Hiv iz drugog ugla

[sani]

Ajmo malo iz drugog ugla da sagledamo HIV.
Na jednom forumu sam opisala svoj bliski susret sa HIV-om...to cu malo kasnije kopirati.
Gomila nelogicnosti se namece kada razmisljam o ovoj "infekciji" i zvanicnim dogmama koje nudi savremena medicina.
npr.kako to da:
-virus nije izolovan pored tolikih istraživanja i uloženog novca;
- da prava epidemija HIV-a vlada u Africi - tolika da je to nemoguće obrazložiti neupotrebljavanjem kondoma i sl;
- kako taj neki virus jeste/nije, može biti AIDS a može i jok, itd ...

Dakle, cunjajuci netom nadjem nesto sto cu citirati u sledecim postovima i sto mi se cini vrlo logicnim..
(post je preuzet sa medicniskog foruma www.doktor.co.yu)

[sani]

Pre nekog vremena naučno je dokazano i priznato da osobe koje boluju od AIDS-a pokazuju izraženo odstupanje od normalnog "sastava aminokiselinskih zaliha" - invnokiselina dostupnih u njihovom tijelu. Njima neprestano I izrazito nedostaju metionin, cistin i cistein – vrlo važne aminokiseline. Oni takođe imaju višestruko povećane nivoe arginina I glutamate.Čini se da ovo stanje drastične neravnoteže aminokiselina traje neko vreme pre nego što pacijent postane teško bolestan. Izgleda da kod klinički očiglednih I prepoznatljivih pacijenata sa AIDS-om prevladava ovaj obrazac sastvaa aminokiselina.

[sani]

Poznato je da se zalihe aminokiselina mogu promeniti I istrošiti ako se neke od njih koriste više od drugih.. U seriji drugih eksperimenata, kada su mediju kulture ćelija koji je sadržavao ćelije koje mogu stvarati virus dodani IL-6 i jedna slična tvar (TNF - faktor tumorne nekroze), izdvojile su se čestice označene kao HIV. Ako se prije dodavanja IL-6 ili TNF-a istom mediju ćelijske kulture doda cistein, čestice HlV-a se ne stvaraju. Dakle, postoji neposredna korelacija između stvaranja HlV-a kod AIDS-a i sadržaja aminokiselina u ćeliji koja stvara virus. Na temelju toga postaje očigledno da su oboljeli od AIDS-a žrtve poremećaja ravnoteže u sastavu aminokiselina u njihovim telima. Kad bi mogli ispraviti metabolizam svojih belančevina, bili bi u stanju preživeti i njihova bi tela mogla pružiti dovoljan otpor za odbranu od akutnih infekcija. Napokon, čak i za proizvodnju antitela za odbranu od bakterija, telu su potrebne sirovine - osnovne aminokiseline u pravom odnosu. Na žalost, mi gledamo samo virus, a ne primećujemo fiziološku neravnotežu kod obolelih od AIDS-a. Takođe je nesreća što ne razumemo metaboličku ulogu IL-6 koji je podređen mehanizmima otpuštanja kortizona i stvaranja IL-1. Te supstance, i druge slične njima, stvaraju se da bi mobilizovale sirovine iz telesnih rezervi za borbu protiv stresa i otklonile moguća oštećenja koja bi mogla nastati iz suočavanja s nekim uzročnikom stresa. Njihova uloga je povezana s mehanizmom razgradnje belančevina iz mišića i njihovim pretvaranjem u osnovne aminokiseline koje se koriste u jetri.

[sani]

Tako je opšti pravac kod ozbiljnih oštećenja nastalih zbog stresa mobilizacija esencijalnih sastojaka za njihovu hitnu ponovnu upotrebu - proces u kojem telo jede samo sebe. Bokser s modricama, ili osoba koja je doživela nesreću ili višestruku operaciju, zavisiće o ovim procesima koji razgrađuju tkiva koja su nedelotvorna i nesposobna za život, te popravljaju i preoblikuju mesto oštećenja. Ako je rekonstrukcija velikih razmera i u nju su uključeni IL-6 i njegov pratilac TNF, raspad DNA i RNA oštećenih i umirućih ćelija će proizvesti fragmente koji će raščistiti krhotine, otprilike kao kad je potrebno razmontirati železnu konstrukciju velike građevine koja se ne može odvući buldožerom, nego ju je neophodno rastaviti I odneti deo po deo.

[sani]

U istraživanju hirurških rana ovo je dobro poznat proces. Krajnje je nesretna okolnost što virolozi tu "akciju raščišćavanja prostora" koju u telu sprovode ove dvije supstance predstavljaju kao korake u stvaranju HlV-a u kulturi ćelija. Na ovom delu nepovezanih informacija temelji se cela tvrdnja da je AIDS bolest uzrokovana virusom. Zašto? Zato što je napravljen test koji meri i prikazuje određene fragmente koje stvaraju IL-6 i TNF. Izgleda da se neke od tih DNA ili RNA čestica označavaju kao HIV - i zato ih ima nekoliko vrsta. Još gore je što aminokiselinski sastav samog HIV-a podseća na sastav vazopresina. Vakcina koja bi zaustavila HIV najverojatnije bi zaustavila i aktivnost vazopresina. Čini se da je to razlog zašto još nije proizvedena delotvorna vakcina protiv AIDS-a. Krajnja je nesreća "komercijalizacija ideje" da će sve HIV- -pozitivne osobe uskoro umrijeti od AIDS-a jer stres od saznanja da se boluje od neizlječive bolesti i sam može biti ubica. Ne ulazeći u emocionalnu stranu ovog problema i strogo se dr- žeći naučnog razumijevanja ljudskog tela, moramo postati svesni još jedne jednostavne činjenice. Tkiva vagine te anusa i rektuma stvorena su za različite ciljeve. Istina je da i jedno i drugo imaju slične sisteme senzora povezane s jedinstvenim centralnim mehanizmom za beleženje boli i zadovoljstva, ali strukturno oni nisu isti. Vagina ima debelu, višeslojnu ćelijsku postavu koja je stvorena za podnošenje trenja i naprezanja, i ne apsorbuje lako seme. Ima čak i mehanizam za lučenje podmazujuće tečnosti kako bi se ova naprezanja lakše podnela.

[sani]

Dalje, sperma ima hemijske osobine koje povećavaju debljinu i otpornost ćelijskih membrana vagine i penisa koje se njom prekriju. Semena tečnost koja se izlučuje sa spermom ima vrlo složen sastav. Ona sadrži hemijsku supstancu zvanu transglutaminaza (TGE). Pod određenim okolnostima, TGE povezuje neke bjelančevine s drugim belančevinama. Ona takođe dovodi do toga da neke ćelije umiru na poseban način - da se smežuraju, a ne razgrade, i odatle njena sposobnost da dovede do zadebljanja unutrašnjosti vagine kako bi ona mogla podneti normalne muško-ženske spolne odnose. Ova osobina semena, kad ono dospe u creva, izmeniće sposobnost upijanja vode koju ima njihova sluzokoža i to je uzrok dijareje povezane s AIDS-om. Seme sadrži i bjelančevine koje vrlo snažno suzbijaju imunitet. Osobina semena da suzbija imunitet olakšaće prolaz spermi celim putem do materice i jajovoda da bi došlo do oplodnje jajne ćelije. Za telo su milioni spermatozoida koji ulaze u matericu nadiruća "strana tela", i izazvali bi jaku reakciju materice i jajovoda kada ne bi bili zaštićeni imunosupresivnim svojstvima belančevina semena u kojem se kupaju spermatozoidi. Kako bi sperma, a kasnije i plod (čija se antigena svojstva razlikuju od majčinog tkiva) mogli preživeti devet meseci trudnoće, majčin imuni sistem za to vreme mora biti potisnut. Izgleda da neki sastojak sperme (možda belančevina nalik na uteroglobin koja se zove SV-IV) kodira potiskivanje imuniteta majke. To svojstvo sperme da potiskuje imunitet omogućava preživljavanje sperme, a kasnije i zametka, za vreme čitave trudnoće, sve do rođenja živog potomka. Zanimljivo je znati da tokom trećeg tromesečja često dolazi do inverzije odnosa T4:T8.

[sani]

Seme se u vagini ne apsorbuje. Zbog anatomske građe i položaja vagine, seme se ocijedi. S druge strane, rektum je podstavljen vrlo tankim i osetljivim ćelijama. U rektumu se seme zadržava, što omogućava delovanje njegovim izuzetno snažnim fiziološkim svojstvima. U sastavu semena postoje supstance koje služe preuzimanju imunološkog sistema domaćina i njegovom suzbijanju, na isti način na koji vojni avioni koriste uređaj za blokiranje radara kako bi ušli u neprijateljski vazdušni prostor i izbacili bombe. Tako seme ima nezavisno svojstvo isključivanja imunološkog sistema tkiva domaćina, ako mu se dopusti ulaz u sistem primaoca. Zbog ove osobine, može se primijetiti obrtanje odnosa markera T4:T8 kod homoseksualaca koji boluju od AIDS-a. Kod ponavljanog izlučivanja semena u muški ili ženski rektum neizbežno je potiskivanje imunološkog sistema - ne zbog "virusa", nego zbog hemijskih osobina samog semena. Pored svega navedenog, zidovi creva nisu u stanju podneti sile koje se javljaju pri manipulaciji rektumom u seksualne svrhe.
Razlog da su takve seksualne manipulacije moguće leži samo u jednoj činjenici: crevni trakt nema senzorni sistem koji bi beležio njegova unutrašnja oštećenja, osim ako oštećenje ne zahvati i potrbušnicu, koja je tanki spoljni pokrivač crevnog trakta. Ona je obilno prožeta živcima koji će registrirovati bol. Ona predstavlja neku vrstu "neljepljivog omotača" koji omogućava raznim delovima crevnog trakta da klize jedni preko drugih u svojim pokretima i tokom prilagođavanja prolazu hrane. Rektum nije potpuno prekriven potrbušnicom na isti način kao ostatak crevnog trakta. Zato se unutrašnja postava rektuma može oštetiti prilikom pumpanja ili drugačijeg nasilnog širenja i manipulacije šakom i podlakticom, a da se šteta ne registruje pokretanjem alarma kao što bi se dogodilo u slučaju kože, kada se njen otpor slomi.

[sani]

Rektum je završetak jedne anatomske strukture čija se aktivnost treba odvijati mirno. Međutim, to ne znači da se šteta fiziološki ne prepoznaje ili da će fiziološki ne prepoznaje ili da će fiziološke mere za popravku ovog oštećenja biti manje snažne.
Kao nerazdvojni deo mehanizama za popravku, hemijske supstance TNF, IL-1, IL-6 i druge iz njihove grupe će se izlučiti kako bi započele proces rešavanja kriznog stanja. Ako je oštećenje toliko veliko da bi crevne bakterije takođe mogle probiti barijeru i započeti s povećanom lokalnom aktivnošću, stvaranje ovih sredstava za rešavanje krize će se pojačati. (Eksperimentalno je dokazano da oboleli od AIDS-a imaju izrazito povišene koncentracije IL-6 i TNF-a u krvi.) Povišena koncentracija IL-6 takođe će uništiti ćelije gušterače koje stvaraju inzulin. Eto jednostavnog objašnjenja dijabetesa koji se javlja u uznapredovalim stadijima AIDS-a. Ove supstance djeluju na način sličan ekipi specijalno obučenih spasilaca koji odlaze na mesta pogođena zemljotresom. Jedna grupa će raščišćavati ruševine; druga će dopremati zalihe potrebne za preživljavanje onih koji su ostali zarobljeni i ne mogu se evakuisati; treća će početi popravljati električnu mrežu, vodovod, telefonske kablove itd.

[sani]

Svi ti procesi se svakodnevno odvijaju u životu jednog velegrada, a obavljaju ih ljudi i mašine. U ljudskom tijelu odvijaju se isti procesi. Sredstva za obavljanje ovih neophodnih funkcija su hormoni i njima podređeni enzimski sistemi. Princip je isti. Svaka ćelija ima osobnost i mora preživeti na svom mjestu ako postoji mogućnost popravka. Samo mrtve ili nepopravljivo oštećene ćelije moraju biti razgrađene i odnete. Kod manipulacija rektumom, ako dođe do trenja i habanja većeg od uobičajenog, ove iste supstance započinju operaciju popravki. Biće potrebno neko vreme da se izvrši obnova prema izvornom "nacrtu" i da se u potpunosti oporave lokalna tkiva. Ukoliko se ozleda ponovi na tkivu koje je već oslabljeno, doći će do još masovnije prisutnosti ovih sredstava za lokalne popravke. Možda će doći i do toga da će te supstance i njima podređeni operateri biti trajno aktivirani, i njihova prisutnost u krvi postaće merljiva. Budući da se ne priznaje odnos i značaj njihove povećane prisutnosti za popravke "nezabeleženog" lokalnog oštećenja u rektumu - štaviše, razlog njihove aktivnosti nije prepoznat - deo tog mehanizma je istaknut i označen kao uzrok fiziološkog poremećaja koji se konvencionalno, za javnu upotrebu, naziva "AIDS". U laboratorijskim istraživanjima dokazano je da cistein sprečava proizvodnju HlV-a u ćelijama kulture. U drugim je laboratorijskim istraživanjima dokazano da oboljeli od AIDS-a imaju nedostatak cisteina i njegovog preteče cistina. U dva lako razumljiva eksperimenta, jasno je prikazana metabolička osnova razvoja ove bolesti. Ako se ćelijama koje su dovoljno nenormalne da stvaraju HIV da cistein, njihova nenormalnost se ispravlja i one više ne stvaraju HIV. Sve što sad moramo utvrditi je na koji način kod ovih bolesnika dolazi do nedostatka cisteina. Trebalo bi istraživati ovu pojavu, a ne odvesti istraživanje AIDS-a u slepu ulicu tako što ćemo verovati nekim autoritetima i pretpostaviti da je uzrokovan virusom.

[sani]

Po mom mišljenju, čini se da "HIV test" beleži prisutnost fragmenta DNA ili RNA oštećene ćelije - to ukazuje na proces raspada celijskog jezgra. Do toga može doći zbog mnogih drugih uzroka, među njima je i nedostatak cisteina ili cinka, naročito kod ljudi iz nerazvijenih i siromašnijih zemalja. Također je moguće da do toga dođe zbog upornog i sve težeg lokalnog oštećivanja rektuma, što dugoročno može iscrpiti telesne zalihe belančevina. Taj test sam po sebi nije tačan indikator prisutnosti uzročnika bolesti. Sam HIV nastaje zbog ozbiljne neravnoteže u sastavu telesnih zaliha aminokiselina. Ta razorna neravnoteža u zalihama aminokiselina je ono što ubija bolesnike, a ne čestice HIV-a. Čim se izgovori ovo tvrđenje, u umovima ljudi čiju su pažnju mediji usmjerili na širenje HlV-a krvlju javiće se mnoga pitanja. Istina je da se u krvi mogu nalaziti oslobođene čestice HlV-a; ali ta krv sadrži i mnoge druge hormone i transmitere - od kojih neki još nisu ni poznati. Ne može se pretpostaviti da je HIV uzročnik AIDS-a ukoliko fiziološki učinci raznih drugih supstance u serumu ili krvi nisu poznati.

[sani]

Navešću primjer hipoteze Sira Petera Medawara, dobitnika Nobelove nagrade i predsjednika Kraljevskog društva u Engleskoj koji je izrazio mišljenje da u tijelu postoje određeni geni koji, jed- nom potaknuti na djelovanje, programiraju smrt pojedinca. Drugim riječima, čak je i smrt redovna i kontrolisana pojava. Postavlja se pitanje: Jesu li ljudi koji gube zdrav stav o polovima i postaju nezainteresovani za prirodni program razmnožavanja osjetljiviji na aktivaciju gena koji uzrokuju njihovu ranu smrt? U nizu eksperimenata, naučnici Brodish i Lymangrove pokazali su da "creva izložena stresu" stvaraju lokalni hormon koji ima vrlo snažno i dugotrajno delovanje. On deluje kao vrlo jak aktivator oslobađanja kortizona. Taj hormon se može prenijeti transfuzijom krvnog seruma s jedne životinje u drugu. U novoj životinji ostaje neko vreme i ima potpuno jednako djelovanje na oslobađanje kortizona. Mehanizmi za oslobađanje kortizona u određenim koncentracijama dovešće do razgradnje nekih jezgara i stvaranja fragmenata DNA sličnih česticama HlV-a. Ovde se opet radi o metabolič- kom poremećaju, iako se smatra da testovi dokazuju stvaranje čestica HlV-a. Trebali bismo razumeti da se svi procesi izgradnje u ćeliji odvijaju u tekućoj sredini; delovi mogu otplutati ako ne postoji mehanizam za usidrenje. Vrlo važno pitanje koje treba razjasniti je činjenica da su mnoge jedinice cisteina uključene u stvaranje jedne vrste "užeta" za usidrenje.

[sani]

Ovo "uže" na određenim tačkama ima kuke za cink pričvršćene za određeni broj cisteina, koje drže liniju za sastavljanje DNA na mjestu i sprečavaju razilaženje njenih delova, nešto slično konopcima za sušenje veša štipaljkama. Struktura, nastanak i funkcija receptora polnih hormona kod muškaraca i žena u velikoj meri zavisi o prisutnosti ovog cinka i cisteinskih "prstiju". Zato bi nedostatak cisteina u telu obolelih od AIDS-a mogao imati daleko veći značaj nego što to može izgledati na prvi pogled. Da li bi gubitak dominacije pola i kod muškaraca i kod žena mogao izvorno biti izazvan promjenama u sastavu aminokiselinskih zaliha tela, posebno "relativnim" nedostatkom cisteina, a možda i cinka? Lično smatram da je to vrlo lako moguće.

[sani]

Plan razvoja prirodne organizacije ljudskog tela ima određene "slepe ulice"; često udovoljavanje neprirodnim rektalnim seksualnim potrebama - jedna je od njih. Ujedinjujući tolike bolesti pod zajedničkim akronimom AIDS i navodeći javnost na mišljenje da je AIDS jedna bolest koju izaziva spori virus, moje kolege u ovoj grani istraživanja čovječanstvu čine medveđu uslugu. Oni se drastično udaljavaju od istine; i u tom procesu osiguravaju sve više sredstava za istraživanja, prodaju sve više kompleta za testiranje i podstiču prodaju otrovnih hemikalija koje ubrzavaju propadanje zdravlja onih koji se njima tretiraju. Još jedno pitanje koje bi se moglo postaviti tiče se odnosa intravenozne upotrebe morfija i heroina s nastankom AIDS-a. Odgovor bi se možda mogao pronaći u hemijskom djelovanju tih supstanci na telesnu fiziologiju. Supstance slične morfijumu objavljuju svoju prisutnost kroz nervni sistem, koji odašilje poruke putem serotonina koji deluje kao prenosilac nervnih nadražaja. Nervni sistem i supstance slične morfijumu u stanju su izmeniti metaboličku strukturu tela. Endorfini, prirodni morfijumi tela, ne samo da potiskuju osećaj bola i izazivaju euforiju, oni takođe menjaju koncentraciju osećaja gladi. Ljudi koji uzimaju morfijum i heroin gube apetit i izgledaju neishranjeno. Oni izgladnjuju sopstveno telo. Nadalje, ljudi koji redovno uzimaju drogu pod velikim su stresom, bilo zbog početnog razloga koji ih je naveo na uzimanje droge, ili zbog poteškoća oko nabavljanja svakodnevne doze. U svakom slučaju, dolazi do nastanka stresa i zbog promijenjenog metabolizma neće biti moguće u dovoljnoj mjeri zadovoljiti telesne potrebe. Kad se koristi morfij ili heroin, osećaji gladi i žeđi takođe su potisnuti, i telo počinje jesti samo sebe. U zemljama u kojima su ljudi običavali pušiti opijum, velik broj tih ljudi na kraju je umirao od upale pluća – upravo od onog za što se danas okrivljuju virus i zaražene igle.

[sani]

Takođe je važno znati da postoji vremenski jaz od niza godina između otkrivanja "HlV-a" u tijelu i nastanka kliničkih simptoma gubitka imuniteta. Mogu vam garantovati da neravnoteža aminokiselina za vreme ovog razdoblja postaje puno snažniji ubica od "virusa koji uzrokuje AIDS". Na početku, telo počinje stvarati antitijela za borbu protiv virusa. Tek nakon nekog vremena proizvodnja svih antitijela postaje nedovoljna i nedelotvorna. Moramo zapamtiti da je uravnotežen sastav zaliha aminokiselina u telu apsolutno neophodan za stvaranje antitela od strane belih krvnih zrnaca i ćelija jetre. Jedan užasan aspekt AIDS-a je okrutnost s kojom on pogađa djecu koju rađaju HlV-pozitivne majke. Mora biti jasno da ako majci nedostaju određene aminokiseline u telu, ona neće biti u stanju da osigura pun raspon aminokiselina za normalan razvoj bebe. Ako majka ima čak i minimalni nedostatak metionina, cistina, cisteina, triptofana i drugih aminokiselina, bebi će neizbežno nedostajati isti ti elementi, što će možda stvoriti predispoziciju za fragmentaciju DNA u procesu razvoja ćelija, posebno u fazi dojenja.

[sani]

Deca u Rumuniji koja su bila tema mnogih TV emisija verojatno nisu dobila AIDS putem krvi; verovatnije je da se kod njih AIDS razvio kao posledica loše ishrane. Još jedna stvar o kojoj treba raspraviti je vrednost testa na AIDS kao indikatora bolesti u procesu razvoja. Iako su svi navedeni da u to veruju, po mom mišljenju to je pogrešno predstavljanje jedne drugačije istine. Svi ti testovi pokazuju da je telo naišlo na tu antigensku česticu i registriralo njenu strukturu. To ujedno znači da je telo zadržalo postojanje te čestice/virusa u svojoj memoriji da bi izgradilo mehanizam obrane protiv te "strane čestice", što ne znači nužno da je ona došla spolja, već se možda radi o čestici koju samo tijelo ne bi trebalo stvarati - neka vrsta nadzora kvalitete rada "linije za sastavljanje DNA". Ovaj test je zapravo indikator poremećaja ravnoteže metabolizma telesnih belančevina, a ne indikator prisutnosti razularenog virusa ubojice u tijelu. Broj slučajeva osoba koje su imale pozitivne rezultate testa I kasnije postale HIV negativne prevelik je da bi se mogao zanemariti. Laboratorijskim eksperimentima je dokazano da ako se cistein doda mediju kulture ćelija koje se uzgajaju radi dobivanja virusa, te ćelije neće stvoriti "virus". U sredini s dovoljno cisteina, neće biti moguće osstvariti "žetvu" virusa. Ovaj test upućuje na krajnje jasan zaključak da je test na AIDS samo indikator trenutne neravnoteže sastava aminokiselina u telu.

[sani]

Važno je zapamtiti da ako koncentracija jedne aminokiseline u telu nije dovoljno visoka, doći će do drastične neravnoteže u postocima drugih aminokiselina. Promišljena korekcija početne metaboličke ravnoteže mogla bi potaknuti izražavanje normalne polne definisanosti i smanjiti homoseksualne sklonosti, da i ne spominjemo prevenciju AIDS-a, posebno kod osoba koje počinju razvijati homoseksualne sklonosti u kasnijim godinama života, kao što su očevi ili majke koji već imaju djecu, a počinju osećati homoseksualni poriv. Kod žena kojima slabi libido i kosa ispada po "muškom obrascu", navedene mere opreza mogle bi zaustaviti takvo propadanje u početnim fazama.

[sani]

Jednostavan način da se zaustavi razgradnja mišića je inteligentno prilagođenje dnevnog unosa vode i uravnotežena ishrana s visokim udelom belančevina. Istovremena pojačana svakodnevna telesna aktivnost podstak- nuće tijelo na pokretanje fiziološkog programa izgradnje svojih mišića, umesto njihove razgradnje na aminokiseline radi hranjenja ostatka tijela. Morate shvatiti da je ljudsko tijelo prilagođeno za obranu od svih vrsta infekcija. Tokom svog razvoja preživelo je viruse brzog djelovanja kao što su ospice, rubeola, dječja paraliza i druge. Uopšteno, telu treba oko devet dana da izgradi djelotvornu obranu, čak i protiv brzih virusa. Ako je tijelo u stanju preživeti napad brzih virusa, sigurno je više nego sposobno za obranu od virusa koji se sporo razvijaju. Sve što moramo znati je kako možemo ojačati telo i koje postupke koji ga čine ranjivim moramo prekinuti.

[dr.Kadžija]

Suštinski ovo je isto što je i sani pisala, o programu zvanom AIDS, al' samo malo drugačije

Kao sto su pocetkom 20tog veka uvedene tri pojave da slude i zamajavaju covecanstvo - na polju fizike ajnstajn (da nam podari informacije o fizickim granicama i mogucnostima realnosti u kojoj zivimo), na drustveno politickom polju komunizam (da se covecanstvu uvede jos jedno u nizu sredstava za podele, kao i da mu se dodatno stimulise agresivnost i krvozednost) i na polju misli,osecanja i spoznajnih iskustava frojd (da nam kaze da je to sve zbog seksa), tako su po istom sablonu trojstva, pocetkom 80tih, tacnije leta 1981ve, na scenu uvedene tri gej pojave, koje ce 10tak godina kasnije da poprime globalne razmere - MTV je poceo sa emitovanjem svog programa u Njujorku, Madona je pocela da peva po njujorskim klubovima i dr. Majkl Gotlib je prijavio CDC-u (centre for disease control) prvih 5 slucajeva AIDS-a.

On je u svom izvestaju naveo da su svih 5 homoseksualci, u 4 slucaja nadjeni serolski dokazi infekcije hepatitisom B, u dva slucaja od pet izjavili su da su imali ceste odnose sa razlicitim partnerima, svih 5 pacijenata su imali laboratorijski potvrdjenu citomegalovirusnu bolest unutar 5 meseci od dijagnostikovanja pneumocisticne pneumonije. Odavde se tesko moze nazreti da je nekakav seksualno prenosivi mikrob uzrok novog zdravstvenog problema. Homoseksualnost postoji odavno, to nije nista novo, ali ono sto je bilo novo je da su se 60tih i 70tih generacije homseksualaca, nista manje ili vise kao i svi ostali, navukli na raznorazne droge, afrodizijake i uveli ih u svoj svakodnevni zivot...sto neminovno rezultira propadanjem imunog sistema ( doduše, oni imaju još jednu otezavajucu okolnost, jer dodatno maltretiraju svoje telo guranjem polnih organa i stvari u rupu za koju je Priroda namenila da kroz nju samo izlazi, ne i da ulazi). AIDS je skr za aquired immunodeficiency sindrome - sindrom stecenog nedostatka imuniteta. Odluceno je da se postavi mikrob kao izazivac ovog novog stanja, tj da nedostatak imuniteta sticemo preko virusa. Obzirom da su simptomi nove bolesti ukazivali da se radi o narusenom imunom sistemu, nije bilo ni mesta ni osnova da se tu ubacuje mikrob.
Svejedno, CDC je odlucila sledece :
"the fact that these patients were all homosexuals suggests an association between some aspect of homosexual lifestyle or disease acquired through sexual contact and Pneumocystis pneumonia in this population".

2 godine pre nego sto je HIV ''otkriven'' i postavljen kao uzrok AIDS-a, americki Public Health Service je vec 'presudio' o zaraznosti novog sindroma, a CDC je 5.11.1982 objavila "AIDS: Precautions for Clinical and Laboratory Staffs", tj AIDS uputstvo za bele mantile. U martu 1983ce, CDC je, zajedno sa FDA (food and drug administration) i NIH (national institutes of health), preporucio prevenciju AIDS-a kao infektivne i prenosive bolesti. Pre zvanicne pojave navodnog virusa, teren je vec pripremljen (i dalje bez ikakvog naucnog dokaza).

Luk Montanje, pored Roberta Galoa najvazniji ''strucnjak'' u AIDS prici, u svojoj knjizi ''Virus: The Co-Discoverer of HIV Tracks Its Rampage and Charts the Future'' kaze sledece :
"It was in 1982 that AIDS began to capture the attention of researchers. By that time we knew, by the number of reported cases among homosexuals, that we were dealing with a communicable disease."
Robert Galo 1987me u casopisu Scientific American izjavljuje sledece :
''AIDS is probably the result of a new infection of human beings that began in Central Africa, perhaps as recently as the 1950’s, and it appears that the virus has had more time to spread in Africa than it has had in any other part of the world. A plausible hypothesis is that STLV-III somehow entered human beings, initiating a series of mutations that yielded the intermediate viruses before terminating in the fierce pathology of HTLV-III".

Ovakve proizvoljne ''naucne'' izjave ljudi koji su virus ''otkrili'' su posluzile da se mit sto vise ucvrsti. Naucnici, istrazivaci i institucije koje se bave AIDS-om, kao i svi promoteri AIDS industrije, zbog opste postavke price oko AIDSA, zbog utkanosti mita o AIDS-u jednostavno ''nisu u stanju'' da primete vise nego jasno vidljive epidemije toksicnih bolesti, epidemije visokog krvnog pritiska, epidemije alergijskih bolesti, epidemije mentalnih bolesti...oni pod epidemijom podrazumevaju samo epidemiju infektivne bolest. Svi ti naucnici i strazivaci su zaslepljeni duboko utkanom mikrobioloskom predrasudom - da sve bolesti moraju izazivati mikrobi. Montanje i Galo su inace proveli veci deo svojih zivota u potrazi za virusima koji izazivaju rak.
Covecanstvo, prethodno vec kondicionirano da bude u strahu od mikroba, i uz dodatak raznih predrasuda, nije obracalo i pridavalo previse paznje etiologiji AIDS-a. Slicne greske su pocinjene npr. sa pelagrom, beri berijem i skorbutom...samo sto su ovaj put posledice daleko katastroficnije...npr. seksualna energija, najjaca pokretacka energija u ovom delu univerzuma a koja je u covekovim ocima i shvatanju istorijski prethodno vec iskrivljena crkvom, a potom i frojdom, i u svom fizickom ispoljavanju postaje iskrivljena, u igru se na globalnom nivou uvodi parce gume (a kasnije u sve vecoj meri i razne perverzije i poganosti), a za pojam seksa se neraskidivo vezuje pojam straha od zaraze.

Od pocetka 20tog veka, kada je ozbiljniji atak na imuni sistem covecanstva poceo da se zahuktava, pa sve do dana danasnjeg, covecanstvu su postepeno, a posle II sv. rata intenzivirano, u blisko zivotno okruzenje uvedeni raznorazni ''rusitelji'' imuniteta - fizickiog, hemijskog, bioloskog, mentalnog i nutritivnog porekla. I, kako je koja opasnost po coveka uvodjena na scenu, tako se uopste nije razmatralo o eventualnom odstranjivanju te opasnosti, vec je samo odredjivana gornja granica opasnosti koju covekovo telo moze da istrpi a da odmah ne manifestuje neke (ozbiljnije) simptome. Potencijalne opasnosti i pretnje po imuni sistem su se godinama samo gomilale. Covek svoj imuni sistem unistava voljno i nevoljno. Posto je covekovo telo izuzetno mocna masina sa potencijalom za jos vise, u 20tom veku se moralo pristupiti ozbiljnom pripremanju terena za generalno slabljenje imuniteta covekovog tela, pa su tako jedan za drugim svoje mesto u postepenom slabljenju imuniteta zauzeli i zadrzali - vakcine (da odma' overimo malo na pocetku ovog iskustva ), margarin (hidrogenizovane biljne masti), cigarete (tj.filteri i hemikalije kojima se tretira duvan), masovno konzumiranje kravljeg mleka (kasnije i pasterizovanog, sto je jos pogubnije), zatim posle II sv rata - fluor, herbicidi, pesticidi, insekticidi, aspartam...da ne idem dalje, mnogo ima da se nabraja sta nam sve iz bliskog zivotnog okruzenja u manjoj ili vecoj meri konstantno narusava imunitet, tj sta sve moze da izazove steceni nedostatak imuniteta.
A u slucaju AIDS-a, bilo kakvo razmatranje o svim tim uzrocnicima nedostatka imuniteta je potpuno odstranjeno uvodjenjem virusa u srediste price kao glavnog krivca za sticanje nedostatka imuniteta, uprkos tome sto postojanje HIV-a nikad nije neposredno i nedvosmisleno dokazano...i dalje ostaje nedokazano. AIDS ''nauka''( a od nje i aids industrija) je bazirala celu svoju pricu na osnovu posrednih dokaza i pokazatelja, a koji su proistekli iz pretpostavke da je u pitanju nekakav virus.
Nadalje su bile potrebne samo finese i kvalitetan PR.....ciji je sastavni deo i lepljenje etiketa nepodobnima.
Grupe lekara koji su se istinski bavili ovom problematikom oko AIDS-a su naravno u manjini, ALI, nijednom do sada, zvanicni ''naucnici'', cije su teorije i dokazi AIDS-a slepo prihvaceni, nisu uspeli da razumno i uz dokaze opovrgnu ili demantuju tvrdnje i dokaze tzv AIDS disidenata.
Ne, to nikad nije uradjeno. Umesto toga, industrija AIDS-a se opredelila za oprobani recept mainstream nauke a to je etiketiranje sagovornika u nedostatku dokaza ili neceg iole smislenog sto bi rekli. I tako imamo slucaj, da su se osim AIDS disidenti, koristile i sledece etikete u raznim naucnim casopisima sa ciljem diskreditovanja naucnika i lekara koji tvrde i pricaju suprotno opsteprihvacenom mitu...

''a small clique of scinetists''

''tiny minority of scientists''

''small but vocal group of biomedical scientists''

''dangerous scientific cranks''

''no serious medical scientists doubt the causal link between HIV and AIDS''

''handfull of dissident scientists''

''a small band of scientists with eccentric and discredited opinions''

''a tiny group of so called 'dissident' researchers''

''a few maverick American scientists''

''a small band of scientists who claim that HIV does not cause AIDS''

''a handful of dissident scientists''

Sve etikete se uglavnom vrte oko toga da postoji sacica ljudi koja zeli da podriva i rusi postojecu AIDS religiju.
Evo kako se industrija AIDS-a zeza:
2008me
http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/452...hronoloski/asc

i nešto više od godinu dana kasnije
http://www.bbc.co.uk/serbian/news/20..._vaccine.shtml

Jako dobro se zna da je strah jedno od najmocnijih oruzja za kontrolu ljudi. Kada je covek u strahu, tesko je da ce razmislja o bilo cemu drugom, osim kako da spasi svoje dupe ili kako da stanje straha sto pre iscezne. Medjutim, kada covecanstvu u zivote uvedete kategoriju opasnosti(straha) od koje nema spasa ili leka, onda je takav osecaj straha konstantno prisutan, neki put manje neki put vise izrazen, u zavisnosti koliko cesto se ljudi podsecaju na globalnu opasnost, tj koliko im se cesto glava vadi iz svakodnevne utopljenosti u licnne probleme, sa ciljem dodavanja jos malo problema, strahova, opterecenja.
Takav je slucaj i sa AIDS-om. 1984te na veliku scenu ulece najveca opasnost po coveka, neizleciva bolest, koju izaziva virus. Na sve strane pocinje da se trubi o tome, i vremenom su HIV i AIDS stekli status i ugled kakavi dan danas uzivaju. U formi i maniru u kojem su covecanstvu predstavljeni, postali su neotudjivi i neraskidivi deo realnosti u kojoj covecanstvo zivi. U kojoj meri je eksplodirala, npr. industrija gume , je nezamislivo... isto kao sto je nezamislivo u kojoj meri je covecanstvo globalno preplaseno pojmovima AIDS i HIV. Ranije, dok covecanstvo nije bilo do ove mere svime i svacime ponizavano i degradirano, prva asocijacija na sex (a samim tim i seksualnu energiju) je bila nesto prirodno, lepo, normalno, a danas su prve asocijacije na sex (a samim tim i seksualnu energiju) - HIV, AIDS, bolesti, kurtoni i kako se zastiti. Nema sta, napredna smo civilizacija.

Kako su se HIV i AIDS pojavili? Ima nekoliko verzija, svaka ima svoje pristalice, a hronoloski, uvodjenje HIV-a i AIDS-a u matrix 20tog veka je otprilike izgledalo ovako:
Neko generalno objasnjenje koje se daje, i koje je opsteprihvaceno, je to da virus potice sa primata iz Afrike, i da se virus krajem 19tog ili pocetkom 20tog veka nekako preneo na coveka, ali, to su i dalje slobodne procene, bez konkretnog dokaza. Da bi se podmirili oni uporniji, kao moguc nacin prenosenja virusa sa primata na coveka, predstavljena je ''teorija lovca'', tj. da se virus preneo prilikom lova, kada lovca napadne ranjena zivotinja, ogrebe ga i sl...
Naucno bavljenje pitanjem misterioznog virusa je izaslo pred oci javnosti 1983ce godine, kada su sa Paster instituta dr Luj montanje & co, izolovali retrovirus(iz limfoidnih gangliona), za koji su verovali da izaziva AIDS. Virus su nazvali LAV (lymphadenopathy-associated virus) i taj uzorak su poslali u USA, na potvrdu...1984te dr Robert galo & co potvrdjuju otkrice francuza, ali su ga preimenovali u HTLV-III (T lymphotropic virus type III). Od pocetka 1985te pocinje sa objavljivanjem sve vise detaljnih izvestaja o LAV, tj HTLV-III. U maju 1986te, administrativno telo pod imenom International Committee on Taxonomy of Viruses je ukinulo oba imena, LAV i HTLV-III, i donelo odluku da se koristi termin - Human Immunodeficiency Virus. Zvanicno, imaju dve varijante: HIV-1 i HIV-2, a HIV-1 je daleko virulentniji.

I forma je polako sklopljena, imamo smrtonosu bolest i virus koji je izaziva, jos nam samo fali lek (''i dalje''). To je forma koja se ne dira, i ne dovodi u pitanje. Sve ostalo se bazira na toj ''cinjenici''. Ta ''cinjenica'' ulazi u osnov medicinske dijagnoze i tretmana ove bolesti. A da bi se dokazalo postojanje virusa u telu, koriste se HIV testovi, sada vec dug niz godina. Pripreme su bile zavrsene, AIDS industrija je mogla da zapocne svoju akciju. U um covecanstva su se vec utkali mitovi da HIV izaziva AIDS, da HIV testovi mogu precizno potvrditi HIV, da su lekovi, koji se koriste u tretmanu, ucinkoviti i da produzuju zivot, da se AIDS prenosi medju svima bez izuzetka, da kondomi stite od AIDS-a...to su sve unapred spremljene i naucene fraze (istovremeno, to su i osnove mita o AIDS-u), koje se retko dovode u pitanje...ljudi su vremenom naucili, i sebe istrenirali, da zive u konstatnom strahu od AIDS-a i od zaraze HIV-om...a sada je na pomolu jos jedan iz arsenala magicnih metaka u vidu vakcine, metak koji ce ljude zastiti od HIV-a, virusa cije postojanje, striktno u naucnom smislu i smislu naucnog metoda, nikad nije neposredno i nedvosmisleno dokazano.
Naucni radovi u kojima se ''potvrdilo'' otkrice HIV-a, i koji su posluzili kao naucna osnova za mit o AIDS-u dolaze od 4 grupe naucnika i saradnika: Barré-Sinousi et al 1983; Papovic et al 1984; Gallo et al 1984; Levy et al 1984. Ti radovi predstavljaju naucni osnov za vazecu pricu o AIDS-u.

Evo nekih izjava dr Roberta Galoa, a koje se ticu postojecih HIV testova:

- “HIV tests were highly accurate from the time they were developed in 1984 and have become much more accurate over time as the underlying technology has evolved. HIV tests are amongst the most accurate available in medical science.”
- “A PCR test for the presence of the virus itself can accurately determine a child’s HIV status.”
- “An AIDS diagnosis cannot be considered definitive without an HIV test.”


Testovi koji se koriste za dijagnozu infekcije HIV-om su dva testa na antitela - ELISA i Western blot, i genetski test - PCR test (ili Viral Load). ELISA i Western blot otkrivaju samo ono sto je pogresno prihvaceno da su HIV antigeni ili proteini. Slicno tome, i PCR test otkriva samo kopije fragmenata RNK, koja je proizvoljno prihvacena kao nuleinska kiselina HIV-a. Nijedan od ovih testova ne otkriva sam HIV, ili HIV cestice.
Farmaceutske kuce i laboratorije koje proizvode ove testove, uz svaki test prilazu i detaljno uputstvo na kojem se izmedju ostalog nalaze i ove izjave:

ELISA
''Elisa testing alone cannot be used to diagnose AIDS, even if the recommended investigation of reactive specimens suggests a high probability that the antibody to HIV-1 is present" (Abbott 1997).

Western blot
''Do not use this kit as the sole basis of diagnosis of HIV-1 infection." (Epitope Organon Teknika)

PCR Viral Load
"The Amplicor HIV-1 Monitor test is not intended to be used as a screening test for HIV or as a diagnostic test to confirm the presence of HIV infection" (Roche 2003).

Sto ce reci - farmaceuti daju do znanja da ovi testovi nisu specificni za dijagnozu HIV-a, dok proponenti AIDS-a tvrde drugacije. U klinickoj medicini, jedini ispravni metod za utvrdjivanje osetljivosti i specificnosti dijagnostickog testa jeste uporedjivanje testa sa svojim zlatnim standardom. U ovom slucaju, jedini moguci zlatni standard za HIV test bi bio sam HIV. Obzirom da HIV NIKADA nije izolovan kao nezavisna, slobodna ili prociscena viralna cestica, specificnost i osetljivost ovih testova je prilicno diskutabilna, jer se specificnost i osetljivost racunaju proizvoljno, uporedjivanjem sa klinickim manifestacijama AIDS-a ili brojanjem T4 celija...
"At present there is no recognized standard for establishing the presence and absence of HIV-1 antibody in human blood. Therefore sensitivity was computed based on the clinical diagnosis of AIDS and specificity based on random donors." (Abbott 1997)

Obzirom da ne postoji zlatni standard za definisanje specificnosti testova koji se koriste za dijagnozu HIV-a, svi koji su oznaceni kao HIV-pozitivni bi trebalo da budu proglaseni za lazno pozitivne. Zbog prirode ovih testova NIJEDNA osoba ne moze biti potpuno ispravno i validno oznacena ili proglasena kao HIV-negativna ili HIV -pozitivna. Ali, medju AIDS naucnicima, novinarima, zdravstvenim radnicima se retko kada razmatra o pouzdanosti ovih testova. Oni su prihvaceni zdravo za gotovo, kao validan pokazatelj prisutnosti HIV-a.

Pravilne i ispravne procedure za izolovanje retrovirusa su utvrdjene i uspostavljene 1964te godine. Najcesci izvori materijala iz kojih retrovirusi mogu biti izolovani i procisceni su - krv, razni tkivni homogenati i supernatanti inficiranih celijskih kultura.
5 osnovnih koraka u tehnici za izolaciju i prociscavanje retrovirusa su:
- koncentrisanje viranih cestica centrifugom
- elektronska mikroskopija koncentrisanih viralnih cestica
- biohemijska i genetska analiza prociscenih viralnih cestica
- konstantna kontrola eksperimenata, kako bi se izbeglo pogresno tumacenje i posmatranje endogenih retrovirusa kao egzogenih virusa
- bioloski testovi sa ciljem da se ustanovi da li je izolovani virus zaista potencijalno patogen i virulentan.

Ono sto je u celoj ovoj prici najvaznije - ni Montanje, ni Galo, ni Levi se nisu drzali ovih koraka u trenutku kada su tvrdili da su izolovali virus HIV. Prva dva koraka su preskocena, zatim, nisu pruzili dokaz (el. mikroskopom) da se cestice iz supernatanta inficirane celijske kulture sastoje prvenstveno od viralnih cestica(koncentrisanih). Umesto toga, oni su kao dokaz pruzili fotografije(sa elektronskog mikroskopa) aktiviranih/stimulisanih kultivisanih limfocita koji otpustaju cestice slicne retrovirusima. Medjutim, ove cestice slicne retrovirusima, mogu otpustati i neinficirane kulture stimulisanih/aktiviranih limfocita. Fotografije ''neinficiranih'' limfocita kultivisanih pod istim uslovima kao i ''inficirani'', ne postoje, tj nikad nisu prilozene. Navodno postojanje HIV dalje je bilo ''potvrdjeno'' proucavanjem proteina, aktivnosti enzima reverzibilne transkriptaze i fragmenata RNK koji su nadjeni u supernatantima kultura (znaci, potvrda ne dolazi od direktne analize preciscenih viralnih cestica).
Uprkos nemogucnosti da se izoluje cist virus, ili cestica virusa, nastavilo se sa forsiranjem postojanja HIV-a, a svi dokazi koji ukazuju na postojanje virusa su posredni, i utvrdjeni su na osnovu prisustva (u celijskim kulturama ili kod kod HIV-pozitivnih):
- proteina i glikoproteina p34/32, p24, p18/17,p120, gp160/150, gp120, i gp41/45/40, za koje se tvrdi da pripadaju HIV-u
- enzima reverzibilne transkriptaze, koja navodno pripada HIV-u
- RNK i DNK fragmenata, koji takodje navodno pripadaju HIV-u
.....(ebmti 20000 karaktera)

[dr.Kadžija]

...
Istina je - ni za jednu od ovih susptanci nije do sada dokazano da pripada HIV-u. Kako moze da se dokaze da supstance nadjene u tim kulturama zaista pripadaju viralnim cesticama koje nikad nisu valjano preciscene? Kako dokazati da te supstance nisu celijski otpad ili celijske mikrovezikule, koje se takodje javljaju u talogu pri istoj gustini kao i retrovirusi? Da bi se nedvosmisleno i bez sumnje dokazalo, da te supstance/molekuli, koje se smatraju markerima, zaista jesu deo retrovirusa zvanog HIV, apsolutno je neophodno da se viralne cestice potpuno presciste i odvoje i razdvoje od svega ostalog. To sa HIV-om nikada nije uradjeno. Procedura/metod u svojoj osnovi ima polaznu tacku - da je za svako proucavanje komponenti i cestica virusa osnovno imati izvesnu kolicinu preciscenog virusa. Posle preciscavanja se pristupa tretiranju preciscenog materijala (ribonukleazom, raznim deterdzentima) sa ciljem da se razbiju preciscene cestice kako bi otpustile svoje unutrasnje komponente. Ni to nikad nije uradjeno sa HIV-om.
Ova potpuno pogresna metodologija, primenjena u ''dokazivanju'' HIV-a, ima izuzetno ozbiljne posledice - globalno koriscenje HIV testova, koji uopste nisu specificni za HIV.
1999te godine, dve nezavisne grupe naucnika su zapocele istrazivanje elektronskim mikroskopom, gde su posmatrali ultrastrukturalne karkateristike materijala koji se talozi u 1.16g/ml rastvoru sukroze (taj rastvor se koristi za talozenje i kasnije detektovanje virusa ili virusnih cestica iz supernatanta). Radeci sa supernatantima kultura T-celija inficiranih HIV-1, obe grupe naucnika su u supernatantima pronasle celijski otpad i vezikule celijskih membrana koji nikako nisu mogli biti povezani sa HIV-om ili ''retkim'' viralnim cesticama. Bez obzira na to otkrice, i dalje se nastavilo sa prethodno prihvacenim i odomacenim modelom ''identifikacije'' viralnih markera, a na osnovu prisustva viralnih markera se posmatra i meri efikasnost antiviralnih lekova u klinickim ispitivanjima.

Aktivnost enzima reverzibilne transkriptaze, otkrivena u supernatantima celijskih kultura, je uzeta kao pokazatelj prisustva HIV-a, ali samo zato sto su Galo, Montanje i Levi pogresno predstavili taj enzim kao jedinstven za retroviruse, dok je cinjenica da taj enzim nije svojstven iskljucivo retrovirusima.
Isto tako, (pogresno interpretirani) fragmenti RNK, nadjeni u supernatantima kultura ili u krvi pacijenta, a koji se smatraju specificnim HIV markerima, mogu da poticu i od celija u kulturi ili od endogenih retrovirusa. PCR testom tj metodom se prave kopije/klonovi tih fragmenata RNK, koji su potpuno bez osnova proglaseni da pripadaju HIV genomu, pa tako ispada da se PCR testom vrsi prebrojavanje kopija necega sto se bez dokaza smatra da pripada HIV-u.
Jos jedna mana svih HIV testova jeste ta - do sada se, naucno dokumentovano, pokazalo da je u slucaju preko 70 razlicitih bolesti/poremecaja doslo do pozitivne reakcije na testu na HIV antittela, a bez prisutne HIV infekcije. Sada sledi lista bolesti, poremecaja i zdravstvenih stanja za koje je do sada utvrdjeno da na HIV testovima daju lazno pozitivne reakcije :

· Natural occurring polyspecific antibodies (Barbacid et al 1980; Healey & Bolton 1993).

· Anti-carbohydrate antibodies (Snyder & Fleissner 1980; Healey & Bolton 1993; Cordes & Ryan 1995).

· Antibodies with a high affinity for polystyrene used in the test kits (Arnold et al 1994; Pearlman & Ballas 1994; Yoshida et al 1987).

· HLA antibodies to class I and II leukocyte antigens (Blanton et al 1987; Bylund 1992; Cordes & Ryan 1995; Profitt & Yen-Lieberman 1993; Sayers et al 1986; Schleupner 1990; Schochetman & George 1992; Steckelberg & Cockerill 1988; Yu et al 1989).

· Passive immunization (receipt of gammaglobulin or immune globulin as prophylaxis against infection) (Ascher & Roberts 1993; Cordes & Ryan 1995; Gill et al 1991; Jackson et al 1988; Lai-Goldmnan et al 1987; Isaacman 1989; Profitt & Yen-Lieberman 1993; Piszkiewicz 1987; Yale et al 1994).

· Administration of human immunoglobulin preparations (Bylund et al 1992).

· Hypergammaglobulinemia (high levels of antibodies) (Moore et al 1986; Peterman et al 1986).

· Globulins produced during polyclonal gammopathies, very common in groups at risk for AIDS (Bylund et al 1992; Cordes & Ryan 1995; Schleupner 1990).

· Anti-lymphocyte antibodies (Mathe 1992; Ujhelyi et al 1989).

· Anti-collagen antibodies (found in gay men, hemophiliacs, Africans of both sexes and people with leprosy) (Mathe 1992).

· Multiple blood transfusions (Cordes & Ryan 1995; Ng 1991; Peterman et al 1986; Proffit & Yen-Lieberman 1993; Schochetman & George 1992; Yu et al 1989; Sayre 1996).

· Individuals with coagulation defects (Bylund et al 1992; Schochetman & George 1992).

· Hepatitis B vaccination (Jackson et al 1988; Lee et al 1992; Pearlman & Ballas 1994; Profitt & Yen-Lieberman 1993).

· Tetanus vaccination (Pearlman & Ballas 1994).

· False positive in other serologic tests, including RPR for syphilis (Bylund et al 1992; Fleming et al 1987; Moore et al 1986; Schleupner 1990; Schocheman & George 1992).

· Healthy individuals as a result of poorly-understood cross-reactions (Bylund et al 1992).

· Anti-hepatitis A IgM antibody (Schleupner 1990).

· High levels of circulating immune complexes (Biggar et al 1985; Moore et al 1986).

· Presence of normal human ribonucleoproteins (Cordes & Ryan 1995; Schleupner 1990).

· Malaria (Biggar et al 1985; Charmot & Simon 1990).

· Visceral Leishmaniasis (Ribiero et al 1993).

· Leprosy (Andrade et al 1991; Kashala et al 1994).

· Tuberculosis (Kashala et al 1994).

· Mycobacterium avium (Kashala et al 1994).

· Autoimmune diseases: systemic lupus erythematous, scleroderma, connective tissue disease, dermatomyositis (Bylund et al 1992; Leo-Amador et al 1990; Pearlman & Ballas1994; Proffit & Yen-Lieberman 1993; Ranki et al 1992; Schochetman & George 1992).

· Systemic Lupus erythematosus (Esteva et al 1992; Jindal et al 1993).

· Rheumatoid arthritis (Ng 1991).

· Serum-positive for rheumatoid factor, antinuclear antibodies, and other autoantibodies (Dock et al 1988; Steckelberg & Cockerill 1988; Yoshida et al 1987).

· Anti-smooth muscle antibody (Schleupner 1990).

· Anti-mitochondrial antibodies (Cordes & Ryan 1995; Schleupner 1990).

· Anti-microsomal antibodies (Mortimer et al 1985).

· Other antinuclear antibodies (Cordes & Ryan 1995; Schleupner 1990; Steckelberg & Cockerill 1988).

· Anti-T-cell antigen antibodies (Cordes & Ryan 1995; Schleupner 1990).

· Renal failure (Cordes & Ryan 1995;Jindal et al 1993; Schleupner 1990).

· Hemodialysis (Bylund et al 1992; Fassbinder et al 1986; Peterman et al 1986; Schochetman & George 1992; Ujhelyi et al 1989).

· Alpha interferon therapy in hemodialysis patients (Sungar et al 1994).

· Renal transplantation (Burkhardt et al 1987; Cordes & Ryan 1995; Neale et al 1985; Schleupner 1990; Ujhelyi et al 1989).

· Organ transplantation (Agbalika et al 1992; Ng 1991).

· Upper respiratory tract infection (cold or flu) (Challakere & Rapaport 1993).

· Acute viral infections, DNA viral infections (Cordes & Ryan 1995; Pearlman & Ballas 1994; Profitt & Yen-Lieberman 1993; Schleupner 1990; Steckelberg & Cockerill 1988; Voevodin 1992).

· Flu (Ng 1991).

· Flu vaccination (Arnold et al 1994; Challakere & rapaport 1993; Cordes Y Ryan 1995; Hsia 1993; MacKenzie et al 1992; Profit & Yen-Lieberman 1993; Simonsen et al 1995).

· Herpes simplex I (Langedijk et al 1992).

· Herpes simplex II (Challakere & rapaport 1993).

· Epstein-Barr virus (Ozanne & Fauvel 1988).

· Recent viral infection or exposure to viral vaccines (Challakere & Rapaport 1993).

· Pregnancy in multiparous women (Cordes & Ryan 1995; Ng 1991; Profitt & Yen-Lieberman 1993; Steckelberg & Cockerill 1988; Ujhelyi et al 1989; Abbott 1997).

· Cancers (Pearlman & Ballas 1994).

· Multiple myeloma (Bylund et al 1992; Profitt & Yen-Lieberman 1993; Steckelberg & Cockerill 1988).

· Hematologic malignant disorders and lymphomas (Burkhardt et al 1987; Cordes & Ryan 1995; Profitt & Yen-Lieberman 1993; Schleupner 1990; Steckelberg & Cockerill 1988).

· Q fever with associated hepatitis (Yale et al 1994).

· Hepatitis (Sungar 1994).

· Alcoholic liver disease (Bylund et al 1992; Cordes & Ryan 1995; Mendenhall et al 1986; Pearlman & Ballas 1994; Schleupner 1990; Schochetman & George 1992; Steckelberg & Cockerill 1988).

· Primary sclerosing cholangitis (Schochetman & George 1992; Steckelberg & Cockerill 1988).

· Primary biliary cirrhosis (Cordes & Ryan 1995; Profitt & Yen-Lieberman 1993; Schleupner 1990; Steckelberg & Cockerill 1988).

· Stevens-Johnson syndrome (Burkhardt et al 1987; Cordes & Ryan 1995; Profitt & Yen-Lieberman 1993).

· Sticky blood in Africans (Mortimer et al 1985; Papadopulos-Eleopulos 1988; Pearlman & Ballas 1994).

· Heat-treated specimens (Jungkind et al 1986; Schleupner 1990; Schochetman & George 1992; Smith et al 1987; Van Beers et al 1985).

· Lipemic serum (Schochetman & George 1992).

· Hemolyzed serum (Schochetman & George 1992).

· Hyperbilirubinemia (Bylund et al 1992; Cordes & Ryan 1995).

· Proteins in the equipment used for these tests (Cordes & Ryan 1995).

· Other retroviruses (Blomberg et al 1990; Cordes & Ryan 1995; Dock et al 1988; Schleupner 1990; Tribe et al 1988).

Sva ova medicinska stanja karakterise stanje upale sa posledicnom hronicnom aktivacijom ili stimulacijom imunog sistema, prisustvo velikog broja antitela u krvi, kao i povisen nivo oksidativnog stresa. Osobama koje su u ''riziku od AIDS-a'', a koji su na testovima bili HIV-pozitivni, takodje je karkateristicna bila hronicna stimulacija ili aktivacija imunog sistema i prisustvo velikog broja antitela u krvi. Dosta ovih zdravstvenih problema, koji izazivaju lazno pozitivne reakcije na HIV testovima, su problemi koji se u razlicitoj razmeri i koncentraciji javljaju medju ''rizicnim grupama'' u razvijenim zemljama, kao i medju velikim procentom afrikanaca i ljudi iz zemalja u razvoju. Sama definicija AIDS-a je problematicna. Nju je osmislio (i vremenom je menjao i apdejtovao) americki centre for disease control (CDC) - potrebna je pozitivna reakcija na testu za HIV antitela. Postojanje HIV-a je od presudnog znacaja, jer je uspostavljena relacija da je AIDS bolest izazvana HIV-om. Ali bez obzira na to, u mnogim zemljama Afrike AIDS se dijagnostikuje bez ikakvih testova ili laboratorijskih analiza, a tako je odluceno na konferenciji u Banguiju, u Centralnoafrickoj republici, oktobra 1985, gde su tu odluku doneli americki zdravstveni zvanicnici i Svetska Zdravstvena Organizzacija. To je dalo pravo lekarima da dijagnostikuju AIDS samo na osnovu klinickih simptoma...Bolesti koje preovladjuju u Africi su direktna posledica hronicne gladi i siromastva, i najcesce su te bolesti manifestovane simptomima i znakovima koji su u Banguiju 85te ukljuceni u definiciju AIDS-a - gubitak tezine, hronicna dijareja, produzena groznica, stalni kasalj i svrab, a u definiciji je napomenuto i to da je prisustvo Karposijevog sarkoma ili kriptokoknog meningitisa dovoljno samo po sebi za dijagnozu AIDS-a u Africi.
U Americi, pozitivan rezultat na HIV testu je pokazatelj HIV infekcije. Treba tkdj napomenuti da u USA, HIV-pozitivnim se moze dijagnostikovatisamo osoba cija je krv dala pozitivne reakcije 4 puta (u dva dana) na ELISA testovima i jedan put na Western blot testu. Ako je AIDS infektivna bolest, ona bi ona bila prva infektivna bolest koja zahteva ponavljanje istog testa na antitela 4 puta da bi se pokazalo da li su ta antitela prisutna ili ne. Ako je ELISA test specifican za HIV kako se tvrdi, zasto je potrebno da se ponavlja 4 puta pre nego sto se neko proglasi HIV-pozitivnim? To nije slucaj ni sa jednom do sada poznatom infektivnom bolescu...ali to vise nije ni bitno...bitno je da je masi strahom ispran mozak da guma mora da se trosi i fura

[Zazijavalo]

Još jedna zavera proizvođača kurtona.