Нечиста крв - Борислав Станковић

[kojica]

Биелешке о писцу:

Борислав Станковић (1876. – 1927.) рођен је у Врању, у сиромашној
занатлијској породици. Школовао се у Врању и Нишу, а завршио је правни
факултет у Београду. Због разних неприлика у које је западао, готово
стално је био у сукобу са Београдском чаршијом и ћитинским моралом.
Борислав Станковић био је плодан писац. Његова најпознатија ђела су
приповијетке: Из старог јеванђела, стари дани, Божији људи, Покојникова жена;
романи: Нечиста крв, Газда Младен и Певци (које није завршио); и драме:
Коштана, Ташана и Јовче, те мемоари: Под окупацијом. Књижевни рад
започео је у вријеме када се у српској књижевности вршио нагли заокрет
према Европи. Као и многи његови вршњаци, боравио је у Паризу, али тај
боравак није имао никаква ођека у његовом књижевном стваралаштву.

[kojica]

Тема:

Тема овог дела је тежак живот Софке, који је у почетку био раскошан и
угодан, да би се после очеве пропасти завршио трагично и болно за њих.

Жалосна судбина онемогућених људи који, упркос својим силним жудњама,
попусте пред законима патријархалног морала задовољавајуци обавезе
које је то друштво поставило. Они постају робне жртве који су за цели живот
окривљени и лишени властитих радости.

[kojica]

Критике:

Станковић је давао трагичне судбине људи и жена у једном минулом
времену, у једном друштву које се гасило и осипало пред његовим очима,
али огорчен наказним ћифтинским моралом грађанске класе у наступању,
због кога је и сам у животу патио, он није успео да патријархалном свету
супростави неки други, светлији, човјечнији, бољи. Центар његових
преокупација је готово увек трагика личности у оквирима којима је везана
лична срећа. Љубав као једно од најсадржајнијих и најкомплекснијих људских
осјећања, је најчешћи и готово једини његов мотив; а све остало је само
оквир, позадина, тло на коме се дешавају крупне и болне људске трагедије.
Његово дело је прожето љубављу према човеку. Сви његови женски ликови
несрећни су и трагични на исти начин, пресечени и згужвани животом који се
упркос њиховим скривеним сновима, развијао по вољи неке јаче силе, неког
суровијег и неумитијег морала патријархалне заједнице. Сав тај морал налази
се под још већом тиранијом, под мишљењем чаршије и шта ће свет рећи.
У делу Борислава Станковића човек је изложен не само сукобу са
околином, већ и сукобу са самим собом, са својим нагонима, потврђујући
често своју људскост у више или мање пригушеној љубавној жудњи.
Све његове личности оптерећене су захтјевима “крви”, силним неодољивим
захтјевима који остајући незадовољни проузрокују трагедије.

[tamaram]

BORISAV STANKOVIĆ

Srpski realizam je prolatio kroz više faza. To su:
- romantična faza,
- klasično-realistička i
- moderna faza realizma.
Ovoj poslednjoj fazi, koja u sebi nosi odlike realističke tradicije, ali i otvara vrata srpskoj modernoj prozi, a koja se obilježava još i kao lirski realizam pripada Borisav Stanković, pripovijedač, romansijer i dramski pisac. Njegovo djelo je, u tom smislu, primjer povezivanja ili “sinteze starog i novog u srpskoj književnosti s početka dvadesetog vijeka”.

[tamaram]

Borisav Stanković je rođen 1876. godine, neposredno poslije oslobođenja Vranja od Turaka (1875). Kada je već počeo otkrivati svijet, starog Vranja više nije bilo. Staro tursko je zauvijek nestajalo, a umjesto njega formirali su se neki novi društveni odnosi, dolazili neki novi ljudi, novi moral sa njima, nova ponašanja i jedan posve drugi mentalitet. Ali, i pored toga, Borisav Stanković će nostalgično pisati o starom i prizivati staro, uvijek okrenut prošlosti, sa negativnim emotivnim odnosom prema novom. Tako u pripovijeci Stari dani, kada je u pitanju novo, on kaže: “Šta ima sad tamo da vidite? Ništa. Prosta, mala varošica, opkoljena vinogradima i brdima…” On vidi pola seoske, pola varoške kuće, gomile đubreta i neki novi svijet. Ali, i pored toga, kad je odlazio iz Vranja na školovanje (Niš, Beograd), uvijek je u sebi nosio Vranje i zavičajni svijet Vranja kao svoju trajnu opsesiju. Vranje i njegovi ljudi, njihova psihologija i način života, jezik i pjesma, uvijek su bili vrelo sa kojeg je zahvatao i crpio građu za svoja poetski nadahnuta djela.

[tamaram]

Borisav Stanković je napisao sledeće knjige: zbirke pripovijedaka Iz starog jevanđelja (1898), Stari dani (1902), Božji ljudi (1902) i romane Nečista krv (1910), Gazda Mladen (1927) i nedovršeni roman Pevci, zatim drame Koštana (1902) i Tašana. U toku Prvog svjetskog rata, nakon zarobljavanja, internacije u logor u Derventi i povratka u Beograd, pisao je reportaže i kratke zapise o životu u okupiranom Beogradu, koje će objaviti u knjizi Pod okupacijom, što će mu donijeti mnogo neprijatnosti. Umro je 1927. godine u Beogradu, ogorčen na ljude i nezadovoljan svijetom oko sebe.

[tamaram]

Bora Stanković je građu za svoja djela crpio iz priča drugih ali i neposrednog doživljaja. Tematski krug njegovih proznih i dramskih djela čini zavičajni svijet: Vranje i patrijarhalni odnosi, socijalna i individualna prošlost, u kojoj je nalazio poeziju ali i grubu realnost, punu nesporazuma, nerazumijevanja, trauma i ljudskih promašenosti. U djelima Bore Stankovića nailazimo na:
- ljubav, ljepotu i mladost;
- žene i strast;
- “žal za mladost”;
- odnos starih i mladih;
- propadanje starog i nastajanje novog.
Interesuje ga moral i psihologija ličnosti, ono emotivno, nagonsko, tamno i duboko u čovjeku, zbog čega su ga nazvali našim Zolom. Od Stankovićevih pripovijedaka posebno se izdvajaju: Stari dani, Tetka Zlata, Nuška, U noći, Uvela ruža, Prva suza, Pokojnikova žena, Đurđevdan, Naš Božić, Ljuba i Naza, Paraputa…
Voleo je ono što je sirovo, burno, oporo, mutno, vatreno, neodoljivo i što izaziva bol, patnju, hropac, bezgranično osjećajno, a ne i ono što je sladunjavo, intelektualno i suviše izglačano.

[tamaram]

NEČISTA KRV

Ovo Stankovićevo djelo prvi put se pojavilo kao pripovijetka pod istim naslovom – Nečista krv 1900. godine, a potom počelo da izlazi kao roman u nastavcima u ondašnjim časopisima. Nakon dugotrajnijeg rada i više verzija roman je bio gotov 1909. godine, da bi se iz štampe pojavio 1910. godine, u nešto skraćenijem izdanju, zbog nedostatka novca za štampu. Završetak romana je skraćen za 30-40 strana, s uvjerenjem pisca da će jednog dana moći da ga štampa u prvobitnoj zamisli. Ali, došao je Prvi svjetski rat i rukopis je nestao. Tako je roman Nečista krv definitivno ostao u obliku i sa krajem koji i danas imamo.

[tamaram]

Roman Nečista krv u sebi nosi elemente sociološkog romana, jer su u njegovoj osnovi sadržani jedno vrijeme i društveni odnosi i promjene u tom društvu. Roman zahvata razdoblje poslije oslobođenja Vranja od Turaka, tj. nakon 1875. godine, ili vrijeme s kraja 19. vijeka. To vrijeme, kako u Vranju tako i u široj, tek oslobođenoj Srbiji, obilježavale su krupne društvene promjene, naročito na jugu, koji je bio dugo pod Turskom.

[tamaram]

Jedan stari, feudalni poredak, znan kao staro ili “pusto tursko”, nestajao je. Sa odlaskom turske vladavine odlazili su i nestajali i stubovi te vladavine: paše, age, begovi – turska privilegovana klasa, a njihova imanja i kuće kupovali su ili silom otimali dojučerašnji seljaci, njihove čivčije ili nadničari. Sa oslobođenjem, naročito u Vranje, koje je bilo na putu velikih trgovačkih karavana, počinje da pristiže neki novi svijet, ljudi sa granice. U Vranje je pristizao svijet koji se obogatio raznim špekulacijama i otimačinama, preduzimljiv svijet koji je dolazio do lijepih turskih kuća ili pravio nove kuće. Bio je to svijet skorojevića koji će naći svoje mjesto i u romanu Bore Stankovića.

[tamaram]

Stari vranjanski svijet, po bogatstvu, ugledu i prestižu vrlo blizak nekadašnjim agama i begovima, ostao je sa svojim čitlucima, čivčijama i raskošnim kućama, ali zbunjen novim odnosima i nemoćan da se snađe u ovom vremenu. Staro tursko više nije postojalo. Stvaralo se novo društvo zanatlija i trgovaca – društvo skorojevića. Hadžije i čorbadžije sve više se povlače pred naletom novog, zatvaraju se u svoj svijet, držeći i dalje do svog gospodstva i ugleda, iako su sve više i više materijalno propadali. Dojučerašnji nadničari počeli su da otimaju njihovo imanje i da se ponašaju kao gazde i vlasnici onih posjeda na kojima su samo kmetovali. Ne želeći da se parniče, hadžije i čorbadžije često su odustajali od svog prava, dizali ruke od svega, ili pak odlazili u Tursku da tamo potraže utjehu i izlaz za svoju nemoć. Njihovo propadanje je bilo toliko primjetno da nije moglo da ga prikrije nikakvo odjevanje, nikakva gordost ili pak kućni sjaj, koji je bio samo dekor i maska. I ne samo to. Taj stari vranjanski, hadžijski svijet počeće i biološki da propada, što će – na tematskom planu – biti prisutno i u romanu Nečista krv, u kome će preko pojedinačnog biti odslikano i opšte.

[tamaram]

Međutim, u djelu Nečista krv postoji i biološki aspekt, koji se javlja kao primaran, nadređen prethodnom aspektu, što roman i čini psihološkim djelom i romanom ličnosti, jednim od najkompleksnijih kada je u pitanju slikanje psiholoških stanja i duševnih drama u srpskoj književnosti.
Polazeći od predaka svojih junaka i idući od generacije do generacije, Bora Stanković prati njihova biološka, nasledna svojstva, posebno se zadržavajući na njihovim nagonima i strastima, dodirujući manje ili više i predele nesvjesnog, onu tamnu i malo prozirnu stranu njihovog bića. To je i prvi takav prilaz ličnostima u našoj književnosti.
U prvom planu romana Nečista krv su, dakle, materijalno, moralno i biološko propadanje, pri čemu naslov romana prvenstveno upućuje na ovo potonje - na moralno i biološko propadanje, čiji su korijeni u "nečistoj krvi" koja je ovladala hadži Trifunovom porodicom i njenim potomcima. U tom smislu i vrijeme u romanu se dijeli na ono prošlo i ovo sadašnje. Prošlo je samo jedna vrsta uvaoda u sadašnje koje, sem prvog poglavlja, nastanjuje cio roman.

[tamaram]

Predstavnici prošlog su preci junakinje Sofke:
- pradjed hadži Trifun,
- prababa Cona,
- djed Kavarola,
- njegova sestra Naza
- tetak ludi Rista.
U njima su uzroci i korijeni kako materijalnog tako i moralnog i biološkog propadanja, ako se iz toga isključi hadži Trifun.

[tamaram]

Predstavnici sadašnjeg vremena, kojima je ispunjen prostor romana, jesu potomci:
- efendi Mita i
- Sofka, njegova kćerka
Oni su - noseći nečistu krv predaka i teret jednog vremena koje ih je materijalno razorilo - postali siromsi, materijalno i biološki propao svijet koji okončava u potpunom krahu i materijalnom porazu. Njih je porazila vlastita krv i život, u kome nisu mogli da nađu oslonac za dalji porodični opstanak.

[tamaram]

Roman Nečista krv je uostalom roman drama, neponovljiva pripovedna drama u našoj kniževnosti, jer je to:

• psihološko-sociološka drama među ličnostima i u samim ličnostima,
• drama društvene sredine Vranja krajem 19. i početkom 20. vijeka,
• roman drama ličnih strasti koje haraju i polove (cijepaju) ličnosti.

Glavni akter romana je Sofka, ljepotica, čiju sudbinu Borisav Stanković prati od prvih njenih djevojačkih dana pa sve do usahnuća njene snage i zgasnuća njene ljepote. S vremena na vrijemr, u pojedinim situacijama, javlja se i njen otc efendi Mita; zatim gazda Marko i sin mu Tomča, za koga je udaje efendi Mita, uvjeren da će mu to donijeti materijalno izbavljenje (dobiće silan novac za nju).

[tamaram]

Sadržaj romana
Roman Nečista krv podijeljen je na 33 poglavlja. U prvom poglavlju, koje je vrlo važno za razumijevanje osnovne teme sadržane u naslovu i uzroka propadanjajedne hadžijske porodice, čiji je polednji muški izdanak efendi Mita. Pisac počinje od porodičnog prosperiteta koji je došao sa hadži Trifunom i njegovim neumornim radom, sticanjem bogatstva, a sa bogatstvom i ugleda u gradu i autoriteta u porodici. Međutim, nakon njegove smrti sve se izmjenilo: više nije bilo reda u kući, niti pravoga rada - u trgovini se sve više gubilo, imanja su propadala. Muški sviet se sve više udaljavao kako od posla tako i od drugih ljudi, okrenut sebi , svojim željama, navikama, ličnim potrebama i nagonima. To se isto dešavalo i sa ženama: predavale se dotjerivanju, sjaju, raskoši, uživanjima, željama da se dopadnu svakome. A onda je, vremenom, u svima njima (i u muškarcima i u ženama) zavladao nemoral, ona nagonska strana bića, kao u Sofkinom djedu Kavaroli, u prababi Coni, u Nazi i drugima, dok nisu počeli da pobolijevaju i postaju svijet izopačenih i degenerisanih: Toliko umobolnih, uzetih, toliko rađanja djece sa otvorenim ranama, umiranje u najboljim godinama, večito odlaženje čuvenih ećima, lekara, babica, toliko bajanje, posipanje raznim vodama, vođenje kod vračara... Eto, iz takve porodice, na takvom porodičnom stablu, pojaviće se zakasnjeli izdanak - efendi Mita, a potom i njegova kćer Sofka.

[tamaram]

Mlada Sofka nikad nije htjela da razmišlja o tim svojim precima jer bi se pri tom počela i sama osjećati bolesnom. Kako je rasla i sazrijevala, Sofka je postajala sve ljepšai izazovnija. Uostalom, i njen otac, efendi Mita, bio je lijep čovjek. Sa propašću turskog, i on se povlači, kao da bježi od nove stvarnosti i novog života. Odlazi preko granice i tamo ostaje nedjeljama i mjesecima. Iznad svega voli Sofku. Ona je njegova mezimica, pa je zato i Sofkica!... Tatina Sofkica!... Međutim, kako njena snaga postaje sve bujnija, a njena ljepota neodoljiva, efendi Mita sve rijeđe dolazi kući, kao da zazire od njene blizine. Osiromašio i materijalno sasvim propao, on odlučuje da ljepoticu Sofku, punu strasti i snova o lijepom i kršnom mladiću, sada već u godinama, uda za gazda Markovog sina, za dvanaestogodišnjeg Tomču, bolje reći da je proda za veliku sumu novca. Jer, kada je dojučerašnji seljak gazda Marko prvi put ugledao Sofku, skoro istih godina, odmah je zaželio da je ima za snaju, odnosno za sebe, ne žaleći koliko daje. On, dakle, to čini iz dva razloga: zbog njene raskošne ljepote i zbog želje da se kao pridošli i imućan, ali bez ugleda, što više potvrdi u novoj sredini, orođujući se sa starom hadžijskom porodicom.

[tamaram]

Sofka, poražena saznanjem za koga je otac udaje buni se, ali, na kraju, svjesno pristaje da bude žrtva radi materijalnog spasenja oca.
Uoči svadbe, po običaju, Sofku odvode u hamam na kupanje. Tamo, pomješana sa drugim ženama nagih tijela,sluša pomalo žalobne pjesme o udaji, rastanku, o oproštaju od mladosti, što će je rastužiti i natjerati na plač, utoliko više što udaja nije bila vlastiti izbor i što nije obećavala sreću i neki trijumf, nego sramotu, poraz i rušenje svih iluzija. I zato joj, po povratku kući iz amama, "njoj cela kuća, naročito zbog tog šimšira, kao da zamirisa nešto pokojno, mrtvačko". Simbolika za umiranje jedne ljepote, za smrt svih iluzija koje je razvijala u trenucima svoje djevojačke samoće.

[tamaram]

Došao je i dan svadbe. U efendi Mitinoj kući sve je organizovano i otmjeno u izgledu i držanju ljudi, sve suzdržano u govoru i ispoljavanju osjećanja; svuda i u svemu se osjećao duh gospodstva, stare vranjske aristokratije, sa utiskom da nije to kraj stare slave i bogatstva, iako je sve to bilo plaćeno parama gazda Marka. U kući pak gazda Marka sve je drugačije - sirovo, gruboi neukrotivo, bučno. Gore vatre, kotlovi su puni rakije, muzika ječi i bubnjevi bubnjaju svom silinom; pije se, pjeva, grli, viče igra. Sve je sljačko i neukrotivo u provali strasti: "zdravice, halalakanje, usklici". Žene će "trista čuda iz besa i strasti učiniti". To je prava erupcija seljačke zdrave energije i one "radom ubijene strasti". Muškarci, neukrotivi i podivljali od pomame čula i strasti, vade noževe i zabadaju ih u stolove, sijeku sebi vekne; kidišu na žene. U tim trenucima, užasnuta Sofka sve muškarce doživljava kao jednog muškarca, a "sve ženske" takođe vidi kao "jednu opštu žensku".

[tamaram]

Tu se Tomča gubi, kao da i ne postoji. U prvom planu je gazda Marko, uvijek uz Sofku, tražeći od nje da kaže koga najviše voli. A kad je ona izgovorila: Sve, kuću, tebe, a najviše tebe..., u njemu se probudila nova vrelina i zanos, i nada i slutnja da će ta ljepota, po nepisanom pravilu i "zakonu" predaka, pripasti prvo njemu. Otvara škrinju punu srebrnjaka i zlatnika i sve joj to pokazuje i kao da pred njom razastire, opijen njenom blizinom, mekotom i bjelinom tijela, oblinama. On pada pred njom i u mraku joj se ispovijeda. a kad Sofku odvode u njenu sobu, Marko grdi starog djeda Mitra, majku i oca proklinje. Svi su oni, prije njega, imali pravo na prvu bračnu noć sa snajom, samo njemu brane, samo on ne može. Svi su oni ženili sinove i birali snaje po svojoj volji, ne za sinove, nego za sebe. I njega je otac mladog oženio i sigurno je i njegova žena prvo sa njegovim ocem spavalai, kasnije, živjela... Zato je i razgoropađen, uvrijeđen. Ophrvan prevelikim strastima, ustaje, tuče ženu, sa željom da joj se osveti, da je ubije... Onda, zagrcnut od bijesa i onemoćao od silne požude, na koljenima i laktovima ide prema vratima Sofkine sobe; rukom dodiruje, noktima grebe po vratima, ali nema snage da ih otvori i uđe u sobu. A ženino cviljenje i kuknjava nalik su na nož koji se zariva u srce; od toga, on ima utisak, kao da se ruši kuća i po njemu padaju tavanica, grede i crijepovi. Osjećajući se poraženim, a ne znajući kako da izađe iz te situacije, u bijesu poziva slugu Arsu i traži da mu osedla konja. Uzjahaće u bijesu konja, i udarajući ga nožem u sapi, odjuriće u noć, da se tamo na granici sa Arnautima bori i da pogine.