Корени - Добрица Ћосић

[tamaram]

Mislim da je Acim upravo taj
stalni borac i zrtva svojih principa, jer je birao sebe, a ne sina,
birao je moc i snagu a ne ljubav. Njegov odnos prema sinovima i krajnji
ishod tih situacijasu odlicje njegove drame. Nije ih cenio kao
individue, hteo je da im nametne licne stavove, bio je neka vrsta
tiranina. Naisao je na otpori ostao slomljen od najblizih. Voleo je ih
je na jedan sebican nacin, dok su bili dobri za njega. Kako sam Vukasin
kaze, tretirao ih je kao vasarske konje i voleo samo dok su bili najbrzi
u selu. Nesumnjivo da ih jeon voleo, ali ipak na pogresan nacin
ljubavi. To za mnoge i nije prava ljubav, vec sebicluk, izrazeni
kompleks vladarai stav da je jedino njegov put pravi i da taj put moraju
slediti i njegovi sinovi.

[tamaram]

Svi koreni njegove drame leze u osecaju
nepropadnosti porodici Katic. Sebe je smatroa uljezom, osecao je vecito
nizim i bezvrednijim i to zeli da nadoknadi kroz vrline sinova. Hteo je
da se hvali njima, da mu sluze za ponos. Tu je i strah za odrzanje loze
Katica. On zeli da oni nastave da zive u jos vecoj snazi i svezini
potomaka, pa zato i Dđrđu bira Simku, olicenje plodnosti i lepote. Ali,
tu ga ocekuje krah, slom kroz poram svog sina da se ostvari kao otac i
podari potomke Katicima, i time obezbedisigurnost porodici. Ipak, kad
dobije unuka, iako u dubini duse zna da on nije Katic, vraca mu se, uzda
se u njega, hvatajuci se za slamku spasa kao davljenik jer ni on nije
Katic, bas kao ni Adam.

[tamaram]

Njegova surovost ogleda se i kroz mlađeg sina
Vukasina, ser zeli da mu nametne politicke stavove i profesiju, ali i
tu dozivljava neuspeh. Nije ocekivao da ce se Vukasin razvijati i da se
izgraditi isopstveni put kroz zivot. Iako Acimova velika slabost, mlađi
sin, nije uspeo da pokoleba surove principe svoga oca koji ga dozivotno
odbacuje od sebe, glas pogresnih nacela zivota, prenebregivo je glas
srca i Acim ce vecno patiti. On odbacuje i svoje unuke, Vukasinovu decu,
jer ne oseca nikakvu bliskost sa njima, ne oseca u njima ljubav prema
zemlji, ukorenjenost u porodici Katic. Oni su mu daleki, pa bira Adama,
iako on po krvi nije njegov.

[tamaram]

Tu je i neizbezni odnos sa Prerovcima.
Acim zeli da im nametne svoju volju, ali i ostaje uz njih kad biva
zarobljen. Prisutna je njegova zelja za politickom dominacijom koju zeli
da ostvari po svaku cenu, pa cak i gazeci preko leseva.
Da li je
Acim Katic zaista toliko surov kao sto govore njegovi postupci i da li
je tiranin prema porodici i drugim lljudima, ili je samo zrtva svojim
nacela? Mislim da je njegovo srce ostalo puno ljubavi koju nije znao da
pokaze, ljubavi koje se plasi i za koju je mislio da ne moze da pruzi
sigurnost.

[tamaram]

MODERNO U ĆOSIĆEVIM "KORENIMA"

U romanu Daleko je sunce kao i u romanu Koreni Ćosić odmah, neposredno, upoznaje čitaoca sa svojim ličnostima. Prvi utisak koji se u tom upoznavanju dobija ne menja se mnogo ni kad se čitanje knjige završi: kad se prvi utisak proverava. Kad kažemo da se ne menja mnogo, hoćemo da kažemo da se taj utisak u osnovi uopšte ne menja nego se možda samo dopunjuje i proširuje. Ovo dolazi, čini se, otuda što su ličnosti u prva dva Ćosićeva romana od samog početka već formirane: još dok ih predstavlja čitaocu, pisac o njima kaže gotovo sve. Na primer, opis fizičkog izgleda i kratki dijalozi u mnogome otkrivaju, već na prvim stranicama romana Daleko je sunce, glavne junake: političkog komesara Pavla i komandanta odreda Uču.

[tamaram]

Isti je slučaj i u romanu Koreni: kad se završe uvodne reči starca Nikole, reči prologa i reči proroka, čitalac je uključen u situaciju čiji su nosioci dve ličnosti od kojih je jedna centralna: Đorđe Katić, bogati trgovac, i Tola Dačić, njegov nadničar. Jeste li primetili? Ovim dvema ličnostima pisac je odmah odredio njihovu ulogu, i to društvenu ulogu: trgovac i nadničar, gospodar i sluga, onaj od koga se zavisi i onaj koji zavisi. Ove uloge čine jasnim njihov međusobni odnos i njihov pritajeni sukob; ali to nije sve. Uz pomoć unutrašnjeg monologa Đorđa Katića pisac daje odmah, gotovo celu njegovu ličnost. Saznaje se, iz tog monologa, mnogo: položaj Đorđa Katića u društvu; njegov način života; njegov odnos prema ocu i njegov odnos prema ženi; njegov strah i njegova nemoć; uzroci toga straha i uzroci te nemoći. Đorđe Katić, koji većinu dana provodi po drumovima i većinu noći u mehanama: odlazeći u trgovinu i vraćajući se iz trgovine; koji je nesrećan što je nemoćan ljubavnik i koji je očajan što ne može da bude otac; koji je nezadovoljan i svojim bogatstvom, i svojim položajem, i svojim životom, — tu je, sav, pred čitaocem. Uznemiren, neodlučan, osoran.

[tamaram]

Kad je scena između Đorđa Katića i Tole Dačića završena, kad smo, gotovo u magnovenju, ali nedvosmisleno, i videli i shvatili Đorđa Katića, tek onda susrećemo novu ličnost: Simku, Đorđevu ženu. Ovo je naročit i nameran postupak pisca: može se reći da on svoje junake uvodi u roman postepeno, jedan za drugim, kao da ih izvodi na pozornicu. Novoj ličnosti posvećena je nova scena. Posle Đorđa, dolazi Simka. Nalazimo je u kratkom razgovoru sa slugom; zatim sledi njen monolog a onda sukob sa mužem. To je dovoljno da se Simka upozna: ona je lepa žena, ali nije i srećna žena. Gospodarica u bogatoj kući, ona je sluga svojih ukućana; prezrena što, bez svoje krivice, nije majka. Đorđe i Simka su dve od četiri glavne ličnosti u romanu; ostaje da upoznamo, znači, još dve.

[tamaram]

Evo ih: Aćim Katić, glava porodice, ugledan politički čovek, radikal iz prve generacije radikala: svoju ulogu patrijarhalnog domaćina i oca on u potpunosti podređuje svojoj ulozi političara. Njegov mlađi sin Vukašin, očev ljubimac i očeva nada, docnije očevo razočaranje; mladi gospodin školovan u inostranstvu, koji se vraća u svoj dom da bi prekinuo sve veze i sa ocem i sa porodicom i sa poreklom. Pisac nam je, tako, predstavio sve svoje glavne junake; i više od toga: on ih je na izvestan način i odredio. Pošto je to učinio, sve ih je okupio: na porodičnoj svečanosti u slavu Badnje večeri, na svečanosti koja nije ni porodična ni svečana, sukob između njih, sukob koji se očekivao, izbija: drama počinje. I događaji počinju.

[tamaram]

Rekli smo da je pisac još u samom početku odredio svoje ličnosti. Na koji je način on to postigao? Obeležja koja Dobrica Ćosić daje svojim junacima u Korenima (ali i u romanu Daleko je sunce, pa čak, u izvesnoj meri, i u Deobama) dvojaka su: sociološka i psihološka. Ono što Ćosić odmah saopštava to su, kao što smo maločas primetili, podaci o društvenim ulogama njegovih ličnosti. Ove uloge imaju neposredno ali i posredno dejstvo; uloga u društvu određuje ulogu u porodici; obe uloge određuju opet, svaka za sebe, i svaka na svoj način, intimnu psihološku ličnost junaka. Intimna psihološka ličnost uslovljava, dalje, razvijanje društvene uloge. Da nije više od svega političar, Aćim Katić bi pre svega bio otac. Ovako, njegova politička načela su od presudnog značaja čak i u njegovom odnosu prema voljenom sinu. Međutim, ako političar svesno podređuje u sebi oca, otac je taj koji se nesvesno buni u političaru. Pobunu u Prerovu ne vodi uvređeni političar, kako izgleda, nego uvređeni otac, kako ne izgleda. Pobunom u Prerovu Aćim Katić dokazuje svoje pravo i svoju pravdu političkim protivnicima, no dokazuje i svome sinu, koga voli, ali koga se odrekao, i dokazuje sebi, da je bio pravedan i da je bio u pravu.

[tamaram]

Kada bismo bili uvereni da je to od neke važnosti i kada bismo pokušali da ocenimo koje vrste obeležja: da li socijalna ili psihološka imaju veći značaj za opšti utisak o Ćosićevim ličnostima, verovatno je da bismo pretrpeli neuspeh. Polazeći, u koncepciji svoga romana, od jedne dosta uprošćene i dosta uopštene sociološke sheme, Ćosić je i svojim ličnostima namenio dosta uprošćena i dosta uopštena sociološka obeležja. Sa takvom prvobitnom koncepcijom pisac manjih sposobnosti nego što su Ćosićeve ostvario bi ličnosti koje ne bi mogle da budu psihološki uverljive. Dobrica Ćosić je, međutim, uspeo da sociološke karakteristike svojih ličnosti učini psihološki uverljivim; tako je romanopisac prevazišao u sebi istoričara i sociologa.

Svetlana Velmar—Janković

[tamaram]

KORENI

Koreni se možda mogu definisati kao jedna varijanta porodičnog, kolektivnog romana, pa dakle i socijalnog, i ne manje seoskog i takođe psihološkog, političkog, delimično i egzistencijalnog. Ćosić je u Korenima i istoričar jedne porodice kao jezgra oko kojeg se okreće svet i koja je i sama svoj mali svet, sažimajući u sebi duh vremena i društva. Porodica je u tom romanu centar organizma u kome, pomoću retrospektivnih osvetljavanja socijalnih, ekonomskih i geneaoloških elemenata saznajemo šta ga je uslovilo i stvorilo. Ona i pored svoje prividne nekompaktnosti ima obeležje grupe: porodica će ostati jaka samo ako se lične želje podrede njenim opštim interesima i njenoj ekonomskoj i političkoj osnovi. To su socijalne i sociološke determinante romana.

U Korenima nalazimo naturalističku i sociološku shemu podržavanu iznutra verbalnom energijom, vatrom reči, gorivom pomoću kojeg se ono održava i lebdi nad svojim sopstvenim ponorom.

[tamaram]

Sociološka shema u Korenima ocrtava se sa tolikom preciznošću i evidentnošću da ju je nemoguće ne primetiti: otac — Aćim Katić — despot i gospodar porodice; stariji sin Đorće — onaj koji radi i stiče, uvećava bogatstvo, ali ne uspeva da stekne naklonost oca, ni ljubav i porod žene; mlađi sin Vukašin očev ljubimac, ali otpadnik: odlazi u grad, školuje se u inostranstvu, izneverava oca i nade koje je ovaj polagao u njega i očeve političke ideale; i Simka, Đorđeva žena, matica porodice, ovaplođenje čulnosti, ali ne i ljubavi. U romanu Koreni nema ljubavi, jer to delo ne izlazi iz istorije i biloško-socijalnih uslovnosti koje njime vladaju, ne dopuštajući nikakav intimniji ton i zvuk: tako ni Simka nije ljubav, ona je oruđe, ona je sredstvo, ona je — po sociološkoj shemi — samo nužnost koja treba da obezbedi porod; i sluga Tola Dačić — naposletku, koji svoje gazde i mrzi i voli, i niti mrzi niti voli, jedan iz legije bogatih sirotan, veselih, zlehudih nesrećkovića koji podnose svoju sudbinu i o kojima je naša klasična realistička književnost svojevremeno govorila sa gotovo istim sentimentom.

S druge strane gledamo, pisac u Korenima kao da odustaje od tzv. slikanja karaktera (iako niko ne poriče da je Aćim karakter, izrazita figura u romanu, autentična poetska kreacija, kao što i u Đorđevom defektu i mučenju, u njegovim patnjama i samorazdiranjima postoji kob i sudbinska obeleženost), jer ti njegovi karakteri, bilo da fasciniraju ili ne, služe piscu uglavnom zato da se uputi u suštinskije slojeve ljudske prirode, u ljudsko kao totalitet, da bi globalno, ali ne i manje intenzivno, dao dramu i značenje ljudske pustolovine koja se zove život, egzistencija, da bi iz nje izvukao bedu i užas postojanja (neizvesnost i netrpeljivost, mržnja, bogaćenje i prevara, nasilje, ubistvo) i najzad ništavilo, smrt i pomor kojima se Koreni završavaju.

[tamaram]

Ali porodica ostaje. Gotovo svi konflikti u romanu dati su u odnosu prema porodici kao celini. Kad goropadni, robustni Aćim Katić, radikal, demagog, opozicionar, kaže kako je, kad je trebalo, skresao kralju u oči sve što je hteo i što mu se nije sviđalo, on ističe svoju političku doslednost i svoj politički ugled koji mu je potreban ne manje i zato da istakne ugled svoje porodice. Kad se odriče sina koji je, ženidbom, prešao u suparnički politički tabor, on, strasni, nepomirljivi i nepodmitljivi političar, ne može ipak da ga preboli, jer ne može da preboli rasturanje porodice. Kad je celog života kivan na starijeg sina Đorđa, on je ponajviše kivan zato jer ovaj ne odgovara njegovom modelu i tipu borca i branitelja porodičnog imena i interesa. Pisac ipak porodicu ne fetišizuje, niti je protkiva sentimentalnom patrijarhalnom ornamentikom. On samo poetski verodostojno evocira jednu istorijsku istinu i istorijsku neminovnost kao fundamentalnu, suštinsku strast za opstajanjem i trajanjem, mučnu i gorku, često ponižavajuću, ali vitalnu, upornu i neuništivu.

Koreni su simbol i formula jednog sveta uspostavljenog na vetrometini istorije, simbol i formula nagona za postojanjem, težnja da se dokuči i sazna šta sadašnjost duguje prošlosti.

[tamaram]

To istorijsko vreme u Korenima sažima i predaje budućnosti jedna porodica: koncepcija ovog istorijsko-porodičnog romana kao žanra izdvaja se, donekle, iz sheme sličnih dela utoliko što njegov junak nije samo jedna ličnost, pojedinac, niti nekoliko generacija, već jedna porodica čiju prošlost roman retrospektivno evocira i čiji potomci, kasnije, u romanu Deobe, dopiru do naše ne tako mnogo odmakle sadašnjosti. Ono u čemu se Koreni zadržavaju u sferi književne konvencije jeste tradicionalni sukob oca i sina (Aćima Katića i Vukašina) i sinovo izdvajanje od matičnog, porodičnog i seoskog jezgra. To nije samo kontrast otac—sin, već sukob i kontrast generacija, životnih shvatanja i ambijenta (grad—selo). Ali ako je time već morala da bude zadovoljena jedna književna konvencija, onda je bar i sociografska komponenta romana istinitija i kompletnija.

Time ujedno pozadina dela, ili fundiranost romana Koreni pokazuje dvostruko efektivan pokret: u socijalnom aspektu, kao slika društva, roman sadrži, iako donekle shematizirane, autentične elemente i značenja; u subjektivnom aspektu, roman takođe otkriva autora koji se menja, razvija i preobražava, koji postaje drukčiji i kao umetnik sazreva.

U dramskoj kompoziciji i strukturi Korena uvod i završetak, prolog i epilog, romana koji čine monolog letopisca Nikole i njegov solilokvijum imaju posebnu funkciju u delu. Najpre je to specifično dramska funkcija — da informiše, da najavi ili nagovesti ono što će se dešavati i one koji će u tome sudelovati, da govorim o sebi — kako to čini Nikola — poveća napetost i interesovanje za one koje on na početku samo ovlaš pominje; to je u prologu; a u epilogu — kao u klasičnom tipu romana — dobijamo "odjavu" komentar i zaključak ipak što u Korenima kraj ne znači počinak, definitivno smirenje nego i jedno novo, iako možda samo uslovno i simbolično, otvaranje prema beskraju i neizvesnosti života.

[tamaram]

Najmarkantniji lik je Aćim Katić, radikalski prvak, nadaleko čuveni političar i seoski gazda. On je, pored ostalog, poslužio piscu da se dotakne teme o velikoj snazi kolektivne uobrazilje, koja čini suštinu nacionalne mitologije. "Ličnost Aćima Katića izrasla je kao gromada u Srbiji, jake su radikalne žile u njoj koje joj daju osobenu gospodarsku ćud. Aćim Katić nagonski želi potomstvo koje će biti dolično njegovoj muževnoj naravi i krvi... Čvornovat je u svome prkosu i sili koja je nabubrela od osvojene zemlje... na svome velikom posedu on je odmetnik. Ima u njemu elementarnog prkosa i inata, muževne snage, starinskog vremena... Liči na dud koji prkosi vremenu, koreni su mu kvrgavi i žilavi." On nosi u sebi nešto od mentaliteta srpskih ustanika, pa se na momente izjednačuje sa tipovima junaka iz narodne poezije. Nacionalni ponos u njegovom osećanju narodnog dostojanstva izražava se pre svega u veri da je njegov narod, sa svojim etničkim osobenostima, izuzetan. Skoro tragičan u svojoj nacionalnoj isključivosti, on šalje Vukašina u Pariz, uveren da će tako od njega stvoriti školovanog narodnog tribuna koji će prihvatiti i boriti se za ideje radikalskog pokreta, ali u gunju i opancima, sa osobinama hajdučkog harambaše. I kad iz Pariza bude stigla Vukašinova fotografija koja ga predstavlja kao evropiziranog mladog intelektualca, Katić će iskreno, skoro očajnički, kao da nariče za mrtvim sinom, kriknuti: "Evropa mi upropasti sina." Aćimova ličnost se formirala na epskim tradicijama, u kojima se svakim stihom, sa ponosom isticala nacionalna čistota kao vid duhovne nadmoći nad osmanlijama. On se formirao prema jednom mitskom modelu, prvenstveno modelu hajdučkog harambaše, kakav je bio prvi muž njegove majke, Karađorđev četovođa Vaslije, koji intenzivno živi u porodičnim legendama. Sa takvim karakteristikama, borac po krvi i temperamentu, Aćim Katić je morao postati i borac protiv domaće despotije i pustahiluka, iako je u svojoj porodici patrijarhalni despot. Kao zagovornik kultova nacionalne mitologije, on će uzaludno pokušavati da te vrednosti razvije u Vukašinu.

[tamaram]

lizak Aćimu je i Nikola, jedan od najzagonetnijih likova Ćosićevih Korena, neka vrsta mitskog podzemlja Srbije. "Ima u njemu nečega drevnog, mitskog, arhaičnog, ćutljiv je i opasan, ovaj starac liči na sveca, govori kao prorok, a deluje kao zli volšebnik i kao sentimentalni hajduk u isti mah." Učesnik u retkim ratovima protiv Turaka, on je učesnik i u čestim bunama protiv domaće despotije.

Nikola jeste tip čoveka hajdučkog mentaliteta. Ali čitavo Nikolino biće ispunjeno je tragikom života u ropstvu pod Turcima. Njemu su u mutnom sećanju ostale pojedinosti očeve smrti, koga su Turci, posle pada prvog srpskog ustanka, nabili na kolac a seljacima zabranili da ga skinu i sahrane, pa je Nikolina mati morala da sedi kraj mrtvog muža da ga ne bi psi unakazili. Na tim doživljajima lične i kolektivne nesreće formiran je Nikolin mentalitet. U njegovoj svesti često se roje vrlo zagonetne slike, nastale svakako na osnovi narodnih legendi o stradanjima i borbama u toku robovanja pod Turcima. Ćosić je Nikolu, čoveka bez prezimena, bez mesta rođenja, bez mesta i datuma smrti, neukorenjujući ga nikako i nigde, podigao do simbola i pokazao da čovek ovog tipa predstavlja dotrajavanje jedne mitske vrednosti.

[tamaram]

Vukašin, Đorđe, Tola, Simka i Aćimov sluga Mijat pripadaju onom kolenu koje se formiralo u XIX veku, ali će svi, sem Simke, dosta duboko zakoračiti i u XX vek.

Vukašin je zamišljen kao tip novog, građanskog intelektualca, koji pokušava da raskine sa patrijarhalnom arhaičnom svešću i Srbiju okrene Evropi. Istina, Vukašin je u mladosti mislio očevim mislima i živeo u njegovim idejama, ali je njegovo odmetanje od očeve radikalije bilo nužnost. Ali Ćosić je svestan da se ličnost čije se formiranje začelo, i dobrim delom ostvarilo u jednoj patrijarhalnoj etničkoj i etičkoj sredini, sa arhaičnim moralom i arhaičnim načinom života, ne može tako lako da izmeni obrazovanjem. Zato će Vukašin dugo biti raspet, kao na krstu, između svojih novih uverenja i arhaičnih naslaga u sebi. Kad je pošao iz Beograda u očevo Prerovo, čvrsto ubeđen da će raskinuti sa ocem, on je svakog trenutka hvatao sebe u mreži koju ispreda tradicija. Stojeći u svojoj sobi, u očevoj kući, osećajući miris suvog livadskog cveća u venčićima na zidovima, on "odjednom sav opijen nečim što se ne određuje u svesti, nečim što je van nje, izgubljen i rasut u trajanju dužem od pamćenja, dugo ostade tako."

[tamaram]

Đorđe, drugi sin Vukašina Katića, je izvanredan posednik, u njemu je nagon za posedništvom i smisao za sticanje bogastva razvijen do vrhunca, postaje neka vrsta umetnosti. S te strane Đorđe imponuje i snagom volje, i poslovnom veštinom i smislom za posao. Ali on je, istovremeno, zamišljen kao tip impotentnog i sterilnog muškarca, što je u romanu dublje i analitičnije prikazivano. U Đorđu je veoma jaka čežnja za porodom, nagon očinstva, nagon za produženjem porodice: on u tome vidi smisao življenja. Strah da će ostati bez poroda rađa u njegovoj svesti stravične slike pustoši na katićkom posedu. Ovaj strah dobija skoro patološke razmere i snagu, Đorđe se opija, tuče svoju ženu, pa je, u časovima dubokog pijanstva, nagovara da mu rodi naslednika, makar ga začela i sa slugom. A kad se to i desi, kad mu Simka gasle petnaest godina jalovog braka rodi sina, počinju nova Đorđeva stradanja zbog sumnji da li je on zaista otac tog muškog deteta, Katićkog naslednika. Na kraju romana vidimo ga razjedenog i upaničenog od straha da u strašnom epicemičnom pomoru Prerovaca ne ostane bez naslednika, ali i veštog da tuđe nesreće iskoristi da bi uvećao bogatstvo svome detetu.

Simka je u mnogo čemu originalan lik seljanke, i to ne samo u srpskoj književnosti. Po temperamentu i vatri svojih čula dosta podseća na Sofku Bore Stankovića, ali je Simka bogatija i složenija priroda. Najmanje je slična likovima seljanki, patrijarhalnih žena koje poznajemo iz srpske seoske realističke proze. Kći seoskog nadničara, koja u strahu od siromaštva, pristaje na brak sa gazdaškim sinom iako je u tom braku ne očekuje lična sreća, ona već nagoveštava specifičnu psihologiju. Istina, ona ima i karakteristike patrijarhalne žene iz seoske sredine: pokorna je svome mužu kome nepisani patrijarhalni moral daje neograničenu vlast nad ženom. Ali, očigledna je i njena mnogostruka superiornost nad Đorđem ne samo po vitalnosti nego i po ukupnoj duhovnoj konstituciji.

[tamaram]

Ćosić je u opisima tužnog Simkinog života u braku, u postelji sa Đorđem, isticao i snagu materinskog nagona i snagu njenih čula. Ima Simka treperavih groznica u pustoj bračnoj postelji i strasnih sagorevanja u čežnji za muškom snagom. Neugasla lepota i neistrošena snaga vode u zanos i čežnju, pa se od toga neizmerno pati u slatkim maštanjima. Ali iznad svega u Simki gospodari snaga volje i razuma. Takva Simka jeste tip patrijarhalne žene, ali to je samo jedna strana njene ličnosti. Simka se užasnula kad joj je mati pomenula da bi sa drugim čovekom mogla da nastavi katićevsku porodičnu lozu.

Iako je Simka uspevala da nagone svoje krvi obuzdava, ipak saznanje da se može ponovo vratiti u nadničarsku bedu i za sobom slušati kikotanje svojih dojučerašnjih nadničara bilo je jače od patrijarhalnih zakona. Ali i onda kad se odlučila da pogreši, više je bila majka nego žena, više se brinula da svome detetu potraži oca nego što je sebi tražila muškarca.

[tamaram]

Tola Dačić je tip poslušnog seoskog sluge i nadničara. On prati gazdu pri obavljanju poslova, obrađuje mu zemlju, kosi livade, ubira letinu, diže mu bune, i nikad se glasno ne buni protiv takvog gazde. Ipak, njegovo mirenje sa siromaštvom nije izraz njegove klonulosti pred kapitalističkim zakonima. On nije očajnik i inferiorac. On se po nečemu oseća superiornijim od gazde, iako to osećanje superiornosti snagu crpe iz onih načela koja mu je u svest usadila crkva. "Ni bog nije svog sina kad mu se rodio, uvio u svilu i kadifu. Rodio se u toru, kažu. Da nije bilo magaraca i ovaca da ga zagreju, ako ne lažu, dete bi moralo da skaplje iako je božji sin." Toli nisu nepoznati ni trenuci ispunjeni nejasnom mržnjom na gazde i moćnike. Gorčina siromaštva katkad preraste u osetniju mržnju, ali to stanje ne traje dugo i nikad se ne pretvara u jasno saznanje o socijalnoj nepravdi i lošem ustrojstvu ljudskog društva niti u svest da bi se nešto možda moglo i da izmeni. Njegova intimna pobuna javi se samo onda kad život koji mu, inače, nikad nije naklonjen, pokaže svoju još ružniju stranu. U trenutku kad mu je jedan od blizanaca umro, kraj već ugaslog ognjišta Tola vodi dijalog sa Bogom, bez trunke hrišćanske skrušenosti pred veličinom božanstva: "A ti, Bože, tako, sve na Tolu Dačića: i sirotinju i bolest. Ni ti ne smeš na gazde da udariš." Onda se ipak uteši Đorđevom nesrećom: "Kod Đorđa Katića nemaš šta da uzmeš. Jalov je kao crn jasen. Dukati tebi ne trebaju. Tamo kod tebe na nebesima nema dućana."

Dušanka Bajić