Чекајући Годоа - Семјуел Бекет

[kojica]

Семјуел Бекет, (Даблин, 13. април 1906 — Париз, 22. децембар 1989) је ирски књижевник, драматург и романописац.

Од 1938. године живи у Паризу, а након рата почиње и да пише на француском. Заокупљен проблемом људске егзистенције и отуђености модерног живота, Бекет у свим својим делима даје крајње песимистичку визију света и приказује живот као игру виших сила у којој је човек сведен на физиолошко и духовно вегетирање, на бесмислено "трајање" испуњено патњама и узалудним ишчекивањем спаса. Да би приказао апсурдност таква живота и човекову беспомоћност, Бекет напушта традиционалну романескну фабулу и уобичајени драмски заплет и замењује их низом сцена које се понављају са малим варијантама, а ликове своди на гротескне и стравичне марионете (неми, слепи, глуви, итд.), које се помичу по неком бесмисленом ритму унутар свог ограниченог животног круга (улица, раскршће, соба) или су чак и у том кретању онемогућене (смештене у канте за смеће или затрпане у песку). Израз је прилагођен тим апсурдним ситуацијама и сугерише их бесмисленим понављањем више-мање истих дијалога или дугим унутрашњим монолозима, у којима је језик ослобођен уобичајене граматичке структуре.

Био је пријатељ са Џејмс Џојсом, коме је био и лични секретар. 1969. године добио је Нобелову награду за књижевност. Најзначајнији је као писац позоришних комада и један од главних представника "театра апсурда". Написао је и неколико романа, али светски успех постигао је са драмама.

Википедија

[kojica]

1. ЧИН

- Естрагон и Владимир се налазе ни на каквом посебном месту, на сцени, са њима,
се само налази једно дрво; Естрагон покушава да скине ципелу, никако да у томе
успе, Владимир му говори како се треба изувати сваког дана, док њих двојица
нешто трућкају, Владимир скида свој шешир и као да тражи нешто у њему, окреће
га и гледа да ли ће из њега нешто да испадне, Естрагон исто ради и са својом
ципелом, након што је коначно успео да је скине
- Владимир упита Естрагона да ли је читао Библију, овај му каже да није, на то ће
Владимир: 'Мора да си је побркао са заводом за малолетнике', Владимир прича
причу о два злочинца који су били разапети на крст са Спаситељем, Естрагона то
не занима, не зна ни ко је Спаситељ, ни шта је пакао, он хоће да оде одавде, али
не може, јер му Владимир објашњава да чекају Годоа, надају се да га чекају на
добром месту, ако не дође данас, они ће опет доћи и сутра да га чекају, не знају
ни који је данас дан, можда га чекају у погрешан дан
- Естрагон хоће да исприча неку причу о Енглезу у јавној кући, али Владаимир неће
да га слуша, наљутио се, Естрагон му тепа Диди, моли га да му опрости, држи га
за руку, грле се

[kojica]

- Естрагон долази на идеју како би док чекају могли да се обесе о оно дрво,
разговарају који ће први, Естрагон каже како Владимир треба да се обеси после
њега, зато што ће грана под њиме пући и он ће остати сам, ипак мисле да је боље
да сачекају Годоа да виде шта ће он рећи на ту тему
- Естрагон пита због чега га чекају, Владимир му каже - ништа одређено, али
Естрагон се сећа да је то била молба за милост на коју је Годо одговорио да ће
размислити

[kojica]

- долазе Поцо и Лику, Поцо на повоцу тера Ликија, који носи и неке коферчине,
столицу на расклапање, корпу са храном и капут (Поцо му наређује, када пуцне
прстима и шта год да каже, Лики мора то брзо да му донесе или учини), Е&В мисле
да је то Годо, Поцо се представља само као Поцо, не каже ништа више о себи,
пита их ко је то Годо, ова двојица му одговарају - да је то познаник, тј није баш ни
познаник, тј не познају га баш добро, тј што се њих тиче они ни не би да га
познају, Поцо каже да се не приближавају Ликију, опасан је за људе које не
познаје, Лики, сав натоварен оним стварима, стоји и спава, веома је уморан, Поцо
који је појео пилетину, бацио је кости на под, Естрагон пита да ли он може да
поједе те кости, Поцо каже да оне припадају носачу, мора Лики да му дозволи да
их поједе, Владимир каже да је срамота тако поступати са једним људским бићем

[kojica]

- Поцо спомиње Годоа и каже да од њега зависи будућност Е&В, Владимир га пита
откуд он то зна, он занемарује то питање и наставља да прича неку своју причу,
припрема се да неко објасни, ко зна шта
- Поцо каже да створења као Лики треба да се убију, Лики плаче, Естрагон приђе
Ликију да га утеши, а он га шутне у цеваницу, Естрагон се дере на њега, дере се
да му цури крв, Поцо каже да је то добар знак и да је од Ликија сазнао све лепе
истине, јер Лики иако изгледа веома младо има 60година, наређује му да скине
шешир, а испод шешира му пада дуга, седа коса
- ођедном Поцо јечећи се хвата за главу, Владимир се дере на Ликија, мислећи да
му он то ради, како га није срамота да мучи тако доброг господара

[kojica]

- Владимир: Каква красна вечерња забава.
- Поцо каже да је дошло време да их напусти, а на то Владимир каже да се време
зауставило
- Поцо пита Естрагон како се зове, а он му каже да се зове Катул; Поцо изводи
неки монолог, глуми, ова двојица га хвале; Поцо размишља како би он сад могао
данагради њих двојицу и досети е да би могао да нареди Ликију да игра, пева или
мисли за њих, Естрагон жели да га види како игра, а Владимир би да га чује како
мисли, прво је Лики нешто јадно као одиграо, а онда су му ставили шешит на главу
(не може да мисли без шешира) и Поцо му је наредио: 'Мисли свињо!' , док Лики
мисли (на две стране), Е&В вичу, покушавају да га зауставе, бацају се на њега, на
крају су му скинули шешир и одмах је ућутао, Поцо скаче по шеширу, каже како
Лики више неће мислити, Лики је скорз малаксао, не може да се подигне, подижу
га В&Е и Поцо му у руку ставља кофер, али кофер стално испада, но мало по мало
и Лики зграби дршку кофера, тако и остале прње, Поцо испробава Ликија да ли
још ради

[kojica]

- Поцо је решио да иде, испоздрављао се са В&Е, али никако да крене, не може да
крене, на крају упреже Ликија и одлази
- долази неки дечак, каже да га шаље господин Годо (у међувремену, Естрагон
опет скида ципелу), Владимиру се учини да је већ видео дечака, пита га да ли је
долазио јуче по њих, мали каже да није, каже да господин Годо неће доћи вечерас,
али ће сутра сигурно доћи, пада мрак
- Естрагон је скинуо ципеле и оставио их, одлучио је да иде бос, као Исус,
Владимир му каже да ће Годо доћи сутра и да сутра опет дођу овде, Естрагон каже
да би за оно дрво следећи пут требали да донесу конопац, а можда би и њих
двојица требали да се разиђу, али то је бесмислено

[kojica]

2. ЧИН

- Владимир опет долази на исто место као и јуче, певуши нешто, долази Естрагон
оборене главе, тукли су га јуче, В. покушава да га загрли, да га утеши, али Е. га
тера од себе, људ је на њега што га је јуче пустио да иде сам, каже да ништа није
радио,а да су га напали њих десеторица; В. му говори да је сад сигурно срећан јер
га је нашао, обојица су сретни и задовољни и шта ће сад да раде - чекаће Годоа
- Естрагон се не сећа ничега од јуче, ни Поцоа, ни Ликија, Владимир му каже да је
тешко бити са њиме, али кад год се растану, Естрагон му се врати
- Владимир објашњава Естрагону како је оно дрво јуче било црно, а данас је
олистало, Е. се не сећа ничега, В. га пита ако нису били овде, где су онда били
јуче, Е. не може да се сети; В. пита Е. где су му ципеле, објашњава му да их је
јуче баш ту оставио, али Е. му каже да то нису његове ципеле, његове су биле
црне, а ове су жуте

[kojica]

- Е. стално говори како је уморан и како хоће да иде, В. му каже да не могу -
чекају Годоа, Е. га пита шта ће после - ништа
- Естрагон је сео негде и заспао, али лоше је нешто сањао и буди се сав у паници,
Владимир га теши
- Владимир је нашао Ликијев шешир, схвата да је то баш то место где су били и
јуче, Естрагону је досадно, хоће да иде, В. му предлаже да се играју Ликија и
Поцоа; Естрагон одлази, али се брзо враћа, каже да је био до ивице падине и да
неко долази, то мора да је Годо, па опет трчи, али на супротну страну, али опет
дође до Владимира, Владимир се панично плаши да су опкољени - нико не долази;
њих двојица се свађају, па се мире, грле....

[kojica]

- долазе Поцо и Лики, али је Поцо ослепео, Естрагон не препознаје Поцоа, мисли
да је то Годо (Лики док је улазио, застао је, јер је препознао ову двојицу, а Поцо
није, па се спуцао у Ликија и обојица су пали), Е&В размишљају да помогну Поцоу
да устане, али се боје Ликија, тек када је Поцо понудио да им плати да му
помогну, В&Е прихватају, покушавају да га подигну, али им не успева, кад га
коначно подигну, он их упита да ли су му пријатељи, после дуже препирке, В&Е
закључују да јесу, запиткују га када је ослепео, Поцо им одговара да је то давно
било, само се једно јутро такав пробудио
- треба отићи по Ликија, који је такође пао, Естрагон се боји да иде по њега, јер га
је Лики оно ударио ногом, Поцо га наговара, али му каже да никако не сме бити
љубазан, пошто је Лики спавао, Естрагон је почео да га удара и тако је опет
повредио ногу

[kojica]

- Владимир моли Поцоа да натера Ликија да опет игра или пева или мисли, али
Поцо му одговара да је Лики нем, Поцо одлази заједно са Ликијем
- опет долази дечак, који опет тврди да пре није видео ни Владимира, ни
Естрагона, дошао је да им каже да Годо неће доћи, али ће сутра сигурно доћи
- В&Е разговарају да ли ће сутра опет доћи, хоће, морају; покушавају да се обесе,
али немају довољно канапа, опет закључују како би сутра требали да понесу
конопац, опет говоре како би било боље да се разиђу
- њих двојица остају да стоје у месту и пада завеса

[kojica]

НАПОМЕНА: Дело је баш такво каквим се чини, ништа се не дешава, дијалози
немају смисла, веома је збуњујуће. Једино што се дешава то је да Владимир и
Естрагон стално хоће да оду некуда, тј било где, али не могу, зато што чекају
Годоа. Њихово чекање представља бесциљност и бесмисленост људских
поступака и понашања. Њих двојица имају времена на претек, налазе се поред
сасушеног дрвета, разговарају о ципелама, пертлама, шеширу и чекају Годоа ( Год
је на енглеском Бог). Не знамо ко је Годо, чиме се бави, како изгледа, нити зашто
га у опште чекају. Једино што се у овој драми дешава, то је да се с времена на
време појаве Поцо и Лики.(Однос Поцоа (старац, господин са бичем и наочарима)
и Ликија (послушни слуга, ради све шта се тражи од њега) симболизује однос
господара и роба, класна разлика света. Њихова појава прекида монотонију Дидија
и Гогоа) Стално воде неке разговоре без смисла и циља. Ко чека, тај дочека.... А
можда и не.

[tamaram]

Piše: Konstantin Dragaš

Semjuel Beket (1906-1989), veliki pisac i tvorac "drame apsurda" napisao je je jedno veoma važno delo. To je drama "Čekajući Godoa". Vladimir i Estragon, dvojica glavnih likova, "čekaju" nekakvog Godoa. Međutim, taj Godo se nikako ne pojavljuje. Tada se dešava da oni počinju da lupetaju i samo da lupetaju. Govore jedan drugom nepovezane rečenice i njihov razgovor pretvara se u apsurd. Njihovo čekanje prelazi u dosađivanje, a ipak i dalje uspevaju da čavrljaju među sobom. Zapravo, o čemu je reč?
Ova drama predstavlja apsurd, presipanje iz šupljeg u prazno, veliku prazninu i rupu u samim likovima. Međutim, drama je napisana izuzetno vešto tako da je ona, u suštini, sjajna. Vladimir i Estragon čekaju Godoa, ali ne znaju zašto. Oni u podsvesti znaju da Godo treba da se pojavi i da ih spase. Utucavaju vreme nizom besmislenih razgovora i poteza. Oni čekaju da se pojavi Godo, koji će ih spasiti, izvući na sigurno. Oni se nadaju da će u njemu pronaći spasitelja koji će ih izvući iz besmisla koji vlada svuda oko njih. Tada drama dobija savršen oblik i predstavlja izuzetno remek delo XX veka. Njih dvojica razgovaraju među sobom ali rečenice su nepovezane, besmislene i smešne. Sve se odvija veoma čudno.

[tamaram]

Beket je pisac koji je nagovestio dolazak "besmisla u svetu". Danas sve više i više živimo u svetu besmisla, bespomoćnosti i iznemoglosti. Uvek nam treba neko da učini nešto za nas. Počećemo da se ponašamo kao Vladimir i Estragon koji ne znaju da rade ništa drugo, osim da se dosađuju. Jedan drugom govore čudne stvari. Njihov život je potpuno drugačiji od našeg. Međutim, ako mi budemo bili i dalje glupi i nezainteresovani za bilo šta, završićemo kao likovi Beketove drame. Živećemo u svetu besmisla, gde će svako raditi šta hoće. Normalni i pametni ljudi bi rekli da takav život nema smisla. Međutim, Vladimir i Estragon to ne znaju pa oni uživaju u "harmoniji besmislenog života".
Ovu dramu svakako morate da pročitate, jer je Beket pisac izuzetnih rečenica, a njegove drame još izuzetnije. Svakako da će Beket pronaći svoje mesto u duši nekog ljubitelja knjiga.