sam spustio slušalicu i neizdrživi sekund iščekivao da zazvoni i kod mene…
- Zvrrrc!
Ko bi to mogao biti u ovo doba?
- Molim?
Sad je Njena slušalica pala, šifrovana poruka je uzvraćena: Ćao, mila, stigao sam. Stop. Ćao,
mili, dobro da jesi. Stop…
Puls mi se polagano vraćao kući, u srce, i samo bi se na trenutke u bradi i grlu još začuli
odjeci njegovih sve tiših i mirnijih koraka.
Legao sam na leđa, široko raširivši ruke, pokušavajući da što ravnomernije rasporedim mehur
praznine u grudima. Anamaria mi je nedostajala tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti deo mene,
pomislih, ne mogavši da zamislim koji…
Glava, udovi, prsti, pipci i kraci?
O, ne…
Sve je to nekako spolja?
Ovo fali iz sredine…
Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve ređe usuđujem da zaronim u sebe…
Jer tamo zagluvim…
Oči se prepune do vrha…
I suze se začas raspu kao pokidane biserne niske…
Po sobi…
Po meni…
Po čitavom svetu…
I ne mogu ih skupiti do jutra…


Đorđe Balašević ‘Jedan od onih života’

[ribizla]

[Bisernica]

[Rosa]

[Bisernica]

Lik u priči

Mirna jesenja noć,
Miris uspavanog grada,
Tišina dobija moć,
Dok san se polako prikrada.
Oči zatvaram lagano,
I slike se sklapaju,nižu,
I sve je od tebe satkano,
Dok snovi me polako stižu.
Tvoj dah je uspavanka moja,
Umorna ti na grudima ležim,
U ovoj noći bez boja,
Dok u snovima tebi bežim.
I sve na stvarnost liči,
Jer to postoji u meni,
Kao lik u priči,
Nastao u zaljubljenoj ženi.

[ribizla]

[Bisernica]

Druga ja
Aleksandra-riznica duše

Još jedna noć sumorna duga,
san ne dolazi u moje telo,
i kao da u meni postoji druga,
koja me lomi bezobzirno, smelo.
Osmeh nestane sa zalaskom dana,
kad grad se utiša u noćnome miru,
suza poleti topla i slana,
sakrivena do tada u mome nemiru.
Samo tada ja sam ona prava,
i skrivena tuga razotkrije laži,
dok grad u tišini duboko spava,
moja duša svoj spokoj traži.

[Bisernica]

[Sandokan]

[ribizla]

[mikili]

[Rosa]

[Bisernica]

[Bisernica]

Svuda oko tebe je lepota života.
Otvori oči i vidi je,upij je,ceni je,odražavaj je i postani njen deo.
Kad očekuješ da ćeš videti lepotu,videćeš je,kad očekuješ da ćeš
videti ružnoću,videćeš je.Izbor je uvek tvoj.Napij se s izvora
i to će se morati odraziti,jer ono što je u tebi,odražava se vani.
Ti si poput ogledala,ne možeš sakriti ono što je u tebi,bez obzira
koliko se trudio to učiniti,jer ono što je unutra,ne može ostati zatvoreno.
Pre,ili kasnije,toćeseodrazitiuspoljnomsvetu :zato pusti
nek protiče slobodno i ne pokušavaj nikad prekinuti taj protok.
Uzdigni svoju svest i moći ćeš videti lepotu u svemu i svakome.


Eileen Caddy

[Bisernica]

Postoji ljubav....
Koju ne primećuješ, zato što ona tako nežno dodiruje našu hladnu svakodnevnicu,
da ne bi mogla da je promeni, sve dok joj ne pružimo ruku.

Postoji ljubav,
Koja vitla kao tornado i posle koje ostaju samo razbijene mašte i ostatci života.

Postoji ljubav,
Koju čekaš, danima, mesecima, sedmicama i godinama,
a ona nikad da dodje, zarečena na nepostojanje.

Postoji ljubav,
Koja okleva da li da predje preko praga sadašnjosti. Ponekad to i čini.
A nekada prosto ostaje u budućnosti. Vrlo često – zauvek.


Postoji takva ljubav,
Koja bilo da se desi ili ne, menja svest, ruši stene, čini čudo za čudom.

Ta ljubav ponekad zna jako da boli, a ponekad jako da usreći.
Ponekad te vodi, a ponekad je slepa. Ponekad te i ubije, ali samo da bi se ti ponovo rodio.
A ponekad da te i zauvek pogubi.
Takvu ljubav ne možeš da stvoriš; ne možeš da je tražiš.
Prema takvoj ljubavi ne možeš biti ni ravnodušan.

Kada se desi, ti ćeš prosto znati da je to ONA.
Znat ćeš, da je pred tobom neki novi životni put. Znat ćeš, da više neće biti kao prije.
Znat ćeš, da čak i kad si sam, nećeš biti isti kao prije.

To je prava ljubav – ona koja ostaje. Čak i ako te napusti jednoga dana, jedan deo nje
ostat će u pukotinama tvoga srca i s melanholijom te podsećati na nju.

Ostaje u pogledu i u suzama u očima. Ostaje u snovima noću, u uspomenama danju.
Ostaje istovremeno i u prošlosti i u sadašnjosti i u budućnosti.
Zato što to samo LJUBAV može.

Postoji ljubav.......veruj u nju !!

[Rosa]

[Bisernica]

Postojala sam pre nego što je bilo šta postojalo u Univerzumu, postojala sam pre nego što je postojala priroda, postojala sam prije nego što je postojao čovek. Bila sam usamljena, htela sam da podelim sve ovo što nosim sa sobom kroz nebrojene vekove i stvorila sam svet koji sam htela da se mojim imenom zove.Uvukla sam se u more i jezera, u reke i potoke, u planine i beskrajna polja, u šume i proplanke. Ja sam ona u kojoj se umivate, ja sam ona u kojoj lice svoje ogledate, ja sam ona koju udišete.Volim da dodjem iznenada, kada se ne nadate, volim da vam oduzmem dah, volim da vam oduzmem moć govora.Volim da vam srce brzo zakuca, da vam kolena klecaju, da često izgovarate nesuvisle rečenice.Volim da zbog mene radite nepromišljene stvari, da se smejete kao deca, volim da šetate livadama i berete retko cveće.Volim da ste radosni zbog mene, volim da zbog mene pevate, volim da zbog mene pesme pišete, da zbog mene priče izmišljate kojima ni jedna bajka ravna nije.Ali sam tužna kada me se bojite.Tukli ste me, mučili, zatvarali u tamne kleti, izbacivali iz hramova, ostavljali me gladnu i žednu, zaklanjali ste sunce od mene, slali večne kise i tmurne oblake, krali ste duge od mene. Vezivali ste me lancima, niste mi dali da se širim i razvijam, govorili ste čak i da ne postojim. Niste verovali u mene, izmišljali ste strašne stvari samo da prikrijete moje ime, palili ste, pljačkali ste, ubijali ste.Ali sve sam zbog vas izdržala.Nisam se bunila, plakala sam u tajnosti da me ne vidite nesrećnu, da vas ne rastužim. Sve lance sam pokidala, sve sam oblake rasterala, neprimetno, tiho i tajno, da mi se ne prepadnete naprasno. Šunjala sam se kao mio lopov oko vasih srca, omekšavala ograde koje ste postavljali i mislili ste da vam se neće moći nikada vise ukloniti. Brisala sam vam suze sa lica kada ste mislili da vam ih nema ko obrisati, terala na smeh kada ste mislili da ćete večno plakati, terala vas na govor i tada kada biste se zarekli na večno ćutanje.Ne bojte se.Primite me u svoje dvorove, otvorite mi vaše hramove. Primpremite sudove duše svoje da vam ih napunim radošću i veseljem. Ja ću biti vaša molitva, ja ću biti vaš vid kada ne vidite, ja ću biti vaš sluh kada ne čujete, ja ću vas nahraniti kada ogladnite, ja ću vas napojiti kada ožednite. Ja ću biti vaša svetlost u mraku, ja ću biti put po kojem ćete hoditi kada budete mislili da prolazite nepoznatim predelima.Ne bojte se. Otvorite srce i primite me u sebe. Jer sam tu. Jer postojim.Zovem se Ljubav, samo me pozovite.... i bit ću tu.