На Дрини ћуприја - Иво Андрић

[kojica]

Крај романа је у 1914. години када су трупе аустроугарске монархије, у
повлачењу, озбиљно оштетиле мост. Са рушењем моста издише и Алихоџа, један
од најчешће помињаних ликова, који симболизује крај старих времена. Између
почетка и краја романа, између грађења и рушења моста, шири се припоедачки
лук дуг четири стотине године у којем, у форми врло развијених епизода, заправо,
целих прича, Андрић ниже судбине вишеградских људи, свих вера. „На Дрини
ћуприја“ је „новелистички роман“ јер настаје низањем бројних
прича које могу стајати и самостално. У том роману писац је спровео пуну
циклизацију својих „вишеградских прича“, па је тако од једног тематског циклуса,
поступком уланчавања настала сложена хроника. Неке ликове из романа „На Дрни
ћуприја“ сусрећемо и у Андрићевим приповетакама (нпр. Ћоркан, Тома Галус).

[kojica]

Слика друштва, датог у историјском пресеку, у роману „На Дрини ћуприја“ толико
је разуђена и слојевита да се може рећи како писац-хроничар из надтемпоралне
тачке творца једне модерне легенде „види кроз време“, прозире његову суштину
и распознаје и свједочи ограниченост људских моћи, пођеднако оних који верују да
моћ имају и оних који ту моћ никако немају. Мост, као неми сведок, памти укрштај
и привидно трпељиво прожимање, а у ствари антагонизам различитих култура,
вера и традиција и две цивилизације, источне и западне. Мост је, заправо,
постојана, једина непромјенљива, вјечита тачка на којој се трење и комешање што
неминовно порађају сукобе (на нивоу ликова и на нивоу држава) осјећа и види
јасније него другђе, у готово кристално чистом, опредмећеном облику.

[kojica]

Роман о мосту се, као и већина других Андрићевих романа и приповједака храни
историјом Босне, земље размеђа на којој се сустичу и мјешају европска и азијска
религија и начин живота, воде ратови и мирнодопске међуконфесионалне и
политичке борбе, и склапају кратка и варљива примирја. Као земља
противрјечности Босна њедри особену културу живљења, пуну витализма али и
атавизма. Људи који се, игром судбине, затичу на таквој позорници, играју само
краткотрајне драмске епизоде у великом позоришту историје.

[kojica]

последње поглавље

(...)

Али нека, мислио је он даље, ако се овде руши, негде се гради. Има ваљда још
негде мирних крајева и разумних људи који знају за божји хатор. Ако је бог дигао
руке од ове несрећне касабе на Дрини, није ваљда од целог света и све земље
што је под небом? Неће ни ови овако довека. Али ко зна? (Ох, да му је мало дубље
и мало више ваздуха удахнути!) Ко зна? Може бити да ће ова погана вера што све
уређује, чисти, преправља и дотерује да би одмах све прождрла и порушила,
раширити по целој земљи; можда ће од васцелог божјег света направити пусто
поље за своје бесмислено грађење и крвничко рушење, пашњак за своју
незајажљиву глад и несхватљиве прохтеве? Све може бити. Али једно не може: не
може бити да ће посве и заувек нестати великих и умних а душевних људи који ће
за божју љубав подизати трајне грађевине, да би земља била лепша и човек на њој
живео лакше и боље. Кад би њих нестало, то би значило да ће и божја љубав
угаснути и нестати са света. То не може бити.

[kojica]

У тим мислима корача хоџа све теже и спорије.

Сад се јасно чује да у чаршији певају. Кад би само могао да удахне више ваздуха,
кад би пут био мање стрмен, и кад би могао стићи до куће да легне у свој душек и
да види и чује некога од својих! То је једино што још жели. Али не може. Не може.
Не може више ни да одржи прави однос између дисања и срца, срце је потпуно
заптило дах, као што се понекад у сну дешава. Само овде нема спасоносног
буђења. Отвори широко уста и осети да му очИ звиру из главе. Стрмина која је и
дотле непрестано расла примаче се потпуно његовом лицу. Цело видно поље
испуни му тврди, оцедити друм, који се претварао у мрак и обухватао га свега.

На узбрдици која води на Мејдан лежао је Алихоџа и издисао у кратким трзајима.

[kojica]

PSIHOLOŠKA ANATOMIJA ZLA U ROMANU NA DRINI
ĆUPRIJA IVA ANDRIĆA

Vječita borba dobra i zla natjera me da pomislim: nismo li svi mi lutke kojima se
dobro i zlo igraju, nije li sve samo koincidencija i da li je uopšte realan izbor koji nam
je dodijeljen – da sami biramo između dobra i zla. Nenadno nam se dešavaju stvari koje
nam izazivaju suze iz pospanih očiju ili pak osmijeh na umornom licu. Čovjek nikada
ne može biti spreman na ono što dolazi, nikad u potpunosti siguran u sebe. Pa dovoljno
mu je da pogleda svijet oko sebe i shvati da je istinska, praiskonska sreća dodijeljena
samo rijetkima, možda čak onima koji se ničemu u životu ne nadaju. Mada ni pesimisti
nisu lišeni nade, ona su potajno spremni da obnove svoja nadanja, ali je to njihovo zrno
nade prekriveno plaštom stalnih razočarenja. Protiv zla može ustati samo zlo. Zlo je
samo sebi najveći prijatej i najveći neprijatelj

[kojica]

Kapi zla padaju po cijelom svijetu, rađaju demone haosa u pustošima ljudskih
duša. Zlo sije svoje sjeme po cijelom svijetu. Najveća i najgora od svih sila vlada našim
životima, a da li smo mi dovoljno hrabri da vidimo, osjetimo, shvatimo? Kad čovjek
prihvati zlo kao svog vladara, osjetiće spokoj kakav se može osjetiti samo kad se predamo
nekom cijelom dušom, jedinim pravim bogatstvom koje posjedujemo. Osjetiće
olakšanje jer postaje svjestan jedne zagonetke života.
Nije zlo zaobišlo ni Iva Andrića. Da li je u pitanju loš trenutak ili loš milenijum?
Toliko želja neostvarenih, toliko ljubavi nesuđenih, toliko sreće nedostižne... Koliko su
likovi romana patili da bi dostigli vrhovno spokojstvo? Cijela knjiga obojena je mračnim
tonom. Preovladava nesreća – jedino što se dešava tim „slučajnim prolaznicima života“,
ali zato su dovoljne svakodnevne sitnice da im se ti jadni ljudi raduju. Nijedan junak
knjige nije osjetio neizmjernu sreću, jer njima, očigledno, nije bila namijenjena.

[kojica]

Jedino što ih veže, što im je zajednički oslonac i podrška u životu jeste most „nepromenljiv i
nepromenjen“. Na samom početku romana, u priči o legendama nailazimo na ljude i
priče koje izazivaju sažaljenje i tugu zbog njihove tuge. Iako samo legenda, priča o Stoji
i Ostoji prikazuje koliko zlo jedan čovjek može da prizove, izmisli, ali i preživi. Koliko
je smrti opisano na samom početku. I jasno nam je da se svemu vezanom za most, pa i
samom mostu ništa dobro neće dogoditi. Čovjek kojem pripada čast da se njegovo ime
pominje kao ime stvaraoca mosta, morao je preživjeti cijelu tragiku života koji nije tako
zamišljao, morao je doživjeti sopstveni kolaps cijelog bića da bi ćuprija nastala i živjela
gotovo četiri vijeka. Za srpske porodice bila je prava nesreća što su im Turci otimali ono
najdragocjenije, za šta su cijeli život radili i mučili se – njihovu djecu. Mehmedpaša,
porijeklom iz Sokolovića, u želji da spoji svoju sadašnjost i prošlost, da na neki način
nadoknadi vrijeme koje nije proveo u svom rodnom mjestu, naredio je da se gradi na
Drini ćuprija.

[kojica]

Nevolje ga nikad nisu napustile, pomisli na rano djetinjstvo izazivale su
u njemu tupi bol koji ne prolazi lako. I dok je umirao, najveća i najljepša bol njegovog
života prošla mu je tijelom. Za vrijeme gradnje mosta, dok je Abidaga rukovodio
stanovnicima kasabe, ljudi su preživljavali velike nesreće, bivali gladni i izmučeni, ali
i nesvjesni koliko će taj most značiti njima i sljedećim naraštajima. Zato su i činili lu
dosti, rušili most da bi sebe oslobodili mučenja. Radisav je na svojoj koži osjetio koliko
jako može da bude nemilosrđe jednog čovjeka, koliko malo duše ostane u čovjeku.
Arapin, žrtva nesrećnog slučaja, vidio je kako je život grub prema onima koji ga možda
i najviše vole. A bilo je mnogo ljudi koji život nisu poštovali, naročito tuđ. Ni po smrti,
tijela nesrećnika nisu mogla da miruju – glave su im otkidane i nabijane na kolac. A
zašto? – Zato što su neki svoju „superiornost“ morali i na taj način da dokazuju, da se
ljudima svete i na njima iskaljuju nečojstvo kad za života nisu mogli. Fata, Avdagina
kći, žrtva svoje ljepote, mudrosti i ponosa, svoj život je posvetila mutnoj, zelenoj Drini.

[kojica]

Razmišljajući da li da udovolji ocu ili da održi svoju riječ, odlučila se na najhrabriji
čin kojim čovjek sebi presudi. Umorna i slomljena, skočila je sa ćuprije, sa saznanjem
koliku bol život sa sobom nosi, koliku žrtvu čovjek mora podnijeti da bi usrećio druge
ljude, ne znajući da će ih tako vjerovatno i unesrećiti. „Tonu zvezde i prostranstva.
Samo se sudbina, njena sudbina, bezizlazna, preka, sutrašnja, vrši i ispunjava, uporedo
sa vremenom koje prolazi, u tišini, nepomičnosti i praznini koja ostaje iza svega.“Most
je donio nesreću i kasabaliji Milanu Glasinčaninu. Strastven kockar, što nije bila česta
pojava u kasabi, odigrao je svoju posljednju igru sa samim Satanom. Ne cijeneći život,
prokockao ga je i u trenutku kad je trebalo da se pozdravi sa svijetom, shvatio je šta
je život i šta su njegove prave vrijednosti. Ostatak svog života proveo je u ludnici i
umro.

[kojica]

Ljudi su i dalje pričali o tome da li je Satana bio otjelotvoren u liku stranca koji
je zamađijao Milana, ali i dalje nisu priznavali sebi da zlo odavno vlada i da će uvijek
vladati i kružiti nad kasabom i ćuprijom. Koliko nesrećne, nemoguće i nesavršene
ljubavi postoji u romanu svjedoče Fedun i Jelenka, Ćorkan i Paša, doktor Balaš i žena
pukovnika Bauera, student Janko Stiković i učiteljica Zorka. Fedun, žrtva lijepih očiju
i par zločestih pogleda, Ćorkanova neodlučnost i neozbiljnost, Stikovićeva sujeta i
egoizam, kako ih s ljubomorom i bijesom naziva Nikola Glasinčanin, unuk nesrećnog
kockara Milana, i već postojana veza gospođe Bauer doveli su do propasti osam, pa i
više života, i rušenja svih iluzija. „Čovek koji ne voli nije sposoban da oseti veličinu
tuđe ljubavi ni snagu ljubomore ni opasnost koja se u njoj krije.“ Ali čovjek koji ne voli
sposoban je da nanese enormni bol koju nosi ljubomora, neizvjesnost i nemogućnost
dse bilo šta uradi. Lotika, koja nakon burnog života vene, do kraja ne prestaje da se
brine o svojoj porodici koja je rasuta po svijetu, o malom sestriću koji je bolestan.

[kojica]

Sav svoj život je posvetila hotelu, a nakon njegovog rušenja, ruši se sve u njoj. „Ali nevolje
ne traju večno ( i to im je zajdničko sa radostima), nego prolaze ili se bar smenjuju, i
gube u zaboravu. A život na kapiji se obnavlja i uprkos svemu, i most se ne menja ni
sa godinama ni sa stolećima, ni sa najbolnijim promena ljudskih odnosa. Sve to prelazi
preko njega isto kao što nemirna voda protiče ispod njegovih glatkih i savršenih svodova.“
Alihodža, čovjek koji je emotivno vezan za njihovu ćupriju, propatio je sve njene
patnje. Osjetio je da dolazi veliko zlo, da se njihova ćuprija ne smije dirati. Ali ko je on
da spriječi velike sile da rade šta hoće?S pogibijom mosta, ruše se svi mostovi u njemu i
u njegovim posljednjim izdisajima umire i ćuprija na Drini, zauvijek, bar onakva kakva
je bila i kakvu su voljele kasabalije. Most, jedino što je vjekovima živjelo i postojalo kao
svjedočanstvo mnogih generacija, njihovo utočište i mjesto odmora od nemilosrdnog
života, srušen je. Možda ni on sam nije mogao više da izdrži bol i nesreću ljudi koji
su ga voljeli.

[kojica]

Morao je jednog dana i on propasti sa njima. Ni najveće prirodne nepogode,
razne poplave i bujice, ta prirodna zla nisu ga mogla ni pomjeriti. Vjekovima je
ponosito stajao, i pričao priču svih naraštaja. Ali ni njega zlo nije moglo zaobići. Rat
ubija onu posljednju mrvu dobra u čovjeku koja ostane nakon grube igre života, ubija
ono najdragocjenije što imamo. „Njegov vek je, iako smrtan po sebi, ličio na večnost,
jer mu je kraj bio nedogledan.“
Jedna plava linija igra pred mojim očima. Da li je ona spas ili nagovještaj zla? Zašto je
plava? Da li se u životu sve svodi na jedno veliko ništa, koje je posljedica destruktivnog
nagona u nama koji nosimo još od naših praoca? Kad je čovjekova duša odlučila da se
pobuni protiv Boga i pristupi Satani, možda je tada izgubila mogućnost da ikada bude
srećna, da bude Božja i savršena. Kažnjena je tijelom, ali data joj je šansa. Naš praotac
Adam i pramajka Eva nisu je iskoristili i zauvijek je duša kažnjena da joj se dešava zlo,
Satanin sin. Čemu se onda nadati? Potrebno je samo da ponekad zažmurimo i prihvatimo
zlo kao dio sebe samih i vidimo sebe kao djelove zla, jer koliko god dobra da nam
se dešava, nikada nas zlo neće zaboraviti.

Andrijana Jokić, III n,

[tamaram]

50 godina od dodele Nobelove nagrade – Andriću s poštovanjem
Pripovedač i njegovo delo ne služe ničemu ako na jedan ili drugi
način ne služe čoveku i čovečnosti
astankom civilizacije na zemlji javila se i stalna čovekova potreba za pričanjem. Ona postoji kroz vekove i njena
neminovnost je sasvim N prirodna. Vremena se menjaju, dolaze i odlaze najrazličitiji periodi, ali želja da se iskažu osećanja i misli i to podeli sa drugima, nikada ne jenjava.
Ne treba biti previše mudar, te malo podrobnije sagledati sve promene koje su se dešavale u razvoju čovečanstva i
napretku istog, pa konstatovati da jedino što je u svom izvornom obliku ostalo gotovo nepromenjeno jeste čovekovo
uverenje da se priča mora nastaviti. Menja se način pričanja ali potreba ostaje ista. Priča traje i traje, kraja nema i svaka
priča je nova karika u lancu koji se neprestano širi i poprima sve veće dimenzije. U tom lancu pripovedač ima specifičnu
ulogu. Stvaranje jednog umetničkog dela je složen proces koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za
stvaranjem. On kreira priču po svom senzibilitetu, slažući razbacane kockice kako bi upotpunio mozaik. Pripovedač kao
vesnik istine govori u ime onih koji nisu stigli da se izraze ili jednostavno nisu sposobni to da učine. Umetnička sloboda u
stvaranju je velika i predstavlja značajan faktor u kreiranju jednog dela, a kako će je stvaralac iskoristiti zavisi od njega
samog. Neki će instrumentalizacijom svog talenta i kreativnosti dati mašti na volju i po potrebi kamuflirati istinu ili
dekorisati neke segmente istine kako bi, kada kao takva bude izneta, izgledala lepše i prihvatljivije. Drugi će, pak, ostati
dosledni realnosti, kakva god bila, i tačno iznositi podatke.

[tamaram]

Kao što reče Ivo Andrić, na kraju krajeva, ipak su sve to pitanja tehnike, metode i običaja i tu pravila nema, jedino što je
bitno jeste poruka koju priča nosi i duh kojim je nadahnuta. Ukoliko nema poruke celokupni rad gubi smisao i pada u
zaborav. Kvalitetno umetničko delo ostaje da živi i posle stvaraoca, biće zabeleženo, te je stoga bitno da nosi određenu
poruku, u suprotnom nema vrednost i gubi se bez traga i bez ikakvog pomena na autora. Pripovedač svesno preuzima
obavezu da ukaže na nešto što se ne da tako lako sagledati i osvetli puteve koji znaju biti tamni i nepregledni. Svaki
pripovedač govori u skladu sa svojim mogućnostima, pod dejstvom unutrašnjih osećanja i dobrim delom se sjedinjuje
sa produktom svojih misli, a njegov rad doprinosi zadovoljavanju ljudskih potreba za slušanjem priča koje će mu, na
ovaj ili onaj način, ostati u svesti i imati izvesnog uticaja na dalji život i razmišljanja u budućnosti. Kada je reč o
prošlosti, važna je uloga pripovedača u otkrivanju i razumevanju onoga što je iza nas, kako bismo se lakše snašli u
sadašnjosti i spremno dočekali iskušenja koja su pred nama. Time umetnik daje svoj doprinos društvu. Stvaralac koji
ni na koji način svojim delom ne služi čovečnosti nestaje tiho i neprimetno kao da ga nikada nije ni bilo.
Filip Jovanović IV-6