Јама - Иван Горан Ковачић
АНАЛИЗА ПЕСМЕ
Песма је развијена на принципу контрастирања или супростављања различитих
вредности. Тако се на самом почетку јавља стих : "Крв је моје светло и моја тама".
Већ се из овог првог стиха слути да ће у челу бити доминантна три елемента: крв,
светло и тама. Прва ријеч је "крв" - овде симбол зверства, злочина, уништења јер
се просипа, отиче и доноси језу. Она је и "свјетло" као извор живота, али, видимо,
са њом иде и "тама" која долази након светла. Тама односи победу над светлом и
живот постаје густи мрак, завршава у мраку: злочинац, оштрим врхом каме,
жртвама вади очи да би, на крају свих мука, жртве завршиле у тами дубоке јаме.
Сам чин вађења очију изазива грозу и језу. Језа извире из слика грозоморних
детаља: крв се из празних очних јама слива низ лице, крвава крвникова кама...
Ужасавајући призори се увећавају нарадбом џелата да жртва- свака од њих-
згњечи своје очи. То је та језива слика којом се завршава прво певање. Жртва
више нема очи, вид је изгубљен, али не и сећање на једну ранију свјетлост,
животоносну свјетлост која симболише љепоту живота и задивљујуће призор
свиета. Носиоци те свјетлости су птица, дрво, риека, па зато и :"Светла птицо!
Светло дрво! Реко!/ Месече! Светло ко мајчино млеко!" Али остаје и визуелни
утисак у свијести једне друге сабласне, рушилачке светлости. То је светлост у
виду одблеска: " блесак муњевита ножа" и "бијела крвникова кожа" јер "до појаса
сви су били голи/ И тако наги очи су нам боли". У другом певању мучења се
настављају, и сва та мучења имају за циљ да човек што више обезвреди и људско
биће поништи: онесвјешћене мокраћом свјесте, пробадају им уши, бичују их, кроз
уши им провлаче жицу. Радњу прате звучне слике које су замјена за чуло вида:
јаук и плач мученика прати објесни смијех, церекање, грохот и неумјесне шале
злочинаца:"ех, једну малу видио сам данас."
Трећи део јаме продубљује патње жртве: једна жена завршава у лудилу; неко је
покушао да побјегне и тај је био убијен. Поред наношења физичкпг бола, јавља се
и психичко мучење- увреде: "Дупљаши", "ћоре", "лубање мртвачке". Крик жртве
сада прелази у урлик, а пут једини је до јаме. Жртва, пошто је лишена чула вида,
слухом покушава и успијева да одреди своју позицију у реду и у односу на сва
дешавања, и да реконструише сва збивања око себе. И док се мучења смјењују и
болови трају, у природи равнодушносз спрам страдања жртава и удеса
људског: "негђе је цврчск пјево". Четврто пјевање потенцира бацање жртава у
јаму: "Чух меки удар, и месната врећа/ Падаше дуго..." Жртва бива доведена до
јаме, а онда слиједи један удар каме у грло, други у плећа. Крике и запомагања
жртава у јами ућуткује прасак бомбе. Тада се гаси и последњи "јаук", "јецај" и
приклано "циктање" жртве у јами. Стравични пут до јаме , боље рећи до пакла
наћи ће и страдалник који казује о злочину (пето пјевање). Његова функција је да
посведочи и о дешавањима у јами и да тако пружи цјеловиту слику о злочину. Од шестог пјевања почиње доживљај субјекта у јами: полумртви људи, мртва и већ
хладна тијела клизе по крви и слузи "као мртве рибе студена тјеласа". Основно и
доминантно осјећање је сада језа која се нарочито појачава у тренутку када
субјекат- умјесто да зачепи уста која вриште- у очне дупље старице забада своје
руке. А у другом покушају да се покрене и "зарони" испод лешева и тако нађе спас
од бомбе, субјекат руком налази "закољак грозан" и чује како "кркјла гркљан у
крвавој рани". Стара жена, кошчатим рукама, хвата га чврсто, стеже у самртнички
загрљај док се брани, али у себи дубоко јеца што не може да је врати у живот
док "умирући стење". Седмо пјевање је у знаку поливања жртава кречом. Јама је
пуна, она је сада обиље умирања и смрти. У осмом пјевању страдалник израња из
гомиле лешева док му "крв густа/ кроз носнице оштро бризну." Притајен, он чека
вече да изађе из пакла/ јаме. Игазећи "прса и трбухе грубо", гоњен страшном
жеђи, излази из јаме (девето пјевање). Жеђ је у ствари страшна потреба за
животом јер, ако тога нема, ко би посвадочио о ужасима што их злочинац чини.
Страдалник, изашавши из јаме, четвороношке иде по ливади, пуни уста травом и,
једући посну траву, толи жеђ. Свјастан тренутка и положаја у коме је, субјекат-
умјесто туге- осјећа мржњу, а са њом испуњава га потреба за осветом. Десето
пјевање је у ствари евокација оних момената и животних призора и ситуација из
којих говори свијетлост живота, а која је сада само прошлост и сјећање. Наиме,
вјетар је донијео мирис паљевине, а са њим је стигло и сазнање да су џелати
запалили село, да је у ватри изгорјало све: кућа, кућни праг; све што је некад
оличавало живот, ђетињство, трајање у његовим најразличитијим
манифестацијама: свадбе, прела, бербе, кола, ластавичје гнијездо под стрехом,
кољевка, прозорско окно кроз које је- у вријеме мира и спокоја- субјекат
посматрао парче неба. Све је сагорјело- нема ни пјесме, ни клетве, ни смијеха;
умјесто тога- згаришта и "на путу лешина од пса". Сама помисао на те слике води
у протест, у крик очајника, и све то у виду реторских питања којима као да нема
краја и која, сва одреда, остају без одговора:
Зар има мјесто болести и мука,
Гђе трпи, пати, страда човјек жив?........................................З р има мјесто гђе још вриште деца,
Гђ им отац кћерку, мајку син?
Зар има мјесто гђе ти сестра јеца,
И брат јој ставјла мртвој на груд крин?...
А онда следи сусрет са ослободиоцима, сазнање да је освета извршена и нова
свјетлост: " Широка свјетлост, као божји знаци/ Окупала ме". То је тренутак када
на раме пада рука која теши, греје, која доноси нежност и враћа вјеру у људе.
Јављају се и сузе као израз једне нове среће:Зајецао сам и још и сад плачем
Једино грлом, јер очију немам,
Једино срцем, јер су сузе мачем
Крвничким текле задњи пут...
Крај поеме је у знаку песме, радовања и свјетлости. Сада је то она унутрашња
свјетлост која грије и враћа вјеру у смисао живота; она је замјена за физичку
свјетлост , космичку, која је била на почетку свега, на почетку Јаме и уступила
мјесто, принудом и силом, тами. Та свјетлост се овђе, на крају пјесме ,
одухотворује, постаје духовни занос бића, који долази са слободом.
Odgovori sa citatom
