Браћа Карамазови - Фјодор Михајлович Достојевски

[kojica]

VIII Трећи и последњи састанак са Смрдљаковом

Иван је опет дошао код Смрдљакова, који је још увек болестан, Иван почиње да га
запиткује, а Смрдљаков га тера кући речима "Идите, нисте га ви убили!" ту је Иван
схватио да је Смрдљаков заиста убио оца и у даљем разговору Смрдљаков
оптужује Ивана како је то све заправо његова (Иванова) идеја, а он је само био
његов слуга и покорава се његовој жељи, он је украо и оне 3 хиљаде што је
Фјодор наменио Грушењки и сада их је извадио из чарапе и показао Ивану,
Смрдљаков прича како је отишао у подрум и одглумио напад, али касније га је
заиста ухватила права падавица, сачекао је да дође Дмитрије и када је он отишао,
Смрдљаков је отишао до старчеве собе и рекао како је Грушењка дошла и моли га
да је пусти унутра, старац иако се бојао, пустио је Смрдљакова у собу, он му је
рекао да је Грушењка испод прозора, срамота је, па се сакрила у грмљу, старац
се читав нагнуо кроз прозор, а он је узео тучани притискивач (шта год то било) и
ударио га три пута по глави, није био попрскан ни једном капи крви, обрисао је тај
притискивач и вратио га на место, узео паре, коверту бацио поред старца, а паре
сакрио у неко шупље дрво, када се вратио из бонице – узео је паре, што се оних
врата тиче, то се Григорију учинило да су отворена, Иван је страшно љут, прети
Смрдљакову да ће сутра на суду све да каже, макар га осудили као саучесника,
узима му паре као доказ, Смрдљаков каже да ће само испасти смешан, јер му нико
неће веровати, он ће порећи све што Иван буде рекао.

[kojica]

IX Ђаво, мора Ивана Фјодоровича

Иван је био веома болестан, ове вечери он је био баш пред нападом алкохолног
лудила, иако га је лекар прегледао и саветовао му хитно лечење (јер су
халуцинације биле честе у његовом стању), али Иван није хтео да се лечи, Иван је
те вечери у соби приметио неког господина, личио је на правог руског џентлмена,
и та особа почиње нешто да подбада Ивана, а он му на провокације одговара да га
неће изнервирати као прошли пут, јер он зна да он не постоји и да он то сам себи
говори, говори му како га неће одвести у лудило, он је само утелотворење тек
једне његове стране, ђаво га и даље провоцира, Иван му прети да ће га ударити
ногом, али ђаво закључује да ако га може ударити – то значи да он постоји, док
Иван гори од беса и вређа ђавола, овај му сасвим "џентлменски" и умиљато
одговара, када Иван није више могао да издржи, бацио је чашу на њега, ђаво му
одговара да он ипак није само халуцинација, сан, јер не може се бацити чаша на
сан, онда је чуо лупање о прозор, Аљоша је дошао, али Иван се тешко креће,
осећа да су му руке и ноге везане, не може да му отвори, а лупа је све јача и јача,
када се Иван коначно одупрео видео је да нема никога у соби и да је чаша на свом
месту, а не на земљи, Аљоша долази са вестима да се Смрдљаков обесио.

[kojica]

X То је он рекао!

Аљоша је нашао Ивана у потпуном бунилу, Иван му објашњава да је неки човек ту
малопре седео и да је причао са њим и да га је гађао чашом, али Аљоша ништа не
разуме, а Иван и даље говори без престанка, док му није позлило, једва је Аљоша
стигао да га прихвати, Аљоша је ту ноћ преспавао поред Ивана, али је схватио да
сада када нема више Смрдљакова, да нико неће веровати болесном Ивану

[kojica]

ДВАНАЕСТА КЊИГА

I Кобни дан

На Дмитријево суђење је дошло пуно људи, дошли су чак и из Москве и из
Петрограда људи, скоро све госпође су биле за Мићино ослобађање и све су
силно ишчекивале појављивање Каће и Грушењке, такође се веома ишчекивао
долазак чувеног Фетјуковича – бранитеља, када су Мићу питали да ли се осећа
кривим, рекао је да је крив због пића и разврата, ради нерада и распуштеничког
живота, али за крв свога оца – није крив, а није ни због крађе крив, јер он није
лопов.

[kojica]

II Опасни сведоци

Прво су испитали Григорија, који је уз сво поштовање свога бившег господара,
рекао да није био поштен према Мићи, такође је описао оно кад је Мића упао код
Фјодора и када му је претио, рекао је још и да опрашта Мићи за оно што га је
ударио у дворишту, за Смрдљакова је рекао да је глуп, безбожник и да је поштен,
онда је дошао ред на одбрану и Фетјукович је открио да је Григорије пре него што
је оне ноћи отишао на спавање попио је чашу и по ракије, а када Григорије није ни
знао да одговори на питање која је година, његов исказ о отвореним вратима био
је скроз пољуљан, затим су испитали Ракитина, који је причао о Мићиним
претњама по кафанама, али га је Фетјукович почео испитивати о Грушењки
(Аграфена Александровна Свјетлова) и о њиховом познанству и како му је она
дала 25 рубаља за то да јој доведе Алексеја – Ракитин је посрамљен, затим су
испитали и Трифона Борисича, као и панове, којима је Мића нудио три хиљаде.

[kojica]

III Медицинска експертиза и једна фунта ораха

Московски лекар је рекао да Мићино стање сматра абнормалним и да он није имао
снаге у себи да се бори против болесног нагона који је овладао њиме, добро
познати локални доктор Херзенштубе рекао је исто тако нешто, а у свом каснијем
испитивању испричао је када је први пут срео Мићу како га је научио да се крсти
на немачком језику (Готт дер Ватер, Готт дер Сохн анд Готт дер хеилиге Геист) и
онда му је купио једну фунту ораха и после 23 године Мића је једном дошао код
њега у ординацију и поздравио га онако како га је доктор научио пре 23 године и
захвалио му се што му је онда купио оне орахе, јер пре тога нико му их никада није
купио.

[kojica]

IV Срећа се смеши Мићи

Аљоша је изјавио да је Мића невин и да је Смрдљаков убица, верује да је то истина
јер му је то рекао брат, а брат га никада не би слагао, препознао је истину на лицу
његовом и зато му верује – и нема никакав други доказ да Мића није убица; када
га је Фетјукович испитивао, Аљоша се изненада сетио нечег, сетио се када је срео
Мићу да му је он рекао да има средстава да одбрани своју част и да се то налази у
његовим прсима, при томе је Аљоша мислио симболички на Мићино срце, али је
Мића показивао на место мало испод врата, где срце није сигурно, он онда мора да
је показивао на ону ушивену кесицу где су му биле преосталих хиљаду и по
рубаља, онда су почели да преслушавају Катарину Ивановну, она је рекла за Мићу
како је био веома поштен и да је знала за његову ситуацију согруно би му
опростила тај дуг, затим је испричала и како је он њој, још оних давних дана,
позајмио паре и како му се она поклонила до земље; касније су по гради
трачарили како није могуће да је један млади официр тек тако пустио девојку...
Дође ред и на Грушењку, рекла је како осећа одговорност за све што се десило
јер је Фјодора и Дмитрија потпуно излудела и збунила, за коверту с парама чула је
од злочинца, при том мислећи на Смрдљакова, када су је питали зашто је Ракитину
нудила новац да јој доведе Аљошу, она рече да није ни чудо што је узео новац, јер
га је стално тражио од ње и стално му је позајмљивала, а и он је њен брат, њена
мајка и његова су рођене сестре, али он се ње стиди, на то Ракитин поцрвене као
рак.

[kojica]

V Изненадна катастрофа

Појавио се и Иван Фјодорович, рече да је довољно здрав и да може да одговара на
питања, он је договара без имало воље, све једно те исто је понављао, онда
устаде и крене напоље, али се ођедном заустави и врати се на своје место и
извади оне паре што му је јуче дао Смрдљаков и објасни одакле му и како: "Он је
убио оца, а не брат. Он је убио, а ја сам га подстакао да то учини... Ко не жели
смрт своме оцу?" ту Аљоша скочи и викну да је он јако болестан, да је у
алкохолном лудилу и да му не верују, а Иван рече да није луд, него да је убица и
да има сведока – ђавола, он је ту у дворани, испод стола и скрива се са доказима,
Аљоша хтеде да притрчи до Ивана, али стража га је већ зграбила и изнели су
Ивана напоље онда се десила и друга сцена, Катарина Ивановна је добила
хистерични напад и у том њеном заносу извади Мићино писмо и рече да је он убио
оца, опет почеше испитивати Катарину, она је била бесна на Мићу, више
повређена него бесна, што ју је оставио због Грушењке, она исприча како је
примила писмо и како је мислила да он те паре хоће од оца како би могао да јој
врати дуг како не би испао нитков пре њом, а не да би отишао с "оним створом",
прича још и како је он њу хтео да жени само због наследства, али она је хтела да
га придобије љубављу, а он није ништа схватао, него је у њој видео слугу који му
се поклања до земље; тада је Грушењка потрчала ка Мићи вичући да га је његова
змија упропастила, зграбише је чувари и одведоше је из сале, а и Мићу су једва
некако савладали.

[kojica]

VI Тужиочев говор, карактериситка

Иполит Кирилович отпоче своју тужбу, он зумира све што се десило, говори о
Фјодору какав је отац био, па и он његовим синовима, о Мићи посебно, како је
само трошио паре и бекријао, па и био толико безобразан да од своје веренице
узме новац и потроши их с другом жено, каже да прави Дмитриј Карамазов никако
не би могао да сачува оних хиљаду и по, јер мало по мало би вадио из те кесице у
коју их је пришио и и то би потрошио.

[kojica]

VII Историјски преглед

Каже за Дмитрија да је увек био при потпуној свести и да он није само манијак,
већ да је сав његов бес проузроковала љубомора, Фјодор се такође заљубио у
Грушењку, па је морало доћи до судара две "карамазовске" љубави усијане од
беса и љубоморе, затим је тужиоц постепено објаснио како се у Мићи рађала
мисао да убије оца и његово настојање да дође до новца.

[kojica]

VIII Трактат о Смрдљакову

Тужилац говори да не постоји никакав прави доказ да је Смрдљаков убица, једини
докази јесу речи болесног Ивана, брата Аљоше и веренице Грушењке; затим је
тужилац почео да прича о Смрдљаковом карактеру, да је он болестан од падавице,
да је плашљив, поштен, каже за њега да је сигурно оно пао у подруму од толиког
стреса и да није имао ни један разлог да се претвара, а и да је он прави убица, зар
би рекао Дмитрију где су паре и за знакове – тако би се разоткрио, а то што је
Иван данас донео неке три хиљаде које су наводно од Смрдљакова, то ништа не
значи, јер је могао да донесе било које три хиљаде и да каже да му их је
Смрдљаков дао, то што је коверта поцепана лежала на поду – то је доказ да онај
ко ју је отварао да није знао шта је у њој, Дмитриј када ју је пронашао, морао ју је
отворити како би се уверио да су у њој паре.

[kojica]

IX Психологија пуном паром, Летећа тројка, Крај тужиочевог говора

Тужилац прича како је Мића након убиства, схватио да му нема другог излаза него
да се убије, решава да пре убиства направи забаву и да се пред вољеном женом
убије, тужилац детаљно описује шта се десило код Перхотина, па у продавници, па
док су га испитивали у Мокром, каже за крај да не постоји ни један опипљива
чињеница која би могла ићи у прилог оптуженоме, све су саме празне речи, Мића
је седео погнуте главе, из публике су се чули разни повици, па и међу њима "Онде
су Хамлети, а код нас су Карамазови!" Дође ред на Фетјуковича.

[kojica]

X Бранитељев говор, Батина са два краја

Говори како је психологија, којом се тужилац тако вешто служио, батина са два
краја и да се може гледати из два угла, у зависности како нам то одговара;
препричава и анализира ону сцену када је Мића ударио Григорија, каже да је он из
сажаљења према њему и из бриге да ли је жив изгубио на њега толико времена,
да је заиста убио Фјодора, не би му било ни до каквог Григорија, већ до соственог
спаса.

[kojica]

XI Није било новца, Није било крађе

Бранитељ пориче о постојању било какве три хиљаде, јер их нико није ни видео,
сем Смрдљакова, а она коверта што је нађена на поду – ко зна од чега би то могло
бити, а оне паре са којима је Мића пио у Мокром, то му је још остало од Катарине
Ивановне.

[kojica]

XII Ни убиства није било

Бранитељ доводи у питање и само постојање тучка, којим је убијен (наводно)
Фјодор, јер да га Мића није нашао, не би се убиство ни десило; то што је Мића по
кафанама претио да ће убити свога оца, то су само пусте приче, јер свако у бесу
и пијанству каже оно што не мисли, Фетјукович тврди да је Мића безусловно невин
и можда су баш њега оптужили, јер немају кога другога, Смрдљаков је мртав и
преостаје им само Мића, о Смрдљакову каже да у њему није видео ни трунке
плашљивости нити онога о чему оптужба прича, ум му је способан све да схвати и
веома је прорачунат, волео је само себе и сматрао се незаконитим сином Фјодора
Павловича, он је могао признати у опроштајном писму да је он убица, али то није
учинио (да напакостио својој браћи и осветио се свима њима) јер он нема ни
савести ни кајања.

[kojica]

XIII Прељубник мисли

Фетјукович прича о значењу речи отав и о дужностима правог оца, какав свакако
није био Фјодор, јер се он није ни бринуо о својој деци, нити их је издржавао, нити
их је волео како би један отац требао, он није ни достојан да га зову оцем, каже
да ако поротници укажу овој грешној души љубав (Мићи), он ће проклети своје
дело.

[kojica]

XIV Сељачићи се исказаше

Коначно, Фетјукович је завршио своје излагање, али онда се јавио Иполит
Кирилович на реплику... Дата је реч и Мићи, рекао је, по стоти пут, да није крив и
да није убио свога оца, да не верују лекарима, јер је он при здравој памети, ако га
ослободе, он ће се молити за њихову душу и биће бољи, а и ако га осуде, само ће
себи главу разбити, "Али смилујте ми се, не лишавајте ме мог Бога..." Дн је скоро
пао на своје место, Фетјукович је осећао победу, сви "гледаоци" су мислили да ће
Мићу сигурно ослободити, али када су се поротници вратили, изјавили су да је
Дмитриј Фјодорович Карамазов крив, горе на галерији, у последњем углу, прочуо
се продоран женски врисак, то је Грушењка вриснула.

[kojica]

ЕПИЛОГ

I Планови за Мићин спас

Аљоша је дошао код Катарине Ивановне да обиђе брата, Иван је лежао код ње и
био је јако болестан; Каћа је почела да се исповеда Аљоши како се била
посвађала са Иваном око Мићиног бега, јер је био план да Мића побегне са
Грушењком, на то је Каћа планула, а и Иван се разљутио јер би требало да је он у
вези са њом, тј Каћом, а њена љубомора на Грушењку је доказ љубави према
Мићи, али Каћа се куне Ивану да воли само њега и њу још више љути та његова
сумња; такође Каћа је патила због своје издаје на суду, јер је могла да спасе
Мићу, уместо да га гурне у провалију, али Аљоша јој каже да је Мића у болници и
да је и он болестан и да стално нешто бунца као луд и да је тражио од њега да му
доведе Каћу у посету, јер само о њој прича, Каћа неће да дође, али Аљоша успева
да је наговори.

[kojica]

II На тренутак лаж је постала истином

Мића је после осуде добио живчану грозницу, и стално је нешто ћутао и
размишљао; Аљоша је дошао код њега и каже му да ће Каћа све да организује за
његов бег, али Мића каже како је Грушењка невероватно љубоморна и како не
може да поднесе ни само Каћино име, а камоли да им она ту нешто помаже, али
Аљоша му каже да ако не побегне, ако оде на Сибир са осталим затвореницима, да
неће дозволити да Грушењка иде са њим, а он ће свиснути без ње; Мића је сав
као покошен, нема снаге ни да говори, нема снаге да се избори са оним што
долази. Мића каже да кад побегне у Америку да ће јако туговати за Русијом, а и
Грушењка, њему ће бити још теже, јер ће знати да она због њега тугује, да због
њега не може да се врати у своју земљу, каже да чим оде тамо да ће узети неку
земљу и даће орати, за три године ће научити енглески, а онда ће постати
Амерички држављанин, а чим то постане вратиће се у Русију, као Американац,
пустиће браду, ископаће себи једно око и тако га овде неће препознати, затим
ођедном упита Аљошу као луд да ли Каћа долази, он њу жели, он не зна шта жели,
он је потпуно изгубљен, "Непоштена карамазовска необузданост!" Ту се појави
Каћа на прагу, Мића и Катарина држе једно друго за руке, Мића је пита да ли му је
опростила, а њега Катарина да ли је он њој опростио, он њој каже да је воли, да
је никада није престао волети, она њега исто воли, али сада је поред ње Иван, ту
се појави Грушењка, Каћа је моли за опрост, али ова ништа, Каћа јој рече да се
ништа не брине, она ће спасити Дмитрија и изађе напоље. Аљоша стиже Катарину
на излазу из болнице, она му рече да није љута на Грушењку што јој није
опростила, она је због тога и воли, извињава се Аљоши што неће ићи на сахрану,
просто јако јој је тешко и не може.

[kojica]

III Иљушина сахрана, говор код камена

Иљуша је умро два дана после Мићине осуде, на челу колоне био је Коља
Красоткин, Сњегирев није пијан, али се понаша као да јесте, он је у потпуном
бунилу, стално се брине око нечега, као да није свој, не може да се контролише,
Иљушин сандук је прекривен цвећем, његова болесна мама тражи од оца да јој да
један цветић са саднука, али он не да, каже да је то Иљушино, ништа његово не
да, сви дечаци плачу, мама пита оца где је однео Иљушу, зашто га нема... Аљоша
саветује дечаке, који су редовно долазили код Иљуше док је био болестан, каже
им да се сећају Иљуше, јер су најдрагоценије успомене из детињства, ако човек
понесе пуно таквих успомена, он је онда спашен за читав живот; Аљоша заврши
свој говор и опрости се са дечацима.


КРАЈ

Напомена: у зависности од превода, имена су различита, негде је Смрдљаков, а
негде Смерђаков, негде је пас Жућа, а негде Жућка, итд. И извињавам се на свим
штампарским и правописним грешкама.


Миа Секулић