Господа Глембајеви - Мирослав Крлежа

[kojica]

Мирослав Крлежа (Загреб, 7. јул 1893 – Загреб, 29. децембар 1981) је био југословенски и
хрватски књижевник и енциклопедиста.

Рођен је 1893. у Загребу, где је завршио основну школу и нижу гимназију. Средњошколско и
више образовање довршио је у домобранској кадетској школи у Печују и војној академији у
Будимпешти. Још као ученик гимназије, Крлежа се интересовао за друштвена и политичка
питања свога времена, и из тог периода почиње његова наклоност према радничком
покрету. „Као нижегимназијалци“, каже Крлежа, „ми смо залазили у ону за добре пургере тако
страшну двокатницу у Илици педесет и пет, на којој се првога маја вијао црвени барјак и из које
је странка са тамбурашким збором ишла на првомајску прославу у Пивовару“. Општи талас
националног и општејугословенског расположења уочи ослободилачких балканских ратова понео
је и младог Крлежу, и он је, као и под кровом аустро-мађарских војних школа, убеђено очекивао
национални преврат који ће остварити идеју југословенског уједињења.

[kojica]

Са таквим осећањима он је прешао у Србију с намером да као добровољац ступи у њену војску.
Али српске војне власти нису разумеле младог националисту, па су га после хапшења и многих
сумњичења предале аустријским властима у Земуну. Осумњичен, после тога, да је српски шпијун,
Крлежа је поново ухапшен, лишен чина и, кад је отпочео Први светски рат, послат на Источни
фронт као обичан војник. Његова лична драма, као и трагични догађаји у светској ратној
катастрофи, развејали су његове младићке илузије, и он отада покушава да судбину
јужнословенских народа сагледа у идеалима социјалистичке идеологије. Некада страсни
обожавалац „Душанових чета“, „белих орлова“ и пијемонтске улоге Србије у остваривању
националног сна и уједињењу, постао је песник „свете комуне“ која је уз тријумфалну хуку звона
обарала круне и престоле.

[kojica]

Miroslav Krleža: O Glembajevima

Glembajevi, uzeti sintetično, znače neko naporno, sretno i nadareno kretanje egzistencija, koje se
probijaju iz blata, zločina, nepismenosti, dima i laži do svjetlosti, profita, ukusa, dobrog odgoja, do
gospodskog života (u jednu riječ: kretanje iz tmine u svjetlost), ali isto tako, retrospektivno, čini se da
je to gibanje kao i sve drugo podvrgnuto nekim stalnim, nevidljivim i nepisanim zakonima.

[kojica]

ČIN PRVI


Crveni salon. Na zidovima se nalaze petnaestak portreta obitelji Glembay. Sve je
puno gostiju. Na sceni stoji Sestra Dominikanka Angelika, udovica Ivana Glembaya,
(najstarijeg sina Ignjata Glembaya) i promatra portrete. Vitka je i otmjena, ruke skriva u
naborima rukava. Uz nju stoji Leone Glembay. Ima prosjedu kosu, rijetku bradu, bez
brkova. U ustima ima lulu. Leone počinje razgovarati o Kantu i Euleru te o logici i
matematici. Prvi put izlazi na vidjelo da je Leone zaljubljen u Angeliku kada joj govori da
je ona jedino u što vjeruje u glembayevskoj kući. Govori joj da ju je gledao cijelo veče.
Angeliki postaje neugodno. Dolaze do portreta Angelike i počinju razgovarati o njemu.
Dolaze Fabriczy i Silberbrandt. Svi razgovaraju o portretu. Dok ga Fabriczy i Silberbrandt
hvale Leon u njemu stalno nalazi pogreške. Angeliki postaje neugodno pa odlazi do
drugih portreta. Svi dolaze za njom. Ona počinje ispitivati Fabriczya o ljudima na
portretu. Dok Fabriczy govori o njihovim dobročinstvima Leone priča da je točno da su
svi Glembayevi varalice i ubojice kako je rekla stara Barboczyjeva.

[kojica]

Fabriczy je bio začuđen tim njegovim stavom. Dolazi Puba tražeći barunicu. Sav je
razdražljiv jer se nitko osim njega ne brine za nedavni događaj. Govori o napisima u tisku
koji nepovoljno govore o obitelji Glembay i posebno barunici. Smatra da to treba
demantirati u novinama. Uto dolazi Glembay i govori da to nije potrebno. Svi prisutni
očituju se što treba napraviti. Poslije svirke na klaviru u prostoriju dolazi barunica.
Govori da su je oslobodili i da o tome više ne govore jer je uzrujavaju. Puba pita
Glembaya što da radi. Ovaj odgovara da se tome protivi, a barunica govori da je boli
glava. Puba počinje čitati članak u kojem se sve objašnjava: Sinoć se oko devet sati s
trećeg kata bankarove kuće bacila krojačka radnica Fanika Canjeg zajedno s
sedmomjesečnim djetetom nakon što je bila izbačena iz Glembayeve kuće. Prije toga
njenu je svekrvu pregazila barunica sa svojom kočijom, ali bila je oslobođena optužbe.

[kojica]

Лик Леоне Глембаj

Леоне Глембаj је припадник високог сталежа, патрицијске породице, који
незадовољан животним околностима бира добровољно изгнанство и уметнички мир.
Из свог (не)мира буди га очев позив да се врати кући поводом прославе
годишњице компаније Глембаy. Оно што он на том путу открива јесу тајне,
прељубништво, финансијски слом породице и, као врхунац пропасти, своје право
лице. Трудио се више од свега да влада разумом, али оног тренутка кад прекорачи
праг родитељске куће постаје прави Глембаy. Године бекства од самог себе
претачу се у крвави врхунац.

[kojica]

На самом почетку драме појављује се Леоне као просед човек, средњих година, са
шведском брадом и енглеском лулом. Привидно је био човек „светских особина“ ,
хладан и далек. Оно што је одударало из ове слике јесте интензивна игра руку и
живаца. Његов спољашњи раскол поткрепљује причом о унутрашњем:

„Мјесто да сам математичар, ја сликам. С тим расколом у себи, што може човјек
постићи више од дилетантизма?“

[kojica]

Оно што потенцира у разговору са Ангелијом је сукоб онога што потискује и онога
што ради. Она је једина особа са којом он мозе попричати у тој кући, његова
светла тачка. И само њено име нам казује о начину на који је Леоне дозивљава.
Она је Ангелија, дата од анђела. Писацу је била потребна фигура која представља
исповедаоника главног јунака. Поверење које она узива, потајну љубав, а уједно и
немогућу, казују нам о животним тежњама Леона. Честитост, невине мисли,
блаженство које жели су за њега готово немогуће због глембајевског проклетства
сажетог у Барбоцзy-ој легенди. Из овог дијалога Ангелија нам најављује оно што
нас очекује у даљем току драме описујући главног јунака:

“Ти си у стању ради једне духовите комбинације упропастити све своје
дугогодишње напоре, сав искрени интензитет својих напора, ти си у стању
компромитирати се ради једне духовитости!”

[kojica]

И то је оно што ће он урадити. Зарад свог задовољства, баца под ноге све што је
годинама градио. Одустаје од каријере стрпљиво грађене, зарад личне освете. Не
може заборавити, не може опростити. Оног тренутка када је крочио у кућу, из које
је пре много година побегао, у њему оживљавају болне успомене са не мањим
интензитетом, али са већом жељом да истера правду.

Када говори о слици Ангелије, док је још била госпођа Глембаy, у њему се буде
осећања. Сваким описом детаља њене слике, видимо све већу и већу преданост
емоцијама. Он обраћа пажњу на јамичице које се праве осмехом, на миришљаве,
беле руке, на фине , дугуљасте прсте. Кулминацију заљубљености видимо у
тренутку када се Леоне одваја од слике и говори о њеним плавим очима које нису
верно приказане. Али, “руке остају исте!”, заљубљеност није прошла. Према њој
су осећања остала иста, иако нам је сада дата у лику калуђерице. Ову верност
осећањима коју има, не важи само за нежна осећања. Она се променила, тако су
се промениле и околности у којима је главни јунак, али он је остао исти. Читајући
драму, имамо осећај да је Леоне остао заробљен у времену, његова осећања су
одмрзнута оног тренутка када је дошао у додир са покретачима истих.

[kojica]

Пролазећи кроз портрете породице Глембаy, Леоне нам открива њихову стравичну
позадину. Говори о кривом вагању, човеку који је убио због новца намењеног
цркви, о утопљеницима, затвореницима, обешењацима. Ниже године и године
проклетства, због којих су и невини страдали.

Сваки његов дијалог у кући алудира на смрт његове мајке и сестре. Самим тим,
док говори о смрти несрећне шваље и њене мајке имамо осећај да говори о
догађајима од раније:

“Ја мислим да сви ти ваши разлози и протуразлози заједно не ће оживити оне
мртве жене! Она је скочила и за њу је свршено!“

[kojica]

Иста особа је убила посредно мајку те жене и непосредно његову. Иста особа је
одвела у самоубиство шваљу и његову сестру својом себичношћу и бахатошћу.

О расколу који је у Леону сведочи нам и Силебербрандтово прислушкивање
уплакане жене која с једним дететом у наручју и другим на путу моли пред
вратима, где он на молбе одговара рецхеницом: „одмах скочите кроз прозор“. Оно
што је предходило овој реченици, што Леоне допуњује, можда и нема већу важност
од самог чина говорења о самоубиству већ сломљеној и обесхрабреној жени. Он у
овом свом поступку види себе као део породице Глембаy. Можемо речи, да се у
потпуности поистоветио с њима. Овим поступком ми полако стварамо слику о
човеку који добра дела преписује себи, а за лоша окривљује наслеђене лоше
особине својих предака. Леоне, просто, има потребу да после овог атака на
његову личност начини свој грех маленим, ништавним потенцирајући погрешке
других људи из његовог окружења, па скреће пажњу на своју маћеху, баруницу
Глембаy.

[kojica]

Оно што нам највише говори о главном јунаку је управо његов однос са оцем, који
је најизразитији у другом чину. Избегавање писца да суочи две најбитније фигуре
до другог чина нам говори о њиховом затргнутом односу и о могућој експлозији
емоција међу њима, што се и догодило. На бојажљив начин ижражен је сусрет
ижмеђу господина Глембаја и Леона, где о њиховом односу највише сазнајемо од
грмљавине која траје од њиховог сусрета. Разговор између њих двојице тече, и
све би било прихватљиво да на кратко заборављамо чињеницу да је у питању
разговор између оца и сина, а не између два странца. Осећамо благу бојажљивост
у Глембајевом гласу, као да се боји нарушавања неке замишљене равнотеже. На
тренутак сам, читајући књигу, стекла утисак да страхује од младог Глембаја
ређајући питања:

„Сметам ли”, „Је ли слободно да запалим”, „Не смета те дим”

[kojica]

Међутим, она су део, назовимо је, паукове мреже, којом жели да придобије сина.
Потлаченим наступом покушава да дође до жељених информација. Нема ту никакве
очинске љубави, нити у овом човеку можемо видети очинску фигуру. Овде нам је
дат саможиви човек који не види даље од своје баронице. Слепо јој верује и
жаљубљен је у њу толико да је у стању одречи се сопственог сина зарад ње.
Каквог ми човека можемо видети, о каквим особинама, сем освете, можемо
расправљати код Леона, када једино што му је остало од породице одгурава га и
трчи за сукњом жене лаког морала. Како грмљавина постаје све гласнија и
гласнија, тако и у Леону бива све јачи и јачи набој емоција. Колико је удаљен од
оца говори нам и чињеница да тек сада, после година и година од немилог
догађаја, говори о ономе што га је мучило и о чему је годинама ћутао. Слика
његове маћехе, која доноси љубичице на службу његове мајке и моли се за њену
душу са псом на поводцу, оставила је дубок и неизбрисив траг у сећању младог
Глембаја. Он види жену која нема ни мало поштовања, ни стида.

[kojica]

Љубавница
његовог оца полаже љубичице, које су симбол скромности и тајне љубави. Једна
бахата жена, која није поседовала скромност и отерала Леонову мајку у смрт не
тајном љубављу, усуђује се да себи дозволи такво понашање. Оно што је највише
погодило младића је очево венчање са таквом женом. Тиме, као да се сложио са
сваким њеним гестом, а то је покопало младог Глембаја. Уместо да се њих двојица
држе заједно после трагличних дешавања у породици, отац се удаљава од сина.
Место љубави, подршке и сигурности, он у свом оцу види презир, хладноћу и
саучесништво у уништењу једне породице. И шта можемо очекивати од таквог
младића?! Труд да се у свачему разликује од свог оца у нади да радећи супротно
од онога што је сам Глембаy, не постоји никаква бојазност да подсећа на оца.
Можда, је то један од главних разлога што је занемарио студије и изабрао пут
слободног уметника, док се његов отац бави банкарством. Путује по свету, док
стари Глембаy мирује у дому. Леоне се плашио да не западне у замку судбине и
постане један од својих:

[kojica]

„Ја мажем нека потпуно безвриједна платна: слике теби потпуно стране и
загонетне. Ја сам бохем, а ти си банкир! Ја живим у промискуитету, а ти у строго
конзервативном грађанском моделу од брака!”

Оно што нам скреће пажњу је помињање породице Даниеллијева, од стране
Игњата, баш у тренутку када сва кривица бива сваљена на њега. Осећамо ли овде
онај исти покушај скретања кривице, који је употребио сам Леоне?! Ово је кључни
моменат који нам говори да су њихове особине уско повезане, да колико год
бежао и порицао сличности, не може побећи од себе.

[kojica]

После смрти оца, дата нам је издегенерисана фигура Леона, који стоји поред
самртничке постеље и слика. Тријумфовао је! Он својом оловком покушава да
слави победу. Али, убрзо, цепа свој цртеж. Оно од чега је зазирао, чега се
највише бојао да че постати, постао је. У тој скици видео је човека за чију је смрт
он крив. Можемо осетити страх у овом лику, у ком су вероватно у овом тренутку
пројурили портрети Глембајевих с почетка драме. Међу оним истим портретима,
којима се ругао, ставио је слику свог оца, уз објашњење: „Убијен од стране
сина“. После овог догађаја, ми немамо особу која се ломи, живи између добра и
зла и плаши се да зло не превагне. Сада нам је дат један од њих, господин Глембаy.

[kojica]

Сусрет са баруницом Цастелли-Глембаy дат нам је у трећем чину када је већ
фигура Леона била изопачена. Писац је приказао два равноправна противника, два
равноправна зла. Он као оцеубица и она као извор свих његових проблема и
недаћа. Знала је шта јој се може догодити, те се, попут Игњата, на почетку
умиљавала младом Глембају. То јој је лако пошло за руком, јер га је већ једном
завела:

„У читавој овој тамној глембајевској кући ви сте за мене били једина трака
свјетлости!”

[kojica]

Леоне је на корак од праштања. Попут свог оца, постаје слабић пред њом. Али,
бароницу у смрт одводи неконтролисање беса када је сазнала да ће остати без
пребијене паре.

Имамо осећај да онде где нестаје један, надовезује се други лик, да не могу
постојати одвојени. Леоне све њих обједињује, он затвара круг. Док остали праве
грешке, он суди. Зна да у тај исти понор у који их шаље, одлази и он, али га то не
зауставља. Моземо закључити да је управо то, оно глембајевско у њему. Мутна
страна, које се с почетка плашио, сада ужива у њој. Он је само један проводник у
спровођењу глембајавштине. Можда ће сутрадан осванути његова слика на зиду
салона како држи кичицу.

[kojica]

„У овој магли, међу овим мртвацима, ја сам се инстинктивно нечег бојао, а опет
сам у себи перверзно уживао да ће се ипак дати згодна прилика. И када се онда
прилика доиста врло згодно створила, мјесто да се макнем од понора, ја сам
управо мајмунски неинтелигентно скакао око њега док се онда све скупа није
стровалило! Још у посљедњој секунди мени је било јасно да ће се догодити зло,
али је страст била јача од памети! Глембајевски императив, тај ме је свладао, и ја
сам се запрљао у својој властитој крви.”

[kojica]

ČIN PRVI


Crveni salon. Na zidovima se nalaze petnaestak portreta obitelji Glembay. Sve je
puno gostiju. Na sceni stoji Sestra Dominikanka Angelika, udovica Ivana Glembaya,
(najstarijeg sina Ignjata Glembaya) i promatra portrete. Vitka je i otmjena, ruke skriva u
naborima rukava. Uz nju stoji Leone Glembay. Ima prosjedu kosu, rijetku bradu, bez
brkova. U ustima ima lulu. Leone počinje razgovarati o Kantu i Euleru te o logici i
matematici. Prvi put izlazi na vidjelo da je Leone zaljubljen u Angeliku kada joj govori da
je ona jedino u što vjeruje u glembayevskoj kući.