I još nešto bih dodala, pošto pomenuste pinak. Od kako su ovi na vlasti, sve je pink.
I još nešto bih dodala, pošto pomenuste pinak. Od kako su ovi na vlasti, sve je pink.
Večnost je čista sadašnjost.
Ja ništa nisam kriva.
Večnost je čista sadašnjost.
ma jesmo krivi mi koji sedimo i samo pričamo, a ovi koji su džiberi - oni se vide i meću prst u oči....sve mi se čini da nije tačna ona narodna ''pametniji popušta''...pre par nedelja, kad smo poklanjali 1000 ždralova japanu, bila sam mnogo srećnija...iako je to čista simbolika, ipak 1000 ždralova je nešto što će svaki japanac da razume....a ovo - ne razumem ovo.
nikako
где си пошла с крмељиве очи
http://www.blic.rs/Vesti/Beograd/247...aplje-na-ulicu
mislite li da će ovo da funkcioniše? ja mislim da neće...a mislim zato što, na primer, iako postoji komunalna policija, sve i svašta se prodaje oko pijace na kartonksim kutijama i dalje...čak i za vreme vikenda.
dakle, država bi mogla da inkasira lepe prihode ako bi se potovale sve stavke iz navedenog teksta, ali...teška posla da će od toga nešto da bude.
где си пошла с крмељиве очи
NaraFno da neće ....... ja sam osedeo pišući svim mogućim instancama vezano za parkiranje kola na dečijem igralištu, ispred zgrade u kojoj sam živeo, pri čemu da bi se parkirao tu moraš da prođeš pored znaka ZABRANJEN SAOBRAĆAJ U OBA SMERA, i šta se desilo NIŠTA, a cela priča se svodi na dva NADR.KANA DŽIBERA koji moraju da se parkiraju na 2 metra od ulaza u zgradu, a onda i ostali koji bi možda i poštovali propise, rade po principu "Kad mogu oni mogu i ja"!
Па све зависи. Додуше, не знам од чега.
Ево, јуче ми свратила другарица, била "у крају" код комуналног инспектора.
Пре три године је на регуларном паркингу левим точком "нагазила" линију која раздваја два паркинг места.
То је трајало око десет минута. За то време је комунална инспекција то сликала и сад су је звали на разговор.
А да, питали су је колика јој је плата.
Мудрост се састоји у томе да се баци у море што мањи део товара да би брод пловио лако.
Ne znam šta da ti kažem ja da sam vlast ja bih ono o čemu sam pisao rešio za dve mili sekunde, posebno što su upoznati sa problemom, pisali meni iz inspekcije, iz kabineta Predsednika opštine, iz Mupa ..... ma diFni ljudi .... hebote jeftinije je bilo postaviti pandura da od džibrova naplaćuje kazne, nego ta sva pisanija, a o jednostavnim fizičkim preprekama koje za vatrogasna vozila nisu, a za obična vozila jesu problem da i ne govorim ..... al da je u centru ili na Dedinju verovatno bi i bilo rešeno ....
Па ништа не можеш да кажеш
Свако у Београд доноси део своје локалне културе и локалног колорита.
Коме да пријавим укакане памперс пелене и ципеле испред врата, истресање мрва и осталог отпада преко терасе, уличне пљуваче...
Клима ми цури у кофу, веш ми се не види с улице, ал опет, мени ове ствари најмање сметају код других.
А језа ме хвата од закона о противпожарним апаратима.
Мудрост се састоји у томе да се баци у море што мањи део товара да би брод пловио лако.
E znaš šta je ubedljivo najlepše što sam ja doživeo ...... stanovao sam u jednom sloiteru, od nekih 20-tak spratova, na prvom spratu ......... svaki ili svaki drugi dan letele su pune kese djubreta, sa neka baš pristojne visine ....... samo čuješ kako ti se približava neka "bomba" i onda tras .......... jezivo
Знам, живела сам у приземљу
Мудрост се састоји у томе да се баци у море што мањи део товара да би брод пловио лако.
meni svake godine uništo cveće kondenzat iz klime sa petog sprata...pada tačno na moje žardinjere.
где си пошла с крмељиве очи
http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/248...ku-i-komunalce
na žalost....kad sam pre x godina bila u rodnom selu mog oca, u dolini toplice, bila sam zgrožena činjenicoma da komunalna usluga odnošenja smeća - ne postoji. seljani sve bacaju u reku od običnog svakodnevnog đuvreta do metalnog krša....tako, reka iz mog detinjstva, gde smo brat i ja pravili jazeve se pretvorila u smrdljivu protočnu đubretarsku koloniju.
i sad - nije problem što ta usluga ne postoji - problem je što seljaci neće da ona postoji, jer im se ne isplati da plaćaju odvoženje smeća
zaista sam bila zaprepašćena takvim razmišljanjem....tako da me ovo sa tužnom moravom uopšte ne čudi.
tužno je da seljaci ne prepoznaju reku kao svoje dobro, eto.
где си пошла с крмељиве очи
http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/249...mi-oduzmu-stan
pa ebote.... zar ne postoji neki drugi način da ljudima naplate dugove?
где си пошла с крмељиве очи
Imala sam priliku da čitam knjigu i kako god sam se trudila iz znatiželje,nije mi uspjelo..počela sam i nisam završila jer zaista čovjek ne zna pisati..i ne znam samo zašto sam očekivala da možda dobro piše..vjerovatno zbog nekoliko intervjua sa njim koji su mi misaono prijali..zna da priča,ima lakoću digresija i mopušten i pomalo začuđen stil posmatrača..ali nikad ga ne bih nazvala piscem.
Umjetnik,svakako.
http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/2...nije-postojala
kako bre nije postojala? pa osnovno je, kada se sklapa ugovor, da se unesu podaci firme - sedište, matični broj, pib...urac-palac....
где си пошла с крмељиве очи
evo nastavka:
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/V...ola.rs%21.html
где си пошла с крмељиве очи
ovo prolece je obelezilo vencanje kraljevskog para u Engleskoj ali i mi smo nekada imali tako nesto...pa evo pogledajte i citajte,meni je delovalo interesantno da to podelim sa vama
Royal wedding na srpski način
Hranimo se tuđim pričama o princezama i prinčevima, a svoju tradiciju zaboravljamo.
Naime, kralj Aleksandar I je praunuk vođe Prvog srpskog ustanka, vožda Karađorđa Petrovića; unuk kneza Aleksandra Karađorđevića i sin kralja Petra I Oslobodioca. Po majčinoj liniji, Aleksandar I je unuk crnogorskog kneza, a kasnije kralja Nikole I Petrovića Njegoša.
Prema običajima srpskog Dvora, princ Aleksandar Karađorđević je bio vrhovni komandant i borio se u Prvom i Drugom balkanskom i Prvom svetskom ratu.
Kao što je to u ono vreme bivalo i ovaj brak je bio ugovoren. Naime, smatralo se da rumunska princeza Marija Hoencolern – Sigmaringen ima sve kvalitete da postane supruga Aleksandra I, kao i da je taj brak dobar diplomatski potez koji bi koristio obema državama.
Princeza Marija od Rumunije, od milja zvana Minjon, praunuka je engleske kraljice Viktorije i praunuka ruskog cara Aleksandra II. Bila je izuzetno obrazovana, a slobodno vreme je provodila baveći se jahanjem, automobilizmom, veslanjem, klizanjem i vožnjom u bobu.
Bila je talentovana slikarka, vajala je i obožavala operu.
Iako je ovaj brak ugovaran, rumunski kraljevski par nije hteo da da ruku svoje kćeri, bez njenog pristanka.
Kako je princ Aleksandar bio izuzetno šarmantan (bar tako svedoči istorija), princeza Marija od Rumunije je pristala na ovaj brak.
Veridba je objavljena 9. januara 1922. godine na princezin 22-gi rođendan.
Rumunska kraljevska jahta uplovila je u luku Beograd 6. juna 1922. godine, praćena pozdravom sa 101 topovskim salvom sa beogradske tvrđave.
Pred starim Dvorom, 1200 devojaka, odevenih u narodne nošnje iz raznih delova Kraljevstva, otpevale su „Pozdravnu pesmu verenici“ po tekstu Stevana Biševića i muzici Stanislava Biničkog, komponovanoj samo za ovu priliku.
Venčanje je obavljeno 8. juna 1922. godine, a postojao je i „dress code“ – gospoda su bila obučena u crna odela, a dame u dnevne toalete vedrih boja sa malim dekolteom i obaveznim šeširom. Mladoženja je nosio svečanu generalsku uniformu, a mlada venčanicu sa dugim velom. Na glavi je imala venac od mitre, oko vrata dijamantsku ogrlicu, a preko ramena lentu Belog orla. Venčani kum je bio engleski kralj Džordž V. Zvona svih crkava u Beogradu zvonila su u znak objave venčanja zajedno sa plotunskom paljbom sa tvrđave.
Torta "Kraljica Marija"
Kore od oraha i belanca i dva krema – jedan od žumanaca i putera i drugi od slatke pavlake, pečenog lešnika i karamelisanog šećera, originalni je recept za tortu „kraljica Marija”, jedan od kolača koji je kraljica sama mesila za štićenike Zavoda za siromašnu decu i obolele od tuberkuloze. Za Materice ih je okupljala u dvoru, gostila i darovala, oni su je „vezivali”, a na naslovnoj strani „Politike” izlazila je slika kraljice sa vezanim nogama.
Nekonvencionalni odnos kraljice Marije s osobljem dvora i neposrednost u kontaktima s običnim ljudima u narodu je uzdignuta do mitskih razmera. Jugoslovenska kraljica je često viđana u parku dvora kako sedi i krpi čarape, a u šetnju je išla u običnim „bata“ patikama, kakve su tada nosile mnoge naše žene. Uz svu tu skromnost, kao jedna od retkih žena sa vozačkom dozvolom, veoma je volela lepe automobile. U jednom od njih 8. oktobra 1959, na 25. godišnjicu ubistva u Marselju, stigla je u Pariz gde ju je primio predsednik Francuske, general Šarl de Gol.