Bašta sljezove boje - Branko Ćopić

[Bisernica]

Izvor

http://www.maturski.com/citaonica/58...zove-boje.html

[Bisernica]

O piscu

Pjesnik, pripovjedac, romanopisac i pisac za djecu, Branko Copic rodjen je 1. januara, 1915. godine u selu Hašanima, pod Grmecom, «cetiri sata hoda» od Bosanske Krupe. Djetinjstvo je proveo u zavicajnom kraju u igri i «poslovima razne vrste». Ostavši u cetvrtoj godini bez oca, koji je umro od «španske groznice», sa sestrom Smiljkom i bratom Rajkom, bio je na brizi i ljubavi majke, Sofije i dobrodušnog djeda Rada. Osnovnu školu je završio u rodnom mjestu, nižu gimnaziju u Bihacu, a uciteljsku školu pohadjao je u Banja Luci i Sarajevu, da bi završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine, pedagoško-filozofsku grupu.
Po izbijanju ustanka u Bosanskoj Krajini, vec 1941. godine Copic je stupio u borbu. Sve do kraja rata, ostao je u partizanskim redovima radeci uglavnom «na kulturno-prosvjetnom sektoru» i to kao saradnik partizanskih listova. Pod snažnim utiskom vidjenog i doživljenog, Copic još u toku rata piše pjesme i price koje u odnosu na narod imaju mobilizatorski karakter, i mnogo vedrine i humora u sebi. Njegovo patriotsko predavanje narodu i borbi za slobodu ovjencano je priznanjem da je «najizrazitiji pjesnik naše Revolucije». Copic je nosilac Partizanske spomenice 1941, Ordena zasluge za narod I i II reda, Ordena bratstva i jedinstva I reda, Ordena Republike, Ordena jugoslovenske zastave sa lentom. Po završetku rata, bio je urednik «Pionira» (1944-1949), a od 1951. godine profesionalno se bavi književnim radom.
Branko Copic zapocinje svoj književni rad još u djackoj klupi. Prvu crticu, kratki prozni sastav, objavio je 1928. godine pod imenom «Braco», u casopisu «Venac» Jeremija Živanovica, a prvu pripovijetku «Posmrtno ruvo Soje Cubrilove», u «Politici» 1936. godine. Od tada je saradjivao u gotovo svim znacajnim jugoslovenskim listovima i casopisima, ali «Politika» ostaje njegova «prava književna kolijevka».
Osluškujuci život i rijeci života Copic je stvorio svoj sopstveni jezik. Jezik svjež, mek, vedar, nježan, sjenovit kao šuma i katkad tužan kao iznenadna sjeta. Njegovi su ljudi govorili svaki svojim jezikom iz života i umenja, a pisac ih je okružavao svojom recenicom lirike i topline. I onda, spajajuci nespojivo, sve to prozracio i okrilatio smijehom.
Covjeka valja požaliti, razumjeti ucešcem,pomilovati ga lijepom rijecju i dobrim sjecanjem, ali mu se valja i posmijehnuti. I pustiti ga da se i on posmijehne drugima i samome sebi.
Humor, taj tako rijedak dar, mnogo rjedji nego što se obicno misli, oružje je opako i naopako. U krivim rukama može da bude grub i zloban, rušilacki iskidan, zao. Tek u pravim rukama, onim najrjedjim kao što su u Cehova ili Branka Copica, on ima nešto carobno, ljekovito i tužno u isti mah. Humor je bio i ostao jedan od glavnih stubova svega što je stvorio Branko Copic.
Copic je stvorio mnoštvo zbirki pripovijedaka, pjesama, romana, komedija. Život i djelo ovog «jesenjinovskog seoskog sanjalice» su se cudesno podudarali, tako da je moguce saciniti kratku Copicevu biografiju gotovo iskljucivo naslovima njegovih djela. Nije višak ako navedemo jednu takvu biografiju kriticara Borislava Mihajlovica:
« Svoje «bosonogo djetinjstvo» ovaj «zaneseni djecak» proveo je «pod Grmecom» «ispod zmajevih krila» u carstvu «leptira i medvjeda» upijajuci zauvijek u svoje radoznale oci «život u magli» svojih «planinaca» i slušajuci bajke «ispod krnjeg mjeseca». «Magarece godine» školovanja u susjednom gradicu i studije u Beogradu bice samo priprema za «surovu školu» rata koji je banuo kao «prolom» u svijet njegove planine u kojem oduvijek i «orlovi rano lete». Tu je uz «ognjeno radjanje Domovine» pocelo Copicevo «ratnikovo proljece» sa «rosom na bajonetima» i uz prasak pravog i «gluvog baruta». Odratovao je uz mladice kakav je bio «Nikoletina Bursac» i starcekanje kakav je bio «Vuk Bubalo» svih sedam ofanziva i onda u Beogradu poceo da živi «gorki med» one poslednje «osme ofanzive». Za cijelo to vrijeme uz «bronzanu stražu» sjecanja pisao je ono što je zapazio oko sebe i u sebi. A zapažao je i zapazio mnogo.»

[Bisernica]

Dela

- zbirke pjesama: Ognjeno radanje domovine (1944), Ratnikovo proljece (1947);
- zbirke pripovijedaka: Pod Grmecom (1938), Borci i bjegunci (1939), Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Ljubav i smrt (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaca (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970);
- romane: Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958), Osma ofanziva (1964), Delije na Bihacu (1975);
- knjige poezije i proze za djecu: U svetu leptirova i medveda (1940), Price partizanke (1944), Pjesme pionirke (1945), Bojna lira pionira (1945), Bajka o sestri Koviljki (1946), Doživljaji kuma Torbe (1946), Vratolomne price (1947), Armija odbrana tvoja (1948), Ježeva kuca (1949), Price ispod zmajevih krila (1953), Doživljaji macka Toše (1954), Orlovi rano lete (1957), Deda Trišin mlin (1960), Magarece godine (1960), Slavno vojevanje (1961), Bitka u zlatnoj dolini (1963), Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), Glava u klancu, noge na vrancu (1971);
- komedije: Doživljaji Vuka Bubala, Odumiranje medveda;
- scenski tekst za djecu: Udarnici;
- dva scenarija za filmove sa ratnom tematikom: Živece ovaj narod, Major Bauk.

[Bisernica]

Nagrade


- Nagrada Akademije sedam umetnosti (1938), Rakiceva nagrada (1939),
Srpske akademije nauke i umetnosti (1940),
Komiteta za kulturu i umetnost (1947, 1948),
Vlade FNRJ (1949), Saveza sindikata (1953),
Decje knjige (1954), Oktobarska nagrada Beograda (1956),
NIN-ova nagrada kritike (1958), Mladog pokoljenja (1964),
Nagrada AVNOJ-a (1972),
Nagrada Zmajevih decjih igara (1971),
Njegoševa nagrada (1972).

[Bisernica]

Branko Ćopić o sebi

- Moj deda Rada bio je neobican covjek. Njegov zacarani svijet, sav satkan od bajki i maštarenja, mjesecine i prozracne svile miholjskog ljeta, bio je svojevrsni svijet oktobra, ali onog našeg, krajiškog, smirenog, zlatnog oktobra u ranu jesen, o Miholjdanu, kada su nam u kucu dolazili dragi gosti, kad je sve bilo puno prica i obilja, kad je i macka bila sita i miroljubiva, a miš debova i bezbrižan... Ti dedovi oktobarski dani predstavljaju osnovnu riznicu svih mojih pravih literarnih motiva. Odatle sam krenuo i poceo da slikam svet po liku i podobiju ovog cestitog, duševnog i na svoj nacin pravednog coveka.
- Uopšte, Krajišnici su jedan izuzetan soj ljudi, svet za sebe. Na izgled cutljiv, a nije. Na izgled mrk i mracan, a nije. Gord jeste, ali je i plemenit. Zacudo, spreman je na jednu posebnu vrstu obracuna: pobegne nekom žena, ili uhvate nekog u kradi, ili zatekne - tako - muž ženu ili žena muža u «neverstvu», znate li šta mu sleduje? Pesma. Podrugljiva pesma, ismevacka, pakosna ponekad, humoristicna najcešce. To mu dode kao glavna kazna: sprdaju se s njim. Postaje povod da selo uživa u njegovoj nevolji, a kad selo vec ima povod - zašto da se liši uživanja?
- Presudan uticaj na mene su ipak izvršila dela Cankara, Kocica, Krleže i Andrica.
- Cankar: nepomirljiv i gorak sanjar, pritisnut bremenom preteškim, a voden divnom ljudskom cežnjom, odmah je osvojio mene, jesenjinovsku sanjalicu i pridobio me svojom tužnom ljubavlju za coveka koji se bori i strada...
- Buntovni Kocic: najpre mi je bio blizak po ljudima koje je opisivao a koje sam veoma dobro znao, kao da su baš iz mog sela. Potom sam duboko osetio i suštinu tog njegovog specificnog krajiškog bunta i njegovu gorštacku samouverenost. Sto puta sam se setio njegovih reci: «Uzdaj se u se i u svoju pamet, ako je imaš!»
- Krleža: pred njim sam stajao opcinjen kao jagnje pred zmajem! Kako je vulkanski temperamentno rušio sve neljudsko oko nas i u nama...
- I posebno dragi Andric: ostao mi je najbliži možda i zbog toga što mi je bilo teško odrediti zašto. Volim onaj njegov mir kojim prilazi ljudima i životu; volim ono njegovo veliko i recito cutanje i dobru rec kazanu za coveka koji je svakakav, i toliko željenu tišinu u koju nas najzad odvede: iza svake želje dolazi smrt, iza svakog smeha... cutanje. S poštovanjem sam uvek zastajao pred piscem koji je prošao košmarnu stravu proklete avlije života i dao nam cudesne mostove od jave i sna koji vezuju narode i države, prošlost i buducnost, život i smrt. Posle njega necu više nikog da pominjem...
- Želja mi je da u ovaj tužni svet nabijen mracnim slutnjama, unesem što više vedrine, smeška nadanja, plavih bajki i puna-puncata kola strmoglavih, pustih i dragih lagarija, a verujte mi: ja još ponajmanje lažem... jedino - kad zinem!
- «Gospodine Copicu», rekao mi je podavno jedan usamljen, star i bolestan pustinjak, otac Sava, u besputnim brdima Svete Gore, «vi radite jedan cestit posao: nasmejavate i razvedravate ljude u njihovoj vecnoj samoci». Ako tako kaže i neki usamljenik iz milionskog Beograda, znam da nisam uludo pisao...

[Bisernica]

BAŠTA SLJEZOVE BOJE (1970)


Ponovo se vracajuci svijetu djetinjstva, svijetu obojenom zvucima, mirisima i slikama zavicaja, sjecajuci se svojih ranih nestašluka, radoznalosti i snova, Copic stvara svoju posljednu zbirku, koja mu je donijela Njegoševu nagradu. U toj svojoj zbirci kratkih prica, Copic slika zgode i nezgode vezane za djecaka i starce bez kojih se nijedno djetinjstvo ne može zamisliti. Djelo Bašta sljezove boje predstavlja specificnu sintezu cjelokupnog Copicevog stvaralaštva, specificnu vrstu pišceve biografije, jedinstvenu vrstu duhovne biografije.
Knjiga je podijeljena u tri cjeline: Jutra plavog sljeza, Nemirni ratnik i Dani crvenog sljeza. Imaju ukupno 54 price (zanimljivo je primjetiti analogiju izmedu broja prica i Copicevih godina: naime, u vrijeme kada je knjiga objavljena Copic je imao 54 godine). Svaka prica iz zbirke je autonomna, ali ipak sve one cine pripovjednu cjelinu, jer ih cvrsto povezuje jedinstvena misao i znacenje, isti likovi i ambijent, isti narator i njegova reminiscencija. Ovo djelo Copic je posvetio svom drugu iz djetinjstva i prijatelju iz rata, piscu Ziji Dizdarevicu. Posveta ima formu pisma i vrlo je važna za razumijevanje djela jer su u njoj dati povodi s kojima je napisana, kao i poruka samog djela. Inspirisan tragicnim stradanjem svog prijatelja u logoru, Copic govori o mracnim i razornim silama koje vladaju u ovom svijetu, i da se iz dana u dan «još umnožavaju po svijetu crni konji i crni konjanici, nocni i dnevni vampiri». Pisac se toj zlosutnoj slici svijeta suprotstavlja onim cime može: pisanom rijecju i pricama o ljudskoj dobroti, pricom «o jednoj bašti sljezove boje», pricama «o dobrim starcima i zanesenim djecacima» iz doba svog djetinjstva. Tako djetinjstvo postaje njegovo bjegstvo i utocište od nezadovoljstva vremenom u kome živi i od zla koje sluti.
Ciklus Jutra plavog sljeza posvecen je ranom djetinjstvu, vremenu kada se mnogo sanja i žudi za nepoznatim i dalekim, kada se život cini kao velika tajna i bajka.
U ciklusu Dani crvenog sljeza, koji vecim dijelom cuva raniju Copicevu vedrinu, javljaju se tamniji, oporiji, mukliji, razboljeniji tonovi, koji karakterišu Copicevu kjasniju prozu. Ti tonovi, intenzitetom i kontrastom, postaju vidljiviji. Pogotovo u posljednjoj prici ove zbirke, Zatocnik, u tragicnom liku bivšeg mitraljesca Stevana Batica.
Ove dvije boje, plava i crvena, oznacavaju dva perioda covjekovog života.

[Bisernica]

http://www.baneprevoz.com/e-knjige/B...zove-boje_462/

[kojica]

1. Bašta sljezove boje

- pisac priča o svome dedi koji nije razlikovao boje baš najbolje (jedne noći im je pored
kuće rascvetao crni slez za koga je deda rekao da je modar, a nigde ni tragova modre,
ali kad deda tako kaže-nema puno rasprave)
- neki dedin rodjak imao je običaj da ga zavitlava oko tih boja, svađaju se da li je lisica
crvene ili žute boje
- jednog dana u školi, pitala učiteljica koje je boje vuk, a Branko se javio i kaže -
Zelene! jer tako njegov deda kaže, učiteljica ga ispravila da je vuk sive, kada je došao
kući, izjadao se dedi kako ga je učiteljica nagrdila; sutradan, došao deda u školi i pred
svima se izviče na učiteljicu otkud ona zna koje je boje vuk, on je odrastao međć
vucima....rasplakao je učiteljicu; sledećeg jutra, žandarmi su ga odveli u seoski zatvor
gde je ostao nedelju dana, kad je izašao, rekao je svome unuku "A ti, jezičko, nek te ja
još jednom čujem da blejiš kakav je ko, pa ću ti ja pokazati!"
- dede odavno više nema na svetu, a on još uvek nije siguran kakve je boje slez

[kojica]

2. Ti si konj

- deda Radetu u goste je došao neki njegov rođak, Petrak samardžija, Branko
prisluškuje njihov razgovor; prijatelj se raspituje za njihovog konja, kasnije i priča sa
konjem, a deda mu kaže da postupa sa njime kao da je čovek, a on mu odgovara da je
konj mnogo bolji od svakog čoveka i da ga neki konji podsećaju na ljude (kaže da je
negde video konja koji ga podseća na njega - deda se uvredio), kaže da konj u svaki
mrak ide sa tobom, kad si tužan, on tvoju tugu oseća i nikada te ne bi prevario, bio
pakostan ili zajedljiv - konj je bolji od čoveka
- tek mnogo kasnije, Branko je upitao svog dedu da li je on konj, a deda mu
odgovara: "Dobićeš po turu, prisluškivalo jedan. Nijesu još za te taki razgovori..."

[kojica]

3. Čudesna sprava

- deda Rade se oduvek plašio raznih sprava i mašina, jedino je prema satovima imao
neko strahopoštovanje, kao da su živi
- jedne godine Petrak samardžija ostavi dedi svoj džepni sat da mu čuva, deda ga je
zaključao u neki svoj sanduk i nikome ga nije davao
- kada se slećeg Miholjdana (slava) Petrak nije pojavio, a bio je redovni gost, deda se
zabrinuo; pošto se Branko hvalio dedi da zna na sat i da zna da ga navije, deda ga
jednom pozva u sobu i da mu sat, kada je sat počeo da kuca, deda se obradovao kao
malo dete "Živ je! Moj pobro. Da je on mrtav i njegov bi sat umro."

[kojica]

4. Pohod na Mjesec

- mladi Branko je veoma radoznao, sve bi da vidi i sazna, jedino kad u kuću dođu gosti,
njemu je sve dozvljeno - jer tada niko na njega ne pazi; njegova je najveća opsesija -
mesec, želi da ga dohvati, da ga pobedi
- jednom kad se kod njih pekla rakija, sedeli su Petrak i deda (stric Nidža negde spava,
mrtav pijan) i Branko je upitao da li se grabljama može dohvatiti mesec, Petrak mu kaže
da uzme grablje i da idu njih dvojica zajedno da provere, deda Rade im govori da ne
budale; nisu uspeli da ga dohvate (taman da ga ugledaju, on se sakrio iza drveća) i
Branko je tužan zbog toga, ali ga Petrak teši
- sutra ujutro, jedino stric Nidžo koji ništa nije znao o tome, onako mamuran, nagazio je
na grablje, kaže kako ni "mjesečari" nisu nešto bolji od pijanica
- do dana današnjeg pisac kaže da se oseća rastrzano između smirene dedine vatrice i
strašnog, blještavog mesečevog požara
- "Je li pametnije biti mjesečar ili s mirom sjedeti kod svoje kuće, pa kad zagusti, tješiti
se rakijom kao moj strikan?"

[kojica]

5. Mlin potočar

- oduvek su se po seoskim krajevima vukle priče o tajnovitim mestima, ali u ta mesta su
se ubrajali i mlinovi (šta se sve u njima dešava, oko svakog mlina je uvek neki šumarak
od kog te hvata jeza)
- mlin je za deda Radeta uvek bio kao neko svetilište, tamo se sklanjao kad mu je bilo
teško
- jednom ih je unajmio jedan Veliki Jovo da kod njih melje u mlinu, međutim poče po selu
šaputanje kako se cure, snaše i mlade žene sastaju sa Jovom u mlinu; u prvi mah, deda
nije hteo da poveruje u to, ali kasnije otišao je po savet kod svog rođaka Vuka, koji mu
je rekao:"Ta nema ti ljepše tgodacije nego povaliti kakvu snašicu na onu slamu u mlinu!"
deda nije mogao da veruje (Zar u mlinu?!), mlin je svetinja, tamo se melje brašno za
česnicu....
- otišao je deda u svoju sobu i zatvorio se sa svojim mislima o mlinu, ali njegove misli je
prekinuo njegov unuk ušavši u sobu i popevši se kod dede na krevet, starac za tren
zaboravi na sve brige:"Šta nas briga i za Jovom i za Gnjatijem, neka melju kako im
drago. Glavno je da ti svom đedu griješ leđa."

[kojica]

6. Konjska ikona

- bio neki seoski slikar (slikar bradonja), išao od sela do sela i slikao ikone po porudžbini,
najteže mu je od svih svetaca bilo naslikati svetog Đorđa (jer je on bio kao pravi hajduk,
ima konja, ubija aždaju, nije običan svetac)
- jednom oko Miholjdana, bio im je slikar na slavi i otišao je pred štalu (ili neku livadu) i
počeo da slika; tu se deda Rade zaprepastio kako može da slika svece kod njihove štale,
pa još sedeći na nekom koritu, slikar je slikao njihovu kobilu Mimu, pravio je skicu za
konja na kome jaše sveti Đorđe, a deda se još više zaprepastio kako to slikar istom
rukom može da slika i svece i konje, kako je to sramota (ne daj bože da čuje hodža, pa
da pukne bruka); jedino Petrak samardžija koji je bio zaljubljenik u konje, tražio je od
slikara da mu da taj crtež, no deda Rade ga sa tim crtežom nije hteo pustiti u kuću;
deda je bio zabezeknut - kako svetog Đorđa može da slika na njegovoj bangavoj kobili
- od toga dana, deda Rade je drugačije gledao Mimu, uvek ju je grdio i izdirao se na
nju, neka ide kod Petraka da je on pazi, jer je on i tako prešao u "konjsku veru"

[kojica]

7. Marijana

- stric Nidža stalno peva pesmu o nekoj Marijani, svaku noć on peva kao blesav, jadna
strina svako veče plače, pokušavala je da prikrije svoju tugu, najviše od deda Radeta,
ali ju je on prvi i skontao i, naravno, hoće da joj pomogne
- prvo se deda obratio svom bratu Savi, Sava zna jednu Marijanu iz tamo nekog sela,
ali u tom selu Nidža nikada nije bio; nikakav koristan savet od Save
- u kuću Ćopića stigli su onaj bradati slikar i neki Veselica prosijak, slikar je rekao dedi
da možda to Nidža peva čisto da olakša dušu, možda Marijana i ne postoji, izlečiće ga
tako što će pustiti da se rana sama zaceli
- sledeće večeri, oždrebila im se kobila, svi su se okupili da odaberu ime, Veselica
predloži ime - Marijana - jer tako Nidža više sigurno neće pevati o Marijani; zaista iste
te večeri, Nidža je počeo da peva, ali je zastao i zauvek ućutao sa "Marijanom"
- od ždrebeta Marijane izraste prava, lepa i jaka kobila; Nidža je veoma zamrzeo
Veselicu

[kojica]

8. Slijepi konj

- poslednje godine Prvog svetskog rata, njihov konj je uzet za vojsku, deda ga je
ispratio sa suzama u očima
- pred zimu pojavio se neki lik Zekan i doveo konja, međutim konj je oslepeo, deda ga je
prihvati rečima:"Neka, ovo je njegova kuća."; stric Nidža se veoma bunio zbog konja, jer
šta će im matori, slepi konj, ali deda se osećaokrivim zbog svih strahota koje su se
desile u ratu i nije hteo da ubije konja, nije ga držao besposlenim, konj je dedi nosi neke
džakove kad bi mu zatrebalo; jednog Miholjdana, deda i Petrak su se zdravo napili, pa su
još zvali i onog Zekana, pa su sva trojica otišli u štalu kod konja i tamo mu pevali, ljubili
ga, na kraju su tamo i zaspali
- u međuvremenu, slepi konj Ćopićevih je postao prilično popularan po kraju i okolnim
selima
- međutim, jednoga dana konj je nestao, nije se vratio kući, deda je išao da ga traži, ali
ga nije našao, istog dana deda je legao u postelju bolestan, ležao je danima i stalno je
osluškivao da li čuje kopite ili rzanje konja; tako je deda i umro, čak i mrtav izgledao je
kao da nešto osluškuje, samo je Branko znao šta osluškuje i šta bi ga moglo jedino
probuditi

[kojica]

NESMIRENI RATNIK

1. Ženidbe moga strica

- strica Nidžu su oženili još kad je imao 16god nekom prostom, mirnom devojkom, koja
nije bila baš mnogo bistra, nije puno govorila i krala je dugmad, mladenci nikako nisu
razgovarali (kontam da su se mrzeli) i stric Nikola nije ni spava u zajedničkom krevetu,
nego u štali, kad je to saznao deda Rade, izgrdio je Nikolu, ali to nije pomoglo, dok
jednog dana mlada nije lupila Nikolu po glavi dok je u štali spavao, pokupila svoje prnje i
otišla za rodno selo - puče bruka po selu, jadnog Nikolu su svi prozivali ("mladoženja"),
čak su i napisali pesmu o Nikoli i njegovoj mladi
- jednog dana odluči Nikola da ide za Ameriku sa nekim Blagojem, jer je on već nekoliko
puta išao; Blagoje mu je izvadio pasoš na ime Nikolinog pradede, koji se takođe zvao
Nikola, kada ga je Čeh na granici upitao koliko ima godina, ovaj mu odgovori 100
(stvarno je u pasošu, po datumu rođenja ispadalo da ima 100god), tu se ubaci
Blagoje:"Jeste, nema šta da se čudite, to je raslo u šumi, kod koza, pa ostalo tako
mladoliko."; dok su putovali, svi su pili i pevali, samo Nikola sedi u mraku i tiho plače nad
svojom torbom

[kojica]

- prešao Nidža Ameriku uzduž i popreko i prijavio se dobrovoljno u Prvi svetski rat da se
bori protiv Austrije ("Ko god ne zna šta su muke teške, neka pređe Albaniju peške") i
vratio se kući živ i zdrav, no deda jednom prilikom promumla da ne bi bilo loše ženiti se;
Nidžo to ozbiljno shvati i nađe brzo sebi neku, ali pop ne da da svadba i venčanje budu
različitim danom (obično bi se par venčavao kad bi krstili dete), pokušali su da podmite
popa, ali nisu uspeli i jednog dana ode Nidžo do popa da mu vadi krštenicu - ženi se, ali
pop vidi da je Nikola upisan u maticu rođenih kao žensko ("Bogami sinko, sasvim je
ozbiljno! Zar da mi sjutra vladika obrije bradu što po selu ženim žene!"), Nikola se
razbesneo, hoće da se skine, pop ga nekako smiruje
- po selu se odmah pročulo da je Nidža "žensko" i prozvaše ga Nikolija, svi ga živi
prozivaju
- već sledeće nedelje, stigla je mlada, sve se to lepo proslavilo, čak je i deda Rade
pucao iz puške; dugo se ova priča vukla za Nidžu, ali ga je samo nekoliko njih moglo da
zadirkuje oko toga, jedino su se mlade žene (snašice) zbunjivale kad bi same ostale s
njime, da li je muško ili žensko, da li da mu se sklone s puta ili pozdrave, tu zbunjenost
je Nikola koristio i vukao ih u.... kukuruze; sledećih godina po selu se nešto namnožilo
dece koja liče na Nikolu, strini to nije smetalo, kad bi takvu decu srela davala bi im
šećera (kad su se njihove majke častile, da se časte i oni)

[kojica]

DANI CRVENOG SLjEZA

1. Dječak s tavana

- mladi pisac, zajedno sa nekim svojim rođakom, otkrio je stari tavan u ujakovoj kući;
priča kako su tamo provodili skoro svaku jesen, istraživajući tavan, tamo su našli
polomljene alatke, ratne dopise, obična pisma, pa i ljubavna pisma njihovij roditelja,
strina, ujaka, tetaka....
- vreme prolazi, a Branko i dalje ide na tavan i razgleda, dok je njegov rođak zabio glavu
u knjige
- četrdeset druge u leto, bombardovanjem su srušili ujakovu kuću, Branko stoji i muklo
gleda u ostatke tavana, dok njegov rođak puca iz mitraljeza na neprijateljske avione

[kojica]

2. Bombaši pred muzejom

- ratuje se, glavnokomandujući zove komandanta Mikana, da mu objasni kako će o šta
dalje, kaže mu da skupi bombaše i da sa prbiju u medresu, međutim Mikan ne zna šta je
medresa, gde se nalazi i kako izgleda
- zatim mu kaže da drugu grupu bombaša pošalje na muzej, no Mikan ne zna ni šta je
muzej, ovaj mu objašnjava da je to kuća gde se čuvaju stare stvari, Mikan misli da je to
starinarnica, gde se pored starih stvari nalaze i kradene i mogu se baš jeftino kupiti
- onda mu glavnokomandujući kaže da iza muzeja, u lapidarijumu se nalazi još jedan
odred neprijatelja koji moraju savladati, Mikan ga pita:"Šta ti je to laprdarijum, rugaš li
se ti?", ovaj mu umorno odgovara da će ga odmah posle rata poslati u školu, bar na 4
godine ("Daće bog, pa ću ja prije poginuti.")
- Mikan razgovara sa vođom prve bombaške grupe, kaže mu da uzme bocu sa benzinom
i šibicom zapali čep i da baci pravo u prozor, momak mu odgovara da ne zna da se
koristi šibicama, kod njega kod kuće, ugarkom pale vatru, ako ne svojim, onda
komšijskim; Mikan mu pokazuje kako da zapali šibicu,a li ovom to nikako ne uspeva, na
kraju mu Mikan kaže da će ga po završetku rata poslati pravo u školu

[kojica]

3. Orasi

- opet rat i kolona vojnika pešači nekuda, u toj koloni našao se neki čiča, koji je
primetio da je čitav, utabani put posut ljuskama od oraha, zanima ga ko li je pojeo toliko
orahe, vojnik do njega zaključuje kako to mora da su Krajišnici; seti se čiča kako je pre
nekid an pročitao u izveštaju da su kod pada Prnjavora zaplenili dva vagona oraha i da
su oni namenjeni partizanskim ranjenicima... "Zar da pojedi orahe namenjene
ranjenicima?!", čiču je to prilično razljutilo
- kad su stigli do nekog uskog mostića, vojnici su se okupili oko reke i čiči tada upade u
oči neki krupan, kosmat mitraljezac - Krajišnik; čiča mu odmah priđe i poče da ge
zapitkuje šta mu je to u rancu - municija za šarac, a šta mu je to u torbici - orasi! čiča
ga odmah poče napadati kako pljačka, kako ga nije sramota da uzima od ranjenika, kako
mu ih nije žao, krajišnik mu odgovara da su njima, krajiškoj deci, orasi bula najveća
poslastica, kad im dođe neka rođaka u goste, svakom detetu obavezno da šaku oraha i
to mu je najlepši poklon na svetu (voli čovek!) i kad su u Prnjavoru zaplenili ona dva
vagona, svi Krajišnici su jurnuli na orase, nije moago da odoli


napomena: ovde nisu sve pripovetke iz ove zbirke