Процес - Франц Кафка

[kojica]

У роману Процес чешког писца њемачког књижевног изражаја Франца Кафке,
против Јозефа К., обичног банкарског службеника, покренут је судски процес од
стране невидљивог суда, безимене судске машинерије испрограмиране до крајњих
танчина. Сам Јозеф К. затечен је у рано јутро, у кревету у својој соби, збуњен и
бијесан на такво понашање људи који су га „ухапсили“, а он не зна „ко су, о чему
говоре, нити којој власти припадају“.

Јозеф К. не зна што точно стоји у тој „самозваној„ оптужници која је реално
апсолутно недоказива, али је чињенички јасно да је он крив. Ако ћути, признао је
кривицу, ако се брани, он ју је правно и доказао.

На самом почетку романа може се примијетити о каквој је машинерији ријеч, са
ким Јозеф К. има посла и као да се већ од самог почетка наслућује да ће све што
уради бити само нови кораци његове сопствене пропасти, још дубље ископана
његова сопствена рака. Све што ради Јозеф К. јесте потрага за невидљивим
демонима који га гоне из њему непознатих разлога, непрекидно преиспитивање по
њему сасвим исправних сопствених одлука, „губљење у лавиринту степеништа,
загушљивих тавана и мрачних ходника“.

[kojica]

У роману се открива природа судске организације, у разговорима са адвокатом,
Лени, трговцем Блоком, собосликарем Титорелијем..., сазнаје се колико су
недоступна и запечаћена врата закона, колико су она тешко забрављена за оне
који желе продријети унутра. Док Јозеф К. тражи собу за саслушање, стиче се
утисак као да та соба и не постоји у реалном свијету, већ само за оне који је
траже, њу виде само они „чија кривица привуче закон“. Као што у
Гетеовом „Фаусту“ и другим романима који обрађују тему трговине с ђаволом,
Мефиста види само онај који је душу своју предао канџама његовим, тако и собу
за саслушање види само онај на чијим се леђима и раменима налазе канџе закона.
Закон је невидљив док га не додирнемо, Мефисто је невидљив док га не позовемо.
Као да је ријеч о неким параралним свјетовима - свијету обичних људи са логичним
узрочно-посљедичним везама и једном другом - нелогичном свијету са сјенкама
над главама обичних људи. Суштина је недокучива, куд год се Јозеф К. окренуо,
кога год је погледао или са ким год да је разговарао, од обичног грађанина, преко
стражара до адвоката и надриадвоката, виших и нижих чиновника, над свима је
била нагнута та невидљива сјенка, која у сваком тренутку може било кога од њих,
сасвим случајно изабраног, прогутати, тј. примити у себе, избрисати правно или
биолошки са лица земље, а она иста све је јача од нових судских случајева, нови
процеси њена су храна - она живи од жртава „правне“ државе. Одбрана је
немогућа у истој мјери колико је и могућа, К.-ов процес стоји добро исто толико
колико истовремено и стоји лоше.

[kojica]

Све је недоступно и недостижно, па чак и адвокатове прибиљешке о К.-овом
сопственом процесу. Неколико пута у роману је Јозефу К. показана фиока у којој
се налази нешто што би требало оправдати тврдње његових саговорника, али
њихова унутрашњост за њега је морала остати тајна. К.-у остаје само да вјерује
тим ријечима. Све су, дакле, тајне, чак и оно што је на његовој страни, оно што
треба да му послужи у сврху његове одбране, оно са чим би морао да се до
танчина упозна, да би се адекватно и квалитетно могао бранити. Као из
Титорелијеве приче: „Судски предмети су тајна за ниже чиновнике. Често се
појављују у њиховом видокругу, а да ови не знају одакле су дошли, иду даље, а да
ови не знају куда“. Све тајна до тајне - један адвокат до другог, један стражар уза
другог, један судија изнад другог - како ли се само беспомоћно осјећа сељак из
приче затворског капелана пред вратима закона у једној таквој тајанственој
машинерији?!?

[kojica]

Ова прича из претпосљедњег поглавља романа, пуна је симбола који говоре о
недокучивости законских правила и норми. Улаз није немогућ, али се не може ући,
јер иза једног стражара увијек је други, иза другог трећи и тако све у недоглед,
без имало празнине. „Хијерархија не подноси празнину,...то је метафизичка
пирамида којој недостаје најгорњи камен,...она сеже у оностраност, у свијет по
себи“. Како је стражар других врата дошао до свог радног мјеста, ако не кроз прва
или трећа врата? Стиче се утисак да стражар са других врата никада није прошао
кроз прва, трећи стражар кроз прва и друга, стражар ових првих свакако не зна за
она иза његових. Јер стражари су срасли са тим вратима, врата и стражар су
мртва цјелина, настају и нестају у истом трену. Мртва цјелина је била и фигура
коју су образовали К. и двојица егзекутора његове пресуде. К. је од тренутка
пресуде постао објекат система, државе, обичан предмет - постао је нешто слично
вратима на улазу у закон. У причи се сазнаје да је сељак огромни низ година
чекао пред вратима, покушавајући да уђе на разне начине, да је пред тим вратима
остарио, на концу и издахнуо. А стражар је остао исто тако млад као и када је
сељак дошао, са истом животном енергијом, истом преданошћу да служи и брани.

[kojica]

Анегдота о стражару и сељаку, налази се, према ријечима затворског капелана, у
уводном слову закона К.-ове државе. Правно гледано најсавршенија, свакако
најчешће имитирана савремена америчка демократија, исто тако у уставној
преамбули истиче да је „за сваког радног американца загарантована срећна
будућност“. Али, са свих страна наилазимо на исте правничке недоумице. Какав
треба бити неко ко је радан, како треба да изгледа срећна будућност и ко
поставља стандарде марљивости и срећне будућности?

Кад би стражар првих врата знао шта сељака очекује код других врата или пак
само то колико врата укупно има, онда он не би био добар стражар. Знање је
шкодљиво. „Знање, отвореност, или ма који облик јавног мишљења и ђеловања
демистикује бирократију и она у томе види акт туђости, непријатељства“. Они који
желе да сазнају, који су отворени утицајима, на лошем су гласу. Јер, бирократији
је потребна само једна глава, свако зна по мало, нико не зна све, ђелимично
знање је права блаженост. Таква филозофија имала је кроз историју својих
хиљаду лица и наличја. Готово да ни дан данас нема политичке партије у којој
страначки портпарол, као човјек који је задужен да се стави на располагање
јавном мњењу за сва могућа питања, зна десети дио одговора на та питања.
Његов је посао да буде млад, лијеп и да не зна, или да делимично зна.

[kojica]

Кафка је у роману показао како је државна хијерархија само наизглед разнобојна и
разграната, док је у суштини запечаћено истовјетна. На почетку романа Јозеф К. је
осокољен што у соби за саслушања постоје извјесне присталице његове борбе за
независну индивидуу и он, не оскрнављен слутњама и страховима које тек у
поодмаклом дијелу романа почиње осјећати, са великим жаром говори о својој
ствари, нокаутира без изузетка све ставке које му се стављају као терет кривице.
Није тражио аплауз, било му је довољно да било кога својим говором придобије, да
јавност постаје свјесна његових ријечи. Но, сазнаје се да је, у ствари, ријеч о
великој подвали: „Испод брада привидних супростављених странака свјетлуцале
су на крагнама капута значке различите боје и величине. Докле је поглед допирао,
сви су имали исте значке. Сви су били истомишљеници, те привидне странке с
десна и с лијева, и, кад се К. нагло окренуо, угледао је исту значку и на крагни
истражног судије...“. Све је привидно, ништа није онако као изгледа. Као у
комичном позоришту, људи се дијеле на лијеве и десне, конзервативне и напредне,
а сви су у служби исте организације, говоре и мисле истим језиком, чак и примају
новац из заједничке касе.

[kojica]

Подела дужности је јасна до танчина. Свако у К-овој држави има своје задужење.
Обичан човјек је дужан да не буде крив или, ако већ јесте, не пита за разлоге
кривице већ да се помири са стањем ствари, сваки од господе из собе за
саслушања има дужност да аплаудира или звижди, чувари да чувају, батинаш да
бичује...Занати и дужности су апсурдни, али „правни систем“ савршено
функционише. Гинтер Андерс даје дефиницију ове апсурдне пођеле
улога: „Батинашев одговор истовјетан је са онима које су на саслушању давали
намјештеници њемачких логора смрти. То је одговор обезвлашћеног који је
неодговоран зато што му се не оставља одговорност - одговор онога који не живи,
него је живљен“.

[kojica]

Ипак, „стварну вриједност доброг тока једног процеса могу имати поштене људске
везе“, каже Јозефу К. сликар Титоријели, док га уводи у лавиринт судске
машинерије. Стиче се утисак као да државом владају демони који се не виде и не
чују. Колико год била велика „поштена људска веза“, она је само пут до неке
још „поштеније“. Канцеларијски директор, пријатељ адвоката Хулда, прави је
капиталац када је ријеч о стварању високих пријатељстава, у циљу побољшања
К.-овог процеса, али он може бити само један од брадате господе из привидно
супростављених странака сале за саслушања. Сви они, са истим значкама су,
наиме, ситне рибе за истражног судију, а колико је овај ситан, доказује и К.-ова
реакција у тренутку када му Лени показује портрет у стану адвоката Хулда: „Опет
само истражни судија?!?“ Добрим везама се, притом, морају третирати везе
са „високим чиновницима нижег степена“. Контакт са конкретним људима је
нужан, мора се чекати данима у ходницима суда, ако нема тих контаката, нема ни
трага од побољшања процеса, дакле, нема вас више, провидни сте, не постојите.
Управо како је К. у очају описао: „Један џелат могао би замијенити читав систем“.

[kojica]

Иако је у роману недвосмислено указано на недоступност, неправедност и крајњу
нехуманост судске организације, ипак постоје дијелови који откривају и извјесне
супротности оваквој тврдњи.

Непобитна је тврдња да је имагинарна држава и њена „правичност“ представљена
крајње негативно. Суд и све што има везе са њим има готово демонске црте -
наслов судијине књиге не види се од прашине, судски службеници се гуше на
свјежем ваздуху јер су навикли на загуђљиви канцеларијски ваздух, стражари су
крајње нељубазни према К.-у... С друге стране, држава се придржава правних и
праведних норми до најситнијих детаља - стражари који су били нељубазни према
К-у се бичују, К. може изабрати дан за саслушања с обзиром на заузетост у
фирми, одређује му се господа за пратњу до предузећа да би његов долазак био
што мање упадљив...

[kojica]

У тренутку када у „соби за старе ствари“ угледа како се, на његову жалбу, бичују
стражари коју су лоше поспупали према њему, К. не показује милост - он жели да
те људе откупи! Помало апсурдна ситуација - истим средствима и доктринама се
служи и држава у процесу против њега. Па, није ли сам тражио да се ти људи
казне?!? Када један од стражара, на смрт преплашен од онога што га очекује,
молбом за опрост и поштеду запишти од страха, К. га одгурне, уз крајње нехумано
обраћање: „не дери се“. Вапај човјека коме пријети стравична казна за Јозефа К.
могао би значити погоршање његове ситуације. Неко из банке може чути тај
врисак, упитати шта се дешава, а одговор би гласио: бичују се стражари који су
ухапсили прокуристу Јозефа К. Не, он то не смије дозволити, радије ће се
поистовјетити са батинашем. Још апсурднија је његова мирна савјест због такве
одлуке и вјеровање у исправност исте када је, након што је изашао на улицу
сазнао да га је престрављени стражар слагао да га испред чека забринута
вјереница. Није ли лаж човјека који се хвата за сламку логична? Није ли реакција
Јозефа К., док су егзекутори судске пресуде оштрили ножеве над његовим
обореним тијелом, била иста? Након што је на прозору куће у даљини угледао
посљедњи пут човека, он. се, у очају, пита. „Ко је то? Пријатељ? Добар човек?
Неко ко учествује? Неко ко хоће да помогне?“.

[kojica]

Јозеф К. је ухапшен на правди Бога, њему је кривица неосновано приписана, а
могућност одбране готово онемогућена. Ипак, извјесна логичност хапшења да се
примијетити у почетним странама романа . Прије свега, на то указује сам
приповједач када тврди да „мора да је Јозефа К. неко оклеветао, јер је једног јутра
био ухапшен иако није учинио никакво зло“.

На ту логичност указује и разговор Јозефа К. са госпођицом Бирстнер, када каже
да је он „невин или да бар није крив као што се претпостављало“. Дакле, он
открива свјесност о својој кривици каква год она била, а његов субјективни суд
да „није крив као што се претпостављало“ свакако (наслућује читалац) неће и не
може бити коначан, свакако не пресудан. Природно је и то да стражари пред
његовим вратима тврде да су они само најнижи службеници који не знају ништа о
његовом хапшењу, али се кривица, како каже један од њих, подразумијева већ
самим њиховим присуством. Никада држава, већ је речено, не тражи кривицу у
становништву - кривица њу привуче.

[kojica]

Питање кривице обрађено је у роману са посебним акцентом. Иако Јозеф К. није
ништа скривио, његова кривица се сама развија током романа. Све што К. може да
уради јесте да превлада своју ситуацију, али не постаје ништа мудрији. Велика је
његова грешка (гледано са становишта односа у систему којем припада) то што у
самом старту није посветио максималну позорност својој ствари. Овај негативан
почетак свог судског процеса додатно је погоршао кад се појавио на првом
саслушању растерећен и неспутан, без длаке на језику, са критикама која се
односи на комплетну државну хијерархију, док се, након игнорисања могуће
помоћи једног утицајног господина какав је канцеларијски директор, готово
закопао до гуше у тешко и љепљиво блато кривице. Дакле, кривица не постоји,
она еволуира. За кривични поступак нијесу потребни докази, они могу настати у
самом поступку, кривица није датост - она настаје.

[kojica]

Клевета је, по дефиницији, просуто перје, а деманти су сакупљање тог перја.
Притом се подразумијева да деманти буду савршено срочени, да се перје скупља
са великом ревношћу, док се клевета једноставно проспе, без икакве стратегије и
припреме. Сами деманти подразумијевају понављање навода из кривице, па тек
онда одбрану, јер, уколико се бранимо, морамо најприје истаћи од чега се бранимо
или ограђујемо. Само понављање ријечи које су нам стављене на терет, изазива, у
извјесном (прије свега, психолошком) смислу негативан став трећег,
непристрасног субјекта - случајног судионика. Јозеф К. је самом одлуком да се
брани (што је једина логична и очекивана одлука) упао у овај лавиринт, дао се
сакупљању просутог перја. Одбрана сопственим снагама равна је самоубиству -
треба, дакле, тражити помоћ. Но, „човјек који се ослања на туђу помоћ, ђелимично
признаје кривицу, тражећи туђу заштиту он упада у замку тајног права без икаквог
ослонца...ту је почетак стварне одговорности и коначна пропаст осумњиченог
лица“. Јозеф К. се хвата за сламку, привата помоћ од сасвим споредних људи, по
утицају далеко мањих од себе. Када са Лени у свом крилу помисли: „ја врбујем
помагачице“ , К. само за тренутак постаје свјестан колики је пут прешао од
неспутаног младог човјека из сале за саслушање до ситуације у којој одлази са
обичном сликару-просјаку са препоруком, од њега купује онолико слика колико му
овај нуди, да би, заузврат, сазнао која од три нужна зла жели изабрати за себе -
потпуно ослобођење (случај са овим исходом се, притом, не памти, „али га је
морало бити“), делимично ослобођење или одуговлачење.

[kojica]

Грешка Јозефа К. је у томе што упорно остаје при својој људској логици, уместо да
се преда без поговора. То није људска логика из призме хуманости, заснована на
љубави према ближњем. Код К. нема љубави, али нема ни мржње. Он је индивидуа
која очекује од свијета око себе онолико колико он њему даје, не колико он тражи
од њега. У најтежим тренуцима, К. нема пријатеља, он их и не тражи, не требају
му, чак су му и сувишни. Особа која би, по логици, требала бити раме за плакање
је његова ђевојка Елза, али се она појављује само једном у К.-овим мислима,
сасвим случајно, као помисао на одмор од напорног дана, и као забава након
разговора са госпођицом Бирстнер. Но, ова чежња за сусретом са Елзом траје до
тренутка када К. напаствује госпођицу Бирстнер. Ујак који му се нуди за помоћ и
који његову одбрану сматра неодложном нужношћу, за К.-а је само „авет са
села“. „Љубавне везе започињу у „Процесу“ и другим Кафкиним ђелима већином
полним актом. Случајно, насилно, неодољиво. Све остало спада у епилог. Нешто
брутално, прорачунато крије се у еротичним ситуацијама. Недостаје душевна веза“.

[kojica]

У роману Процес, по многим критичарима, као никада до тада у књижевности је
приказан човјек у џунгли универзума, гђе важе правила потпуно супротна од било
какве логике. Прашки јевреј и човјек „без књижевних претеча и учитеља, али са
настављачима и ученицима“ показао је један учмали и замрзнути свијет у коме све
што је живо не даје знаке живота, док оно што је мртво може сваког трена да
оживи. Послови и занимања су крајње апсурдни, санкције за лоше обављени
посао не постоје, постоји само егзекуција. Нико не сазнаје више од онога што
треба да зна - знање је на врху љествице смтрних гријехова државе
из „Процеса“. „Све је запосједнуто организацијама, у вертикалном и хоризонталном
правцу и ничег под небом неба осим организација“.

У својим белешкама о Кафки Т. В. Адорно тврди да грађа Кафкиних ђела, попут
скривеног Божијег ђелања наговјештава националсоцијализам:

„Испунило се не само Кафкино пророчанство о терору и мучењу. ’Држава и
странка’, тако оне засиједају по таванима, пребивају по гостионицама, попут
Хитлера и Гебелса у ’Кајзерхофу’, завјереничка банда инсталирана као полиција.
Хапшење је препад - суд је насиље...Необуздану власт врше субалтерне фигуре,
типовипопут подофицира, капитуланата и вратара“.

[tamaram]

Piše: Konstantin Dragaš

Potrebno je osvrnuti se na veliko književno stvaralaštvo književnika Franca Kafke. Taj čovek je iza sebe ostavio velika dela koja su zaista vredna čitanja. Pored velikih dela, ovog puta veoma je važno nešto više reći o njegovom veoma poznatom delu "Proces". Ta knjiga je, pre svega, očarala mnoge evropske mislioce u prvoj polovini XX veka, između ostalog i Andrea Žida ili Albera Kamija. No, knjiga je imala i presudan uticaj na neke kasnije, modernije književnike koji su stvarali pod uticajem takvog dela.

[tamaram]

"Proces" je, naime, priča o jednom čoveku, Jozefu K., koji biva uhapšen ali se ne zna zbog čega. Odmah se na to postavlja logično pitanje: kako se može neko uhapsiti bez ikakvog razloga? To pitanje se dugo razmatralo posle Kafkinog stvaranja i još uvek nemamo u potpunosti odgovor. Ali, možemo zaključiti sledeće: to je novi svet i novo društvo u kome živimo. Danas će, očigledno, početi da se hapse i oni koji su potpuno nevini. Zbog čega? Zbog para, zatim zbog oduzimanja ličnosti čoveku koji je uhapšen, pa zatim i zbog vremena u kojem živimo. Danas je, po svemu sudeći, cilj sledeći: uvek poniziti onog drugog i pobediti ga, makar on bio bilo ko. Tu se javlja problem. Kafka podrobno opisuje to hapšenje u kojem glavni junak, Jozef K., ne predstavlja ništa do jednog zbunjenog čoveka koji pokušava da se odbrani ali ne zna od čega. Sud, koji K. nikada nije video, predstavlja ono što uništava i u dubini duše razara čoveka i njegova razmišljanja. Niko ko radi u sudu se ne pita da li je Jozef K. zaista uhapšen ili ne, niko ne želi duhovno da mu pomogne osim umetnika Titorelija, umetnika koji radi kao slikar u sudu. Njegov zadatak je da slika sudije i da na tim slikama prikaže njih i njihove osobine. To je još jedan motiv za proučavanje ovog obimnog dela.

[tamaram]

Jozef K. je junak koji se ne može opisati u nekoliko crta. Neki književni kritičari kažu da skraćenica od prezimena junaka "K" predstavlja ime "Kafka". Možda Jozef K. predstavlja Kafku u tom napetom i veoma podrobno opisanom romanu. Možda je i sam Franc bio u situaciji kao i njegov junak. Proces suđenja je, kao i po običaju, veoma napet ali za glavnog Kafkinog junaka on predstavlja nekakvu večitu borbu koja se mora isterati do kraja. Ali, o tome takođe treba još puno reći. I na kraju, šta se zbiva? Kao žrtva suda i policije, kao žrtva sopstvenih bića, Jozef K. biva ubijen. Da, ubili su ga isti oni koji su ga i uhapsili. Zbog čega? Da li zbog para, ili oduzimanja ličnosti, to je pitanje. Takođe, u romanu se može konstatovati da se javlja oblik "prismotre". To je, Kafkinim izrazom rečeno "privremena sloboda" koja ne daje pravo Jozefu K. da se slobodno šeta i bude nezavisan od bilo koga, već da mora da bude na oprezu jer je pod prismotrom. To je takođe strašno! I zbog toga, pouka ovog romana se može izvući veoma lako- cilj je da moćnici pobede slabije, u ovom slučaju sud obične ljude. Uskoro će vlast početi da oduzima ličnost ljudima, i to će biti strašno. Ali, to je tema o kojoj još treba govoriti.
Šta da vam kažem. Uzmite, pročitajte. Taj roman morate sa pažnjom pročitati jer ćete onda shvatiti njegovo pravo značenje.

[tamaram]

Piše: Valentina Đorđević

Zamislite da Strašni sud funkcioniše na ovom svetu kao paralelna institucija. I dalje je lociran negde gore, samo što je to "gore" sa nebeskih visina spušteno na prašnjave, zagušljive tavane. Ne tvrdim (mada pretpostavljam) da je Kafka nužno imao tako nešto na umu kad je pisao "Proces" - to tumačenje je problematično kao i bilo koje drugo - pre svega zato što "Proces" bez sumnje jeste i kritika habzburške birokratije. Svaki element ove fantastične pripovesti može se tumačiti na bar dva načina koja bi se, prema zakonima logike, morala međusobno isključivati, ali ovde ipak egzistiraju u neponovljivom skladu. Dvosmislenost je simbolično prikazana u nožu sa dvostrukim sečivom, kojim je K. ubijen. Neki drugi simboli - kao što je boginja pravde koja, na Titorelijevoj slici, liči na boginju lova - nisu do kraja razrađeni, što nas podseća (i to stalno moramo imati na umu) da Kafka nije imao vremena da dovrši svoje remek-delo - a ko zna da li bi i tada pred tumačima bio lakši zadatak. Tačno shvatanje jedne stvari i nerazumevanje iste stvari ne isključuje potpuno jedno i drugo, kaže sveštenik u IX glavi Procesa. Pokušajmo da se ne zadržimo na tačnom shvatanju.

[tamaram]

Mladog, ambicioznog i perspektivnog bankarskog službenika po imenu Jozef K. jednog lepog jutra hapse dvojica stažara, iako nije učinio ništa loše. K. je ogorčen i uvređen. Tog dana je njegov trideseti rođendan. Godinu dana kasnije, veče pred njegov trideset prvi rođendan, ponovo dolaze dva čuvara, odvode ga do kamenoloma izvan grada i ubijaju ga u ime Zakona; K. im dopušta

Proces je hronika K.-ovog suđenja, njegove borbe (ako se to može nazvati borbom) sa nespoznatljivim Zakonom i nedodirljivim Sudom. Ovaj roman može da se čita kao opis diktiranog (od strane države?) psihološkog samouništenja. Ipak, kao što je slučaj sa svim Kafkinim delima, značenje je daleko od jasnog. Kao što parabola o vrataru koju izlaže sveštenik u IX poglavlju izaziva bezbroj komentara i različitih tumačenja, tako i Kafkin Proces predstavlja kamen spoticanja dvadesetovekovne kritičke interpretacije.