На Дрини ћуприја - Иво Андрић

[kojica]

О ДЕЛУ

Само дело «На Дрини ћуприја» је састављено од двадесет и четири причице,
поглавља. Које, иако нису тематски повезане чине једну савршено испричану
причу једног малог места у средњој Босни од средине 16. ст. па све до почетка
Првог светског рата (1914.). Роман започиње дугим географским описом
Вишеградског краја и навођењем више легенди о настанку моста, од којих је
посебно истакнута она о зазидавању хришћанске деце у један од стубова.
Порекло легенде је у националном миту, а легенде су паралелне тј. имају
хришћанску и муслиманску верзију. Тај мост («ћуприја») има врло важну улогу у
животу мештана Вишеграда. Он не само да спаја двије обале реке већ чини
Вишеград прометним чвориштем и даје му главно место за окупљања («капија»).

[kojica]

На почетку дела нам се даје увид у дело и шта нас очекује. У другом поглављу се
описује прелазак преко реке док нема моста, ту видимо беду и тежак живот на
том подручју под Турском влашћу. Наиме пре моста се прелазило помоћу скеле
која није возила редовно већ је зависила од воље скелара Јамака, који је сакат и
глув на једно уво, дакле јадан као и могућност преласка реке. Но прелазак је
зависио и од временских прилика тј. чим се река замути и порасте преко
одређене границе скела не вози. Као што знамо Турско Царство је узимало данак у
крви од поробљених земаља па тако и Босне, управо један такав човек из Босне је
доспео на високу службу у Турској војсци (постао је везир). Будући да му је у
сећању остала ружна успомена на скелу Мехмед паша Соколовић (везир) је
одлучио да се ту на Дрини направи мост. Након те одлуке одмах долазе
стручњаци и архитекти са свих страна света, војска и главни надлежник
Абидага.

[kojica]

Абидага је окрутан, строг и суров човек који чак и најмању грешку и
непослушност оштро кажњава, тако да је кажњеник био срећан ако је остао жив.
За радну снагу су се узимали људи из околних места који су бивали присиљени да
кулуче (тлака), чак су и пролазници морали остајати дан два и радити. Ороци су
им били више него бедни као и сам смештај и услови за рад, наиме радили су и
зими осим када пада снег, а њихове њиве су остајале необрађене. Ово све је
резултирало побуном међу радницима, наравно не отвореном већ тихом
и можемо рећи герилском саботажом радова на мосту. Сви радници су били
незадовољни, али их се само двоје одважило нешто учинити како би прекинули
градњу, један од њих је био и Србин Радислав. Они су саботиравали радове и
ширили глас како вила бродарица не да да се ту сагради мост. Народ као народ је
препричавао ту причу те се она брзо проширила, али она бива уништена када
Турски стражари под притиском заповедника страже Плевљака, који на крају и
губи разум од страха од Абидаге, успијевају ухватити Радислава док други сељак
бежи.

[kojica]

Радислав је окрутно мучен не би ли издао помагача, али он га не издаје те бива
набијен на колац на којем и умире након целодневног мучења. Након неког
времена је Абидагу заменио Арифбег јер је везир открио како Абидага није плаћао
радницима те да је самим тиме окрао њега. Арифбег је био права супротност
Абидаги те су се радови наставили и завршили без већих испада. Мост је напокон
довршен 1571., дакле након пет година. Након неколико година у Србији избија
буна против Турске те се на мосту налази стража и подиже се барака, а на улазу
на мост на тзв. капији се редовно налазе главе погубљених Срба. Надаље
налазимо описе поплаве и куге које су као непогоде заједно са ратом претили
људима и мосту, но мост је тај који увијек остаје непромијењен и чврст без обзира
на непогоде. У епизодама о локалним људима налазимо и легенде попут оне када
брак између Фатиме Авдагине и Наилбега Хамзића бива договорен упркос
Фатиминој жељи и заклетви како се никада неће удати за Наилбега она се на
капији моста одваја од свадбене процесије и скаче у реку те тако остаје у
легенди као најлепша и најмудрија жена Фата Авидагина која је остала верна
себи.

[kojica]

Касније када Аустро-Угарска Монархија анектира Босну и Херцеговину у БиХ се
стварају мале групице Турака које пружају отпор, али присиљени на повлачење
прелазе преко моста и Алихоџа Вишеградски угледни муслиман (хоџа) због
вређања и противљења вођи буне Караманлији који је са својим војницима
завладао Вишеградом завршава на улазу на мост са увом закуцаним у даску. Ту
започиње доба владавине Аустрије и најпре узлета и просперитета, наиме
Аустријска окупација је показала позитивне последице свих промена што их је
увела у свакодневни живот дотад заостале босанске средине. То су ред, чистоћа,
грађевински радови, господарски просперитет и правна сигурност, која је
произлазила из делотворне управне и судске власти, за разлику од
источњачке "правде" изражене узречицом «кадија те тужи, кадија те суди».

[kojica]

Роман се бави причама обичних људи и њиховим животима те тако упознајемо
много ликова из Вишеграда, од домаћих људи до Аустријанаца. У време
анексијске кризе када су хватали хајдуке по целој Босни у Вишеграду је на мосту
опет никла барака са стражарима, али познати хајдук Јаков Чекрлија је лукаво уз
помоћ девојке успо насамарити стражара и пребјећи у Србију. Након тога се
осрамоћени војник убија. Епизода о Лотики, Аустријанки која је отворила хотел у
Вишеграду са доласком железнице нам говори о начину провођења времена у оно
доба те о замени старе и мале домаће биртије са великим просторијама за опијање
и јавно коцкање (прије је било забрањено коцкати се). Лотика која је сама створила
све што има је права самостална и одлучна жена новог доба. Она се сама брине о
свему у хотелу, држи породицу на окупу те издржава рођаке који се још школују.

[kojica]

Кроз њу и њен хотел срећемо лоше утицаје западне цивилизације који множе
пијанице и беспосличаре. У једној од епизода се појављује поновно већ раније
спомињани Ћоркан који ради све и свашта за неке ситне новце. Њега редовно
синови имућнијих газди опијају те га исмијавају. Ту се такође манифестира
народни елемент јер је пре било неписано правило да свако насеље има
своју «луду» којој се сви смеју. На крају те епизоде он хода у рану зору по огради
моста па чак и плеше по огради. Када се већ поприлично деце из Вишеграда
школује ван (Загреб, Беч, Будимпешта итд.) они са собом доносе у Вишеград идеје
о социјалној и националној револуцији. У тој епизоди имамо више филозофских
дискусија између неколико младића Херак (социјалиста), Стиковић (националиста)
који пише чланке за часопис «Балкан, Србија и Босна и Херцеговина» и др. Управо
преко тих расправа тј. дебата сазнајемо о расположењу, идеалима и жељама које
су захватиле велики део младежи Босне и Херцеговине, али такође и Србије и
Хрватске.

[kojica]

Између Стиковића и Гласичанина се још јавља сукоб око девојке Зоре која је
учитељица у школи у Вишеграду, тај сукоб почиње када Стиковић заводи Зору
иако зна да и Гласичанин који се не школује него већ ради и има неку врсту везе
са њоме, која је надасве платонска и наивно дечја. Касније, након летњих
празника када се Стиковић враћа на факултет се Гласичанин и Зора мире. Тако
годину дана живот тече без већих и наглих промена. Следеће године почетком
летњих празника се поновно враћају студенти па се и буде стари проблеми унутар
друштва из Вишеграда. Убрзо се збива и атентат на цара Фердинанда 1. о
којем људи сазнају током једног недељног плесања и играња на пољу, дакле
невини људи су одмах почели испаштати туђу кривицу. С почетком рата сви беже
ван Вишеграда јер је мост стратешки важан те Срби гранатирају насеље. Чак је
било касно и за Гласичанина и Зору будући да он бира рат на српској страни.
Једино Алихоџа најчешће спомињани лик романа остаје у насељу у својој трговини
која бива разрушена током гранатирања те он сведочи о громогласној детонацији
експлозива који су поставили Аустријанци у стубове моста. Он то ипак
преживљава, али на путу кући умире од срчаног удара. Са њиме умиру и стари
начин живота и старе вредности будући да их он симболизује и заступа.

[kojica]

Андрићева „ На Дрини Ћуприја“ није роман у класичном смислу. Главни јунак је
камени мост на Дрини (1516.-1914.). Време у роману се дели на 2 периода: турска
и аустријска владавина. Турска окупација је 3,5 века, од одвођења српске деце у
данку у крви па до уласка аустријске војске 1878.год.

[kojica]

Период аустријске окупације траје само 3,5 деценије, али то у роману изгледа
другачије : 1/3 романа описује турску владавину, а преостале 2/3 романа су
аустријска окупација. Грађа романа је подељена у 24 главе, а већ у 9. глави је
описан улазак аустријске војске у Вишеград.

[kojica]

Андрић прати из века у век разноврсне промене у касаби (мали град) и историјске
догађаје (турска владавина, аустријска владавина и освитак И светског
рата). Судбине појединаца су карактеристичне за одређене историјске тренутке и
по томе их је писац бирао (Фатима, Лотика, Милан Гласинчанин, Али Хоџа
Мутевелић). Сам мост настаје из многоструке патње људи из овог краја, из болних
успомена великог везира Мехмед – паше Соколовића (Баја)→(кога турци одводе као
10-годишњака 1516. год. у данку у крви) и из тешког и мукотрпног живота наших
људи који су под нечувеним терором подизали овај мост. 10-год. дечак је у туђем
свету променио име и веру, постао чувен војсковођа, царев зет проширене
границе турске империје, али је читав живот носио у себи један оштар бол који га
је често пресецао у грудима као страшно сећање на ону скелу када је у данку у
крви први пут прешао Дрину праћен лелеком мајке. Велики везир је одлучио да на
некадашњој скели подигне мост верујући да ће се тако ослободити тог нејасног
бола у грудима који га тишти и помоћи својим земљацима.

[kojica]

У опису изградње моста уткане су слике горког рада раје (народа), свирепост
турских окупатора као што је главни наџорник Абидага и после слике турске
власти у првих 9 глава долази Аустро-Угарска власт до краја романа. За време
турске власти мост често постаје крваво губилиште, али се за њега везују и
интимне трагедије, као што је трагедија Лепе Фатиме. Писац каже: “Између живота
људи у касаби и овога моста постоји присна вековна веза, њихове су судбине
тако испреплетане да се одвојено не дају замислити и стога је прича о постојању и
судбини моста, истовремено прича о животу касабе, преплићу се историјско и
легендарно из нараштаја у нараштај исто као што се и кроз сва причања о касаби
провлачи линија каменог моста са 11 лукова. “Река Дрина је метафора
пролазности: мост, тесани камен је симбол трајног, човековог..

[kojica]

Интересантан је Алихоџа Мутевелић који је представник некадашњег слоја-
феудалног који изумире, мудар и опрезан, али поред сазнања да је турско прошло,
он не прихвата нове промене где не може да влада само један турски вазал.

[kojica]

У делу има доста појединачних прича и свака је засебна уметничка целина:
Бунтовник Радисав (тип српског слободарског сељаштва). Абидага (симбол турске
свирепости), прича о Фатими, коцкар Милан Гласинганин, прича о јеврејки Лотики
која води кафану крај моста. Појединачне судбине људи повезане су са легендама
неисторијским догађајима. Мост или сарај граде освајачи, али он је истовремено и
хумана успомена на незаборавног везира. Поред моста пролазе људи , генерације,
а он остаје постојан и непромењив . За њега се везују историска хроника и
легенде, забаве, докони, локалне атракције као ћоркан, трагедије војника
Педуна, да би се завршио са мисаоним Алихоџом, који доживљава да аустријска
мина почетком I св. рата руши један лук на мосту што је толико потресло Алихоџу
у дућану кренуо кући и успут пао мртав.

[kojica]

Читава композиција романа је у ствари линија самог моста који симболично
повезује ренесансни запад и заостали исток. Симболично спаја две несигурне
обале , само та ћуприја и тај камен стоје као ћутљиви споменик прохујалих
времена. Исто времено овај мост као и онај на Жепи представља остварење
везира који је реализово мајстор Антоније, његову жељу за вечитим трагањем за
лепотом.

[kojica]

У делу се преплићу теме из прошлости и садашњости тренутка што га чини
романом - хроником (историјографски поступак у грађи дела, нема праве
романексне фабуле). Историцизам у делу није упадљив, јер се приказују
колективне и појединачне судбине у одређеним историјским размацима. Приказују
се судбине великих, значајних људи, али и малих и безначајних личности. Са
судбином 4 века моста тако су везане многобројне и судбине и маште и народна
веровања и сујеверја. Наизглед су судбине јунака неповезане, и ређају се кроз
векове једна за другом, али ту се јавља мост као једна спона која их везује кроз
векове, јер су све те појединачне судбине везане за мост. Значи да се јављају
преплитања легандарног и историјског. Само неукротива Дрина крије у себи
симболику пролазности живота, нечега што тече, што се мења, а насупрот њој
мост и камен представља трајност и вечност човековог дела.

[kojica]

Мост је симболичан у кидању граница , спајању неповезаног, повезивању
крајности, јер његови крајеви не раздвајају, већ приближавају обале и повезују
људе. Из тога различити мостови као симбол спајања су честа инспирација у
Андрићевим делима.

[kojica]

Најпознатији роман Иве Андрића, „На Дрини ћуприја“ (1945), хронолошки прати
четири века збивања око великог моста преко ријеке Дрине у Вишеграду, који је
изградио велики везир Мехмед паша Соколовић, пореклом из тих крајева.

[kojica]

Године 1516. Мехмед паша је, према владајућем обичају узимања „данка у крви“,
као српски дечак на силу одведен у турску војску и потурчен да би се касније
уздигао лествицама власти и постао први до султана. Као моћник, одлучио је да у
родном крају подигне задужбину, велики камени мост на једанаест лукова. Мост је
интегративна тачка романескне нарације и њен главни симбол. Све пролази, само
он остаје да укаже на трошност људске судбине. Мост је мјесто додира историјски
верификованих личности и безимених ликова који су плод пишчеве имагинације.

[kojica]

Роман „На Дрини ћуприја“ у којем се углавном доследно хронолошки описује
свакодневни живот вишеградске касабе је, заправо, „вишеградска хроника“,
пандан „Травничкој хроници“ и „Омерпаши Латасу“ који је „сарајевска хроника“: у
склопу тога хроникалног трокњижја Иво Андрић приповједа о „турским временима“
у Босни.