Епске песме преткосовско г циклуса

[kojica]

У преткосовски циклус епских народних песама спадају пре свега песме о
Немањићима (Душану, Урошу, Сави) и Мрњавчевићи� �а (Вукашину, Угљеши и
Гојку). Иако се о њима зна доста као о историјским личностима народне песме
доносе посебно народно виђење српских средњовековн� �¸Ñ… великаша.

Песме које припадају овом циклусу су међу најстаријим уопште записаним епским
песмама па је сродно томе и њихов број релативно мали. Најзначајниј� �µ песме овога
циклуса су: Женидба Душанова, Женидба краља Вукашина, Зидање Скадра, Урош
и Мрњавчевићи и др.

[kojica]

У овим песмама доминантан је мотив појединаца хероја, “јунака” као што су Милош
Војиновић, војвода Момчило, па и Марко Краљевић. Они су јунаци који су храбри у
боју, мудри у миру. Лукави с лажљивцима, добри са праведницима, непомирљиви
са тиранима а величанствени у победи и у поразу. Као што то традиција од њих
тражи они су оличење чојства и јунаштва, за њих је њихова реч светиња и
одржаће је по цену губитка живота. У њих је народ уградио све оно најбоље што је
имао, морално и физички. Иако постоји много заједничкох црта у ликовима српских
јунака сваки од њих је посебан и заслужује да се каже нешто о њему.

[kojica]

Милош Војиновић је у песми сестрић цара Душана а историја га зна као великаша
на Душановом двору. Он је у песми представљен не као племић (иако је високог
рода) већ као обични човек из народа, жобанин. Кроз низ ситуација он показује
јунаштво и снагу али и хумор што ће остати карактеристР¸ÐºÐ° многих будућих јунака
епских песама. Као такав Милош Војиновић представља сина народних надања и
жељену персонифика� �ију српског народа. Храбар, јак и спреман на шалу у свакој
па и најтежој ситуацији. Управо због тога Милош Војиновић постао и остао један од
најомиљенији� �… јунака наших епских песама.

[kojica]

Војвода Момчило је такође осликан као врло позитивна личност. Иако се појављује
у само једној познатој песми (Женидба краља Вукашина) војвода Момчило се због
свог јунаштва сврстава у ред највећих српских јунака, као што су Марко
Краљевић, Милош Обилић, Бановић Страхиња и други.

[kojica]

ЖЕНИДБА ДУШАНОВА

Кад се жени Српски цар Стјепане,
На далеко запроси ђевојку,
У Леђану граду Латинскоме,
У Латинског краља Мијаила,
По имену Ð*оксанду ђевојку;
Цар је проси, и краљ му је даје.
Цар испроси по књигам' ђевојку,
Пак дозива Тодора везира:
"Слуго моја, Тодоре везире!
"Да ми идеш бијелу Леђану
"Моме тасту, краљу Мијаилу,
"Да ми с њиме свадбу уговориш,
"Када ћемо поћи по ђевојку,
"Колико ли повести сватова;
"Да ми видиш Ð*оксанду ђевојку,
"Може л' бити за цара царица,
"Може л' бити свој земљи госпођа;
"Да је видиш, и да прстенујеш."
Вели њему Тодоре везире:
"Хоћу, царе, драги господине."
Пак с' опреми, оде у Латине.

[kojica]

Када дође бијелу Леђану,
Лијепо га краљу дочекао;
Вино пише неђељицу дана;
Тада рече Тодоре везире:
"Пријатељу, Мијаило краљу!
"Није мене царе оправио,
"Да ја пијем по Леђану вино,
"Већ да с тобом свадбу уговорим,
"Кад ће царе доћи по ђевојку
"У које ли доба од године,
"Колико л' ће повести сватова;
"И да видим Ð*оксанду ђевојку,
"Да је видим, и да прстенујем."
Тада рече Мијаило краљу:
"Пријатељу, Тодоре везире!
"Што ме царе за сватове пита,
"Нека купи, колико му драго;
"По ђевојку, када њему драго;
Него ћеш ми цара поздравити,
"Нек не води своја два сестрића,
"Два сестрића, два Воиновића,
"Вукашина и с њим Петрашина;
"У пићу су тешке пијанице,
"А у кавзи љуте кавгаџије;
Опиће се, заметнуће кавгу,
"Пак је тешко џевап дати кавзи
"У нашему бијелу Леђану.

[kojica]

"А ђевојку сада ћеш виђети,
"И прстен јој дати по закону."
А када је тавна ноћца дошла,
Не доносе воштане свијеће,
Већ по мраку изводе ђевојку;
Кад то виђе Тодоре везире,
Он извади од злата прстење
Са бисером и драгим камењем,
Ð*азасја се соба од камења,
Така му се учини ђевојка,
Да је љепша од бијеле виле;
Прстенова Ð*оксанду ђевојку
И даде јој хиљаду дуката,
И ђевојку браћа одведоше.
Кад у јутру јутро освануло,
Опреми се Тодоре везире,
Пак отиде бијелу Призрену.
Када дође бијелу Призрену,
Пита њега Српски цар Стјепане.

[kojica]

"Слуго моја, Тодоре везире!
"Виђе ли ми Ð*оксанду ђевојку?
"Виђе ли је, и прстенова ли?
"Што говори краљу Мијаило?"
Тодор њему све по реду каже:
Виђех, царе, и прстеновах је;
"Да каква је Ð*оксанда ђевојка!
"Онакове у Србина нема.
"Добро збори краљу Мијаило:
"По ђевојку, када тебе драго,
"Свата купи, колико ти драго,
"Само те је краљу поздравио,
"Да не водиш два сестрића твоја,
"Два сестрића, два Воиновића;
"У пићу су тешке пијанице,
"А у кавзи љуте кавгаџије,
"Опиће се, заметнуће кавгу,
"Пак је тешко џевап дати кавзи
"У Леђану граду Латинскоме."

[kojica]

Кад то зачу Српски цар Стјепане,
Удари се руком по кољену;
"Јао мене до Бога милога!
"Дотле ли се зулум огласио
"Од сестрића од Воиновића!
"А тако ми моје вјере тврде!
"Докле мене то весеље прође,
"Обојицу хоћу објесити
"О вратима града Вучитрна,
"По свијету да ме не срамоте."
Стаде царе купити сватове,
Скупи свата дванаест хиљада,
Пак подиже низ Косово равно.
Кад су били испод Вучитрна,
Гледала их два Воиновића,
Међу собом млади говорили:
"Што л' се ујак на нас расрдио,
"Те нас не шће звати у сватове?

[kojica]

"Нетко нас је њему опаднуо,
"С њега жива месо отпадало!
"Цар отиде у земљу Латинску,
"А јунака са собом не има
"Ни једнога од рода својега,
"Који би му био у невољи,
"Ако би му било за невољу;
"Латини су старе варалице,
"Ујака ће нашег погубити,
"А незвани ићи не смијемо."
Вели њима остарјела мајка:
"Ђецо моја, два Воиновића!
"Ви имате брата у планини :
"Код оваца, Милош-чобанина,
"Најмлађи је, а најбољи јунак,
"А за њега царе и не знаде;
"Пошљите му лист књиге бијеле,
"Нека дође граду Вучитрну,
"Не пиш'те му, што је и како је,
"Већ пишите: ""Мајка је на смрти,
""Пак те зове, да те благосови,
""Да на тебе клетва не остане;

[kojica]

""Него брже ходи б'јелу двору,
""Не би л' живу застануо мајку.""
То су браћа мајку послушала,
Брже пишу књигу на кољену,
Те је шаљу у Шару планину,
Своме брату Милош-чобанину:
"Ој Милошу, наш рођени брате!
"Брже да си граду Вучитрну,
"Стара нам је мајка на умору,
"Пак ме зове, да те благосови,
"Да на тебе клетва не остане."
Када Милош ситну књигу прими,
Књигу гледа, а сузе прољева.
Пита њега тридесет чобана:
"О Милошу, наша поглавице!
"И до сад су књиге долазиле,
"Ал' се нису са сузам' училе;
"Откуд књига? ако Бога знадеш!"

[kojica]

Скочи Милош на ноге лагане,
Па говори својим чобанима:
"Ој чобани, моја браћо драга!
"Ова књига јест од двора мога:
"Стара ми је на умору мајка,
"Пак ме зове, да ме благосови,
"Да на мене клетва не остане;
"Ви чувајте по планини овце,
"Док ја одем и натраг се вратим"
Оде Милош граду Вучитрну,
Кад је био близу б'јела двора,
Два су брата пред њег' ишетала,
А за њима остарјела мајка;
Вели њима Милош чобанине:
"За што, браћо, ако Бога знате!
"Без невоље јер градит' невољу?"
Веле њему до два мила брата:
"Ходи, брате, има и невоље."
У б'јела се лица изљубише,
Милош мајку у бијелу руку.

[kojica]

Стадоше му редом казивати,
Како царе оде по ђевојку
На далеко у земљу Латинску,
А не зове својијех сестрића:
"Већ, Милошу, наш рођени брате!
"Хоћеш, брате, незван за ујаком
"У сватове поћи назорице?
"Ако њему буде до невоље,
"Да се њему у невољи нађеш;
"Ако ли му не буде невоље,
"Можеш доћи, да се не казујеш."
То је Милош једва дочекао:
"Хоћу, богме, моја браћо драга!
"Кад ујаку не ћу, да коме ћу?"
Тад' га браћа опремат' стадоше:
Оде Петар опремат' кулаша,
А Вукашин опрема Милоша:
На њег' меће танану кошуљу,
До појаса од чистога злата,
Од појаса од бијеле свиле;

[kojica]

По кошуљи три танке ђечерме,
Пак доламу са тридест путаца,
По долами токе саковане,
Златне токе од четири оке;
А на ноге ковче и чакшире;
А сврх свега Бугар:кабани� ��у,
И на главу Бугарску шубару:
Начини се црни Бугарине,
Ни браћа га познати не могу;
Дадоше му копље убојито
И мач зелен старога Воина;
Петрашин му изведе кулаша
Међедином свега опшивена,
Да кулаша царе не познаде.
Л'јепо су га браћа сјетовала:
"Кад, Милошу, достигнеш сватове,
"Питаће те, тко си, и откуд си:
"Ти се кажи земље Каравлашке:
"Служио сам бега Ð*адул-бега,
"Не шће мене службу да исплати,
"Пак ја пођох у свијет бијели,
"Да ђегођи боље службе тражим;

[kojica]

"Пак сам чуо за свате цареве,
"И прист'о сам незван за сватови
"Ð*ад' комада љеба бијелога
"И рад' чаше црвенога вина.""
"Чувај добро дизген од кулаша,
"Јер се кулаш јесте научио
"Путовати с коњма царевијем."
Тада Милош окрену кулаша,
Пак за царем оде у сватове,
На Загорју сустиже сватове.
Питају га кићени сватови:
"Откуд идеш, млађано Бугарче?"
Милош им се из далека каже,
К'о што су га браћа научила.
Лијепо га свати дочекаше:
"Добро дош'о, млађано Бугарче!
"Нек је један више у дружини."
Кад су били путем путујући:
Злу науку Милош научио
Код оваца у Шари планини,
Поспавати свагда око подне;

[kojica]

Он задрема на коњу кулашу;
Како дизген ослаби кулашу,
Диже главу, оде кроз сватове,
Обаљује коње и јунаке,
Докле дође коњи ма царевијем,
Како дође, с њима у ред стаде
Лале шћаху бити Бугарина,
Ал' не даде Српски цар Стјепане:
"Не удрите млађано Бугарче,
"Бугарче се спават' научило
"По планини овце чувајући;
"Не удрите, већ га пробудите."
Буде њега лале и војводе:
"Устан' море, млађано Бугарче!
"Бог ти стару не убио мајку,
"Која те је такога родила
"И у свате цару опремила!"
Кад се прену Милош Воиновић,
Те сагледа цару очи чарне,
Кулаш иде с коњма царевијем,
Он покупи дизгене кулашу,
Па ишћера њега из сватова,
Удара га оштром бакрачлијом,
По три копља у пријеко скаче,
По четири небу у висине,
У напредак ни броја се не зна;

[kojica]

Из уста му живи огањ сипа,
А из носа модар пламен суче.
Стаде свата дванаест хиљада,
Те гледају коња у Бугара;
Коња гледе, а сами се чуде:
"Боже мили! чуда великога!
"Добра коња, а лоша јунака!
"Још такога ни виђели нисмо,
"Један бјеше у зета царева
"И сада је, у Воиновића."
Гледале га још три шићарџије:
Једно јесте Ђаковица Вуче,
А друго је Нестопољче Јанко,
А треће је момче Пријепољче;
Гледали га, пак су говорили:
"Добра коња младог Бугарина!
"Баш га овђе у сватов'ма нема;
"Та нема га ни у цара нашег;
"Хајде мало да изостанемо,
"Не би ли га како измамили."

[kojica]

Кад су били до Клисуре близу,
Изосташе до три шићарџије,
Па говоре Милош-чобанину:
"Чујеш море, млађано Бугарче!
"Хоћеш дати коња на размјену?
"Даћемо ти коња још бољега,
"И још прида стотину дуката,
"И сувише рало и волове,
"Пак ти ори, те се љебом рани."
Вели њима Милош Воиновић:
"Прођ'те ме се, до три шићарџије!
"Бољег коња од овог не тражим,
"Ни овога умирит' не могу;
"Што ће мене стотина дуката?
"На кантар их мјерити не знадем,
"А бројем их бројити не умјем;
"Што ће мене рало и волови?
"Мене није ни отац орао,
"Пак је мене љебом одранио."
Тад' говоре до три шићарџије:
"Чујеш море, млађано Бугарче,
"Ако не даш коња на размјену,
"Ми ћемо га на силу отети."

[kojica]

Ал' говори Милош Воиновић:
"Сила отме земљу и градове,
"Камо л' мене коња отет' не ће!
"Волим дати коња на размјену,
"Јер не могу пјешке путовати."
Па устави својега кулаша,
Пружи руку испод међедине,
Они мисле, бакрачлију скида,
Ал' он скида златна шестоперца,
Те удара Ђаковицу Вука,
Колико га лако ударио,
Три пута се Вуче преметнуо;
Вели њему Милош Воиновић:
"Толики ти родили гроздови
"У питомој твојој Ђаковици!"
Побјеже му Нестопољче Јанко,
Стиже њега Милош на кулашу,
Удари га међу плећи живе,
Четири се пута преметнуо:
"Држ' се добро, Нестопољче Јанко!

[kojica]

"Толике ти јабуке родиле
"У питому Нестопољу твоме!"
Бјежи јадно момче Пријепољче,
Достиже га Милош на кулашу,
Те и њега куцну шестоперцем,
Седам се је пута преметнуло:
"Држ' се добро, момче Пријепољче!
"Па кад дођеш Пријепољу твоме,
"Повали се међу ђевојкама,
"Ђе с' отео коња од Бугара."
Па окрену коња за сватови.
Кад дођоше бијелу Леђану,
Ð*азапеше по пољу шаторе.
Зоб изиђе коњма царевијем,
Нема ништа коњу Милошеву.
Кад то виђе Милош Воиновић,
Узе торбу на лијеву руку
Од зобнице једне те до друге,
Док је своју пуну напунио.