Браћа Карамазови - Фјодор Михајлович Достојевски

[kojica]

Д) Тајанствени гост

Зосими је пришао неки господин (ожењен, троје деце), често му је долазио и њих
двојица су се здружили, но господин као да је осећао потребу да се повери
Зосими, што је једном приликом и учинио – рекао му је да је убио човека пре 14
година, заљуби се био у неку госпођу, која је одбила његову љубав и једне вечери
он се увукао код ње у кућу и убио је ножем и све направио тако да сва сумња
падне на слуге, што се и десило; у почетку га није мучила савест, али касније све
јаче и јаче, док коначно није одлучио да се некоме повери, он тражи од Зосиме да
му каже да ли да се преда или не, Зосима, наравно, бира пут истине, када је гост
отишао, Зосима паде на колена и стаде да се моли, када ођедном гост се вратио
назад и сав унезверен гледа у Зосиму и ћутао је читав минут док на крају не рече
да је заборавио марамицу (касније, на самрти му је признао да се вратио да га
убије, али је Бог победио ђавола у његовом срцу); у кући госта се одржавала нека
прослава и он је ту пред свима признао да је убио и изложио неке доказе, што их
је чувао 14 година, нико му није веровао, сви су мислили да је полудео, касније се
разболео и умро.

[kojica]

III Из разговора и порука старца Зосиме

Е) Нешто о руском калуђеру и о могућем значењу његовом

Зосима објашњава шта је то "калуђер", какав то човек треба да буде и која је
његова мисија; каже да и међу калуђерима има разних, нису сви баш најчистијег
срца и да има свакаквих разлога због којега људи приступају у манастир; каже да
је њихов задатак да чувају народ и сачувају његово срце.

[kojica]

Ф) Нешто о господарима и о слугама, и о томе да ли је између њих могуће братство

Зосима каже калуђерима да проповедају брзо, јер само Бог може да спасе Русију,
да чувају веру и лик Христов, прича како је срео свога некадашњег слугу и како
му је било јако мило што га је видео, лепо су се испричали и на крају му је слуга
дао коју рубљу за манастир и коју за њега, "да му се нађе", Зосима каже да му је
он некада био слуга, а сада су једнаки; "Свет не може без слугу, али учини да твој
слуга буде слободнији".

[kojica]

Г) О молитви, о љубави и о додиру с другим световима

Говори да кад "виде" грех да се увек труде ус помоћ љубави да га исправе, да
воле људски род, а и његов грех, да преузму молитвом све грехове на себе и да
учине себе одговорним за њега.

[kojica]

Х) Може ли човек судити себи сличнима? О безграничној вери

Каже да никоме не можеш да судиш, ако си ти већ згрешио, радуј се због оних који
нису.

И) О паклу и пакленом огњу. Мистично разматрање

Старац мисли да је пакао патња што човек више не може да воли.

То је све што је Аљоша забележио; смрт старчева наступила је изненада и
неочекивано, чак пет минута пре смрти, старац је још увек био весео и причао,
али ођедном је осетио јаку бол у прсима и чврсто притиснуо руку на срце, упркос
свим боловима, он се лагано и са осмехом спустио на под, клекнуо, сагнуо до
земље и пољубио је, молећи се тихо и радосно – предао је душу Богу, вест о
старчевој смрти се невероватно брзо раширила.

[kojica]

СЕДМА КЊИГА

I Самртнички задах

Тело покојног Зосиме су по прописима припремили за покоп и у руке су му ставили
Божију икону, пред манастиром су се, поред простог света, окупили и разни
калуђери и свештена лица из других манстира (Ракитина је послала г-ђа Хохлакова
да је о свему извештава), Аљоша је седео на неком старом надгробном камену,
окренут лицем према огради, као да се скрива иза тог споменика, јецао је тихо,
али горко и цело тело му се тресло од јецаја, отац Пајсије је пришао да га утеши,
међутим, десило се нешто што је обрадовало невернике и противнике старца
Зосиме, у просторији у којој је он лежао, нису били отворени прозори, јер су
монаси сматрали да ће Бог његово тело сачувати од распадања, али након неког
времена, почео се по маленој просторији ширити самртнички задах, та вест се
веома брзо проширила по манастиру, а затим и по читавоме граду – то је окупило
још више света, да дођу да би се сами уверили, монаси су покушавали да смире
народ, али то им није полазило за руком, да ситуацију буде још гора, дошао је и
отац Ферапонт (тзв, противник старца Зосиме), када је ушао у просторију, почео
је да крсти зидове: "Одлази, сотоно!", вређа Зосиму и остале монахе, како уче
народ глупостима и шире сотонине мисли, још је на крају рекао "Мој је Господ
победио!" само да би се наругао, Аљоша је из манастира отишао без поздрава, али
отац Пајсије је рекао да ће се он још вратити.

[kojica]

II Такав тренутак

Аљоша је био потпуно потиштен, сматрао је ово најтужнијим даном до сада, старац
је до сада стајао пред њим као несумњив идеал, а сада није могао да поднесе што
је најправеднији међу праведнима извргнут таквој подругљивости и пакосној
спрдњи лакомислене руље, Аљоша је случајно налетео на Ракитина и он га позива
код Грушењке са њим да поједу и попоију нешто (Из свеца у грешнике).

[kojica]

III Главица лука

Трговац Самсонов био је јавни Грушењкин покровитељ, код његове рођаке живела
је Грушењка; она је из честите породице, свештеничког сталежа, била је права
лепотица, поносна и дрска и знала је с парама, трговац Самсонов био је под јаким
утицајем Грушењке, манипулисала је њиме како је хтела, али он јој је саветовао
да ако ће бирати некога од двојице Карамазових, да свакако изабере старца и то
само ако ће је женити и да јој пре тога препише паре, када су Аљоша и Ракитин
дошли код ње, она је сва нешто била узнемирена и растројена, жали се Аљоши
како се боји да ће Мића доћи, боји се јако Миће, али се ипак веома обрадовала
Аљоши, све се нешто умиљава око њега, тепа му, села му је у крило, говори му
како га воли и он као да је скроз заборавио на њено јучерашње понашање према
Катарини Ивановној, она признаје да је Ракитину обећала шампањац и неке паре
ако га доведе њој (ко зна зашто), Аљоша јој говори како је сматра сестром, како
га је у живот вратила, Ракитин их љубоморно гледа и стално нешто добацује,
Грушењка прича како је пре 5 година упознала неког официра из Пољске и јако се
заљубила, али он је нешто отишао по дужности и сада се изненада опет појавио и
јавио се да је у Мокром (неко село) и да хоће да се види са Грушењком, поручио
јој је још да седи и да чека и да ће послати гласника по њу, зато је она сва као на
иглама, коначно је дошао гласник и официр зове Грушењку код њега у Мокро, она
каже Аљоши да поручи Мићи: "Ниткову допала Грушењка, а не теби племенитом!",
Аљоша оде у манастир.

[kojica]

IV Кана Галилејска

Аљоша уђе у просторију где је старац лежао, паде на колена и поче да се моли,
али стално су му мисли лутале и ођедном зачу глас Зосиме и рекао му
је "Веселимо се", Аљоша подиже главу и нагло се тргну – пробудио се, он је био
толико преморен да је заспао у молитви, на поду, он изађе из просторије и као
покошен паде на земљу и стаде је грлити и љубити ("Он је пао на земљу као слаб
младић, а дигао се као борац."), после три дана иступио је из манастира.

[kojica]

ОСМА КЊИГА

I Кузма Самсонов

Грушењка је једном споменула Мићи за тог њеног официра, али пошто се он није
појављивао већ дуже време, Мића је веровао да је то са њим прошло, а Грушењка
мало код њега и мало га воли, а мало ко зна код ког другог, али он је чврсто
вреовао да ће се она одлучити за њега и да ће му сигурно доћи, међутим и када би
се она одлучила за њега, он нема ни пребијене паре – шта ће он такав њој, он се
одлучио да иде до трговца Самсонова и да од њега тражи паре, прво трговац у
опште није хтео да га прими, али Мића је толико наваљивао да га је трговац на
крају примио, Мића нуди Самсонову права на село Чермашњу за три хиљаде
рубаља (Мића није баш најбољи говорник, па је тај свој план скроз збрзао, а још је
у млатарао рукама, а и био је јако нервозан), Самсонов му коначно одговара да се
он таквим пословима не бави, али да зна човека који ће му радо помоћи, неки
сељак, тргује шумама, зову га Љагави, но, касније се испоставило да се трговац
само спрдао са Мићом, послао га је тамо у неку селендру само да се мало забави,
он је био пакостан, хладан и подругљив човек.

[kojica]

II Љагави

Мића је морао да путује у оно село, али није имао ни пребијене паре, па је морао
да позајми, када је дошао у то село, неки му је човек рекао да Љагави није ту, али
он га може одвести до њега, могу да иду и пешке, јер је близу, наравно да није
било близу и да су јако дуго ходали, Мића је сав еуфоричан и веома нервозан,
стално мисли на Грушењку и на то како сад њега нема, она можа оде Фјодору –
зато му се јако жури, када су коначно пронашли Љагавог, он је спавао и нису га
могли пробудити, јер је био пијан као земља, Мићи је предложено да ту преспава и
сачека јутро, јер ће се до тада овај ваљда отрезнити; када се ујутро Мића
пробудио, разговарао је са Љагавим који му каже да не купује никакве шуме и да
не познаје никаквог Фјодора Павловича, Мића му говори да је хуља, да га лаже, а
онда му је ођедном синуло – да је преварен, тотално смрвљен, и душевно и
телесно, потрошивши све паре, кренуо је пешке да тумара до куће, спасили су га
неки случајни путници, који су га покупили успут.

[kojica]

III Златни рудници

Вративши се у град, кренуо је право Грушењки (то је била она Мићина посета о
којој је Грушењка причала Аљоши и Ракитину), али она је успела да га се отараси
тако што га је наговорила да је отпрати до Самсонова, он јој је обећао да ће доћи
по њу у дванаест сати, прво је ишао до Смрдљакова, али пошто је он био
болестан, распитао се код неких жена да ли се шта десило ноћас, тј да ли је
Грушењка долазила (не сме нешто да пропусти), затим се средио код куће и
отишао г-ђи Хохлаковој да тражи од ње паре, она га баш и није волела због
његовог понашања према Катарини Ивановној; његов план је и даље био исти –
нудио јој је права за Чермашњу; она му обећава те три хиљаде и каже да ће му их
дати, али га стално запиткује да ли он хоће да иде да копа у рудницима, прича му
како су у рудницима паре, како ће тамо стећи богатство (она прича у некаквом
заносу, а Мића је стално прекида како му те паре сад требају и како нема
времена, он је све нервознији), Мића је коначно срећан јер је нашао паре и када ју
је замолио да му ту своту одмах преда,

"Какву своту, Дмитрије Фјодоровичу?"

"Обећане три хиљаде... које сте тако великодушно..."

"Три хиљаде? Милисите рубаља? Ах, не, ја немам три хиљаде."

Дошло је до неспоразума, јер је Хохлакова у ствари предлагала Мићи да иде на
Сибир у руднике – тамо ће наћи паре које му требају; Мића бесно изађе из њене
куће и крене по Грушењку, али тамо су му рекли да се она код трговца задржала
само на кратко (отишла је у Мокро код официра), сад је већ тотално луд од беса и
отишао је до Грушењке, али тамо је само њена слушкиња Фења, он се дере на њу
и испитује је где је Грушењка, али ова неће да му каже.

[kojica]

IV У мраку

Мића је закључио да ако Грушењка није нигде – сигурно је отишла код Фјодора и
онако сав унезверен, упутио се тамо; када је тамо стигао, видео је светло у
Фјодоров спаваћој соби, то одмах значи да је она тамо, он се дошуњао испод
Фјодоровог прозора и прислушкивао, ипак је Фјодор сам, но Мића ми покуца на
прозор 5 пута (знак који му је Смрдљаков рекао ако Грушењка дође) и Фјодор
одмах искочи скоро читав кроз прозор и поче да је дозива, "Лична одвратност
незадрживо је расла. Мића више није знао за себе и ођеданпут извуче из џепа
тучак... –Онда ме је сам Бог сачувао- рекао је после сам Мића" (није га убио, што
ће се тек касније испоставити), Григорије је чуо нешто и изашао да види шта се
дешава и налетео на полу нормалног Мићу, који га је оборио, и Мића баци онај
тучак у траву, на неколико корака од Григорија Мића је трчао као без главе и
отрчао је, наравно, Грушењки.

[kojica]

V Изненадна одлука

Тамо је нашао само служавку, Фењу, и њу је преплашио, онако сав као луд и
крвав, па му је она све испричала, где је Грушењка, с ким, о посети Аљоше и
Ракитина затим Мића оде ка Петру Иљичу Перхотину (код њега је заложио неке
своји пиштоље за 10 рубаља) да поврати назад пиштоље, јер му је донео паре, али
пошто је бануо и код њека сав тако унезверен и крвав, Петар му је прво понудио
да се умије и да се мало среди, када му је овај вратио пиштоље, Мића је почео да
их пуни барутом, каже Петру да иде у Мокро, јер тамо је жена, али не сме му
ништа више рећи, а ни он никоме ништа не сме да прича Дмитрије је отишао у
радњу и свега купује навелико, пића и хране, и јако пуно троши, ођедном дотрчава
Фења и моли Мићу да никога не убије, да не убије Грушењку, да се на њу не
љути, јер ће је онај официр сигурно узети за жену, зато се и вратио, моли га исто
и Петар, Мића каже да неће никога убити.

[kojica]

VI Ја се возим

Када је стигао у Мокро, одмах је задужио крчмара, Трифона Борисича, да окупи
свирце и девојке и да истовари пиће и храну коју је доне, Грушењка је седела са
Калгановом (неки лик), ту је био и Максимов (неки матори) и два Пољака (панови).

[kojica]

VII Пређашњи и непобитни

Мића је упао у собу код Грушењке и осталих гостију и почео сав онако збуњен да
прича нешто, да објашњава, пун емоција, нико не може да га разуме, Грушењка
успева да га смири, они сви заједно причају, пију, Мића наздравља за Пољску, али
панови неће за Русију, онда су се картали, па су панови некако успели да
изварају Мићу на картама, па је доста изгубио, Мића је извео Грушењкиног
официра напоље и нудим му 3 хиљаде само да оде и да са собом поведе и свог
ортака, али Пољак неће, он је дубоко увређен, вратио се у собу да све то
изреферише Грушењки, али он говори мало пољски, мало руски, Грушењка је
бесна због тога, каже му како није могуће да је за 5 година потпуно заборавио
руски, он Мићу назива њеним љубавником, Мића то пориче, а каже да је пан узео
малопре паре које му је Мића понудио, Грушењка је дубоко разочарана, опет
почиње онако да хистерише, грди сама себе како је само могла 5 година да лије
сузе због таквог ниткова и протуве, али панови су сада почели да вређају
Грушењку, Мића то није дозволио и истерао их напоље.

[kojica]

VIII Бунило

Мића је намерно баш у Мокром опет организовао "теревенку" – зато што се ту и
упознао са Грушењком, ту се и заљубио у њу и зато је сада хтео опет да тако
нешто направи, отпочело је право лудило, сви су играли, певали и пили, Грушењку
је исто почело да хвата, а Мићу већ одавно док је Мића играо, она ге ја час звала
да седи мало поред ње, час да се врати игри Грушењка се јада Мићи како је
волела свога пана, како га је чекала свих ових година, а он испао сав такав
никакав, она плаче, он је теши и грли: "Мића, Мића, како сам могла бити луда и
помислити да након тебе љубим некога другога! Опрашташ ли ми Мића?" –
Грушењка му изјављује љубав, а он је као опијен, као да је добио крила, сада и
она хоће још да пије хоће да плеше, на крају умор је савлада и Мића је одведе на
неки кревет, испричао јој је како је украо од Каће оне паре, али она му каже да
нема везе, може да узме од ње, сад је све што је и њено његово, али Грушењка
примети да их гледа неко и пробуди се из тог свог заноса – власти су дошле по
Мићу због убиства Фјодора Павловича Карамазова.

[kojica]

ДЕВЕТА КЊИГА

I Почетак каријере чиновника Перхотина

Петар Иљич Перхотин (онај Мићин пријатељ код кога је заложио пиштоље), након
Мићиног одласка, је почео да истражује шта се то десило са Мићом, прво је
отишао до Грушењкине слушкиње Фење и тамо се мало распитао, затим је отишао
до Хохлакове и с њом је исто разговарао.

[kojica]

II Узбуна

Петар Иљич је отишао код Михаила Макаровича Макарова (потпуковника у пензији
и дворског саветника) да му каже шта се десило, код њега су се налазили и
доктор Варварински и државни тужилац Иполит Кирилович и млади истражни
судија Николај Парфенович Нељудов, они су били већ обавештени о свему јер их је
Марфа Игњатијевна, жена Григоријева, већ о свему обавестила, она се пробудила
и видела да нема Григорија у кревету, нашла га је у дворишту и он јој је некако
успео рећи да је Мића напао, а можда и убио господара и да иде да зове некога,
када је ушла у господареву собу, видела га је како лежи на средини собе – мртав,
звала је комшиницу и успеле су пренети Григорија у кревет, а затим је дошла код
Михаила Макаровича и све му испричала, сви су пожурили у Мокро, јер су видели
да нема пара Фјодорових и закључили како их је сигурно Мића украо и сада тамо
прави теревенку, а после ће се убити и сви журе тамо како би га спречили, за
сваки случај, Трифон Борисич (крчмар) је сакрио пиштоље, лекар је дошао да
прегледа Смрдљакова и рекао како неће преживети јутро.

[kojica]

III Унакрсан пут душе, прва станица

Мића виче како није крив, није убио оца, крив је што је убио другог старца (на
Григорија мисли), јер му је он био као прави отац, ови му говоре да не брине, јер је
Григорије жив, Грушењка виче како је она крива за све, због ње је он убио, њу
треба да осуде, она га је до лудила довела, почели су да испитују Мићу, он је
скроз збуњен, потпуно је ван себе, стално понавља да га није убио, иако је по
читавом граду причао како ће га убити, он је јавно говорио како не воли оца;
прича како му је отац дуговао пуно пара, али је пристао да се нагоди са њиме на
те три хиљаде, али он ни то није хтео да му да, у суседној соби држе Грушењку,
Мића чује њено запомагање, па хоће да јурне ка њој, и она ка њему, али му сви
говоре да се смири, да се прибере мало, он пристаје да све исприча шта се десило.