Епске песме преткосовског циклуса

[tamaram]

Pesme pretkosovskog ciklusa:

Ove pesme pevaju o ličnostima i događajima u Srbiji od kraja 12-og veka do Kosovske bitke (1389.) U njima vrlo malo ima istorijskih činjenica. Najviše ih je o ličnostima iz vladajuće loze Nemanjića, pre svega, o caru Dušanu koji je, uglavnom, slikan kao negativna ličnost, uprkos činjenici da je Srbija za vreme njegove vladavine bila najveća i najsnažnija država na Balkanskom poluostrvu. Najpoznatija je pesma Ženidba Dušanova. (U Čitanci za peti razred toliko je skraćena da se na temelju osakaćenog odlomka ne može doneti iole normalan zaključak o čemu je zapravo reč). Ima nekoliko pesama o Savi Nemanjiću, u kojim ga narodni pevač glorifikuje kao i njegove roditelje.
Iz porodice Mrnjavčevića pesme najviše opevaju kralja Vukašina (kao negativnu ličnost što se najbolje vidi iz pesme Ženidba kralja Vukašina), zatim dolaze pesme Uroš i Mrnjavčevići, Zidanje Skadra i druge. U ovim pesmama pominju se i dva Vukašinova brata Uglješa i (istoriji nepoznat) Gojko.

[tamaram]

Uroš i Mrnjavčevići

Tema pesme:

Marko Kraljević presuđuje "ni po babu ni po stričevima".
Ideja (poruka): Ideal pravde za Marka Kraljevića je iznad ličnih interesa. Treba da se ugledamo na Marka i da u životu postupamo kao on u ovoj pesmi.

Kompozicija pesme po slikama:

- Velikaši se otimaju o Dušanovo carstvo.
- Čauši dolaze kod protopop Nedeljka da on kaže na kome je carstvo. Neljudski se ophode prema njemu, šibaju ga kamdžijom.
- Čauši dolaze i na dvore Kraljevića Marka tražeći da on kaže na kome je carstvo. Ovde imamo sasvim drukčije ophođenje: klanjaju se jer se boje Marka.
- Majka Jevrosima savetuje sina Marka da govori "ni po babu ni po stričevima, već po pravdi boga istinoga".

Kol´ko Marko težio na pravdu,
tol´ko moli Jevrosima majka:
"Marko sine, jedini u majke,
ne bila ti moja rana kleta,
nemoj, sine, govoriti krivo:
ni po babu ni po stričevima,
već po pravdi boga istinoga;
nemoj, sine, izgubiti duše;
bolje ti je izgubiti glavu
nego svoju ogr´ješiti dušu".

[tamaram]

- Marko dolazi na Kosovo i presuđuje na kome je carstvo.
- Vukašin hoće da ubije svoga sina Marka.
- Kralj Vukašin kune, a car Uroš blagosilja Marka (kontrastna slika): Što su rekli, tako mu se steklo.
Primer za gradaciju:
Evo kako se slike po jačini ređaju od najslabijeg do najjačeg:
Vukašin:
"Blago mene do boga miloga,
eto mene moga sina Marka,
on će kazat na mene je carstvo:
od oca će ostanuti sinu".
Uglješa:
"Blago mene, eto mi sinovca,
on će kazat na mene je carstvo;
kaži, Marko, na mene je carstvo,
oba ćemo bratski carovati".
Gojko:
"Blago mene, eto mi sinovca,
on će kazat na mene je carstvo.
Kad je Marko još nejačak bio,
ja sam Marka vrlo milovao,
u svilena njedra uvijao
kano krasnu od zlata jabuku:
kud sam gođe na konju hodio,
sve sam Marka sa sobom vodio;
kaži, Marko, na mene je carstvo,
ti ćeš, Marko, prvi carovati,
a ja ću ti biti do koljena".

[tamaram]

Razgovor o pesmi:

- Koji je od braće bio najuporniji da se dočepa tuđeg carstva?
- Kralj Vukašin!
- Zašto se Vukašin obradovao kad je video da dolazi Marko da presudi "na kome je carstvo"?
Nadao se da je sin gramziv kao otac i da neće postupiti pravedno, već u korist svoga oca.

Likovi:

Mrnjavčevići: Vukašin, Uglješa i Gojko su negativci, jer žele tuđe, a Marko, majka Jevrosima i Uroš su pozitivne ličnosti. Sva tri Mrnjavčevića kad ugledaju Marka, kažu:"On će kazat′ na mene je carstvo", a Uroš, iako je zakoniti nasledni, kaže: "On će kazat′ na kome je carstvo".

[tamaram]

Ženidba kralja Vukašina

Tema pesme: Kako je kralj Vukašin na prevaru ubio junaka i vojvodu Momčila.

Kompozicija pesme po slikama:

- Tajni dogovori kralja Vukašina i Vidosave, Momčilove žene.
- Vukašin podiže "mlogu silnu vojsku" i dovodi je "na Jezera ravna".
- Vidosava spaljuje krila konju Jabučilu, a Momčilovu sablju "slanom krvlju zatopila".
- San vojvode Momčila - predosećanje tragedije.
- Opis neravnopravne bitke. (Kad su bili nadomak Jezera, opteče ih ona silna vojska.)
- Vojvoda Momčilo beži ka gradu, ali gradu vrata zatvorena, zatvorena i zamndaljena.
- Sestra Jevrosima kida pletenice da bi pomogla bratu; baca platno niz zidine grada, ali neverna Vidosava sabljom preseca platno i Momčilo pada.
- Momčilova pogibija.
- Na samrti Momčilo savetuje Vukašina da ne uzima Vidosavu jer će sutra izdati i njega, već da uzme Jevrosimu.
- Obrt u pesmi: Vidosavu vežu konjima za repove.
- Vukašin za ženu uzima Jevrosimu, Momčilovu sestru.

[tamaram]

Likovi:

Narodni pevač je sa simpatijama izgradio dva izrazito pozitivna lika: brata i sestru, Momčila i Jevrosimu. Kralj Vukašin je i u ovoj pesmi opevan kao negativna ličnost, a pridružuje mu se i Vidosava, Momčilova žena koja na kraju životom plaća izdaju.
Pesma je zanimljiva i po tome što su sve slike u njoj date postupkom upoređivanja po suprotnosti: Momčilo - Vukašin (suprotnost u fizičkom i moralnom pogledu):

Al' da vidiš čuda velikoga!
Što Momčilu bilo do koljena,
Vukašinu po zemlji se vuče!
što Momčilu taman kalpak bio,
Vukašinu na ramena pada!
što Momčilu taman čizma bila,
tu Vukašin obje noge meće!
što Momčilu zlatan prsten bio,
tu Vukašin tri prsta zavlači!
što Momčilu taman sablja bila,
Vukašinu s' aršin zemljom vuče!
što Momčilu taman džeba bila,
kralj se pod njom ni dignut ne može!

[tamaram]

Pitomina Skadra - surovi pejzaž Durmitora. Inače, u epskoj narodnoj poeziji veoma su retki opisi prirode.
„Vidosava, Momčilova ljubo,
šta ćeš u tom ledu i snijegu ?
Kad pogledaš s grada iznad sebe,
ništa nemaš lijepo viđeti,
već bijelo brdo Durmitora,
okićeno ledom i snijegom
usred ljeta, kao usred zime;
kad pogledaš strmo ispod grada:
mutna teče Tara valovita,
ona valja drvlje i kamenje,
na njoj nema broda ni ćuprije,
a oko nje borje i mramorje;
već ti otruj vojvodu Momčila,
il' ga otruj, ili mi ga izdaj,
hodi k meni u primorje ravno
bijelome Skadru na Bojanu,
uzeću te za vjernu ljubovcu,
pa ćeš biti gospođa kraljica,
presti svilu na zlatno vreteno,
svilu presti, na svili sjediti,
a nositi divu i kadivu
i još ono sve žeženo zlato;
a kakav je Skadar na Bojani!
Kad pogledaš brdu iznad grada,
sve porasle smokve i masline
i još oni grozni vinogradi;
kad pogledaš strmo ispod grada,
al' uzrasla šenica bjelica,
a oko nje zelena livada,
kroz nju teče zelena Bojana,
po njoj pliva riba svakojaka,
kad gođ hoćeš, da je taze jedeš.

[tamaram]

Zidanje Skadra

Tema pesme: Kako su braća Mrnjavčevići gradili Skadar na Bojani.
Ideja (poruka): Ovde je dato narodno verovanje da se nijedna veća građevina ne može podići bez žrtava. Taj običaj nešto redukovan aktuelan je i danas, pa se na temelju obično kolje prase ili jagnje.
Kompozicija pesme po slikama:
1- Tri brata Mrnjavčevića Vukašin, Uglješa i Gojko počinju zidati Skadar.
2- Što trista majstora za dan ozidaju, to vila preko noći sruši, i tako za tri godine ne mogaše ni temelj podignuti, a kamoli grada sazidati.
3- Četvrte godine javi im se vila i poruči da grad ne mogu podići dok u njegove temelje ne ugrade brata i sestricu po imenu Stoju i Stojana.
4- Kralj Vukašin šalje slugu Desimira da nađe brata i sestricu - Stoju i Stojana.
5- Desimir se vraća i Vukašinu saopštava da nije uspeo izvršiti zadatak.
Kralj zapovedi Radu neimaru da nastavi gradnju. Međutim, opet se ponavlja: oni zidaju, vila ruši.

[tamaram]

6- Vila se ponovo javlja i sad traži da u grad braća uzidaju jednu od njihovih žena koja prva sutra majstorima donese ručak.
"No jel', braćo, Božja vjera tvrda,
"Da ni jedan ljubi ne dokaže,
"Već na sreću da im ostavimo,
"Koja sjutra na Bojanu dođe?"
I tu Božju vjeru zadadoše,
Da ni jedan ljubi ne dokaže.
7- Međutim, Vukašin i Uglješa prekrše zakletvu i svojim ženama kažu da nikako ne dolaze na Bojanu, jedino (naivni) Gojko ne reče svojoj ljubi.
8- Sutradan red je bio da ručak donese kraljica, Vukašinova žena, ali znala je šta je čeka, pa se obrati Uglješinoj ženi, žaleći se da je boli glava.
9- Uglješinica, dobro obaveštena, reče da bi rado otišla, ali je boli ruka, pa kraljicu uputi najmlađoj jetrvi.
10- Gojkovica se u početku pravdala da nije okupala dete, ni veš oprala, ali kad one dve "bolesnice" prihvate da to umesto nje urade, nije imala kud nego pođe na Bojanu.
U nastavku sledi deo pesme sa najlepšom alegorijom u našoj književnosti.

[tamaram]

Kad je bila na vodu Bojanu,
Ugleda je Mrnjavčević Gojko,
Junaku se srce ražalilo,
Žao mu je ljube vijernice,
Žao mu je čeda u kol'jevci,
Đe ostade od mjeseca dana,
Pa od lica suze prosipaše;
Ugleda ga tanana nevjesta,
Krotko hodi, dok do njega priđe,
Krotko hodi, tiho besjeđaše:
"Što je tebe, dobri gospodaru!
"Te ti roniš suze od obraza?"
Al' govori Mrnjavčević Gojko:
"Zlo je, moja vijernice ljubo!
"Imao sam od zlata jabuku,
"Pa mi danas pade u Bojanu,
"Te je žalim, pregoret' ne mogu."
Ne sjeća se tanana nevjesta,
No besjedi svome gospodaru:
"Moli Boga ti za tvoje zdravlje,
"A salićeš i bolju jabuku."
Tad' junaku grđe žao bilo,
Pa na stranu odvratio glavu,
Ne šće više ni gledati ljubu;
11- Dolaze dva devera i odvode je da je zazidaju, a ona se smeši, misleći da je šale radi.
12- Kad je videla da nije šala, moli devere da je mladu ne zazidaju, ali oni ćute.

[tamaram]

13- Iako se u ta vremena smatralo za sramotu obraćanje mužu, ona to čini, ali pomoći nema.
14- Na kraju, moli Rada neimara da joj ostavi otvor na grudima kako bi mogla čedo podojiti, te otvor na očima kako bi mogla videti kad joj dovode i odvode sina Jovu.
"Bogom brate, Rade neimare!
"Ostavi mi prozor na očima,
"Da ja gledam ka bijelu dvoru,
"Kad će mene Jova donositi
"I ka dvoru opet odnositi."
I to Rade za bratstvo primio,
Ostavi joj prozor na očima,
Te da gleda ka bijelu dvoru,
Kada će joj Jova donositi
I ka dvoru opet odnositi.
I tako je u grad ugradiše,
Pa donose čedo u kol'jevci,
Te ga doji za neđelju dana,
Po neđelji izgubila glasa;
Al' đetetu onđe ide rana,
Dojiše ga za godinu dana.
Kako tade, tako i ostade,
Da i danas onđe ide rana
Zarad' čuda, i zarad' lijeka,
Koja žena ne ima mlijeka.

[tamaram]

Likovi:

I u ovoj pesmi narodni pevač likove slika u crno-beloj tehnici. Negativci su kralj Vukašin i vojvoda Uglješa, te njihove supruge. Nasuprot tome sa simpatijama gradi likove mlade Gojkovice i njenog muža; ovaj mlad bračni par krase vrline kao što su poštenje i krotkost, ali i lakovernost. Zašto je narodni pevač na strani Gojka postaje jasnije ako se zna da je ovaj lik stvoren u mašti, odnosno, istoriji je potpuno nepoznata ličnost.

[tamaram]

Ženidba Dušanova

Tema: Kakve je sve prepreke car Dušan (u pesmi Stjepan) morao savladati da bi odveo isprošenu devojku Roksandu.
Ideja (poruka): Teško svuda svome bez svojega; važni su hrabrost i junaštvo, ali su još važniji mudrost i snalažljivost.

Fabula:

Kad se ženi srpski car Stjepane, nadaleko zaprosi đevojku, u Leđanu, gradu latinskome,
u latinskog kralja Mijaila, po imenu Roksandu đevojku; car je prosi, i kralj mu je daje.
Međutim, latinske varalice imaju samo jedan uslov: da car u svatove ne vodi dva sestrića, dva Vojinovića (Vukašina i Petrašina), jer su, navodno, pijanice, pa će zametnuti kavgu. Car se grdno naljutio zbog sestrića, i ne samo što ih nije u svatove zvao, nego je obećao kad se vrati, da će ih obesiti. Videvši da ih ujak ne zove, nećaci slute zlo i obraćaju se majci za savet. Majka ih upućuje na trećeg brata Miloša za koga car i ne zna. Miloš je čuvao ovce u planini, i s radošću prihvata molbu braće da se kao običan svat priključi carevoj sviti. Na sebi je imao bugarsku kabanicu, ali je jahao silnog konja. Na putu do Leđana ima niz dogodovština; neki silnici pokušavaju da mu otmu kulaša, ali ih on daruje buzdovanom; za njegovog konja nema zobi, ali Miloš zađe po svatovima te od svakog pomalo uzme dok svoju zobnicu ne napuni itd. Kad su stigli u polje leđansko, latinski glasnik traži da car na megdan izađe kraljevom zatočniku, ili neće glavu izneti, a kamoli odvesti devojku. U svatovima se niko ne nađe da umesto cara na megdan izađe, pa se Dušan seti svojih sestrića koji bi mu sad pomogli. Tad na scenu stupa Miloš:

[tamaram]

Je l' slobodno, care gospodine, da ja idem na mejdan u polje ?"
Veli njemu srpski car Stjepane: Jest slobodno, mlađano Bugarče...
Sledi opis dvoboja u kojem Miloš ubija "bijelo Latinče". Ubrzo potom pred carem je nov zadatak. Opet se niko ne javlja do Miloša:
„Je l' slobodno care gospodine, da preskočim tri konja viteza?" —
„Jest slobodno, moje drago d'jete! -
Ređaju se sve žešće prepreke (gradacija). Ponovo je na sceni Miloš:
„Je l' slobodno, care gospodine, da strijeljam kroz prsten jabuku?"„Jest slobodno, moj rođeni sinko!
Poslednji zadatak da između tri devojke prepoznaju Roksandu caru se učinio lak, ali se ispostavi da je Todor devojku video u mraku. Car stade kukati, ali opet je tu Miloš da reši problem. Sledi jedna od najlepših slika u pesmi:

[tamaram]

Kada dođe đe stoje đevojke, zbaci s glave bugarsku šubaru, skide s leđa bugar-kabanicu (zasija se skerlet i kadifa, zasjaše se toke na prsima i zlaćene kovče na nogama: sinu Miloš u polju zelenu kao jarko iza gore sunce!) pak je prostre po zelenoj travi, prosu po njoj burme i prstenje, sitan biser i drago kamenje; tad izvadi mača zelenoga, pa govori trima đevojkama: „Koja je tu Roksanda đevojka, nek savije skute i rukave, neka kupi burme i prstenje, sitan biser i drago kamenje; ako li se koja druga maši, vjera moja tako mi pomogla, osjeć' ću joj ruke do lakata!" Kad to čuše tri l'jepe đevojke, obje krajnje srednju pogledaše, a Roksanda u zelenu travu; savi skute i svil'ne rukave, pak pokupi burme i prstenje, sitan biser i drago kamenje.

[tamaram]

Na povratku, kad su bili blizu Vučitrna: Miloš hoće gradu Vučitrnu, pa govori srpskom car-Stjepanu: „Zbogom ostaj, moj mili ujače,
moj ujače, srpski car-Stjepane!" Tade se je care osjetio da je ono Miloš Vojinović... Teško svuda svome bez svojega.
Miloš Vojinović, sestrić cara Dušana, glavni lik u pesmi Ženidba Dušanova predstavljen je kao običan čovek iz naroda, iako je plemić. Kroz niz situacija on pokazuje junaštvo, snagu i snalažljivost, ali ume da se našali čak i u teškim trenucima. Zbog toga je najomiljeniji junak epskih pesama i postaće uzor narodnim pevačima za gradnju omiljenih likova.

[anda]

ko su likovi