Умно клатно креће се између свесног и несвесног, а не између исправног и
погрешног.
Присећајући се касније свега, Јунг је схватио да је тог дана веома наликовао на
свој омиљени симбол, на водомара, птицу коју још називају и „краљем рибара”, због
изузетне вештине којом извлачи рибу из воде. За Јунга је, иначе, водомар био симбол
свести која се налази у непрекидној потрази за храном у мору колективног
несвесног. Као што водомар извлачи рибу из воде, тако наша свест има способност
да у мору несвесног налази своју симболичку храну, односно архетипове. Што је
свест развијенија, то је способнија да разлучује, да бира и да схватајући смисао
нађеног наставља даље са својим развијањем. Тог занимљивог дана сам Јунг је
наликовао на ову птицу грабљивицу, на водомара у потрази за рибом, односно за
скривеним смислом и тако је напокон дошао и до своје теорије синхроницитета.
Као што је телу потребна храна и то не било која, него само она која му
одговара, тако душа тражи смисао свог постојања, али исто тако не било који
смисао, него онај чије јој слике и замисли природно одговарају.
Године 1961. књижевник Иво Андрић добио је Нобелову награду за књижевност;
совјетски космонаут Јуриј Алексејевич Гагарин постао је први човек који је у
васионском броду „Васток 1” облетео Земљу, а Карл Густав Јунг умро је у свом дому
крај Цириха и сам се придружујући бескрајном свемирском пространству својим
дубоким и проницљивим духом.
Главно ми је увек било да је оно што сам морао да кажем, речено. Имам
осећај да сам себи учинио све што сам могао. Разуме се, могло је то више и боље,
али не на основу мојих могућности.