Странац - Албер Ками

[kojica]

Други дио романа одвија се у затвору без икаквих догађаја, осим испитивања
и суђења, он садржи осјећања и мисли Цамијевог јунака, који не може дати
никакво објашњење за свој поступак; исто тако не може пронаћи ниједан разлог
покајања, ни жели да се спаси. Смрт на коју је осуђен прима потпуно равнодушно,
увјерен да је, напокон, све свеједно, да нема вриједности због којих би било
требало подузети. Ужасавање које изазива својом отвореном равнодушношћ у
очито је ужасавање које човјек показује пред открићем бесмисленост� �¸, апсурда
свог постојања. Мерсоа иде миран у смрт увјерен да она није ни у чему гора од
живота, ни бесмисленија, увјерен да је она апсолутни крај.

[kojica]

КАРАКТЕРИЗАЦИЈА ГЛАВНОГ ЛИКА

Главни лик Камијевог романа је Мерсо–ситни банковни чиновник који ни од кога
ништа не тражи, који признаје другима право да раде што желе. Отуђио се од
мајке. Након мајчине сахране започиње везу с Маријом. Она хоће да се они
вјенчају но њему је свеједно. Он је равнодушан, незаинтересиран, за све му је
свеједно. Препустио се животу. Ништа не подузима да би боље живио. Убија Арапа
те му суде за то убиство.На суђењу је незаинтересован,као да се то њега не тиче.

[kojica]

Отуђење – алијенација од мајке:

“Ђеломице је и због тога нисам у посљедњу годину дана готово уопће посјећивао.
Па и зато што бих тада изгубио цијелу неђељу – а да не говорим о напору који је
био потребан да одем на аутобус, купујем карту и путујем два сата. ”

[kojica]

Бесмисленост:

“Али сви људи знају да не вриједи живјети. Углавном сам знао да је готово
свеједно хоћу ли умријети у тридесетој или седамдесетој години живота, јер ће,
наравно, у оба случаја други људи и друге жене и даље живјети и то на тисуће
година. Заиста, ништа није јасније од тога . . . ”

[kojica]

Цинизам (након мајчине смрти):

“. . . уосталом, нисам се имао због чега испричати. Заправо је требало да ми он
изрази сућут. Аку, вјероватно ће то учинити прекосутра, када будем у црнини.
Засад као да мама није ни умрла. А након покопа бит ће то нешто свршено и све
ће попримити службенији израз. ”

[kojica]

Споредни ликови


Ð*аyмонд Синтес

Онизак, плећат, има боксачки нос. Увијек је беспријекорн о обучен. Живио је у
стану с једном собом и кухињом без прозора. Имао је љубавницу коју је претукао
јер га је варала. Мерсаулте је пристао свједочити да га је она варала и извргла
руглу. Потукао се је с њезиним братом.

[kojica]

Саламан

Мерсоов први сусјед. Имао је старог пса препеличара који је имао неку кожну
болест па му је поиспадала сва длака и тијело му је било осуто пјегама и
крастама. Он и пас живјели су у истој соби. Саламан је имао црвенкасте красте на
лицу и жуте ријетке длаке. Сваког дана старац је пса изводио у шетњу. Увијек је
грдио пса и тукао га али га је стварно волио. Он му је био све. Када га је изгубио
био је утучен и све је претражио да би га нашао.

[kojica]

Марија

Мерсоова пријатељица. Бивша дактилограф� �иња у његовом уреду. Срела је
Мерсоа на купању и од тада су они у вези. Жели се удати за њега али њему је
свеједно. Посјећује га у затвору и расплаче се на суђењу.

[kojica]

Перез

Носио је сешир округла тулца и ширкога обода, одијело којем су хлаче падале у
наборима на ципеле и кравату од црне тканине, која бијаше премалена за његову
кошуљу с великим бијелим овратником. Из његове сиједе и прилично њежне косе
вириле су чудне, клемпаве и неправилне уши којих је боја црвена као крв
изненадила свакога на том бљедуњавом лицу.


Остали ликови:

Целесте, Емануел, надстојник дома, директор дома, вратар дома, Масон и његова
жена.

[kojica]

Мишљење о делу:

“Странац” садржи причу о човјеку који се нашао у ситуацији злочинца и осуђеника на смрт, а
да ништа од тога не схваћа. Односно, он је изгубљен, живи у свом свијету, а за друге не
брине што ме се посебно дојмило, као и одговори на питања: Што је живот? Што је свијет? –
“Живот и свијет су апсурдни: апсурд произлази из сукоба између ирационалности и носталгије
за смислом и складом”. Међутим, ми ипак живимо, мислимо да постоји неки интерес да живимо.
Једно привилегирано искуство ипак открива вриједност: то је побуна, а управо ту вриједност
Мерсо није желио искористити што је веома чудно. Људи живе у апсурду, у куги, док се Мерсо
у потпуности слагао с тим негативним смислом живота.

[kojica]

Односно, ђело ми се свиђело, јер писац својим бојама осликава општу заједничку ситуацију
свих људи; освијетљење које он баца на догађаје обасјава сваког од нас појединачно.

Као и срећа живот је варљив. Јер тако је мало потребно да будемо сретни, а тако често
нам то мало недостаје.

Зато сматрам да је Цами овим романом пружио окрутну, али истиниту слику о човјековом
положају у свету.

[kojica]

АПСУРД У СВИЈЕТУ ИЛИ ПОЈЕДИНЦУ
(поводом читања дјела „Мит о Сизифу“ и „Странац” Албера Камија)

Ками покушава одговорити на питања о животу и његовом смислу или како
Његош рече тражећи исте одговоре: ,,Усудих се да говорим о ономе, о чему још
нико потоњу не рече”. Објаснити необјашњиво, докучити недокучиво, оно стоје
немогуће, значи открити да је „ немогућност спознаје откривена “ (Јаспрес). У
тој духовној спознаји, на путу ка себи самом, он анализира Сократову мисао: „
спознај самог себе “ као тежњу, али не и као могућност, говорећи да она има исто
толику вриједност колико и ријечи „ буди честит” наших исповједника.
Покушавајући да објасни необјашњиво у постојању зачараног животног круга,
у којем се не може пронаћи излаз ни помоћу Аријадниног конца, он констатује
дуализам човјекове личности који је истовремено човјечан и нечовјечан, добар
и зао, песимиста и оптимиста ... Како разумјети друге кад не можемо упознати
себе, како разумјети смрт на основу туђег искуства, питања су која потрага
поставља констатујући да је „ испробано само оно што је доживљено” и да ће
човјек заувијек остати странац самом себи.

[kojica]

У жељи да комплетира слику за којом трага, он каже да се нашој спознаји,
умјесто јасне слике нуди „ бескрај бљештавих комадића сломљеног огледала
“. Покушавајући да утврди јасну границу између истине и лажи, о питањима
за чијим одговорима трага, у ономе што се прокламује као истина,он цитира
Аристотела: „ Посљедица ових размишљања, често извргавана руглу, јесте да она
сама себе поништавају”.
Очигледно је да се човјек рађа као недовршено биће и да његов животни пут
дефинише довршавање. То довршавање дефинишу сазнања о животу и смрти.
Када се родимо,ми плачемо ,а други се радују, када умремо ми смо спокојни,
а други плачу. Ками покушава да објасни да ли између та два плача постоји
могућност сазнања и радости живљења. У којој долини живимо? Плача или
радости ?
Ни Ками није дошао до одговора да ли је апсурд у Свијету или појединцу, али
смо могли закључити да смо сви у Свијету и да је Свијет у нама. Изгледа да човјек
осјећајући апсурде иде путем који је у њему, на том путу он најчешће срећ себе.
Тек када се нјих двоје упознају, пут постаје видљив. Жури полако. Не зна да ли
може стићи?

Љубица Маркуш, IV f