Poezija raspoloženja

[mare]

To što imaš tastaturu
i sposobnost pomeranja prstiju
ne znači
da je sve što napišeš
ovako
poezija.

[Bisernica]

Ne
Jose Luise Hidalgo

Noć te uništava da bih te tražio
kao ludak, u tami, u snu, u smrti.
Moje srce izgara kao osamljena ptica.
Tvoja me odsutnost ruši, život se zatvorio.

Kakva samoća i mrak, kakav suh mesec na nebu,
kakvi daleki putnici po nepoznatim telesima
pitaju za tvoju krv, za poljupce, za kucanje tvog srca,
za tvoju neočekivanu odsutnost u noći koja raste.
Moje ruke te ne stežu i moje oči te ne poznaju.
Moje su reči uspravne trazeći te utaman.

Spokojna noć u meni, horizontalna i duga,
pružena kao reka sa samostalnim obalama.
Ali idem da te tražim, otimam te i čupam
iz tame, iz sna, prikrivam te za svoje sećanje.
Tišina gradi tvoju neobjašnjivu istinu.
Svet se zatvorio. Sa mnom ostaješ.

[Bisernica]

Dok sam te imao
Pero Zubac

jezik sam ptica razaznavao
i tajne ptičije odgonetao
biljke sam razumeo, i u noćima
prepisivao razgovor trava
tolike sam pesme ispisao
prepisujući rukopis vetra
uz more, u noći,u planini
tolike navoljnike saslušati umeo
i činiti im male radosti
bez napora,bez sebičnosti imalo
tolike sam dobrote i plemenitosti
umeo u druge utkati
a da i preveć ostane u meni
san sam s radošću na oči nanosio
i buđenju se kao drveće radovao
dok sam te imao

[Bisernica]

Potrebno mi je mnogo sunca,
i to i noću, jedno da me susreće,
jedno da za mnom svetlost baca,
u ponoru jedno dubokom,
jedno da nosim u ruci
kad od jada ne vidim prst pred sobom.

Potrebno mi je mnogo nežnosti,
i to svakog dana, i mnogo od milošte reči:
potrebno mi je primirje
između srca i sećanja
između neba
i bola koji pred njim kleči.

Potrebna su mi dobrodošlicom ozarena
lica mnoga,
i to svakog trena,
potreban mi prijatelj i to što veći,
potrebni su mi mostovi viseći
preko mržnje,
preko nesporazuma nepremostivoga.

D. Maksimović

[Bisernica]

Poslije ljubavi
ostaju telefonski brojevi koji blijede

Poslije ljubavi
ostaju čaše sa ugraviranim monogramima
ukradene po boljim hotelima

Poslije ljubavi
ostaje običaj da se bijelo vino naliva u dvije čaše
i da crte budu na istoj visini
Poslije ljubavi
ostaje sto u kafani i začuđen pogled konobara
što nas vidi sa drugima

Poslije ljubavi
ostaje na usnama metalni ukus promašenosti
i adrese pozajmljenih soba od 4 do 6

Poslije ljubavi
ostaje rečenica – dobro izgledaš ništa se nisi promijenila,
javi se ponekad
imaš još moj broj

Poslije ljubavi
ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali
poslije ljubavi,
ostaju melodije sa radija koje lagano izlaze iz mode,
ostaju tajni znaci, ljubavne šifre,
ostaje tvoja strana postelje
i strah da će neko iznenada doći,
spuštena slušalica kada se javi nečiji tuđi glas,
hiljadu i jedna laž.

Poslije ljubavi
ostaje rečenica: „Ja ću prva u kupatilo"
i odgovor: „Zar nećemo zajedno?"
„Ovaj put ne"

Poslije ljubavi
ostaju saučesnici,
čuvari tajne koja nije više tajna,
ostaje laka uznemirenost kada u prolazu udahnemo
poznati parfem na nepoznatoj ženi.

Poslije ljubavi
ostaju nepotpisane razglednice Venecije i Amsterdama,
prepune pepeljare,prazno srce,
navika da se pale dvije cigarete istovremeno,
fotografije snimljene u prolazu,
zagubljene ukosnice,
taksisti koji nas nisu voleli
i cvjećarke koje jesu.

Poslije ljubavi
ostaje povrijeđena sujeta.

Poslije ljubavi
ostaju drugi ljudi i druge žene.

Posle ljubavi ne ostaje ništa.

Arsen Dedić

[Bisernica]

Dok Zemlja još se kreće
I postoji njezin sjaj
Ono što netko nema, Ti mu to, Gospode, daj!
Mudrome podaj glavu, plašljivom konja — da krene,
Sretniku daruj novca...
I — ne zaboravi mene!
Dok Zemlja još se vrti — Gospode, Tvoja je vlast
Onome tko vlasti teži, nek mu bude u slast;
Tko drugome ne krati novca, nek predahnu oči mu snene,
Kainu kajanje daruj...
I — ne zaboravi mene!
Verujem u Tvoju mudrost i Svemoći poznajem sjaj,
Kao što ubijen vojnik u večni veruje raj;
Kao što veruje uho u tihog Tvog govora šum,
K'o čovek što veruje srcem, a dela mu ne shvaća um.
Gospode, moj Bože, zelenooki moj,
Dok Zemlja još se vrti i sve to čudno je njoj;
I dok još vremena ima i vatre da je pokrene
Svakome ponešto daruj...
I — ne zaboravi mene!

Bulat Okudžava

[Bisernica]

Razblaživanje bola

Nemam snage,k"o riba na suhom
koprcam se,u vremenu gluhom
i za slamku spreman da se hvatam,
malo mi fali da vrisnem,
znam da umijem zube da stisnem,
ali samoćom slabo baratam.

Podmuklo se taloži praznina,
iz gluvo-nemog telefona čujem,
čim nije tu tvoja blizina,
samosažaljenjem bol razblažujem.
-----------------------------------------------
Posle svega ostaje da pratim
tragove nežnosti,moj mali imetak,
ovoga puta ne znam da se vratim
tamo gde kraj je postao početak.

I. M.

[Bisernica]

Zora


Golubovi prvi lete preko luka.
Ne znam šta je, srce s njima bi mi htelo!
Kao da me davnih dana jutro srelo,
Kad sam trčo majci raširenih ruka

I pado joj glavom u krilo i meku
Ljubio joj ruku... Sav treptim ko prutke
Jasike, i hodim putanjom uz reku,
I gledam na njene srebrne svijutke.

Jutros, kao i ti, lepa reko čista,
I moja sva duša žuvori i blista,
Razleva se, raste, i hučno koleba...

Gle, vrelo joj biva sve šire i veće,
I u njezinijem dubinama sreće
Ogleda se zora i plav šator neba.

Aleksa Šantić

[Bisernica]

Moja ljubav

Sva je moja ljubav ispunjena s tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Kao večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
Svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Rađaš se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O ljubljena ženo silnija od mene -
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja.Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve druge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.

Jovan Dučić

[Bisernica]

Misao na lomači

Noćas sam pojela tišinu,
pokidala perle na vratu života,
na zenicama mraka…
Ostavljam ranjivu svetlost.
Noćas ću umreti,
da moje umiranje ne dođe sutra.
Noćas ću na izvoru
oprati svoje uprljano juče.
Biću zvezda,
neviđene ljubavi voleti.
Noćas hoću umreti, a ne sutra,
tek posle ovog svanuća
doći će novi životi.
Hoće li neko od toga da me odvrati,
na lomači moju misao da spali,
koje ka gubilištu vode?
Ne, oni to neće,
već noćas žele
od moje smrti da žive,
da se smeju i krpe
iscepane poglede istine.

K.J.

[Bisernica]

Ubi me prenežna reč


Bolno, lako, polako,
ubi me prenežna reč,
pronađena u iskopinama duše,
jalovom nalazištu želje.

Kao nafta, umesto tražene vode,
nezadrživa, neizdrživa reč,
kulja iz dubine plitkog uma
i sliva se niz drevne padine lica.

Vlada bezakonje ljubavi.
Na najmanji mig poteže se srce,
u samoodbrani.
“Bolje on(a), nego ja.
Ne sme nežno.
Ne sme da boli.”

Strah od ljubavi
inicira nasilnu,
prislinu nežnost.

Ne treba svakom dati dozvolu
za nošenje i upotrebu srca.

Može nežnije, mora.
Htedoh da zagrmi od nežnosti,
grudi da mi se raspadnu,
kada kažem šta vidim kada te vidim
i kako mi je, slepom, kada te ne vidim.

Nemam reči za tebe, a samo sam želeo
nešto nežno, najnežnije
preko usana da prevalim,
pa ako preživim, preživim,
al’ ubi me prenežna reč,
pre no što je izgovorih.

Ubi me, jer na tebe liči.


Goran Tadić

[Bisernica]

Mnogostruki život


Bit će da živimo istodobno na mnogo zvijezda,
u mnogo raznih života,kad smo tako čudno iznemogli
od čeznje za jedninom,
a sve nam živote veze tanka nit,
I kad umiremo,umire nas mnogo.
I ja koja tvrdom zvijezdom večernjom slutim,
da samo karika sam golemog mog žića,
samo jedno svoje čulo,dimenzija jedna,
samo miljuntina svoje snage
što svemirom troši se
i luta
ja osjećam,
da ni u ovom času nisam presjekla nit
koja me veže s tvrdom zvijezdom večernjom,
i da nisam svoja ni u času kad sam to naslutila,
jer i sad me škrope nečije daleke misli
neosjetno,
ko ponoćna rosa.

Vesna Krmpotić

[Bisernica]

Elegija

Zašto se meni javljaš tajno
Kada mi duša tiho sniva?
I zašto tvoje oko sjajno
Golemu tugu i jad skriva?

Zašto me kroz noć staneš zvati,
I šta ti jadno srce ište?
Ta ja ti nemam ništa dati,
O, ja sam pusto pepelište.

Sve što sam imo ja sam dao,
Nevjerno hladna ljubavi moje, -
Sve što sam svojim blagom zvao:
Mladost i oganj duše svoje.

Pa zašto meni stupaš snova,
Šta tražiš ovdje u mrtvaca?
Hladna je, hladna ruka ova
Što nekad na te ruže baca.

Pusti me! Pusti i ne mori!
Nek sam ovako trajem dane,
Sve dok mi srce ne izgori,
Sve dok mi duša ne izda'ne.


Aleksa Šantić

[Bisernica]

Umem da te prepoznam
Da ti vratim sve što sam ti oduzeo
Da te volim
Da te u mislima svlačim
dok ti srce ne ugledam
Da samo na tebe mislim
dok me lažna smrt muči
Dok mi krv slika užase u glavi
Dok me šume zaobilaze pevajući
Dok dan raste
od zadobijenih rana

Branko Miljković

[Bisernica]

Lirski razgovor


-Reci kako me voliš.
-Hoću.
-Reci.
-Volim te na suncu. I volim te u senci.Volim te u šeširu.I volim te u žaketu.Kad vetar duva napolju.I kad si na banketu.
U zovama u brezama, kraj maline i klena.I kada spavaš .I kad radiš povijena. Volim te kad jaje lepo mutiš. Volim te čak i
kad kašiku ispustiš.I u taksiju. I u autu. Bez izuzetka. I od kraja ulice .I od početka. I kad kosu svoju češljem lepo deliš.

I u opasnosti. I kad se veseliš. Na moru. U gorama.U kaljačama. Bosu. Danas. Juče. I sutra.I danju i noću.I u proleće kad dolaze nam laste.
-A leti kako me voliš?
-Kao srž leta , zna se.

-A da li me voliš u jesenje dane.
-Čak i onda kad gubiš kišobrane.

-A kada se zimi posrebre prozori.
- Zimi te volim ko vatru kad veselo gori. Blizu tvoga srca. I uz tvoju nogu. A iza prozora sneg. I vrane na snegu.


Konstantin Galcinjski

[Rosa]

Igram se Ništa.
Ako bi kogod pitao kako se to igra,
nije teško objasniti.
Liči pomalo na puzle,
uzmeš dan pa ga sastavljaš s drugim danom.
Liči pomalo na kartanje,
pokupiš drugare,
pa ih promešaš kao špil.
Liči pomalo na žmurke,
kadgod nešto ne baš lepo vidiš, zmuriš i brojiš.
Liči pomalo na vije,
bežiš kroz nedelju koliko god te noge nose.
Liči pomalo na Ne ljuti se čoveće,
tu već i ne moram objašnjavati.

Zorica Milinov

[Cruz]

Nemam snage za pesmu ni suze
Kad naidju cemerni trenuci,
Seta neka dusu mi obuzme,
Sami pocnu da naviru zvuci.

S.J.

[Bisernica]

Gorući tulipani

Jednom će iz mog groba izrasti
Bezbrojni crveni tulipani
I goreti rumenim plamenom.
Ne čudi se tome najlepša;

Seti se, koliki je silan žar
ljubavi, tebi posvećene
goreo nekad u živom čoveku,
kad mrtav još toliko plamti.

Hafiz

[Cruz]

divno! ostajem bez teksta!

[Bisernica]

Od čega žive oči tvoje
Kad stalno iz njih isijava san?
O što bi dragulj dragane moje
dao da tako bar načas sja.

Tvoje su oči u meni zašle.
Taj sjaj nije od ljudi.
Svakoga jutra moje se lice
s tvojim očima budi.

Ko snijeg si koji pao nije,
satkana sva si od sna,
latico sniježna zgusnuta svjetla,
sva si ko cvijeta prah.

- Ne sklanjaj pogled. Čega se bojiš?
Ljubavi, zar te je strah?
Zacijeli riječi cjelovima,
s usana strgni mi dah.

Čemu se smiješiš?
Obujmi me jače,
sva krvi nek mi utrne!

Kad zagrlim te ovako,
znaš što ja vidim:
Dva križa koja se grle.

A međ’ njima diše
još nerođen Bog,
prikovan poljupcima…

A što ako boginja neka
pod mojom usnom sniva?

Pod tvojom usnom sni violina,
u violini pjesma, u pjesmi plod.
O kad me dodirnu usta tvoja:
harfa se boja prospe u svod.

Prsti su tvoji vidre vedre
što se u igri tope.
A ćutiš li kako iz moga struka
iskaču antilope.

O kad bi moglo uho čuti
tvoj dodir, glazbo nijema,
napisao bih ti od sna sonatu,
al klavir tih dirki nema.

Povedi me u kut svijeta
neki tih.
Da te ćutim. Da te dišem.
Da te snim.

Što je život? Oka treptaj.
Tajna tajne.
Između dva otkucaja
srca stane.

Enes Kišević