Епске песме преткосовског циклуса

[kojica]

И ту Божју вјеру зададоше
Да ниједан љуби не докаже.
У том их је ноћца застанула,
Отидоше у бијеле дворе,
Вечераше господску вечеру.
Ал' да видиш чуда великога!
Краљ Вукашин вјеру погазио,
Те он први својој љуби каза:
"Да се чуваш, моја вјерна љубо!
Немој сјутра на Бојану доћи,
Ни донијет' ручак мајсторима,
Јер ћеш своју изгубити главу,
Зидаће те кули у темеља!"
И Угљеша вјеру погазио,
И он каза својој вјерној љуби:
"Не превар' се вјерна моја љубо!
Немој сјутра на Бојану доћи,
Ни донијет' мајсторима ручак,
Јера хоћеш млада погинути,
Зидаће те кули у темеља!"
Млади Гојко вјеру не погази,
И он својој љуби не доказа.
Кад ујутру јутро освануло,
Поранише три Мрњавчевића,
Отидоше на град на Бојану.

[kojica]

Земан дође да се носи ручак,
А редак је госпођи краљици.
Она оде својој јетрвици,
Јетрвици, љуби Угљешиној:
"Чу ли мене, моја јетрвице!
Нешто ме је забољела глава,
Тебе здравље, пребољет' не могу;
Но понеси мајсторима ручак."
Говорила љуба Угљешина:
"О, јетрво, госпођо краљице!
Нешто мене забољела рука,
Тебе здравље, пребољет' не могу;
Већ ти збори млађој јетрвици."
Она оде млађој јетрвици:
"Јетрвице, млада Гојковице!
Нешто ме је забољела глава,
Тебе здравље, пребољет' не могу;
Но понеси мајсторима ручак."
Ал' говори Гојковица млада:
"Чу ли, нано, госпођо краљице!
Ја сам рада тебе послушати,
Но ми лудо чедо некупато,
А бијело платно неиспрато."

[kojica]

Вели њојзи госпођа краљица:
"Иди", каже, "моја јетрвице,
Те однеси мајсторима ручак,
Ја ћу твоје изапрати платно,
А јетрва чедо окупати."
Нема шта ће Гојковица млада,
Већ понесе мајсторима ручак.
Кад је била на воду Бојану,
Угледа је Мрњавчевић Гојко;
Јунаку се срце ражалило,
Жао му је љубе вијернице,
Жао му је чеда у колијевци,
Ђе остаде од мјесеца дана;
Па од лица сузе просипаше.
Угледа га танана невјеста,
Кротко ходи, док до њега приђе:
"Што је тебе, добри господару,
Те ти рониш сузе од образа?"
Ал' говори Мрњавчевић Гојко:
"Зло је моја вијернице љубо!
Имао сам од злата јабуку,
Па ми данас паде у Бојану,
Те је жалим, прегорет' не могу!"

[kojica]

Не сјећа се танана невјеста,
Но бесједи своме господару:
"Моли Бога ти за твоје здравље,
А салићеш и бољу јабуку!"
Тад јунаку грђе жао било,
Па на страну одвратио главу,
Не шће више ни гледати љубу;
А дођоше два Мрњавчевића,
Два ђевера Гојковице младе,
Узеше је за бијеле руке,
Поведоше у град да уграде,
Подвикнуше Рада неимара,
Раде викну до триста мајстора;
Ал' се смије танана невјеста,
Она мисли да је шале ради.
Турише је у град уграђиват';
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до кољена:
Још се смије танана невјеста,
Још се нада да је шале ради;
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до појаса:

[kojica]

Тад отежа дрвље и камење;
Онда виђе шта је јадну нађе,
Љуто писну како љута гуја,
Па замоли два мила ђевера:
"Не дајте ме младу и зелену!"
То се моли, ал' јој не помаже,
Јер ђевери у њу и не гледе.
Тад се прође срама и зазора,
Паке моли свога господара:
"Не дај мене, добри господару,
Да ме младу у град узидају!
Но ти прати мојој старој мајци:
Моја мајка има доста блага,
Нек ти купи роба ил' робињу.
Те зидајте кули у темеља."
То се моли, но јој не помаже.
А кад виђе танана невјеста
Да јој више молба не помаже,
Тад се моли Раду неимару:
"Богом брате, Раде неимаре,
Остави ми прозор на дојкама,
Истури ми моје б'јеле дојке,
Када дође, мој нејаки Јово,
Када дође, да подоји дојке!"
То је Раде за братство примио,
Остави јој прозор на дојкама,
Па јој дојке упоље истури,

[kojica]

Када дође нејаки Јоване,
Када дође, да подоји дојке.
Опет тужна, Рада дозивала:
"Богом брате, Раде неимаре,
Остави ми прозор на очима,
Да ја гледам ка бијелу двору
Кад ће мене Јова доносити
И ка дворy опет односити."
И то Раде за братство примио,
Остави јој прозор на очима,
Те да гледа ка бијелу двору
Каде ће јој Јова доносити
И ка двору опет односити.
И тако је у град уградише,
Па доносе чедо у кол'јевци,
Те га доји за неђељу дана,
По неђељи изгубила гласа;
Ал' ђетету онђе иде храна:
Дојише га за годину дана,
Како таде, тако и остаде,
Да и данас онђе иде храна:
Зарад' чуда и зарад' лијека,
Која жена не има млијека.

[kojica]

Женидба краља Вукашина

Књигу пише жура Вукашине
у бијелу Скадру на Бојани,
те је шаље на Херцеговину
бијеломе граду Пирлитору,
Пирлитору према Дурмитору,
Видосави, љуби Момчиловој;
тајно пише, а тајно јој шаље,
у књизи јој овако бесједи:
„Видосава, Момчилова љубо,
шта ћеш у том леду и снијегу ?
Кад погледаш с града изнад себе,
ништа немаш лијепо виђети,
већ бијело брдо Дурмитора,
окићено ледом и снијегом
усред љета, као усред зиме;
кад погледаш стрмо испод града:
мутна тече Тара валовита,
она ваља дрвље и камење,
на њој нема брода ни ћуприје,
а око ње борје и мраморје;
већ ти отруј војводу Момчила,
ил' га отруј, или ми га издај,
ходи к мени у приморје равно
бијеломе Скадру на Бојану,
узећу те за вјерну љубовцу,
па ћеш бити госпођа краљица,
прести свилу на златно вретено,
свилу прести, на свили сједити,
а носити диву и кадиву
и још оно све жежено злато;
а какав је Скадар на Бојани!

[kojica]

Кад погледаш брду изнад града,
све порасле смокве и маслине
и још они грозни виногради;
кад погледаш стрмо испод града,
ал' узрасла шеница бјелица,
а око ње зелена ливада,
кроз њу тече зелена Бојана,
по њој плива риба свакојака,
кад гођ хоћеш, даје тазеједеш.
Дође књига љуби Момчиловој;
књигу гледа љуба Момчилова,
ону гледа, друту ситну пише:
„Господине, краљу Вукашине,
није ласно издати Момчила,
ни издати, нити отровати:
у Момчила сестра Јевросима,
готови му то господско јело,
прије њега јело огледује;
у Момчила девет миле браће
и дванаест првобратучеда,
они њему рујно вино служе,
прије њега сваку чашу пију;
Момчил' има коња Јабучила,
Јабучила коња крилатога;
куд гођ хоће, прелећети може;
у Момчила сабља са очима;
не боји се никога до Бога.

[kojica]

Већ ме чу лг, краљу Вукашине,
ти подигни млогу силну војску,
изведи је на Језера равна,
пак засједни у гори зеленој;
у Момчила чудан наук има,
свако јутро у свету неђељу
, рано рани у лов на Језера,
с' собом води девет миле браће
и дванаест првобратучеда
и четрест од града левера;
када буде уочи неђеље,
ја ћу спалит крила Јабучилу,
бритку ћу му сабљу затопити,
затопити оном сланом крвљу,
да се не да извадит из кора;
тако ћеш ти погубит Момчила."
Када краљу така књига дође,
те он виђе што му књига каже,
то је њему врло мило било,
па он диже млогу силну војску,
оде с војском на Херцеговину,
изведе је на Језера равна,
пак засједе у гори зеленој.
Кад је било уочи неђеље,
Момчил' оде у своју ложницу,
па он леже у меке душеке.

[kojica]

Мало прође, и љуба му дође,
али неће у меке душеке,
већ му рони сузе више главе.
А њу пита војвода Момчило:
„Видосава, моја вјерна љубо,
кака ти је голема невоља
те ми рониш сузе више главе?"
Ал' говори млада Видосава:
„Господару, Момчило војвода,
мени није никаке невоље,
већ сам чула једно чудно чудо,
чула јесам, ал' нисам виђела,
да ти имаш коња Јабучила,
Јабучила, коња крилатога,
ја не виђех твоме коњу крила,
те не могу млада вјеровати;
већ се бојим, хоћеш погинути.
Мудар бјеше војвода Момчило,
мудар бјеше, ал' се преварио,
својој љуби тако бесједио:
„Видосава, вјерна моја љубо,
за то ћу те ласно утјешити,
ти ћеш ласно виђет чилу крила:
када први запјевају п'јевци,
ти отиди у ноае ахаре,
тад ће чиле попуштити крила,
тад му можеш крила сагледати."

[kojica]

Пак он леже санак боравити.
Момчил' спава, љуба му не спава,
веће слуша млада у душеку
кад ће први п'јевци запјевати.
А кад први п'јевци запјеваше,
скочи млада из мека душека;
запалила фењер и свијећу,
па узима лоја и катрана,
оде право у нове ахаре.
Ал' истина што Момчило каже:
Јабучило крила попуштио,
попуштио крила до копита.
Таде она крила намазала,
намаза их лојем и катраном,
па свијећом крила запалила,
те сапали крила Јабучилу;
што не могла ватром сагорети,
то под колан притегнула тврдо;
онда млада оде у ризницу,
доватила сабљу Момчилову,
те је сланом натопила крвљу,
пак се врну у меке душеке.
Кад ујутру зора заб'јелила,
поранио војвода Момчило,
па говори љуби Видосави:
„Видосава, моја вјерна љубо,
ја сам ноћас чудан сан уснио,
ђе се пови један прамен магле
од проклете земље Васојеве,
пак се сави око Дурмитора;

[kojica]

ја ударих кроз тај прамен магле
са мојијех девет миле браће
и с дванаест првобратучеда
и четрест од града левера,
у магли се, љубо, растадосмо,
растадосмо, пак се не састасмо,
нека Бог зна, добра бити неће."
Вели њему љуба Видосава:
„Не бој ми се, мили господару!
Добар јунак добар сан уснио;
сан је лажа, а Бог је истина."
Опреми се војвода Момчило,
па он сиђе низ бнјелу кулу;
дочека га девет миле браће
и дванаест првобратучеда
и четрест од града левера,
а љуба му изведе чилаша,
добријех се коња доватише,
отидоше у лов на Језера.
Кад су били надомак Језера,
оптече их она силна војска.
Кад Момчило опазио војску,
он потеже сабљу од бедрице,
ал' се пуста не да извадити,
као да је за коре прирасла.

[kojica]

Онда рече војвода Момчило:
,,Чујете ли, моја браћо драга,
издаде ме куја Видосава,
но дајте ми сабљу понајбољу!"
Хитро су га браћа послушала,
дадоше му сабљу понајбољу,
па је Момчил' браћи бесједио;
„Чујете ли, моја браћо драга,
ви удрите војсци по крајима,
ја ћ' ударит војсци по сриједи.
Мили Боже, чуда великога!
Да је коме погледати било
како с'јече војвода Момчило,
како крчи друма низ планину;
више тлачи коњиц Јабучило
нег' што Момчил' бритком
сабљом сј'ече;
ал' га лоша срећа сусретнула:
кад изиђе према Пирлитору,
сусрете га девет враних коња,
а на њима брата ни једнога!
То кад виђе војвода Момчило,
у јунаку срце препукнуло,
од жалости за браћом рођеном,
бијеле му малаксаше руке,
те не може више да сијече,
већ удара коња Јабучила,
удара га чизмом и мамузом,
да полети граду Пирлитору,
ал' му коњиц полећет не може;

[kojica]

куне њега војвода Момчило:
„Јабучило, изјели те вуци!
Исшале смо одавде лећели,
без невоље, тек од обијести,
а данас ми полећети нећеш!"
Ал' му коњиц њиском одговара:
„Господару, војвода Момчило,
нит' ме куни нити ме нагони,
данас теби полећет не могу;
Бог убио твоју Видосаву!
Она ми је сапалила крила;
што не могла ватром сагорети,
то под колан притегнула тврдо;
веће бјежи куда теби драго!"
Кад то зачу војвода Момчило,
проли сузе низ јуначко лице,
па одскочи од коња чилаша,
трипут скочи, до града доскочи,
али граду врата затворена,
затворена и замандаљена!
Кад се Момчил' виђе иа невољи,
он дозивље сестру Јевросиму:
„Јевросима, моја мила сејо,
пушти мени једну крпу платна,
не бих ли ти у град утекао."
Сеја брату кроз плач одговара:

[kojica]

„А мој брате, војвода Момчило,
како ћу ти пуштит крпу платна,
кад је мени снаха Видосава,
моја снаха, твоја невјерница,
савезала косе за диреке?
Ал' је сестра срца жалостива,
жао јој је брата рођенога,
она цикну, како љута гуја,
ману главом и осталом снагом,
из главе је косе ишчупала,
оставила косе на диреку,
па довати једну крпу платна,
претури је граду низ бедене.
Момчил' вати ону крпу платна,
па се пење граду уз бедене,
готов' бјеше у град ускочити;
ал' долеће љуба невјерница,
оштру сабљу носи у рукама,
прес'јече му платно више руку,
Момчил' паде граду низ бедене,
краљеве га дочекаше слуге
на мачеве и на копља бојна,
на наџаке и на буздоване;
а допаде краљу Вукашине,
удари га оним бојним копљем,
удари га посред срца жива,
ал' говори војвода Момчило:

[kojica]

„Аманет ти, Вукашине краљу:
ти не узми моју Видосаву,
Видосаву, моју невјерницу,
јер ћ' и твоју изгубити главу:
данас мене у тебе издала,
а сјутра ће тебе у другога;
већ ти узми моју милу сеју,
сеју моју милу, Јевросиму,
она ће ти свагда вјерна бити,
родиће ти, ко и ја, јунака.
То говори војвода Момчило,
то говори, а с душом се бори,
то изусти, лаку душу пусти.
Кад погибе Момчило војвода,
а граду се отворише врата,
пак изиђе куја Видосава
те дочека краља Вукашина,
одведе га на бијелу кулу,
посади га у столове златне,
угости га вином и ракијом
и господском сваком ђаковијом,
па отиде у ризницу млада,
изнесе му рухо Момчилово,
Момчилово рухо и оружје.
Ал' да видиш чуда великога!
Што Момчилу било до кољена,
Вукашину по земљи се вуче!

[kojica]

што Момчилу таман калпак био,
Вукашину на рамена пада!
што Момчилу таман чизма била,
ту Вукашин обје ноге меће!
што Момчилу златан прстен био,
ту Вукашин три прста завлачи!
што Момчилу таман сабља била,
Вукашину с' аршин земљом вуче!
што Момчилу таман џеба била,
краљ се под њом ни дигнут не може!
Тад говори краље Вукашине:
„Авај мени, до Бога милога!
Нуто курве, младе Видосаве!
Кад издаде оваквог јунака,
кога данас у свијету нема,
то ли мене сјутра издат неће!"
Па повикну своје вјерне слуге,
уватише кују Видосаву,
свезаше је коњма за репове,
одбише их испод Пирлитора,
те је коњи живу растргоше.
Краљ похара дворе Момчилове,
па он узе сестру Момчилову,
по имену дилбер-Јевросиму,
одведе је Скадру на Бојану,
и вјенча је себи за љубовцу.
С њом лијепи пород изродио,
породио Марка и Андрију,
а Марко се тури на ујака,
на ујака, војводу Момчила.

[tamaram]

Pesme pretkosovskog ciklusa

Uvodni deo:

Naša narodna (usmena) književnost nastala je veoma davno. Uz rad, uz kolektivne poslove, na bojištu, na obredima, pri veselju, u kolu, na prelima - pripovedalo se i pevalo. Priče i pesme stvarali su daroviti pojedinci. Pošto pismenost nije bila razvijena, ovako nastale priče i pesme prenosile su se usmenim putem: sa kolena na koleno - od usta do usta. Ka kažemo s kolena na koleno, to znači s jedne generacije na drugu. Stariji članovi porodice pevali su i pričali svojim mlađim. Kad kažemo od usta do usta, to se misli na činjenicu da bi na nekom skupu neko uz gusle "otpevao" pesmu, a drugi daroviti pojedinac bi je upamtio i reprodukovao drugom prilikom. Danas vic i šala još žive kao jedini vid narodne književnosti. I kao nekad tako i danas; darovit pojedinac može da dodavanjem svojih pojedinosti loš vic pretvori u dobar, i obrnuto. Slično je i sa narodnom pričom i pesmom; nevešt pripovedač mogao je da i najbolju priču upropasti, i obrnuto. Upravo zbog toga je Vuk Karadžić ulagao mnogo truda da nađe najbolju verziju, da je zapiše kako bismo mi danas mogli da je u raznim zbirkama narodne poezije i proze pročitamo.

[tamaram]

Osnovne karakteristike narodne poezije i proze su: nepoznat autor, ustaljeni počeci i završeci, epska ponavljanja, ustaljeni brojevi i epiteti.
Nepoznat autor je zbog toga što je pesma ili priča stalno dograđivana, a ne u pisanoj (umetničkoj književnosti) čim neko napiše nešto on se i potpiše, pa nam ostavlja mogućnost da ga hvalimo ili kudimo.
Ustaljeni počeci i završeci, epska ponavljanja, ustaljeni epiteti i brojevi neophodni su radi lakše reprodukcije, ali i stvaranja novih pesama i priča. Sve priče i pesme imaju zajednički "kostur", a "meso" su novi događaji. Tako priče obično počinju: "Bio jednom jedan car (kralj), pa imao tri sina (tri kćeri)." Ovde već imamo primer za ustaljene brojeve: jedan, tri, šest, sedam, devet, dvanaest. Tu je narodni stvaralac dosledan čak i kad se to kosi sa zdravim razumom: "Puče koplje na tri polovine"!? Kad je reč ustaljenim epitetima, sablja je britka, ljuba je vjerna (čak i onda kad vara kao u pesmi "Banović Strahinja"), grlo je bijelo (čak i onda kad je crnog Arapina) i td.

[tamaram]

Podela narodne književnosti:

Po obliku (formi) narodna književnost se deli na poeziju u prozu.
Poezija se deli na lirske, epske i lirsko-epske pesme. Lirske pesme pevaju o osećanjima i kraće su po sadržaju. Vuk Karadžić ih zove "ženske" pesme. Epske pesme pevaju o nekom događaju i Vuk ih svrstava u "junačke, ili muške" pesme. Treću skupinu (lirsko-epske) čine pesme koje pevaju o nekom događaju, ali su prožete jakim osećanjima. Tu razlikujemo dve vrste: balade i romanse.
Balade u centru imaju neki događaj sa tragičnim završetkom, i obično počinju imenicom "smrt" - "Smrt Omera i Merime", "Smrt majke Jugovića", "Smrt vojvode Prijezede" i td.
Romanse pevaju o zabranjenoj ljubavi kad devojku protiv njene volje udaju za nedragog, ali nema tragičnih posledica.
U prozu ubrajamo: pripovetke, novele, bajke, basne, priče o životinjama, anegdote, poslovice, pitalice i šaljive priče.