Данас затворише ауто пут сасвим изненада и без најаве.
(читала сам данас вести на нету и није било никаквог обавештења)
Нит знамо ко је прошао, ако јесте уопште туда прошао и кога смо могли снајпером да скинемо.
Ко год да нам "сврати", нас блокирају као да смо најгори криминалци.
Бар се ја осећам – јадно, бедно, огорчено, на ивици да заплачем.
Чему све то?
Да знате колико сам само пута закаснила у школу а колико пута трчала као без душе јер ми је основна школа била с друге стране ауто пута.
Стоји чика полицајац, сав важан и каже – овуда не може.
А куда може, па ми смо деца, побогу. Ево махаћемо кад прође, ко год да је.
Кад се најави овако нешто и некако, људе се другачије организују ако баш морају негде да иду..
Али, када је то изненада, као данас, осећам се да нас власт третира као најгору стоку.
Затворити Београд од Бубањ потока до аеродрома (моја претпоставка) је, у најмању руку, бахато.
Како ли је старим, хроничним болесницима, људима с малом децом, некоме ко заиста жури. О хитној помоћи нећу ни да говорим.
Осим овога, ко год у овој земљи штрајкује, ко год је незадовољан било чиме, ето га у Београду на раскрсници Немањине и Кнеза Милоша.
И врапци знају да је довољно да се ту угаси југо на 10 минута па да се направи колапс у саобраћају.
И то нико не спречава.
А ја да станем ту, одмах би ми казну наплатили и вероватно одвели у Лазу да виде ел сам нормална.
Драги моји Београђани, не знам како ви али мени је стварно доста.
Доста ми је ове бахатости и небриге за суграђане.
Доста ми је тога да свака белосветска шуша може да паралише наш град.
И докле више бре?