Браћа Карамазови - Фјодор Михајлович Достојевски

[kojica]

IX Блудници

Одмах за Дмитријем утрчали су Григориј и Смрдљаков, они су се у пресобљу рвали
са њим и нису га пуштали, јер им је тако заповедио Фјодор, он је срушио Григорија
и упада сав разјарен, тражи Грушењку, сигуран је да је она код старца, Фјодор
уплашен бежи од њега, виче у помоћ, Иван успева да смири Мићу, Аљоша
покушава да га отера, када је Мића отишао, Фјодор је сад убеђен да је она овде,
Григорије је јако љут на Мићу, он га је купао кад је био мали, а сад се усуђује да
га удари; Фјодор тражи од Аљоше да иде код Грушењке да се увери код којег ће
код њега или Дмитрија.

[kojica]

X Обе заједно

Аљоша је кренуо Катарини Ивановној, она га је нестрпљиво чекала, Аљоша јој
говори да ју је Мића поздравио и да никад више неће доћи, Каћа плану, она каже
да зна да јој је он узео оне 3 хиљаде, ођедном она зове Аграфену Александровну –
Грушењку да им се придружи (истина, била је јако лепа, 22год), Каћа је јако
сретна и узбуђена, стално љуби Грушењку и назива је ’анђелом’, говори јој како је
дивна и мила, и како човек не може да је не воли, њих две су се "договориле" да
Грушењка уразуми Мићу, да му каже да воли неког другог, али ту Грушењка каже
да она није ништа обећала, а Каћу као да је полио хладан туш, схватила је да ју је
Грушењка намагарчила и да јој се наругала и она је избацује из куће,
Грушењка: "И Мићи ћу одмах испричати како сте пољубили моју руку, а ја вашу
нисам! Како ће се он само смејети!", Катарину спопадне живчани слом, она замоли
Аљошу да иде, јер ју је јако срамота.

[kojica]

XI Још једна пропала репутација

На путу до манастира, Аљоша срете Мићу, испричао му је шта се десило код
Катарине Ивановне, он се грохотом насмеја, Аљоша помисли да се он весели
понижењу Катарине Ивановне, пре него што су се растали, Мића каже Аљоши да
му мора још нешто признати, каже му да спрема нешто, некакву подлост коју
управо на грудима носи и да га ништа не може зауставити, Аљоша збуњено
продужи ка манастиру, старцу Зосими је било све горе и горе, сви се моле за
њега, сви седе код њега у ћелији, броје му последње минуте, Аљоша је напипао у
џепу писамце које му је тутнула Каћина служавка, писмо је од Лизе, она му
открива да га воли и да жели да пође за њега, и да сутра свакако дође код ње,
али да је не погледа у очи, јер ју је исувише стид.

[kojica]

ЧЕТВРТА КЊИГА

I Отац Ферапонт

Старац Зосима је на умору, осећа да неће преживети ни данашњи дан, хоће да сви
седе око њега да им каже још коју реч, да пренесе на све своју мудрост, да се
опрости са свима у манастиру, отац Ферапонт је био прости калуђер, сматрали су
га противником старца Зосиме, никада није разговара са људима, стално је био
сам и ништа није јео сем хлеба и воде.

[kojica]

II Код оца

Аљоша је дошао код оца, причају о Ивану, старац каже да зна зашто је Иван код
њега, пази да се он не ожени Грушењком, а Мићу наговара да се њоме ожени, јер
ако се старац ожени Грушењком он неће добити ништа од наследства, а ако се
Мића њоме ожени, Иван ће моћи да узме Катараину Ивановну, Фјодор прича о
Ивану као да је прави подлац, старац неће да пријави Мићу за напад, јер се боји
да ће се Грушењка сажалити на Мићу и њему отићи, а ако она можда чује да је он
претучен, онда неће отићи Мићи, него ће доћи њему, старцу, старац још каже да
ће згњечити Мићку и да му Грушењку неће ни за шта дати.

[kojica]

III Спетљао се с ђацима

Аљоша се упутио госпођи Хохлаковој, Лизиној мајци, но, успут је видео групу
дечака на неком мостићу како гађају камењем једног дечака, с друге стране
мостића; Аљоша није могао да остане равнодушан, већ се умеша међу дечаке да
види зашто га гађају, на шта му дечаци одговорише да то раде зато што је тај
дечак веома подао и зао, Аљоша је покушао да га брани, али га и сам тај дечак
погоди каменом у леђа, када га је Аљоша упитао зашто га гађа, шта му је сад он
крив, мали појури на њега као луд и угризе га за прст, Аљоша оста збуњен, а мали
побеже.

[kojica]

IV Код Хохлакових

Када је Лиза видела његов прст, одмах је тражила да дође код ње, она да му
помогне; Лиза му тражи да јој врати њено писмо, али он њој одговара да ју је
схватио за озбиљно и да када напусти манастир и заврши студије, он хоће њоме да
се ожени, али она је у колицима, Аљоша јој одговара да му то не смета, долази
мама, госпођа Хохлакова, Аљоша каже да мора да иде, на шта се Лиза надурила и
каже му да иде у тај његов манастир и да више не долази.

[kojica]

V Ерупција у гостињској соби

Код Хохлакове седе и Иван и Катарина Ивановна, Аљоши се чини да Иван стварно
воли Каћу и да хоће да је преотме од Миће, он у то до мало пре није желео да
поверује, али му је и сама г-ђа Хохлаква наговестила да и она мисли да ту
има "нешто", Катарина му саопштава да чак и ако Мића узме Грушењку за жену, да
га она неће оставити, тј да неће да раскине веридбу, када он буде био несретан са
Грушењком, он ће се њој сигурно вратити, Иван саопшти да сутра мора да
отпутује у Москву, на шта се Катарина обрадова; Аљоша ју је (све пред Иваном)
оптужио да се она само претвара да је сретна и да је само умислила да воли
Дмитрија, да она у ствари воли Ивана и да ужива у томе да га мучи, на шта Иван
одговара да га она никада није волела, знала је да он њу воли и намерно и свесно
га је мучила, држала га близу себе, светила му се за све увреде које јој је Дмитриј
нанео, он каже да одлази у Москву да му њено "Збогом" не треба, Аљоша се осећа
кривим за ово што се десило, за ово што се Иван наљутио.

[kojica]

VI Ерупција у комори

Катарина Ивановна је дала Аљоши неке паре да он то однесе код штапскапетана
Сњегирева за неку увреду што им је Дмитирј нанео, Сњегирев и његова породица
живе у великом сиромаштву, Сњегирев је избачен из војске, немају никаквих
прихода, а када је Аљопа ушао, он је чуо познати глас дечака, Иљуше, кога је већ
тог дана срео, на оном мостићу, мали мисли да је Аљоша дошао да се жали на
њега, Сњегорев је веома саркастичан и непријатан, мисли да је Аљоша дошао да
га понизи, њих двојица излазе напоље да поразговарају.

[kojica]

VII На чистом ваздуху

Дмитриј је једном приликом, када се напио, извукао за браду Сњегирева из
кафане, баш у тренутку када је његов син, Иљуша, ишао из школе са другарима;
та му се слика заувек урезала у сећање, његов отац јавно понижен, због тога су и
деца из школе почела да задиркују малога Иљушу, зато је данас Иљуша угризао
Аљошу за прст, осветио се Карамазову, Аљоша је то сада схватио и жели да се
помири са Иљушом, а Сњегиреву обећава да ће му се Мића јавно извинити, Аљоша
објасни Сњегиреву да је Мића увредио и своју вереницу, Катарину Ивановну, и да
она шаље паре у помоћ Сњегиреву ("То значи да долази сестра брату у помоћ"),
Сњегирев је веома поносан човек, али га је ситуација натерала да прими паре, он
се сасвим обрадовао, сретан је јер сад може да лечи своју кћерку и жену (која је
луда, али скроз), али ођедном у очима Сњегирева севну нешто необично и дивље и
он упита Аљошу да ли би желео да види један трик, Сњегирев узе паре и згужва
их, затим их баци на земљу и поче да их гази ногом, јер како ће он објаснити своме
сину да је на срамоту примио паре, Аљоша узе те згужване паре и упути се
Хохлаковој да врати Каћи паре.

[kojica]

ПЕТА КЊИГА

I Заруке

Аљоша опет дође код г-ђе Хохлакове, она га замоли да иде код Лизе и тамо да
мало причека; Аљоша јој исприча шта се десило код Сњегирева и каже да се
сигурно он постидео што се толико обрадовао парама пред Аљошом и да зато није
хтео да узме новце, али ће их сигурно узети сутра, јер мора, када је завршио, Лиза
му се извини и каже да је оно писмо заозбиљно мислила, није се шалила и
извинула му се за њено понашање, она му љуби руку, он је њу пољубио у уста,
она се мало збунила, каже да за то још има времена, једно другоме изјављују
љубав и тако то... Када је Аљоша изашао из Лисине собе, налетео је на Хохлакову,
која је прислушкивала, она га је са строгошћу погледала и рекла му да се мане тих
детињарија и пустих снова, она је у колицима, не може се он Лисом женити, тражи
од њега да јој да Лисино писмо, он неће и истрча на улицу.

[kojica]

II Смрдљаков са гитаром

Аљоша је закључио да га брат Дмитриј избегава, а веома жели да се сретне са
њим, сакрио се негде испред неке куће и ту га чека; зачуо је мушки глас како
пева (Смрдљаков) и неку девојку како се мота око њега, Смрдљаков и она
разговарају, он каже како мрзи читаву Русију и да све Русе треба ишибати, за
Дмитрија каже да је неспособан, да је бекрија, па га ипак сви поштују, изненада
Аљоша кине, Смрдљаков га спази, Аљоша стаде се распитивати о Дмитрију, а
Смрдљаков му каже да зна да он и Иван треба да се састану у некој крчми, Аљоша
крене тамо, али срете само Ивана.

[kojica]

III Браћа се упозаjу

Иван говори Аљоши како он сутра одлази за Москву, а њих двојица никада нису
стигли да се упознају, он је 4 године старији од њега и њих двојица никада нису
били другови; Аљоша је забринут за односе између оца и Дмитрија, а Иван му
одговара да се то њега не тиче, није им он никакав дежурни стражар и да он није
преотимао Катарину Ивановну од Миће, он ју је сам предао Ивану, признаје да је
заљубљен у Каћу, а зна да је и она заљубљена у њега, само то никако да сама
схвати; њих двојица ручају и причају, упознају се.

[kojica]

IV Буна

Иван филозофира, прича о Богу, прича неке болесне приче о деци коју родитељи
мрзе, па их малтретирају, говори Аљоши да га воли и да га неће препустити старцу
Зосими, затим Иван признаје да је написо неку поему и чита је Аљоши.

V Велики инквизитор

Иванова поема, није то страшни суд, него је Бог, чисто из знатижеље, сишао на
земљу да види шта има, али он је дошао у Шпанију, баш у време кад су ломаче
најстрашније гореле, маса је прпознала Бога и сви су се скупили око њега, он их
благосиља, али тада је на трг дошао сам кардинал – велики инквизитор и наредио
да се Бог ухапси, кардинал у тамници разговара са Богом, тј не разговара, јер га
не интересује шта Бог има да каже, кардинал му говори како ће га сутра спалити
на тргу, као најгорег јеретика, џабе је долазио, јер какву год он страхоту да уради,
правдаће се пред народом како он то све ради у Божије име, кад кардинал заврши
са својим говором, Бог му приђе и пољуби га, он сав задрхта и пусти га на улице
градске, Аљоша је скоро побеснео, рекао је Ивану да су то све саме глупости,
Иван је разочаран мислио је да ће бар у Аљошином срцу бити места за њега и њих
двојица се разиђоше.

[kojica]

VI Засад још јако нејасно

Иван се упути ка оцу, био је некако бесан на самога себе, јер се до сада није
удостојио да лепо разговара са Аљошом, а сад је ођедном изговорио гомилу
бесмислица, када је дошао до куће, срео је Смрдљакова, Смрдљаков је показиво
велико интересовање за Ивана и веома га је поштовао због његове учености, што
је код Ивана изазивало гађење и он је замрзео Смрдљакова, али никада није себи
допуштао да буде неучтив, Смрдљаков га упита зашто није отишао у Чермашњу, то
га је замолио сам Фјодор, Иван му не одговара; Смрдљаков му се жали како га
старац стално запиткује зашто Грушењка није дошла и да стоји испред капије и
гледа да ли она долази, чим она буде дошла – одмах да му јави, а с друге стране,
Дмитрије прети Смрдљакову да чим Грушењка дође, њега првог да обавести или ће
га убити, Иван му каже да је кукавица и да се непрестано боји за свој живот, а
Дмитриј то тек тако каже у заносу, не мисли заозбиљно, Смрдљаков још прича
како је старац почео ноћу да се закључава, не пушта чак ни Григорија унутра, а
са њиме се договорио да ако дођу Грушењка или Мића да му да "тајне" знакове
тако што ће му куцати на прозор – 5 удараца – ако дође Грушењка, 3 ударца –
нешто битно се десило, још признаје Ивану да је те знаке рекао и Дмитрију из
страха, Смрдљаков каже да Дмитриј зна и за коверту са 3 хиљаде рубаља коју је
Фјодор припремио за Грушењку и да се боји Дмитрија да ће он доћи и убити
старца, а њему је логичније да Грушењка пође за старца, јер сироти Дмитриј нема
ништа, Иван говори Смрдљакову како је он страшан гад и неће са њиме ништа да
има и да сутра одлази у Москву.

[kojica]

VII "Занимљив разговор са паметним човеком"

Иван је отишао код Фјодора да преспава, спаковао се сутра и поздравља се са
оцем, који га моли да оде у Чермашњу и да тамо његову шуму прода, тј да иде
тамо и нагоди се са трговцем, Иван му одговара да не може; сео је у воз и отишао
у Москву, Смрдљаков је пошао по нешто у подрум, али га је спопала падавица, па
је пао низ степенице, није му се ништа догодило, али никако да дође себи,
Григориј је такође болестан, у кревету је и не може да устане због укочености у
крстима, Фјодор Павлович је сав у љубавном заносу и готово је сигуран да ће му
вечерас Грушењка доћи.

[kojica]

ШЕСТА КЊИГА

I Старац Зосима и његови гости

Аљоша је ушао у старчеву ћелију, коме је зачудо, било добро, сви калуђери и
монаси су седели око старца, Зосима одмах упита Аљошу да ли се видео са
братом, јер треба под хитно да се види са њим, старац осећа да ће се нешто лоше
десити, Зосима објашњава другима зашто му је Аљоша тако драг – каже да је имао
старијег брата, који је умро пред његовим очима и због њега је и примио
калуђерски чин, Аљоша га подсећа на њега, старац, пошто осећа да му је ово
последња ноћ, жели да што више каже својим ученицима, да им пренесе што више
мудрости и знања.

[kojica]

II Из живота у Богу умрлог јеросимонаха старца Зосиме, саставио по његовим
речима Алексеј Фјодорович Карамазов

Биографски подаци

А) О младићу, брату старца Зосиме

Брат Маркел био је старији од Зосиме (тада се звао Зиновиј) осам година, када је
наступио пост, он га је исмевао, говорио како нема Бога и како је то све
бесмислица, али шесте недеље поста он се јако разболео и пао у кревет, лекар га
је прегледао и реко мајци да има сушицу и да неће још дуго издржати, мати стаде
опрезно молити брата да пости и да прими свете Божије тајне, брат на то пристаде
и до тада се јако душевно променио, ођеданпут се у њему родила дивна душа –
умро је треће недеље после Ускрса.

[kojica]

Б) О Светом писму у животу Зосиме

Зосиму је мајка послала у Петроград у кадетску школи, она је умрла три године
након тога, тамо је имао књигу са библијским причама и илустрацијама и то је
почео да чита и проучава, Зосима прича о Богу, како треба веровати и како га
треба поштовати

[kojica]

Ц) Успомене из дечачког и младићког доба старца Зосиме, док је још живео у
свету; Двобој

У кадетској школи је провео осам година и претворио се у правог војника, у биће
готово сурово, гадно и дивље, био је спреман да пролије крв за част (иако још није
знао шта је то права част); тада се први пут заљубио у једну младу и дивну
девојку, кћерку угледних родитеља, али је није запросио јер му се још није
растајало од самачког живота, тада су га и преместили, а када се вратио – девојка
је већ била испрошена и удата, али она је била већ одавно испрошена и Зосима је
закључио да се она њему наругала и он је плануо осветом и почео је тражити
прилику да се освети своме "супарнику" и једном приликом га је исмео јавно у
друштву и изазвао га је на двобој (иако је био кажњив, договорили су се у 7 сати
ван града); када се Зосима вратио кући он је бесан и нерасположен ударио свога
слугу по лицу, када је ујутро устао, отворивши прозор угледао је сунце на изласку
и засуо га је цвркут птица и почео је у својој души осећати нешто гордо и схватио
је да је јуче изударао свога слугу, ођедном као да је игла пробола његово срце,
синуле су му речи његовог покојнога брата, тј да ли је ико заслужан да га друго
људско биће служи, онда је схватио да он треба да иде и да убије човека који му
ништа није скривио, пао је слуги пред ноге и моли га за опроштај; када су дошли
на двобој, Зосима је био скроз весео и противник је први пуцао и окрзнуо му мало
образ и уво, а када је дошао ред на њега, он баци пиштољ далеко у шуму и извине
се своме противнику, каже да је јуче био луд, а да је данас нови човек, они га
одмах прозваше кукавицом, али он за то није пуно марио, тог је јутра поднео
оставку у војсци и одлучио да оде у манастир – тада су га сви у војсци заволели,
док му није стигла оставка, већина га је тада држала за будалу, али било је и оних
који су га поштовали.