Mačija posla

[mrav]

[Sarmica]

Raspoloženje mačke ima skoro podjednak uticaj na veličinu njenih zenica kao i količina svetla. Uznemirena ili uplašena mačka imaće širom otvorene zenice dok će recimo ljuta mačka imati sužene zenice.

Slušni "aparat" mačke je toliko razvijen da ona može razlikovati dva identična zvučna izvora razmaknuta pola metra na udaljenosti od čak 20 metara! Uho mačke sastoji se od čak 30 mišića (ljudi imaju 6) koji kontrolišu pokrete spoljnjeg uha i koji ga mogu rotirati za 180 stepeni. Mačka tako može čuti zvuk iz svih pravaca bez pomeranja glave.

Neobični zvuci i škljocanje vilice mačke koja kroz prozor gleda u pticu ili insekta samo predstavljaju instinktivno ponašanje lovca mesoždera koji plen ubija jakim ugrizima.

Brkovi mačkama služe najvise kako bi ocenile da li se mogu provući kroz određeni otvor. Kako nemaju većih (od lobanje) pojedinačnih kostiju u svom telu otvor kroz koji mački prolazi glava je dovoljan i da kroz njega prođe celo njeno telo.

Mačke nemaju znojnih žlezda što objašnjava znatno slabiji miris njihovih tela (u poređenju sa na primer psima). Ova činjenica ih, međutim, čini relativno osetljivim na visoke temperature.

Mački je u lošim svetlosnim uslovima potrebno 6 puta manje svetla u odnosu na čoveka kako bi jasno videla. Tome doprinosi i posebna membrana Tapetum Lucidum koja se nalazi na obodu rožnjače i koja ima reflektivnu površinu. Ona još jednom odbija primljenu svetlost ka zenici i na taj način povećava upijenu količinu svetlosti. Odbljesak zelenkaste boje koji se može videti na fotografijama mačaka i pasa koje su snimljene uz korišćenje blica predstavlja refleksiju ove opne. Ovaj neželjeni efekat se na fotografijama može izbeći samo korišćenjem difuznog filtera postavljenog između blica i mačke ili izmeštanjem blica što dalje od samog fotoaparata.

[Sarmica]

Ukoliko niste znali, mačke zaista mogu razlikovati boje. Ne baš osobito dobro, ali mogu. Najnovija istraživanja dokazala su da mačke razlikuju crvenui zelenu boju, crvenu i sivu, zelenu i plavu, zelenu i sivu, plavu i sivu, te žutu i sivu. Još uvijek se ne zna mogu li razlikovati i druge parove i oko toga se učenjaci još uvijek prepiru (npr. neki kažu da mačke mogu razlikovati crvenu i žutu). No svi se slažu da mačkama boje nisu toliko bitne. Njima je bitno da mogu vidjeti pri slaboj rasvjeti i polutami, gdje mi ne vidimo. No neki kažu „mačke vide u mraku“. To nije istina. Mačke ne vide u potpunom mraku, ali ako ima samo mala količina svjetla koja čovjeku nije dovoljna, vide.

[Sarmica]

Mačke "iz visokog društva" su prevazišle pesak i šljunak, čak i onaj kupovni, za obavljanje male i velike nužde. One sada koriste isto što i ostali ukućani - pravu WC šolju.





Kompanija Doogie Stuff Pty proizvela je komplet Litter Kwitter koji se sastoji od četiri različita plastična uloška koji se postavljaju na već postojeću dasku WC šolje.

Ulošci se koriste postepeno, jedan po jedan, dok se maca potpuno ne nauči da koristi toalet.

Pogledajte video:

[Sarmica]

Otkako je prvi put odlučila koegzistirati s ljudskim bićima pre otprilike četiri hiljade godina, mačka se danju pojavljivala kao stvorenje koje voli dom i udobnost, a noću se pretvarala u divljeg lovca. Zagonetnog karaktera, s jedne je strane postala predmet divljenja i poštovanja, a s druge žrtva sumnjičavosti i progona. Možda je ključ paradoksa u tome što je pragmatično izabrala čoveka s kojim će deliti život, ali se nikad nije odrekla svoje divlje crte koja joj osigurava poštovanje onih koji cene njen nezavisni karakter, kao i nesklonost onih koje uznemirava njena nedokučivost. Kao što je Ford Madox Brown primetio, svaka mačka, bez obzira je li to skroman mešanac ili razmaženi mačak s pedigreom, zrači egzotičnom tajnovitošću, a njen nas miran, nepristupačan pogled vraća unazad u vreme, do „vrelog peska“ i njenih neobičnih egipatskih predaka.

Poreklo domaće mačke, Felis catus ili Felis domesticus, može se pratiti 50 miliona godina unazad, do vrste Miacis od koje su se razvile Dinictis, Machairodus i na kraju današnja porodica mačaka, Felidae (koja obuhvata Acinonyx, geparde; Panthera, velike mačke; i Felis, malene mačke). Iako je tačno poreklo domaće mačke nepoznato, genetska analiza pokazuje da većina evropskih domaćih mačaka potiče od afričke divlje mačke, Felis sylvestris lybica. Istorija pripitomljavanja afričke divlje mačke prikazana je u umetnosti drevnog Egipta, a najstariji prikaz mačke vidi se na slici iz egipatske grobnice, iz otprilike 2600. g. p.n.e. Iako je to verovatno portret afričke divlje mačke, slike u grobnicama otkrivenim u području Dier el Medina dokazuju da su do 1600. g. p.n.e. neki primerci porodice Felis sylvestris lybica bili pripitomljeni. Najverovatniji razlog iz kojeg su te mačke u početku pristale da zamene svoj način života divljih mačaka za kućni život - i zašto su ih drevni Egipćani primili u svoje domove - bila je uzajamna korist; mačke su našle obilje plena u blizini egipatskih spremišta žitarica, a Egipćani su cenili njihovu učinkovitost u suzbijanju štetočina. Uspostavljen je praktičan odnos uzajamne koristi, a mačke su s vremenom postale mnogo više cenjene od veštih lovaca na miševe i zmije koje su gmizale u egipatske domove.

Mačiji svet

Izgled može biti varljiv: bez obzira koliko vaša mačka može izgledati nedužno i bezopasno, njen ju je genetski softver programirao da bude lovac, i to od onih koji nemaju nimalo milosti i ne uzimaju zarobljenike. Njeni su preci možda smatrali prikladnim zameniti divljinu za relativno ležeran kućni život, ali nemojte se zavaravati: vaša će se mačka trenutno vratiti svojim korenima ako se razbude njeni lovački nagoni ili joj više ne odgovaraju kućni uslovi.

Čak i najpitomija kućna mačka u suštini ostaje divlja, sa takvim telom i mentalitetom koje je evolucija stvorila da se iznad svega mogu usresrediti na lov i hvatanje plena.Iako je pripitomljavanje donekle promenilo način na koji mačka doživljava svoj svet (u ljudsko-mačijem domaćinstvu gde su ljudi preuzeli ulogu njene majke, na primer), zagrebite po površini mačije psihe i dokazi o duboko usađenoj ostavštini njenih predaka odmah postaju vidljivi. Kako zoolog Desmond Morris kaže u svojoj knjizi Catwatching (1992.): „Kada pređe prag (kako bi izašla), mačka se preobrazi. Isključuje se mozak mačeta koje pripada čoveku, a uključuje se mozak divlje mačke“. Ne pokušavajte reprogramirati mozak divlje mačke vašeg kućnog ljubimca - ne samo što ćete voditi bitku koja je osuđena na poraz, nego ćete jedino uspeti da zbunite vašu mačku, što će rezultirati svakojakim problemima ponašanja, a u najgorem slučaju, čak biste mogli da je prisilite da ode od kuće kako bi potražila ugodnije okruženje za sebe. Ako se ne možete pomiriti sa mišlju da ćete se morati rešavati malenih uginulih stvorenja koja se katkad mogu pojaviti na podu u vašoj kuhinji - prirodni završetak mačijeg lovačkog nagona - dobro razmislite pre nego nabavite mačku.Umesto da svojoj mački pogrešno pripisujete ljudske emocije i motivacije, ili je pokušavate prisiliti da se ponaša na način koji joj je stran, nastojte da razumete šta je pokreće.

Građa lovca

Evolucija je pre mnogo hiljada godina usavršila svaki mišić i nerv mačijeg tela, a domaća mačka dvadeset prvog veka po građi i mentalitetu uveliko liči svojim precima, divljim mačkama. Kao i svaka druga vrsta - uključujući Homo sapiensa - ultimativni mačiji instinkt je stalna potraga za hranom, i njeno obezbeđivanje, misija za koju ju je priroda izvrsno opremila. Odražavajući svoj divlji pedigre, mačka je grabežljivi mesojed čija se prirodna ishrana sastoji isključivo od malenih sisara, uglavnom glodara kao što su miševi i pacovi, koji su dovoljno maleni da može na njih skočiti i ubiti ih, bez veće opasnosti po sebe.

Kombinacija uskog tela, glave koja se može okretati za više od 180 stepeni, prednjih nogu čija dužina koraka može dosta varirati, izrazito mišićavog zadnjeg dela tela, koje podseća na odskočnu dasku, i repa čiji položaj doprinosi ravnoteži zahvaljujući neverovatno razvijenom mišićnom sastavu, a sve to pokriveno labavo pričvršćenim krznom, daje izuzetnog grabljivca i majstora za beg.

Među najslavnijim atributima mačke su njena neverovatna agilnost i prirodna nadarenost za akrobacije - što je zasigurno čini predmetom zavisti svakog cirkuskog zabavljača - a oboje joj omogućuje da uđe, i izađe iz najužih i najneobičnijih mesta.

Osim što pruža znatne prednosti, mačije telo ipak ima i nedostataka, što je neizbežna posledica kompromisa na koje je priroda bila primorana kada je dizajnirala Felis catus. Budući da je divlja mačka bila - i još uvek je - oportunistički grabljivac koji se nije mogao osloniti na redovno nalaženje hrane, želudac koji su njeni potomci nasledili zauzima neproporcionalno veliki prostor, na štetu srca i pluća. To znači da, iako je mačka usavršila jurnjavu sa skokom za napad, njeno srce i pluća nemaju kapacitet za održavanje bilo kakve dugotrajne vežbe. To takođe objašnjava zašto dobro uhranjena kućna mačka često odlazi u lov odmah nakon pranja i čišćenja koje je obavila nakon jela: možda još nije svarila svoju večeru, ali njeno joj nasleđeno programiranje kaže da stalno mora biti u potrazi za plenom kako bi se osigurala za slučaj teških vremena koja mogu u svakom trenutku nastupiti. Međutim, hoće li pojesti svoj plen ili ne, zavisi od toga koliko je gladna.

Njena telesna nesposobnost da kroz duga vremenska razdoblja vreba na plen navela je mačku da razvije lovačku strategiju koja iziskuje manje energije, odnosno strategiju vrebanja i čekanja na plen, bilo noću ili danju, u zavisnosti od toga kada u blizini ima najviše hrane. Obično se skriva ispod grmlja - po mogućnosti takvog s kojim će se moći stopiti kako bi imala maksimalnu kamuflažu - a tada strpljivo čeka da joj se neki ukusan zalogaj nađe na putu.

Čim čuje izdajničko šuštanje ili krajičkom oka opazi nagli pokret, mačije uši i oči usredsređuju se na plen kako bi pratila njegovo kretanje i pripremila se na skok. Drhteći od potisnute napetosti, mačka u čučnju fiksira pogled na svoj potencijalni obrok dok mu se polako primiče, katkad se ukočivši usred koraka ako misli da je otkrivena. Čim se nađe na udaljenosti primerenoj za skok, mačka prelazi u napad, a zadnji deo tela daje joj snagu dok njene prednje šape, s izbačenim oštrim kandžama, hvataju plen i drže ga na tlu pre nego se smrtonosna mačija čeljust stegne oko vrata nesretne žrtve. Ako sve prođe bez problema, mačiji očnjaci zadaju ubojiti ugriz kojim se žrtvi lomi vrat tako da se dislociraju njeni pršljenovi, no ako se pogubljenje pokaže problematičnim, mogla bi kandže zadnjih nogu zabiti u telo plena, istovremeno hvatajući i ozleđujući dok zubima pokušava zadati završni udarac. Nakon što pobedi u bitci na život i smrt, pre nego se prepusti gozbi, mačka će telo plena odneti do zaštićenog mesta kako joj neki drugi grabljivac ne bi oteo obrok. Razlog iz kojeg mačka ne baš oduševljenom vlasniku često ponosno pokazuje svoje lovačke uspehe temelji se na nizu faktora, a jedan je i taj koliko je gladna. Ukoliko je veoma gladna, poješće svoj plen, počevši od glave. Međutim, ako je njen apetit zadovoljen, mogla bi dar žrtve dati svom vlasniku, verovatno zato jer to čini majka mačka kad njeni mačići prestanu da sisaju. Kućna mačka time osigurava hranu i učenje svojoj ljudskoj porodici: hranu, u smislu da sveže ubijeni plen čini „pravi“ mačiji obrok kakav retko, najčešće nikad - ne dobija od svojih vlasnika; učenje, jer ako je plen još uvek živ, mačka će vlasniku demonstrirati kako će ga ubiti, baš kao što bi majka mačka naučila svoje mačiće. (Iako mnogi ljudi veruju da je mačka bezrazložno okrutna kad se „poigrava“ sa napola mrtvim mišem, nije tako: ona jednostavno vežba svoje ubilačke veštine kako bi postala uspešniji lovac). Dakle, ako primite takav neželjeni dar i ne želite povrediti osećanja svoje mačke, najpre je pohvalite za njenu velikodušnost, a zatim se diskretno rešite svog „obroka“ kad ona ne gleda.

Borac zubima i kandžama

Kao što smo videli, u završnim fazama lova mačka koristi svoje kandže kako bi priklještila plen uz tlo, a zube za zadavanje smrtonosnog ugriza. Kad nije spremna za napad, mačije su kandže uvučene - ili pravilnije rečeno, obložene - u vrhove kostiju na prstima (članci), radi sprečavanja ozleđivanja sebe ili drugih, te radi očuvanja oštrine vrhova, jer kao što svaki uspešan lovac ili ratnik zna, ako vodiš brigu o svom oružju, ono će voditi brigu o tebi kada dođe do bitke. Osamnaest mačijih kandži (po četiri na zadnjim šapama i po pet na prednjim šapama, pri čemu se peta nalazi malo više na šapi) sastoje se od belančevine keratin, iste svari od koje se sastoje ljudski nokti. Jednako kao naši nokti, mačije kandže neprestano rastu, a razlika je u tome da to čine ispod postojećih, pa kad starija kandža odsluži svoje, mačka će je odbaciti i razotkriti njenu zamenu, spremnu za borbu. (Proces se donekle može uporediti sa načinom na koji zmija odbacuje svoju staru kožu.) U člancima su učvršćene elastičnim ligamentima, a kad mačiji mozak zaključi da je mudro razotkriti njeno primarno oružje, drugi ligamenti guraju članke napred, a sa njima i kandže. Proces se obavlja brzinom svetlosti, slično aktiviranju noža skakavca.

Možda prilično uvredljivo za ponos mačije zajednice, zubi koji se stežu radi ubijanja nazivaju se očnjacima, zubima deračima koji se mogu videti sa obe strane minijaturnih sekutića. Budući da su osetljivi na pritisak, i izrazito su oštri, omogućuju mački da tačno proceni gde ih treba zabiti kako bi dislocirala pršljenove i izazvala trenutnu smrt. Nakon što ubije plen primenom te brze i učinkovite metode, isti se zubi koriste za trganje u cilju razotkrivanja toplog mesa ispod krzna ili perja, a delikatnije struganje i deranje obavljaju sekutići. Kutnjaci, posebno pretkutnjaci koji seku u stranu, u zadnjem delu mačijih usta sada dolaze na svoje tako što meso dele na komade za jedan zalogaj. Za razliku od naših spljoštenih kutnjaka, zadnji zubi mačke imaju oštre vrhove koji ubrzavaju proces pripremanja hrane (još jedna ostavština od divljih mačaka, jer su mačke programirane da jedu što je moguće brže, za slučaj da im obrok otme drugi grabljivac kojeg je privukao miris ubijene životinje). Takođe suprotno ljudskim obrascima hranjenja, mačka ne žvaće svoju hranu temeljno pre nego je proguta, nego veći deo probavnog procesa prepušta želučanim sokovima.

Akrobatske veštine

Mačka se penje poput majmuna, hoda gracioznošću balerine, a ravnotežu uspostavlja sa lakoćom, bez ikakvog napora, poput šampiona u hodanju po konopcu. Kao što smo videli, kad mačka lovi, njene snažne zadnje noge osiguravaju joj zamah za skok, a prednje se noge ispruže kako bi zgrabila plen. Taj se obrazac ponavlja kad se mačka penje po vertikalnom predmetu kao što je stablo ili ograda, te je zadnji deo tela odbacuje prema gore - katkad do pet puta dalje od visine mačke - a zakrivljene kandže prednjih šapa zabijaju se u površinu i deluju kao višekrake kuke, omogućujući mački da se uhvati dovoljno čvrsto i vuče prema gore.

Fina elegancija mačijeg hoda rezultat je konfiguracije kostiju njenih nogu i šapa, koja se razlikuje od građe ljudskih nogu i stopala. Za razliku od nas, mačka hoda na vrhovima svojih članaka, koji su mnogo duži od kostiju ljudskih nožnih prstiju, a kosti u nogama mačke mnogo su kraće. Takav raspored kosti dopušta duži korak, ali takođe omogućava brže trčanje. Balansirajući na vrhovima svojih prstiju, mačka hoda u dijagonali tako što najpre pomiče napred levu zadnju nogu, zatim desnu prednju nogu, pa desnu zadnju nogu i na kraju levu prednju nogu, pre nego ponovo zakorači levom zadnjom nogom, stavljajući svaku prednju ili zadnju šapu tačno ispred prethodne na istoj strani, pa kad biste proučavali njene tragove u snegu, činili bi dve ravne crte. Ovde takođe snažan zadnji deo tela pruža zamah, a prednje noge podupiru težinu glave. Taj način hoda može varirati, pa omogućuje mački da pređe u kas ili galop, a procenjeno je da mačka može postići maksimalnu brzinu od otprilike 48 kilometara na sat.

Precizno, ekonomično mačije kretanje od velike je pomoći kad je reč o izvođenju komplikovanog balansiranja na zidu ili ogradi, a rep je važan za ispravljanja eventualne neravnoteže, ali to je samo deo priče. Nakon što se popne na zid, kad se ponovo kreće vodoravno, mačijim mozgom upravlja vestibularni organ, koji prenosi informacije o položaju, omogućujući mački da prilagodi svoje pokrete, ako je potrebno, u cilju sprečavanja pada. Obzirom da se mačiji vestibularni organ nalazi u unutrašnjem uhu, kao i kod ljudi, njegove su sposobnosti daleko veće od istog organa kod čoveka, i to ne samo po pitanju ravnoteže: za razliku od mnogih ljudi, mačke na primer nikad ne pate od bolesti vožnje. Vestibularni se organ sastoji od tri dlačicama obložena, tečnošću ispunjena, polukružna kanala koji su smešteni pod pravim uglom u odnosu jedan na drugoga. Kad mačka pomeri svoju glavu, tečnost u jednom kanalu reaguje na pokrete gore-dole, u drugom na pokrete levo-desno, a u trećem na kose položaje. Pomeranje tečnosti detektuju dlačice i o tome izveštavaju mozak. Prozirni vrećasti i opnasti slušni organi predstavljaju dalje usavršavanje vestibularnog organa, te registruju gravitaciju s jedne strane i brzinu kretanja s druge. Svaka od komponenti vestibularnog sastava deluje trenutno, te zajedno šalju niz refleksnih signala u mačiji mozak, kao i do mišića koji su važni za održavanje ravnoteže, zatim izveštavaju o položaju mačije glave u odnosu na tlo i time joj omogućavaju ispravljanje svakog nepoželjnog pokreta. Međutim, ako mačka ipak padne, delovanje tog sastava omogućava joj da se snađe još u vazduhu, popravi položaj glave i pripremi se za siguran doskok okretanjem tela tako da će noge prve dotaknuti tlo i ublažiti pad, a takođe će izviti leđa kako bi smanjila šok udara, te ispružiti rep radi uspostavljanja ravno¬teže. Mačija sposobnost da se tako ispravi sama je po sebi ne¬verovatna, ali možda je još neverovatnija činjenica da se taj kompleksan niz manevara izvodi za manje od treptaja oka.

[Sarmica]

Pozdrav "nosom o nos" je u mačjem svetu neuobičajen, pošto macu to čini ranjivom jer je na dohvat kandži druge mačke. Ipak, mačke koje se poznaju od ranije, a neko vreme se nisu srele pozdraviće se njuškicama, što će im preneti i informaciju o tome šta je ona druga radila i gde je sve bila od njihovog prethodnog susreta.

Mačke obično predu kad su zadovoljne, ipak, duboko predenje može biti i znak da vašu ljubimicu nešto boli. Ako dobro poznajete svoju mačku, znaćete da procenite da li je u pitanju uživancija, ili joj nešto fali.

Mačići počinju da predu čim napune nedelju dana, a i tako mali mogu da predu u kontinuitetu dosta dugo, udišući i izdišući vazduh.

Mačići predu u jednom tonu, dok se u predenju odraslih mačaka mogu razlikovati i dva ili tri različita tona. Naučnici nisu sigurni kako uopšte mačke proizvode taj zvuk, ali izgleda da predenje ima više veze sa kardiovaskularnim sistemom nego sa grlom.

U komunikaciji sa vlasnicima, mačke zadržavaju repertoar zvukova koji su koristile kao mačići. Ipak, čim se u okruženju pojavi još neka odrasla mačka, mačke se odmah uozbilje i prelaze na "odrasle" zvukove.

Kao i psi, i mačke mogu ozbiljno da se razbole ako im dajete da jedu čokoladu.

Iako se često može čuti da mačke većinu vremena u toku dana provedu spavajući, one zapravo uglavnom dremaju. A kada su stvarno opuštene i u dubokom snu, njihov EEG pokazuje isti tip moždanih talasa koji se registruju kod ljudi dok sanjaju.

Kada slučajno "uhvati pogled" druge mačke, maca će trepnuti i suziti oči (kao da žmirka). Ako želite da se sprijateljite sa nepoznatom mačkom, pogledajte je u oči, trepnite i skrenite pogled.

Mačkama je puls obično između 160 i 240 otkucaja u minutu, što zavisi od uzrasta mačke. Što je maca mlađa, puls je brži.

Mačke sistem kažnjavanja ne razumeju baš najbolje (ili ne žele da ga razumeju). Dakle, ako želite da vaspitate mačku, mnogo bolje rezultate ćete postići ako je pohvalite kad uradi nešto dobro, nego ako je kažnjavate kad pogreši.

A ako ste se pitali šta mačke rade kad ostanu same kod kuće, pogledajte video:

[причалица]

[Moonster]

[Moonster]

[Moonster]

[Moonster]

[Moonster]

[Moonster]

[Moonster]

[mikili]

MAČKIN SKOK
Da i mačke mogu da budu nesmotrene dokazuje 'Džesika' koja se sa 32. sprata sunovratila u ambis. Njen let je trajao tridesetak sekundi i završio se 100 metara niže na asfaltnom pločniku. Uzbuđena vlasnica odnela je svoju ljubimicu kod veterinara, koji je konstatovao da se mačka samo lakše ugruvala. Slučaj se dogodio u Njujorku, a veterinar Vejn Vitni, koji je pružio prvu pomoć 'Džesiki', kaže da takvi incidenti nisu retki na Menhetnu. Zainteresovan, on je počeo da proučava osobenosti pada mačaka i o tome objavio ozbiljnu studiju.
Od 115 mačaka - to je Vitnijev proučeni uzorak - koje su pale sa visine od 6 do 100 metara, 'samo' jedanaest je uginulo zbog zadobijenih povreda, uglavnom grudnog koša. Dakle, 104 ili 90% ih je preživelo, što je deset puta više nego što bi se moglo očekivati kod pada ljudi. Analize su pokazale da se broj i ozbiljnost povreda mačaka povećavaju sa visinom pada. Ali, gle iznenađenja: pravilo važi za mačke koje su pale sa visine od približno 21 metar (sedmi sprat). Od te granice, što je visina veća, posledice su manje!
Kako objasniti ovaj paradoks? Sve životinje iz porodice mačaka su sposobne da se veru uz drveće. Ta gimnastika je podstakla kod njihovih predaka evoluciju sistema, smeštenog u unutrašnjem uhu, koji 'meri' ubrzanje i položaj tela; dakle, omogućava kontrolu ravnoteže. Ova sposobnost se izražava nizom brzih, savršeno koordiniranih pokreta koji dovode životinju u horizontalni položaj, s nogama usmerenim naniže. zahvaljujući ovom neuro-muskulatornom žiroskopu, mačka aterira na svoje šape bez obzira na brzinu pada; inače, posle 30 metara brzina je obično 100 kilometara na čas, ali se ona posle toga ne povećava zbog nekoliko ograničavajućih faktora. U međuvremenu dok pada, mačka se adaptira na novo iskustvo i spremno dočekuje kontakt sa tlom. Čovek, na žalost, nema taj usavršeni žiroskopski refleks i najčešće pada na noge ili glavu. Izuzetno je da on preživi pad sa 7. sprata na čvrstu površinu. Retke osobe su ostale u životu i posle pada sa većih visina, ali su ih spasili nanos snega, mulj ili krošnja drveta.
U zaključku svoje studije, njujorški veterinar kaže da od deset mačaka koje bi pale sa visine od 1000 metara, verovatno je da bi devet preživelo. Nadamo se da niko neće praktično proveravati ove tvrdnje.

[Moonster]

Kako objasniti ovaj paradoks? Sve životinje iz porodice mačaka su sposobne da se veru uz drveće. Ta gimnastika je podstakla kod njihovih predaka evoluciju sistema, smeštenog u unutrašnjem uhu, koji 'meri' ubrzanje i položaj tela; dakle, omogućava kontrolu ravnoteže. Ova sposobnost se izražava nizom brzih, savršeno koordiniranih pokreta koji dovode životinju u horizontalni položaj, s nogama usmerenim naniže. zahvaljujući ovom neuro-muskulatornom žiroskopu, mačka aterira na svoje šape bez obzira na brzinu pada; inače, posle 30 metara brzina je obično 100 kilometara na čas, ali se ona posle toga ne povećava zbog nekoliko ograničavajućih faktora. U međuvremenu dok pada, mačka se adaptira na novo iskustvo i spremno dočekuje kontakt sa tlom.

Pa neće baš biti da je tako, moj je mačak pre nekoliko meseci pao na tepih sa fotelje, koliko je god dugačak
Tako da taj neuro-muskulatorni žiroskop ne deluje baš uvek kako treba

[mikili]

ihh moon..znao je on da mu nece biti nista..nije ni probao da se okrene

[Moonster]

ihh moon..znao je on da mu nece biti nista..nije ni probao da se okrene

Pa jeste, ima tu i istine Mikili ima malo veću kilažu, tako da mu taj pad ni na jedan način nije mogao škoditi, ali je bilo smešno, pao je nekako na bok, po celoj dužini
Kao što sam naslov teme kaže, mačija posla

[Sarmica]

[Sarmica]