Poezija raspoloženja

[Rosa]

Svi ti ogorčeni, bijedni, usamljeni ljudi
što se osjećaju uskraćeno,
iznevjereno od svijeta,
oni okrivljuju život,
okrivljuju okolnosti, okrivljuju druge…
dok su ustvari
oni
totalno odbojni,
pokorno neoriginalni,
kukavni i nepokretni,
utonuli u samosažaljenje,
ništa ne rade kako treba,
i dalje se osjećaju jalovo,
šireći zemljom svoje jadikovke,
svoje mržnje …
beživotnih očiju
u središtu ničega,
ti milioni ljudskih grešaka,
idući iz dana u dan
iz noći u noć,
kroz svoje kastrirane nagone,
što vrijeđa samu zemlju,
vrijeđa sve živo,
ta pustoš,
užas sve te
pustoši,
MASE.
Čarls Bukovski

[Bisernica]

Zažmuri.
Izvan tebe nema ničeg tako lepog, kao u tebi.
Samo zažmuri i želi…
Sve ostalo je moja želja da ti ispunim želju…
Nauči da želiš tako da ti se čini
da neću umeti da ispunim željeno,
pa da se iznenadiš kad shvatiš
da moraš želeti više da bi me sustigla…
Ponekad proviri, da proveriš jesam li stvaran,
nasmeši se, što si šašava, pa si posumnjala.
Zažmuri. Nije mi mesto pod tvojim kapcima,
već na tvojoj koži, jer je pod njom postalo tesno.
Zažmuri. Ja sam tu da osetim šta vidiš dok žmuriš,
da prepišem iz tebe i zapišem po tebi stihove iz sebe,
inspirisane mojom željom da ti želju ispunim.
Lepa si, al’ lepša si kada želiš
da budemo lepi, pa se pore otvore,
da kroz moje iz tvojih, u tvoje kroz moje
prođe ovaj trenutak večnosti,
podešen da kasni jedan svetlosni bljesak,
taman toliko, koliko je potrebno
da progledaš dok žmuriš.


Goran Tadić

[Bisernica]

Naši dani


Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig'o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.

Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata;
Obesismo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.

Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.

Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.

Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova

Ostala nam još prašina na hartiji,
K'o jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.

Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu k'o pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al' kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.

Vladislav Petković Dis

[Bisernica]

Ispuniš mi oči

Ispuniš mi oči, tek što ne kapneš,
al’ ne dâ nam se da se razdvojimo.
Pliva mi tako pogled u tebi,
dok se talasaš u mojim očima.
Ronim u sebe na dah, da izronim biser,
koji nikom nije potreban.
Zagrcnem se rečima, brzoplet sam,
žurim da izgovorim sve što me guši,
ali prećutim, jer više ne umem sa rečima,
kao ni sa tobom.


Goran Tadić

[Bisernica]

Okreneš glavu na drugu stranu


Okreneš glavu na drugu stranu,
kad se prepoznaš u mojim besmislenim mislima.
Najradije bi pobegla iz prošlosti,
al’ ne pitaš se ti da li ću te pustiti iz sećanja.
Nečeg se stidiš, ja ne,
ne zameram ništa ni tebi, ni sebi,
svako od nas trošio je svoj džeparac, sitniš srca,
osmislio, ili obesmislio i ljubav i život,
onako kako je najbolje umeo.
Još uvek želim da ti je bolje nego meni
i jedino me još raduje da mi gore ne može biti,
što, ako je Boga i pravde, znači da ti je dobro,
da bolje ne može biti.
Čuvaj to dobro, trebaće ti sve više,
biće ga sve manje, nestašica je ljudi.
Faliću ti, al’ nećeš priznati da ti falim baš ja,
nadaćeš se da tek treba nekog da sretneš:
“valjda se neko i za mene rodio”,
a nećeš znati da je baš taj, što je za tebe rođen, umro
i da se uzalud nadaš nekom boljem od njega.
Uverena da te se ne tiču moje neproživljene misli,
okreneš glavu na drugu stranu,
da nam se pogledi na život slučajno ne bi sreli,
da ne vidimo koliko se razlikuju od onoga kakvi smo.
Okreneš glavu na drugu stranu,
kao dete kad zažmuri i kaže: “Ne vidiš me”.

Goran Tadić

[Bisernica]

Haljina

Niko ne vidi na njoj tvoje ruke
kada prolazim ulicom
Niko ne vidi na njoj tvoje prste
kad je vratim kući
Maleno dugme je opet ušiveno
i zakopčani svi snovi visoko do vrata
Ja ovu haljinu nežno skidam
ja ovu haljinu pažljivo oblačim
Ona za mene moć mađije ima
volela bih da tvoje ruke na njoj
mogu da pokažem svima.

Mira Alečković

[Jelicica]

Ušuškam se ponekad u tvoje snove .... i tu ostanem do jutra..... Osjetiš me ti .... znam .... A nisam tu...... Ušunjam se tako u tvoje misli..... i napravim haos od tvog dana .... Zaboraviš gdje si krenuo i što si htio reći .... Upletem se u tvoj korak .... i ti kreneš polako ka meni ..... A onda .... onda te sustigne zora .... novi dan se polako budi .... poklonim ti još jedan osmjeh i kažem - sretan budi..

[Rosa]

Hoću da napišem nešto veliko
Došlo mi danas da srce kaže
Mada me glava boli jako
Duša bi htela, al da ne laže…

Spuštenim kapcima ovo pišem
Malo žmirkam na jedno oko
Šetam po sebi, polako dišem
Poletela bih, al nije lako…



Katarina Branković Gajić

[Slatkiš]

LEPOTA

Jest, nema na tebi ni jednoga dela
Da se mome oku mogao da skrije,
Nijednog prevoja blistavog ti tela
Da se moj poljubac na nj spustio nije.

Znam te tako dobro: u rastanku čase
Ti preda me stupaš sva sjajna i živa,
Znam kada će suze oko da ti kvase,
Znam kad ti se duša miloštom preliva,

A kad u njoj nosiš svu toplinu Juga...
Pa ipak si svakog dana nova meni,
Uvek nova, uvek tako čudno druga,
I nikada slična jučerašnjoj ženi.

Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene
Raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.
- Oh, budi jedanput ko i druge žene,
Da odahnem najzad pred lepotom tvojom!...

Milan Rakić

[Rosa]

"Samo izvolite,
poslužite se mojom dobrotom,
trošite moju iskrenost,
hranite svoj ego mojom ljubavlju,
gužvajte moje emocije kao staru hartiju,
uzalud vam trud.
Nećete postati bolji,
nećete postati JA,
jer treba vam i DUŠA.
A nju mi ne možete uzeti i sve dok je imam,
ostat ću čovek!"

Meša Selimović

[Rosa]

"Potrebno mi je mnogo sunca,
i to i noću, jedno da me susreće,
jedno da zamnom svetlost baca,
u ponoru jedno dubokom,
jedno da nosim u ruci
kad od jada ne vidim prst pred sobom.

Potrebno mi je mnogo nežnosti,
i to svakog dana, i mnogo od milošte reči:
potrebno mi je primirje
između srca i sećanja
između neba
i bola koji pred njim kleči.

Potrebna su mi dobrodošlicom ozarena
lica mnoga,
i to svakog trena,
potreban mi prijatelj i to što veći,
potrebni su mi mostovi viseći
preko mržnje,
preko nesporazuma nepremostivoga. "
(D.Maksimović)

[LonČe]

ЉУБАВ


Ово је песма за твоја уста од вишања и поглед црни.
Заволи ме кад јесен дува у пијане мехове
ја умем у свакој капији да направим јуни
и немам обичне среће и немам обичне грехове.

Поделићу с тобом све болести и здравља.
Заволи моју прилику што се тетура низ дан.
Сутра нас могу срести понори или узглавља.
Свеједно, лепо је немати план.

Лепо је не бити ни чиновник ни доктор. Упути
телеграм моме оцу: ''Постоји тужна дивота
ваш син не уме да људе спасава од смрти,
он, знате, спасава од живота.''

Заволи траг мога осмеха на рубу чаше, на цигарети,
и блатњав ход дуж улица које сигурно некуд воде.
Бићемо сувише вољени или сувише проклети.
Буди уз мене кад одем.

Мика Антић

[LonČe]

Udah

Tačno znam kada me tvoje misli zapostave.
Zadesi me neko zlo, nevolja, loši ljudi.
Pitam se tada da li te neka briga obuzela
i odvukla misli od mene, pa nema ko da me čuva.
Ne umem sam
i više se uzdam u tvoju brigu za mene,
nego u svoju snagu.
Nju čuvam da mogu da te branim
od sila sa kojima mogu da se nosim
i koje smeju samo na mene,
na tebe nikako.
I kad bi stigle do tebe, ne mogu ti ništa,
jer su ih moje grudi oslabile.
Nije mi žao što, oštećen, teško dišem,
jer znam da će me tvoje misli zakrpiti,
da ću moći da te uzdahnem,
to je dovoljno da prikupim snagu
za borbu sa onima što ne smeju blizu tebe.

Ne znam kako se vazduh natopi tobom,
pa moj uzdah na tebe miriše.
Odjednom je tesno u mojim grudima, al' ne dam te lako.
Lagano te ispuštam, da mi što duže usne golicaš.

Ponekad uzdahnem, ne znajući da si to ti.
Prepoznam te tek kada mi srce pomeriš.
Nasmešim se, znam da je namerno,
jer želiš da me podsetiš da sam živ.
Promeškoljiš se, raširiš ruke
kao da meriš koliko ima mesta
od srca do najbliže praznine.
Napraviš piruetu i uhvatiš zalet
za odlazak iz mene.
Pokušam usnama da te zadržim,
ali ne uspevam, jača si.
Samo si svratila da me podsetiš na mene
i ostaviš poruku, koju ne razumem.
Možda svaki put kada te uzdahnem.
upiješ nešto toplo iz mene,
nešto od čega nemam koristi,
a tebi ugreje dušu?
Umem da postavim pitanje,
na koje pametniji od mene nemaju odgovor.
Moje misli su znakovi pitanja,
kidaju meso tim kukama,
čekaju odgovor koji se krije u tvojim mislima,
koje me ponekad zapostave,
pa me zadesi neko zlo, nevolja, ili loši ljudi.
Ima ih.

Goran Tadić

[Rosa]

...Težak sam, jer mi je teško.
Kada bi skinula teret sa moje duše,
znala bi koliko sam lagan.
Mogla bi me zubima do postelje odneti,
mogao bih sobom jastuk ispuniti,
da najzad i ti nešto lepo sanjaš...

G. Tadić

[Rosa]

SAMOĆA

Kada se sve kreće,
kada se umorni obnavljamo,
kada se zvijezde gase
i kada se budi sjaj
u očima ljudi,
što ne bih bio drvo
krcato raširenih grana.

Iako sam ovog prijepodneva

kao dno kamena hladan,

pijem u tišini.

Sakrivam u sebi glas,

ostajući usamljen

po ko zna koji put.

Luis Suardiaz

[Rosa]

LAŽNE MI PUTEVE


Lazne mi puteve pod noge poturaju.
Lazne mi reci u usta guraju.
Pun mi je zivot lazi pune usi.
Do grla u strasnoj lazi sto me gusi.

Sve sto je moje lazni prizvuk ima.
Sve sto je moje ko da je od dima.
Laz je podrzana laznim svedocima.
I istina nigde nikog ne zanima.
Kako da izdvojim laz iz tog sto disem.
Kako da ne lazem u tome sto disem.
Kad me lazima kao pticu pune:
Ko i druge lazi moja glava trune.


-Matija Bećković