Сеобе - Милош Црњански

[Bisernica]

Закључак

Трагедија српског народа приказана је у роману ''Сеобе'', наставлја се у роману ''Друга књига сеоба'', такође кроз Исаковиче, који су опет вође српског народа у аустроугарској империји. У овом дјелу остварује се сан одласка у Русију, али тек тада настају права разочарења: положај српског народа у Русији био је утолико гори, што је вјера била иста – то је довело до неизбјежне асимилације, па су Срби у Русији исчезли: ''Има сеоба, смрти нема.''

Заиста има нечег крвавог у пропињању једног народа у биједи и примитивизму ка нечем високом, племенитом и свијетлом. И болан и хуморан је тај донкихотизам Исаковича и њихових сународника. Сеобе су свједочанство историјске неостварености једног народа и његове културе. Европа је прегазила овај народ, а он, изгубљен али горд, немоћан али поносан, не престаје да се отима својој несрећној судбини. Трагање за Сербијом је трагање за обећаном земљом у којој би се један национ саставио са својим поријеклом, прошлошћу, са самим собом. Али у том јадном и намученом народу јавља се нада, нада која је том народу звијезда водиља. Управо та звијезда водиља пробудиће оптимизам и вољу за даље походе. Они настављају своје бесконачно трагање за идентитетом и настављају да прате звијезду у бескрајном плавом кругу.

[kojica]

БЕСМИСЛЕНОСТ ЖИВОТА НА СТРАНИЦАМА „СЕОБА“

Пловећи ријеком судбине у својим чамцима живота, Вук, Дафина и Аранђел
постављају себи питање да ли су они само омоте неке више силе, алат свога
Творца, који су ту само да успоре или убрзају пловидбу, али не и да значајније
промијене своју будућност или чак одреде луку у коју ће пристати.
Аранђел грчевито управља својом јахтом, на палуби од сребра и с једрима од
злата, и покреће пажљиво изрезбарено кормило од најфинијег и најквалитетнијег
дрвета.Он донекле усмјерава овај скупоцјени брод и нагони га у једном смеру, ка
једном циљу...

[kojica]

Тај његов циљ је море, предивно, плаво, дивно, њежно и неодољиво, оно је
њему тако блиско а тако далеко, неосвојиво. При самој помисли о овом чуду
природе, Аранђел дрхти, он жуди за њим и живи за то да једнога дана угледа то
слатко ушће своје ријеке. А онда, након толико времена надања, жеље и маштања,
вјетар мијења свој правац и гура брод у смјеру мора, а Аранђел, нашавши се у
овом бескрајном плаветнилу, ужива и слади се сваким тренутком свог испуњеног
сна. Мирише слани ваздух, пије неукусну воду, купа се у овој дивљој чистини.
Али све што је лијепо, то кратко траје. Сљедећег јутра, мокар од морског гријеха,
Аранђел се назебао буди на палуби, очију упртих у тмурно небо и зле облаке што
лоше ствари доносе.

[kojica]

Вода је наједном постала немирна и мутна, таласи високи, а ваздух оштар и
хладан као да је Аранђел разбијеснио самога Посејдона својим скрнављењем овог
светог пространства. Човјек затеже ужад која држе једро, мијења правац и баца
у море ковчеге с дукатима, као и сав остали терет који му неће донијети излаз из
ове ситуације. И поред тога, нема излаза и спаса овом броду који и поред своје
раскоши и богатства тоне као и најмања барка пред снагом олује.

[kojica]

Са друге стране, једном брзом и бистром ријеком плови Дафина у свом
чамцу, пролазећи између монотоних дрвореда са обје стране ријеке. Креће се
напорним, једноличним током који не обећава ништа друго до досаду и неко
сиво расположење које се може разбити једино уласком у неку нову средину,
интересантну и изненађујућу. И баш такву нову средину нуди ријека на свом
првом раскршћу, гдје се раздваја на два дијела и пролази кроз два различита
окружења. Једно је оно досадно, већ поменуто, а друго је необично, мистериозно,
изазивајуће али другачије.

[kojica]

Због своје несигурности и неодлучности, кукавичлука и равнодушности,
Дафина не весла ни у једном ни у другом смеру. Насукаће се на копно које
раздваја ова два тока и завршити своје путовање. На самом крају, Вук весла у
свом броду, али за разлику од Аранђела и Дафине у његовом су присуству нека
лица која не познаје, па и не жели да их види уопште. И поред тога, он попут
гондолијера весла за ова лица и то тачно у оном ритму и интезитету који она
желе. Његов чамац је стар, препукао, шрафови који држе лабаве даске на окупу
су зарђали, дрво је више и омекшало од силне пловидбе, а што путовање дуже
траје, рупе на чамцу су све веће и све више воде продире кроза њих.

[kojica]

Глас који наређује Вуку постаје све јачи, грубљи и непријатнији, а чамац бива у све
горем и горем стању. Осјетивши продрлу воду како му кваси стопала, видјевши да
овако не може даље, Вук одлучује да не слуша ове необичне господаре, да почне
да мисли својом главом и да крене својим путем. Почиње веслање у супротном
смјеру, зуби у вилици почињу да шкрипе, мишићи руку се добро натежу, а зној
са чела почиње да се слива, док овај јунак користи посљедње атоме снаге у борби
са током ријеке... Упркос труду и храбрости, весла се ломе под јаким притиском
воденог млаза, а Вук схвата да је једини начин да се заустави – да тоњење, које ће
због лошег стања брода врло брзо наступити. Да ли је могуће измијенити своју
судбину и чему се треба окренути и посветити? Аранђел, остваривши свој сан
и посветивши се само њему, открива да се тај сан врло лако може изјаловити и
окренути против самог себе.

[kojica]

Дафина је због своје равнодушности и неодређености изгубила сваки цилј
о којем је маштала, а Вук је, испуњавајући туђе жеље и заповијести прекасно
схватио базначајност и узалудну потрошеност свога постојања. Можда је њихова
пропаст посљедица тока ријеке којим је њихова будућност била предодређена,
или су можда били лоши капетани и управљали се на погрешан начин... Или је
можда оно што њима али и свима нама треба један велики и чврст брод, постојан
и јак, отпоран на све олује и спреман на све недаће, те само тако можемо пловити
онамо гдје желимо.

Лука Грдинић, 3 c,

[kojica]

На путу од мочвара до звезда
„Сеобе“ Милош Црњански

Роман „Сеобе“ је историјски роман Милоша Црњанског. У њему је приказана судбина
српског народа који се због ранијих сеоба нашао у аустроугарском царству. Морали
су да ратују и гину, селећи се с ратишта на ратиште „не знајући ни зашто се бију, ни за
кога се бију“.
Вук Исакович је био професионални војник. Своју војничку каријеру схватио је
озбиљно и одговорно. Ишао је по европским бојиштима, уверен да ће својим заслугама
постићи лични успех, унапређење у чин потпуковника и допринети да његов народ,
коме припада, доживи признање. Временом је схватио да је његово ратовање без смисла
и да га све више удаљава од породице, да је играчка у туђим рукама и да са њим
читава аустроугарскa царевина збија шале. За његове војнике нико није марио.

[kojica]

Терали су их по свету као стоку. Давали заставе, китили перјем и пребројавали живе и мртве,
као коње. Када је рат био завршен пук је био заборављен. Војници су гладовали,
ишли боси, спавали по шталама и шумама. Заборавили су и његов потпуковнички чин.
Дубоко разочаран, осетио је празнину живота, узалудност породице, куће, кућишта.
Оронуо од понижења, поклекнуо од болести, све је више слабио постајао болесник.
Увидео је да му је живот прошао и да га више не може поправити.
Његова жена Дафина ( волела га је искрено и страсно) је према деци била хладна и
немарна. Лепа, женствена, чулна, пуна заноса и страсти очарала је и излудела девера, који јој
је тако сув и блед био чак и одбојан. Аранђел је бежао од ње, сањао је у мукама скоро сваку
ноћ.

[kojica]

Осушио се још више, погурио, прсти су му подрхтавали. Дафина је у животу имала
доста несрећних и тужних дана. Била је усамљена, испуњена празнином, разочарана.
Али, ни један дан јој није био тако тужан и тежак, као тај први дан њеног браколомства.
Дан влажан, хладан, небо сиво... осећала се јадно и бедно, као ствар, играчка, узалудна и
изгубљена. Када је била на самрти, Аранђел је мислио да ће њеном смрћу бити ослобођен
море због њеног греха. Дафинина смрт је за њега била велики пораз у животу. Био је
снажно погођен и изгубљен.
Док је Аранђел себичан, концентрисан само на своје интересе, Вук је посвећен
својим војницима као и свом народу. Дафина, хладна и немарна мајка, а страствена жена,
чезнула је за богатством и удобним животом. Зато је и извршила прељубу и донела несрећу
и себи, својој деци, мужу и деверу...
Сви су они прешли пут од мочвара до звезда и дошли до сазнања о бесмислености,
узалудности и неостварености живота.

Србислава Ђокић, 3/4

[tamaram]

SEOBE

Po svom polazištu u istoriji, roman Seobe bi mogao biti istorijski roman, ali je on i roman ličnosti, psihološki i poetski roman, ispunjen bogatom metaforičkom i simboličkom izražajnošću. Seobe su roman u kome dominiraju pejzaž, čovek i istorija.

U romanu Seobe dominantna su tri lika: Vuk Isakovič, gospođa Dafina i Aranđel Isakovič. U svakome od njih postoje dva života. Jedan, realan, život koji žive i drugi koji je više san, život koji se priželjkuje.

[tamaram]

Iako je njen odnos prema svetu bio tako prost i običan, zemaljski, odnos njen prema deveru, kao i prema mužu, nije bio ni tako običan, ni tako prost, već prilično nadzemaljski. Tako ona sa deverom nije govorila. Njemu to sve nije rekla. Pred njim, uopšte nije bila takva. Govorila mu je o noći, koje se boji, o mraku, u kom je hvataju strah i priviđenja. O mladosti, koja je prošla. o životu, koji je za nju tako težak. I, suznim očima, o mužu koji je više, izgleda, ne voli i koji je, možda, nikad nije ni voleo. Ne misleći, kao Aranđel Isakovič, da je lepa kao niko, ona je znala šta vredi. Rešivši da se upusti sa snahom, on nije hteo da misli na brata. Mada kako ona tako su i Svi likovi u romanu tragali za boljim zivotom, trazili su svoju zvezdu, jurili ka nekim svojim idealima ili ka ostvarenju zivotnih ciljeva, ali sve je to bilo tako daleko. Zrak srece koji bi ih obasjao, vrlo kratko bi trajao, a zvezda bi se ugasila. Ceo roman predstavlja vapaj i čeznju za srećom.

Nije mi se dopalo to sto se Dafina, kao i Arandjel, na kraju predala strasti i nije izdrzala. Ipak je ona bila udata zena i ne samo to, bila je majka… U obzir naravno uzimam i to vreme kada je nastao ovaj roman. Njen postupak ne odobravam sa svog aspekta gledista, ali ga necu ni osudjivati. Zbog cega? Mislim da će svako znati odgovor…