>>> К А С И Ј А Н А <<<
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - ЖИЧКИ
У В О Д ...................
Пред Ускрс једног благог пролећа јездила су три ландау фијакера из Сарајева ка манастиру Милешеву. Путници су били угледни Срби из Сарајева, који су за време Првог светског рата дали завет Богу, да ће у случају српске победе над Аустријом поћи у овај манастир, и над гробом Светога Саве принети благодарност Господару. То су били људи познати и уважени, који су са уласком српске војске у Сарајево ослобођени из тамница, надживевши многе хиљаде своје православне браће из Босне, која кончише свој живот страдањем и мучеништвом за своју веру, име и слободу.
Било их је свега дванаест, међу којима и четири госпође. Ми их нећемо све именовати, изузев тројице најпознатијих. Један је био Павле Сарајлија, од знаменитог оца Јове Сарајлије, трговца тканина и свиле; други др Петар Сумрак, стари лекар сарајевски, а трећи Марко Кнежев, национални радник и добротвор.
Пут је био дуг и заморан, те су они морали провести две ноћи успут на конаку, а тек трећег дана увече стићи у манастир Милешево.
Другог дана увече дојездили су у варошицу Прибој и пошли у оближњи манастир Бању на конак. У непосредној близини тога манастира, задужбини краља српског Уроша из XIII столећа налази се топла лековита вода. Пошто су се помолили Богу у храму и окупали у чудесном извору, у добром расположењу отпочели су - или управо продужили - свој разговор.
За једним столом седели су споменута тројица. Рећи ће Павле Сарајлија:
- Господо, ја вам морам сада открити једну тајну, пре него сутра стигнемо у Милешево. Ми сви имамо један заједнички циљ на овом путовању, а то је да испунимо свој завет у време преживљених ратних ужаса и принесемо благодарност Господу Богу за даровану нам слободу. Али ја имам и један посебан задатак, који ми је завештао мој покојни отац. Вама свима, као и целом Сарајеву, познато је име монахиње Касијане, иначе зване грбаве Јуле. Отац мој, који је био близак пријатељ са оцем њеним, оставио ми је овај рукопис о грбавој Јули, и пред смрт наредио, да га, кад будем могао однесем у манастир Милешево и тамо придружим неком писанију оца Калистрата, нашег домаћег духовника. Рано је још поћи у постељу, па ако желите, ја ћу вам тај рукопис мога оца прочитати.
- Желимо, желимо! Рекоше друга двојица.
Тада Павле извуче из своје торбе необични рукопис на хартији пожутелој од времена, и поче читати.
На насловном листу писало је:
Забелешка о кћери мога друга из детињства сада покојног Нићифора Милића, бившег велепоседника сарајевског и моме великом духовнику и пријатељу оцу Калистрату, игуману манастира Милешева. Забрањујем да се ово објављује пре моје смрти и свршетка аустријске владавине над Босном, што ће обоје, с Божијом помоћи, ускоро једно за другим следити. То је мој завет моме сину Павлу или његовим потомцима.
Прочитавши овај наслов Павле објасни:
- Треба да знате, господо, да је мој отац имао књижевног дара, и објавио многе чланке и песме у "Босанској вили". Нићифор Милић био је његов нераздвојни друг. А игуман Калистрат одседавао је у нашој кући кад би долазио у Сарајево. Ја га се једва сећам. Као дете ја сам му целивао руку и он ме је миловао и благосиљао. Грбаве Јуле као такве ја се не сећам док је била у Сарајеву, али је се добро сећам као манахиње Касијане. Два или три пута она је долазила у Сарајево и нас посећивала. А сада чујмо шта мој отац пише о њој.
ГРБАВА ЈУЛА ......................
СЛАВУЈИ су већ били завршили свој свеноћни славопој Творцу када се велико сунце почело помаљати на истоку. Велико сунце, божанство свих паганских митологија, јављало се као велика бакарна тепсија из Кујунџи махале, да на свој начин продужи онај славопој Богу.
Ако си ти, лепо сунце Божије, мислило, да си најранији ранилац и најтачнији будилац успаваног Сарајева, преварило си се. Пре тебе отац Калистрат је увелико прославио свога Створитеља, стојећи пред иконом и читајући причастне молитве пред литургију. Није био ни довршио кад неко удари звекиром на врата.
Навикнут на манастирски обичај, да посетилац пред вратима каже: "Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас", он очекну да чује ове речи, да би он рекао "Амин". Но кад се куцање продужи без речи, он упита:
- Ко је?
- Ја сам, оче свети, отвори ми. Неки женски глас.
Калистрат се прекрсти и отвори врата.
Пред њим се појави једно женско створење, омалено и грбаво, веома грбаво. Млада женска, богато одевена, шареном марамом повезана. Али грба - грба је била уочљивија од свега од ње и на њој, као да је грба носила њу а не она грбу.
Добро јутро, оче. Опростите што вас тако рано узнемирујем, али ето, морам.
Приђе и немарно целива руку духовнику, па продужи:
- Данас ћете ви, после свете службе, венчати један пар, је ли истина?
- Истина је, одговори духовник. Ја их још нисам видео, али ми је речено да их венчам.
Тада млада жена трже пиштољ испод хаљина, показа га духовнику и викну:
- Дошла сам да вам кажем, да када их ви будете венчали, ја ћу овим пиштољем пред олтаром убити младожењу. Он је верен са мном, а сада се венчава с другом. Немојте се изненадити. Ова грбава и накарадна Јула ће то учинити, макар после и себи живот прекратила.
Али кћери моја, поче Калистрат ... али то је црква, и венчање је одређено, и три су оглашења била у цркви, а Митрополит је мени наредио, да дођем из Милешева и заступам болесног пароха. Ја не знам ништа о препрекама. Зашто ниси раније уложила протест, када је свештеник питао у цркви: има ли ко што против овог брака?
Одговори жена јаросно:
- Узалуд су моји протести. Двојица су мене изневерили, и ја сам протествовала без успеха. Ово је трећи. Сада ћу ја протествовати не женским речима и сузама него ево овим пиштољем.
И очи јој се засијаше као у лавице. Збуњен и узбуђен монах милешевски нађе се у чуду. Прибравши се рече:
- Седи, кћери моја златна, седи ето овде на миндерлук, па ми опричај сву повест твоју.
Девојка се нервозно и нагло спусти на миндерлук, па отпоче причати:
- Дуга је повест мога живота, оче, али ја ћу је укратко исказати. Моји су родитељи умрли и све своје имање оставили мени. То имање је велико: и земља и шума и куће и дућани и новац. Али шта ми све то вреди кад сам грдоба као нико у свету! Више личим на камилу него на људско биће.
Ту се девојка загрцну, али задржа сузе, и продужи:
- Знајући каква сам грдоба и ругоба, ја сам се била помирила са горком судбом и решила, никад се не удавати, чак и кад би се нашао неко да ме запроси. Али нађе се један нечовек који укрсти свој пут са мојим. Радио је у трговини мога оца, па га отац отпустио због пијанства. Поче ми ласкати као тобож некој лепотици: О, како имаш анђелско лице! Како су ти дивне плаве очи као два Божја неба! Како су ти руке нежне као пролећне лале! Па та бујна руса коса! И слична глупа ласкања без краја, и то из дана у дан.
Старац монах тек сад пажљивије погледа у лице девојке, и учини му се, да овај њен несуђеник није ни мало претеривао. Али тешка грба кварила је све, и била је слична чворновитом дрвету, у коме је урамљено мало сјајно огледало.
- Знала сам ја, да су то само ласкаве речи, али годиле су ми. Коме живоме не годе ласке? И људима исто као и коњима и псима. Нарочито мени, осамљеној ругобној сиротици. Па кад ме је запросио, ја сам дала пристанак. Од тада па за три месеца ја сам му давала новаца и кад је тражио и кад није. Наједном га нестане из Сарајева. После чујем, да се оженио негде у Аустрији неком распуштеницом. Нека му је на срећу ... Други је био један студент медицине из Боке Которске кога сам издржавала све док није завршио школу и постао доктор.
Ја сам проводила лето у Приморју, и често сам одлазила у кућу његових сиромашних родитеља у близини Херцег Новог. И њих сам ја обилато помагала; кућу им правила, дугове одужила, стоку набавила и многе дарове дала. Када је он дипломирао, решисмо да се венчамо у славном српском манастиру Савини. У одређени дан ја сам дошла у цркву са мојом наном, старицом дворкињом, која је у нашој кући проживела дуже него ја, и која ми је потпуно заменила моју покојну мајку. Авај, ми дошли а он није дошао! Свештеник се распита за њ, и сазна, да је он прошле ноћи отпутовао незнано куда, а родитељима заповедио, да не иду у цркву. "Ово се још никад није догодило у овом манастиру!" узвикнуо је духовник, покрио лице рукама, и као и сам постиђен удаљио се од нас. А ја сам три дана плакала у крило моје миле нане, докле нисам исцедила и последњу сузу из мога срца.
Када је Павле Сарајлија читао ову повест о бокељском доктору, доктор Сумрак је зарио главу у руке и гласно је јецао, што су присутни приписивали његовом болећивом срцу.
- Ви журите, оче? упита девојка.
- Не, не, ја пажљиво слушам, одговори отац Калистрат. До литургије има још пуна два сата.
- Хвала вам, сад ћу завршити. После она два жалосна искуства ја сам почела мрзети све мушкарце као варалице и лицемере. И дала сам реч нани, да више нећу ни помислити на брак, па да ме неким чудом и царски син запроси. Али нажалост подлегох и трећем искушењу, па се верих и са овим трећим. Комшија и газдашки син, с којим сам одрасла и у црквену школу заједно ишла поче ми се удварати. Ја га најпре одлучно одбијем. Знала сам га ја добро. Цело га је Сарајево знало. Он је више волео дружити се с Турцима него са Србима. Ибраим, син хоџе из Бегове џамије, био му је најприснији друг у пијанчењу и коцкању. Њих два били су се побратимили, па још и зарекли, да ће један другом бити стари сват на свадби. Кад год је бивао неки џумбус у Сарајеву, знало се да су ту умешани Вуле и Ибраим. Њих није сједињавао ни крст ни полумесец но биртија и шаркија.
Ја га, оче, одлучно одбијем. Знала сам, да је чапкун и коцкар. Сам је говорио, да би за ноћ могао прокоцкати цело Сарајево, и два села више. Осећала сам да ме он не воли, али ја се лудо заљубих у њега. Једне ноћи он изгуби на картама. Потражи, да му препишем један дућан. Ја то одмах учиним. Он продаде дућан и искупи се од апса. Толико сам била залуђена, да би му цело имање дала кад би заискао. А он се није устезао да иште сваки дан. Најзад смо се верили и испитали. А гле данас, он се венчава с другом! Али ја вам дајем реч, да он неће жив скинути венац с главе. Убићу га у цркви, да се цело Сарајево потресе, и све варалице жена уплаше. А и да се ... да се тај ваш Бог опамети, па да не загађује овај свет стварањем хуља и лупежа.
- Кћери моја, узвикну Калистрат, ти хулиш на Бога. Шта ти је Бог крив?
- Ја више не верујем да постоји добри Бог. Постоји само неки зли Бог, који помаже гажењу добра и напредовању зла. Некада сам свим срцем веровала у доброга Бога, и молила се, и певала у црквеном хору као најбољи сопран. Али су ме неправде људске одбиле и од цркве и од Бога. Зато ћу ја данас узети улогу Бога правде, извршићу праведну освету, и цркву вашу попрскаћу нечистом крвљу једног вероломника. Ја хоћу да се осветим и за себе, грбаву Јулу, и за све грбаве девојке, чију несрећу несавесни људи усугубљавају..
- Умукни и не хули више! повика духовник. Постоји добри Бог правде, у кога си ти правилно веровала, као и твоји родитељи, док се ниси уплела у мреже сатанских људи. Постоји Бог, али постоји и Сатана, противник Божији. Бог је дао људима слободу, да се определе за Њега или за његовог противника. Није добри Бог крив што су се твоји заручници упрегли у јарам Сатанин, нити теби што си се лакомислено с њима дружила и у њих заљубљивала. Него покај се за богохулне речи, које си изговорила данас у свету недељу, и то предамном, старим слугом Божијим.
- Нити се кајем нити одустајем. Данас ћу ја бити бог над животом оног вероломника и - мојим. Опростите ме, оче, за узнемирење.
Поклони се и изиђе.
Калистрат брзо написа хартију и посла младенцима, да их он не може данас венчати. Јула није о том знала.
К А Л И С Т Р А Т ......................
Када су клепала на хришћанским црквама објавила вечерњу (јер се под Турцима није смело звонити у звона), а хоџе на џамијама одвикале акшам, старац Калистрат је журио у стару српску цркву. Разблудно шехер Сарајево тек тада се разиграло и развеселило. И тако ће то ићи за очеве до поноћи, а за синове до зоре.
За оца Калистрата све то није значило више него зрикање зрикаваца и букање буљина у ноћи - све то варошко играње и весеље. Он нити је одобравао, нити осуђивао такав начин живота. "Постоје два пута живота, говорио је он, једно је пут светски а друго је монашки. Они који ходе светским путем, нису се заклели да ће тим путем ићи до смрти, а монаси су се заклели ићи прописаним монашким путем до смрти. Отуда светски људи када доживе разочарења на клизавом путу своме, могу се покајати и ступити на бољи пут што води у живот вечни. Монаси пак не могу доживети разочарења нити мењати пут. Они само могу да падну и устану, и опет да падну и устану на истом путу. Тако је он мислио и говорио.
За њега није постојало ни Сарајево, ни Стамбол, нити земаљски Јерусалим, ни свет. Он је носио у себи свој свет, бескрајно удаљен од овога света, и своју музику, нечујну симфонију бестелесних бића. Педесет година он се подвизавао у Милешеву. Јутром и вечером кадио је пред иконама и фрескама светитеља, испосника, мученика и анђела Божијих. И они су му постали приснији него живи људи, с којима је он општио као са сенкама. За њега је била стварност оно што је стајало иза икона и фресака, на овима насликано, а символично и обмамљиво као сенка оно што се у виду меса и крви, замотано у одело, кретало око њега, или улазило или излазило из цркве. Мртве је он сматрао за своје праве пријатеље а живе за погодбене. Но зато је љубав његова према живим људима била неограничена. Све Христа ради и ради онога света. Никад није ушао у олтар док прво није стао пред горостасну фреску Светога Саве и ту се замислио. Шта се замислио? Ето, рекао би он, ти си свети оче, у својој седамнаестој години напустио свој сујетни свет и приљубио се Ономе, који нас је из љубави створио и с љубављу чека наш повратак. А ја тек у двадесет седмој. Ти као кнез а ја као простак. Помози ми, да у небеском свету бар моја глава буде близу твојих ногу.
Међутим, иако је Калистрат од простог занатлијског рода, он никако није био простак. Отац му је био абаџија у Сјеници, а он је свршио богословију и вишу богословску школу у Атини. Говорио је грчки као и српски. У два маха нуђен му је чин архијерејски, али он се захвалио. Утолико више он је био поштован не само у Полимљу него у свој Херцеговини и Босни. Чак су га сматрали и чудотворцем и хришћани и муслимани, јер су се многи болни исцелили и сумашедши вратили памети по његовим молитвама. Епископи су долазили к њему на исповест. Кад га је један епископ упитао: Шта је најважније за једног свештеника? Он је одговорио:
- Најважније је општити прво са Господарем, затим с Господаревим дворским великашима и најзад с Господаревим слугама. Господарем је он називао Христа, Господаревим великашима светитеље, а Господаревим слугама људе у овом свету. Јер, говорио је он, који опште само са Господаревим слугама не обзирући се на Господара, изазивају гнев Господарев.
Старац Калистрат није ни мало марио за Сарајево нити ма који мравињак људски. Он је познавао мраве и без мравињака. Али света послушност према свом архијереју довела га је у Сарајево. Парохијске послове он је вршио са великом ревношћу, и служио не као људима него као Богу. Иако је он духом живео у безоблачним висинама, он је из тих висина лакше проницао у људе и догађаје, лакше разумевао невоље људске и правилније их лечио. Случај са грбавом Јулом није га смућивао, али га је жалостио и бацао у дубока размишљања.
Ко може ући у мисли једног истинског монаха? То нису мисли једног световњака, који као лептир скаче са предмета на предмет, са слике на слику, са једног сећања на друго. Не, нису такве мисли правог монаха. Много су простије. Он не може да мисли ниочем земаљском, а да се не уздигне у небесни свет, те да кроз небесни дурбин погледа на земљу и небесним фењером не осветли људе и догађаје на земљи. Другим речима, он не може да мисли без молитве. Нити може монах да размишља о карактерима људи и збивањима међу људима без уткивања небесног у земаљско, надприродно. Отуда су сва монашка размишљања - молитвена размишљања небесно-земаљска. Такве су мисли биле и мисли милешевског старца монаха.
После дугог размишљања о случају грбаве Јуле, он гласно рече:
- Не, не, ја јој својом моћи не могу помоћи. Најгоре је од свега што је она отпала од вере у Бога, и чак почела цинички да хули на Бога. Треба је прво повратити Богу. Јер ако се не поврати, него као безбожница убије оног несретника, а потом себе, тиме још њега може спасити од пакла а себе утопити у пакао. Ту ја не могу помоћи. Но само Ти, о Свевишњи Боже!
Рекавши ово старац узе Псалтир и поче читати. После сваке катизме - а Псалтир је подељен у двадесет катизми - он би клекнуо и произносио своје молитве искључиво "за рабу Божију грешну Јулијану" Те су се молитве изливале из самога старчевог срца и квасиле сузама. После прве катизме он је уздигао Богу следећу молитву:
Господе, велики и страшни, који бијеш и милујеш, да би или бијењем или миловањем спасао људе, спаси грешну рабу Твоју Јулијану. Одагнај од ње Сатану, који јој је помрачио ум на Тебе, којега све анђелске војске благосиљају. Јер не може здрав и бистар ум одрицати ни хулити Тебе, него само помрачен. И велико сунце Твоје покрије се мраком, када месец стане између њега и земље. Тако је мрачни Сатана стао између Тебе и њене душе, и њена се душа обрела у мраку у коме се Ти не видиш. Штедри, милостиви, многомилостиви, дуготрпељви Господе, смилуј се раби Твојој Јулијани. Просветли јој ум, умири јој срце, озари је Духом Твојим Светим, да би у покајању познала и прославила Тебе јединог истинитог Бога и Спаса нашега...
Такве и сличне молитве уздизао је стари духовник за Јулијану после сваке катизме. А по прочитаном Псалтиру он је прочитао и покајни Канон Пресветој Деви Богородици.
Сарајевски петли из многобројних башти објављивали су зору, када се уморни молитвеник спустио у постељу.
![]()
![]()
![]()
***
наставиће се