Други дио романа одвија се у затвору без икаквих догађаја, осим испитивања
и суђења, он садржи осјећања и мисли Цамијевог јунака, који не може дати
никакво објашњење за свој поступак; исто тако не може пронаћи ниједан разлог
покајања, ни жели да се спаси. Смрт на коју је осуђен прима потпуно равнодушно,
увјерен да је, напокон, све свеједно, да нема вриједности због којих би било
требало подузети. Ужасавање које изазива својом отвореном равнодушношћу
очито је ужасавање које човјек показује пред открићем бесмислености, апсурда
свог постојања. Мерсоа иде миран у смрт увјерен да она није ни у чему гора од
живота, ни бесмисленија, увјерен да је она апсолутни крај.