Sastavi iz srpskog jezika - srednja Å¡kola

[kojica]

ПИСМО ПÐ*ИЈАТЕЉУ

Ја, Никола Војиновић, теби у далекој земљи ево пишем, што ти поручити
имам, не бих ли те овеселио и приближио земљи својој из туђине далеке.
Најприје знај да сам, хвала милостивом и свемоћном Богу, здрав и весео,
како ја, тако и брат мој и мајка моја и отац мој. Ово још да ти кажем: да
и теби и сестри твојој и оцу твојему и мајци твојој желим исту такву
крепкост да вам Бог подари.
Познајући твоју љубопитљиво� �т и знатижељу твоју, познах да те школа моја
највише интересује, па да ти понајприје неколико слова рекнем да се
љубопитљиво� �т твоја ублажи. Ево неколико времена нићу не заспах као
дијете, коме је благи Бог, који свијем чудесима управља, наложио да спава
ноћу, јер кљиге многе прочитати ваља. А старјешине моје и учитељи
многе ствари од мене захтијевају да их спознати морам, па како бих удовољио
учитељима реченим, без сна много ноћи пробдјех.
Но не бих волио да те све речене ствари обеспокоје и опечале, јер је све и добро
и лоше од Бога дато, пролазно, па ће и ова мука проћи ваљда.
А сви напори моји показаху се незнатним, јер ме драги Бог кажњава за све
зле примисли моје и за недостојна дјела моја, у виду рђавих биљежака у дневнику
школском, особито из предмета главнијех, као што су из рачунице и језика ми
матерњег. А та дјела моја незнатна и биљешке лоше жалосте и печале матер мону
брижну и, особито, оца мојег старог, који ,р прекорима излаже сваки Божји дан,
јер му све ово речено не допушта да безбрижан буде, а има и зашто. И још ме
кажњава, даје ми помало за трошкове моје новца звекећег, а не даје ми новца
папирног. Али имам тврду вјеру да ће све ово опет на добро изаћи.
Од других ствари да ти кажем да се тјелесно васпитавам и тијело своје
напорима излажем, а све због тога да бих се лакше носио с друговима мојим и
недаћама разним, а речено је да је у тијелу крепком и дух крепак.
Немам те што упитати за тебе, јер знам како ти је у земљи туђој, гдје ријеч
нашу нико прозборити не умије, и гдје велики жаропеци владају, а у мору риба
зубата, тако да се ни окупати не можеш. Но се врћи што прије овамо, да се опет
састанемо, и претресемо све што се претрести даде, и да нам као прије буде.
Твој друг и доброжелате� �,

Никола Војиновић, I k,

[kojica]

ЖИВОТ ЈЕ КРАТАК, А НЕШТО ГА СТАЛНО ОМЕТА

Никада овако нисам размишљала о жени. Али Де Вегина пјесма ми се свиђа.
То је, ваљда, питање ,,искрености“, или надахнутости, или чега год што се може
осјетити у пјесми па да буде ,,увјерљива“. Или барокног духа у коме је пјесник
створио, а који је наметнуо и тему и однос према њој – жена као јединство добра
и зла.
Мотив дуалистичке природе жене дат је већ у првој строфи. У осталим трима
се развија. Смрт и њен симбол отров, живот и његов симбол – крв стоје једно
поред другог у четвртом стиху прве и првом треће строфе. У другој строфи
добра женска страна исказује се метафором неба, као израза у очима кад се у
жени буде нова осјећања, симболиком раја. Контраст јој је превара, подла ћуд,
ријечју – пакао. Дивљењу и уважавању због материнства супротстављена је њена
промјенљивост од анђела до змије – у трећој строфи. И четврта је сва од мотива
израженог контрастима: жена је плаховитих осјећања од љубави до мржње, у
миловању на корак од тога да смрви; она је вјечна енигма за мушкарце, ризик
раван распрострањеној медицинској методи тога доба – пуштању крви, ,,што
каткад спаси, а каткад убије“.
И док ми је при првом читању дјеловала строго и театрално, касније ми се
открила као љубавни исказ разочараног мушкарца који је схватио да у равнотежи
са жениним даром мора стајати и ,,зло“.
У класицистичкој пјесми ,,Уживао сам“ у четири стиха стао је живот, елегија
доживљене старости. Пролазност живота као тема слаже се од мотива уживања,
прохујале младости, незаустављивог протицања времена и очајања које доноси
старост. Тијело је сувише слабо да оствари жеље духа, који је млад, а полисиндет
истиче да је вријеме господар човјеку, коме остају само сјећања и жал. Краткоћа
пјесме асоцира на сумирање живота из перспективе кад човјек спознаје како више
нема могућности да доживи нешто ново, јер је садашњост мучна и празна.
Прва је изазвала емоције, друга одвела у размишљање о непријатној чињеници да
је вријеме у ком је могуће уживати на овом свијету врло кратко. Утисци се, чини
ми се, спајају у реченици: ,,Живот је кратак, а стално га нешто омета“ – неопходне
и свеприсутне, а ,,опасне“ жене, или старост, која као да наступи одједном.

Зорана Драговић, II h

[kojica]

MERSO I JOZEF K.

Čovjek je lijepa stvar ... Ako je čovjek ... Na pozornici gdje svako igra svoju
ulogu, stoje Merso i Jozef K. čekajući da padnu izlizane maske nemilosrdnih sudija koji
su toliko uporne u otkrivanju tuđih slabosti, pronalazeći u tome veće zadovoljstvo od
bilo kakvog sopstvenog uspjeha. Ali, oni pokušavaju ostati izvan toga. Jozef K. i Merso
silaze sa te pozornice i postaju jedini posmatrači predstave. I umjesto da kao i svaki
gledalac nekog bezveznog filma o propalom sistemu, ljudskoj ološi i sitnom ogovaranju
koje je postalo svakodnevica u društvu u kome živimo, umjesto da daju kritiku, oni
bivaju kritikovani, iako je prosto nemoguće kritikovati bezazlenog posmatrača. Zbog
svoje volje da ostanu van izvrnutog sistema koji postaje sve više moćan i veoma uticajan
na svakog pojedinca koji ne zna sam da korača svojim životom i sasvim nesvjesno
postane dio te gomile, oni, Jozef K. i Merso, bivaju osuđeni. Zločin, gori od bilo kog
drugog, biti različit. Biti drugačiji i pokušati da se odupreš nečemu što je izgleda u
ovom slučaju neizbježno, a to je izokrenut sistem. Jozef i Merso svoj život ispunjavaju
mrvicama radosti, svojim navikama za koje smatraju da ih ne treba mijenjati, da su
dobre takve kakve jesu i da ni iz kog razloga ne treba da budu bolje. Ono što ruši njihov
po mnogima dosadan i neispunjen život, po njima sasvim idealan, jeste sila koju niko
ne može razumjeti. Tom silom upravlja sistem koji traži prilagodljive osobe, a Jozef i
Merso to svakako nisu. Ukoliko ne prate pravila tog sistema, ukoliko se ne povinuju
i ne prihvate to što taj sistem nalaže, završiće na loš način. I sami svjesni apsurdnosti
svog postojanja, Merso i Jozef ni u jednom trenutku ne mijenjaju svoje ponašanje.
Situаcije se ne mijenjaju, riječi se ne mijenjaju, njihov položaj koji su imali se mijenja,
ali oni, oni ostaju isti, onakvi kakvi jesu. Ravnodušni prema životu i prema onome
što ih čeka. Sve što radi Jozef jeste potraga za nevidljivim demonima koji ga progone
iz njemu nepoznatih razloga, neprekidno preispitivanje po njemu sasvim opravdanih
sopstvenih razloga...
Ono što Merso radi jeste razmišljanje o životu i da li je na neki način mogao biti
drugačiji, iako ni u kom trenutku nije bio zainteresivan da ga promijeni. Obojica su
nevidljivi na sopstvenom suđenju. Kao da iz prikrajka posmatraju optuženog i slušaju
njegovu apsurdnu priču, loše postavljena pitanja advokata i teške osude pređašnjeg
života od strane ljudi u sudnici. Razlika je jedino u tome što je Merso počinio ubistvo
i zbog toga je uhapšen. A Jozef ne zna i neće saznati razlog hapšenja. Ono po čemu su
slični jesu različitosti od društva u kojem žive. Ono što ih povezuje jeste i tragičnost
njihovih sudbina, koje prihvataju na hladan način. Obojica su, u suštini, optuženi iz
razloga što su svjesni svoje apsurdnosti i svega što im se događa, ali nisu tipovi ljudi
koji bi se borili protiv toga. Po njihovom mišljenju, glavno je da čovjeku nikad ne bude
previše stalo, jer sve je već odlučeno i prije nego je počelo.

Katarina Janković, IV j

[kojica]

ŽENA I LJUBAV U DUČIĆEVIM I RAKIĆEVIM PJESMAMA

Filozofi antike su prepoznali dvije vrste ljubavi i dali su im imena svojih bogova
: Eros i Agape. Fizička privlačnost ili ljubav prema tijelu i „apstraktna“ ljubav,
oslobođena tjelesnog, ljubav prema idealu. Na taj način možemo odvojiti i Dučićev i
Rakićev opus – prvenstveno Dučićevu „Pesmu ženi“ i Rakićevu „Iskrenu pesmu“.
U svojoj „Poslanici mladim piscima“ Rilke je snažno preporučio svakome ko
želi pisati pjesme – da se kloni ljubavne poezije. Možda zato što je baš ljubav, od svih
osjećanja, najteže izraziti. Ova dva pjesnika su se oglušila o taj savjet i svoj su „posao“
maestralno odradili.
Jovan Dučić, majstor stila i forme, pisao je ne o „svojoj“ ženi , niti o „nekoj“ ženi,
već o ženi, ženi – idealu ljepote. Njegova „Pesma ženi“ ima formu najdublje i najiskrenije
ispovijesti. Njegova ljubav prema njoj je oslobođena tjelesnog i ovozemaljskog, on je
lišava svega što je fizičko, nesavršeno i prolazno – a samim tim i ljudsko, i uzdiže je na
nivo boginje. Kako sam kaže, u njegovoj „mašti i tišini“ ona je svedena na apstraktno
mu osjećanje. Vječno i bezvremeno osjećanje – ljubav.
Milan Rakić, čiji je stil „grublji“ i neizbrušeniji, posmatra ženu kao biće od krvi i
mesa – ovozemaljsko, nesavršeno, spremno da povjeruje u laži... Pjesnik čija se poezija
odlikuje i erotskim elementima govori o čulnom zanosu i o „božanskoj prirodi ljudske
ljubavi“. On nije, poput Dučića, obožavalac apstraktne ideje, već ljubavi, koja samim
tim što je ljudska, mora biti i tjelesna. Po Rakiću, čulni zanos je način da se spozna
„apstraktno“ osjećanje ljubavi. I poput nepoznatog autora „Pjesme nad pjesmama“,
spontano izražava svoj eros. On je svjestan prolaznosti, ali hedonistički uživa u trenutku.
Iako su oba pjesnika oslikali dvije strane ljubavi, dva odnosa prema ženi i
ženskom principu, nisu oslikali dva različita osjećanja, već jedno – ženu, ili njen sinonim
– ljubav.

Feđa Pavlović, IV j

[kojica]

AKVAREL

Svaki talas udari o greben, sve duše dobiju svoj trenutak.
Trudeći se da raskrče svoj put posut ružama, jedinke se stapaju u jedno. To je
jedini način da budu primijećene. Gube svoj identitet, staju iza tuđih riječi, boreći se
za tuđu ideologiju. Sa dušom veličine zrna pijeska, probijaju se kroza svijet, stiču moć
i prosipaju lažne ideale. Na drugoj strani hrida su duše koje predstavljaju ideologiju,
oni koji su postali ideali. Teško prave razliku između sebe i drugih, jer druge i ne vide
– vide samo sebe.
Dođe trenutak u kome naslikana slika sitnih duša izblijedi, a veće duše vaskrsnu
iz svih svojih reprodukcija. To je trenutak kada valovi zapljusnu tek završeni akvarel sitnih
duša. I šta ostaje ? Gomila boja koje se dave, grčevito se držeći za platno u pokušaju
da daju neki smisao slici, ali kasne. Sve je razliveno. Sve su samo ostaci ničega. Gola,
isprazna osovina koja je željela biti „neko“.
Velikim ljudima i velikim dušama ostaje da grle vječnost, a mali su osuđeni da
pomjeraju kičicu na palanačkom platnu svoga vremena, čekajući na svoj trenutak.

Milica Popović, III h

BIBLIOTEKA

[kojica]

„RECITE VATROGASCIMA
DA SE NEŽNIJE VERU PO SRCU ZAPALJENOM“
MAJAKOVSKI

Po ivicama ispucalih duša kao nekakva mutna vodurina što se danima vukla po ulicama,
proticale su suze. Proticale su tako brzo kao da jure do onih još netaknutih duša,
zastaju, a onda nastavljaju svoj surovi put... Ostavljaju trag na čovjeku, ostavljaju trag u
čovjeku kao žig utisnut na tijelu neke životinje. Obilježavaju ga. I bole. Bole toliko jako
da sve kosti u tijelu podrhtavaju...
Kako riječi mogu da povrijede čovjeka kad padnu sa otrovnog jezika, a njihov eho
odzvanja kroz već otanjene zidove srca. I misliš proći će, a ne prolazi ... Srce poput
nekoliko puta zalijepljenog stakla krhko, lomljivo. Jer čovjek je preslab kad udarac
primi, nejak da ga vrati. A treba ostati čovjek, treba nositi težinu postojanja. Treba u
vremenu i prostoru odolijevati svemu što dolazi.
On postoji. I to više nije ON. Ne može lomljivo srce da nosi toliki teret. Razočaran,
stoji zaključan u sopstvenom staklenom satu . Kazaljke i dalje stoje. A on čeka... Čeka
da neko dođe i ugasi njegovo od bola zapaljeno srce, ali niko ne dolazi, a vatra je sve
veća i veća . Ljubav ? Zar postoji ? Sreća - precijenjena je ! Sve se misli pod naletom
vatre lagano pretvaraju u pepeo. Sve čežnje, nadanja, ljubavi gore kao na gomili zapaljene
knjige..
- Recite vatrogascima da se nežnije veru po srcu zapaljenom – reče, gledajući
Mariju kako baca zadnju žibicu ...

Katarina Janković, III j

[kojica]

НЕОБИЧНО ОБИЧАН ДАН

Сјећање, преспавана туга. Далека и већ заборављена љубав. Ходајућа магла,
што од јутра стрепи, пробуди ме својим хладним шапатом. Неповјерљива тишина
на мјесту стоји. И чека на трептај ока мога да глуву хармојину наруши.
Кријући се од сунца, тог ђаволег посланика, вучем пун џак несреће. А оно, као
да сам једина у овом туђем дану, тим ватреним очима помно прати моје покрете.
Моје лице, очи, руке.. Игра се, премјешта свој огњени задах пакла, са једне стране
на другу. Полако, преузима моје тијело. Прожима га и шири хибрид простора и
времена коме ја не припадам; који нису моји, али који ме опет тако неодољиво и
неодбрањиво вуку к себи. Меланхонија. Опијеност. Црнина. Да, данас глумим ту
наметнунуту, неизбјежну црнину у својој једииној нијанси. И чекам... Било кога
да ту црнину позове на плес. Кораци су већ смишљени, у нади да ће ме негдје
одвести. Можда до неке напуштене веранде под мјесечином. Или крај набујале,
мутне ријеке што немилосрдно тече. А ја чекам. И тражим те. У тим тамним
очима сто изазивају страх. Тумарам путевима којим се рјеђе иде. Као одбачено
биће на простору оаза, страхујем у кожи изгубљеног дјетета.
Још увијек чекам. Да се тама, небо и земља поистовијете . Да звијезде као сваке
ноћи промијене своје одоре. Сумпорним погледом тражим те на длану сунца. Јер,
ја сањам колико ми снови допусте .

Ð*озина Ð*адончић, III e

[kojica]

МИÐ*

Дан мира. Са вама, са њима, са свима. И свугдје. Докле год сеже наша мисао и
наша нада. Гдје год је крочила људска стопа и опстао људски дух. Овдје, у Црној
Гори, на нашем дијелу планете. Тамо, далеко, на обалама бучног Амазона, на
подножју и врховима Килиманџара, у сјенци Кеопсове пирамиде, на ужареном
афричком пијеску, тамо гдје наши вршњаци још гладују, на далеким обалама
Колумбовог Новог свијета, у трошном, сламнатом дому једног палестинског
дјечака чије су сузе проливене на насловној страници Тајмса, у скромном
јеврејском дому чистих мисли и тихих ријечи .У државама са или без парламента,
у државама оваквих или онаквих влада, или без њих, тамо гдје се има превише
или тамо гдје нема се ништа, у храмовима свих вјера и свих патријарха. Свугдје
гдје је патња, страх и безнадје. У свима њима - мир. И свима њима мир.
И мир у нама. У теби и мени. У нашим плућима и душама. И у нашем уму,
дакако. Јер тамо све почиње. И мржња и нетрпељивосÑ� �� и презир и неразумијева� �šÐµ.
Неприхватањ� � другог и другачијег. Због имена, језика, боје коже или очију, због
граница којима неразумно, али страсно, дијелимо и цијепамо једину планету
коју имамо. Због ко зна чега. Ни због чега. И сви ратови, ни због чега. Јер, да
прафразирам Бенџамина Френклина, никада није постојао добар рат или лош
мир.

[kojica]

На истом мјесту, тамо, у нашим срцима и уму, све ово и завршава. И тамо,
једино тамо, можемо пронаћи и открити шарено, прекрасно поље размијевања,
прихватања, толеранције, различитостР¸ и љубави. Надјемо ли мир у себи и
са собом, наћи ћемо га и у другима и са другима. Зато вас позивам да данас,
на свјетски дан мира, прво, и за почетак, пронадјемо мир у себи. Да га потом
подијелимо са својим другом из клупе, пријатељем или тек првим случајним
пролазником на којег наидјемо. Нека додиром, погледом, осмјехом и стиском руке,
прво шапатом, а онда све гласније проструји порука мира. Биће незаустављив а и
силна. Ни краће ријечи ни раскошнијег ватромета за празник читаве планете.
А онда, онда ће наши уџбеници из историје коначно постати досадни! Јер
неће бити ратова. Биће мир. А у њему се пишу само пјесме!

Маша Ð*адуловић, IV a

[kojica]

Зимина тужбалица

Валкире што јашу преко небеса, шум бијелих крила, сиве ледене очи иза облака и
сумрак што прождире боје и тонове... На згрчену земљу пала је пахуља...
затим још једна... затим још једна... Сав рај смрзнутих херувима је заплесао над леденим
паклом слабости и мржње. У тихом, лаганом валцеру, дјевичански лептири плачу за
нама. Окрећући се по древном такту, пјевају сјеверњачке тужбалице, па изнемогли од
борбе са судбином, неумољивом владарком наших истина, падају у амбис нијеми од плача.
Ваздух је испуњен треперењем као кад наричу виле...
Све је окружила пјесма, страшна, моћна, чаробна... Блистави глас чаробнице
испод сивог плашта одзвања под затвореним сводом. У сваки јој је тон уткана по једна
суза. Бијели лептири играју око ње, посрћу али играју, па онда слијећу на блиједе образе,
умиру јој на рукама само да би чули још мало – умиру да би живјели у њеној коси, у њеним
очима, у њеној пјесми. И пјева чаробница, та ледена Лорелај лишена својих заспалих
морнара; пјева и каје своје ледене, замрзле снове одбачене од свих, недосањане, искидане,
потргане, обезглављене – од њих је сашила хаљину. Њен глас је зауставио ријеке, њихове
нимфе оковао мразом; убио је мале птице дошавши им до срца и испунивши им погледе,
ал’ њихове душе и даље лебде у облацима, немоћне да оду на југ док пјесма не престане
и не васкрсне умрли Аполон.
Још увијек пјева уклета чаробница – пјева и сјећа се. Пјева о изгубљеним надама,
гријеховима предака, недореченим бајкама и неиспјеваним пјесмама; о болу дубоком,
страшном, неизмјерном, о сивом сумраку и још сивљим зорама, о увелим ружама неких
давних љубави... Пјева о свом леденом усуду, о тужној бесмртности без наде у спас, пјева о
смрти на бијелом одру и глас јој се покида у безброј комадића леда.
Скиде уморну копрену и пође несрећна вила, а за њом се подиже рој бијелих лептира.
Прође испод лука својих обневидјелих сјећања и, у исти мах, сломљена и горда, изгуби се у
даљини, у сивилу сопствене душе. Иза ње је ишао рој малих пахуља...
Валкире су давно прешле небо, вјетар је, у својој обијести, растргао шумове бијелих
крила и бацио их себи у лице, туге су испиле сиви ледени поглед и попримиле боју сњежних
облака... Само је сумрак остао да прождире боје и тонове, али и он ће проћи, као и све, кад
стигне проклета и коначна тама...

Слободан Бркљач, III-1

[kojica]

Топлина тишине

Сваке ноћи док платинаста светлост месечине обасјава уздрхтало вече, тако тихо
и стидљиво, као зрно песка скотрљаћу се низ падину твојих мисли. Небо ми пружа руку и
води ме кроз глуву тишину тужних призора. Као модре сенке потоњих величина, сећања
теку, полако, смерно...Жеље се гомилају као звезда рој...и у речнику живота траже
значење нераскидиве везе што љубав је...и плави лептири блистају попут поларне ноћи.
Као пахуље снежне, мале и нежне, меки су додири вечерњег поветарца. Багремови бели,
мирисну певају песму, што на танку светлост лагано пада. Звуци божанских харфи лутају
бескрајним крајолицима...
Отварам капије раја и врата пакла, покушавајући да ухватим ненадану наду.
Тихо јој шапућем речи плаве и зовем је, али не прилазим...Јер побећи ће у пећину
своје самоће...спуст� �¸Ñ›Ðµ параван који скрива топлину тишине и тајну живљења...Кап
по кап, топе се моји снови и теку као сузе праведника, разапетог на крсту судбине.
Магична прашина клизи по стазама лавиринта, а исконски сјај трепери одајама
мојих мисли...
Слеђени понос ме гуши као изненадни страх, и траг нежности нове, буди стари
мрак...

Наташа Гајић, III-1

[kojica]

MOJ TATA HEROJ

Ljudi kažu da o životu najviše znaju starci i deca, i da je život oštar kao sečivo. Idući po
takvoj ivici čovek je zver kada mora, melem kad ume, a junak kad sme. Život je pun
izazova, junaci su tu među nama. Oni ne govore o sebi, o njima govore njihovi postupci i
dela.
Bila je to ona nesrećna, devedeset deveta. Sa sedam godina nisam znao šta je rat, ali
sam svuda oko sebe osećao zebnju i strah. Oca danima nisam viđao. Ponekad bi naišao
da obiđe sestru, mamu i mene i uvek je bio ozbiljan i nosio je šlem i pušku. Govorio je da
će sve biti u redu i da se ne bojimo. A onda je neizvesnost prešla u stradanje. Bombe su
bile tako stvarne i padale su blizu nas. Drugo veče bombardovanja...
Ništa se ne čuje od aviona i silnih eksplozija. Svi ćutimo i čekamo. Čekamo da to jednom
prestane. i ne pomišljamo da nešto može da nam se desi. A onda odjednom sve se
zatreslo i sve je zasvetlelo. Goreli su rezervoari u kasarni. Avioni su otišli, vatra se širila
ka kućama u selu i zgradama oko rezervoara. Iznenada je u kuću ušao moj otac. Sećam
se da je bio bled i da je na brzinu rekao majci da je jedva izvukao živu glavu. Izašli smo
napolje i videli razbuktalu vatru. Bilo je tu dosta ljudi i vojnika. Pogledao sam u oca i prvi
put video kako mu se suze slivaju niz lice. „ Gori naša zgrada“, tiho je rekao vojnicima. A
onda se kroz noć prolomio njegov odsečan glas: „ ko je dobrovoljac da idemo da gasimo
vatru?“ nije tu bilo razmišljanja, kolebanja. Svi vojnici i starešine su kao jedan poleteli u
kamion i otišli u vatrenu noć. Vodio ih je moj tata.
Dugi sati čekanja. Vatra se stišavala, gotovo je nema više. Da li je moj otac živ?
Počinjem da plačem, a onda čujem zvuk kamiona. Izlazi moj otac, crn, čađav, ali živ. I
ostali su živi i nepovređeni. Čuo sam vojnike kako pričaju da je moj otac uleteo u vatru
da iznese aparate za gašenje požara, da su mislili da se neće vratiti živ iz vatrene
stihije. A on evo ga živ ispred mene stoji sa opekotinom na obrazu i u ruci drži sliku nas
četvoro i mali drveni bager, poklon od jednog vojnika. Skroman kao i uvek, rekao je da
to nije ništa.
Počelo je da sviće. Tatin kamion je otišao prema planini. Nešto u meni je htelo da pukne
od radosti, hteo sam da viknem, da plačem, da se smejem. Hteo sam celom svetu da
kažem da je moj otac heroj. Posle nekoliko dana moj otac je otišao u Beograd da pravi
položaje za odbranu grada. Sa jednog njegovog položaja oboren je čuveni „nevidljivi“.
Srećan sam što je moj otac takav, skroman i hrabar. O njemu govore njegova dela i
postupci i jedna mala crvena kutija koju moja majka čuva na posebnom mestu. U njoj se
nalazi orden za hrabrost koji je dobio za zasluge u odbrani zemlje.


Nikola Milenković I-1

[kojica]

Пријатеље ствара срећа, а несрећа проверава

Као кад зароним до дна мора, згрнеш само каменчиће у длан, тако отпочну нова пријатељства. После
детињства шта се све мења? Опет се рађају снови и снови. Између звезда и камења, јастук
судбине кроз живот и даља плови. Такав је човек мање сања, а више спава. не умеш да пронађеш нове
светове, главне пријатеље и издигнеш се у небо. Као мали сањам о великој кући, колима, а не знамо да
то ниеј главни „ услов “ да би живели срећно и лепо. Мислим да срећу у животу доносе праве пријатељи,
које је тешко наћи. Они који ће нам помоћи у свему, бити ту у срећи и несрећи. Само тако успевамо да се
приближимо, свом животу и схватими да не шетамо сами кроз мрачне тренутке на обој земљи. Имала
сам доста пријатеља. Била сам јако узвишена, пуна себе и најмоћнија. Временом, неки су се изгубили,
отишли од мене, кад су ми били најпотребнији. Прави су остали ту и увек су ту уз мене… Ваља имати
неког где можеш да се винеш, станеш и добро погледаш и размислиш. Јер, људска срца су ниска,
засађена као јагоде. кад кренеш у свет, никада не заборави да се користи! Опасно је, као туга, ако се
теби престане да куња и шуња, твој почетак. Отуђен си само, ако можеш самоћу да издржиш, ако себе
убедиш да у овом „маштању“, векови ужасно касне и да ћеш пронаћи „једног ал` вредног“ пријатеља.
Зато види свет „читај“ људе длановима и табанима и види челом и телом, види
до дна невидљивога, сагледај своју судбину. Целу снагу препознаћеш по томе колико си у
стању да препродиш тренутак, јер он је тежи и страшнији и дужи од времена и вечности.
Онда отуђеност, без правих пријатеља, више неће бити твоја судбина.

[kojica]

Моје импресије са школског распуста

Распуст је као сан, баш кад је најлепше, нађе се неко да нас пробуди и све то прекине,
али нам остају сећања на њега као нека утеха и нада да то није заувек изгубљено и да ће се
опет десити. А та сећања су можда и најлепши део света, јер у њима нема оног ружног и
непристојног што се можда догодило... Она су присутна, а и помало лажна... Почињу гласовима.
... Брано! „ Ево ме!“ , а на гласове се надовезује и слика. Покрети, простор, време... Поново све тече.
Док идемо на центар схватам да више нисмо они исти клинци, који причају вицеве и глупирају се, не
свесно, корачамо кроз живот. Гласни смо и људи се окрећу за нама, а чујемо и неки коментар, не баш леп,
вероватно добронамеран (-ха). Ипак стигнемо некако и до центра, седнемо у школско двориште, на хладне
бетонске степенице и натсавимо са причом. Људи нас чују, а не виде и то је најлепше од свега. Лепше и до
семенки, чипса и сока, који безвољно довучемо, а сложно поједемо и тако свако вече. Увек иста прича, у век
друштво, исти сок, исти чипс и сваки пут лепши смех и никад не досади.
Тако све тече до сеоске славе, а онда дођу рингишпили, лицидери, кокице и шећерна вуна. Али у овогодишње
сећање о слави, умешала се и једна балерина. Не мала и слатка балерина, у розој хаљини и малим сатенским
балетанкама. Не ова је велика и страшна и због ње деца вриште када почне своју игру. Покушали су
је укроте и да не вриште, али није им успело. Покушала сам и ја. Села сам јој на сукњу, затворила се
и храбро сачекала да крене. Полако је почела да се окреће и да се подиже, није било страшно, пустила
сам руке и почела да се смејем, онда је она чула мој смех и осетила да је се не плашим и почела брже да
се окреће, да цима, напред, назад, заустављала се, па опет почињала да се окреће. Била је страшна.

[kojica]

Док сам силазила са балерине, изнад школског дворишта је почео ватромет,
најављивао је почетак концерта ЈУ групе. Сећам се само музике, али не и њих, они су мало
мутни, насупрот осећањима која су изазвали о нама, насупрот оној срећи и узбуђењу које је
владало у публици, с које се повећавало са сваким новим тактом који су остварили.
Али и из тог сна смо пробуђени. Ипак сам успела поново да заспим и почела сам да сањам, још један
другачији сан... „ Брано! “, „ Ево ме! “. Стојим на мосту,испод протиче речица, пуно кључева који су
парови убацивали у њу пошто би закључали своју љубав, катанцима на мосту. Срце ми је као
шећерна вуна, спремно да се истопи, а ја сам спремна да му то допустим, али морам даље.
Испред мене се развио парк. Високо, старо дрвеће, чини да се осећам малом, поређеном његовој
величини. Долазимо и до извора лековите воде, они уништавају сва досадашња осећања. Непријатан мирис,
се шири из просторија у којима су извори, баца га у сенку све лепоте, које је у мени пробудила Врњачка
бања. Још их осећам! А онда падне ноћ и време је за провод. Дискотека је мала али пуна. Музика је гласна.
се не виде, од разнобојног светла, која се гасе и пале, у ритму музике. Све је другачије од оног што сам
навикла. Следећи пут одлазим у пицерију. Опојан мирис, свеже испечене пице, буди сећање на Пећинце.
Враћамо се кући. Седишта у аутобусу су тврда и не могу да спавам. Поред
нас пролазе куће, села, градови, поља...
И тако се се завршио још један распуст... Попут сна, који се растопи као
мехур од сапунице. Леп и краткотрајан.

Бранислава Трифуновић

[kojica]

ЉУБАВНО ПИСМО

Као да сам позван да учиним нешто велико и трајно. Као да сам с твојом љубављу
спреман да савладам себе самог, своју немоћ, свој страх и своју непокретнос� �.
Да ти кажем да сенке које ме прогоне ове вечери имају твоје лице, и оне које су
живе, и оне које су мртве, и оне које су ми наносиле бол, и оне које су ми
доносиле радост.
Сенке неких мојих живота препознајем, а жељан сами их као што сам жељан твоје
љубави, додира, постојања. Волим те, значи тражити смисао, бити спреман и
отворен. Волим те, значи живети истину и дрхтати при помисли на тебе. Захваљујем
ти се на свему ма колико то трајало. Љубави, сиромашни су они који никада нису
волели! Ја не желим да те учим већ да те волим, то је виши степен сазнања. Тако
ће љубав и живот бити једно. Волим те, заиста те волим. Плашим те се, желим те
и бојим се тебе, мрзим те и убијам те свакодневно, јер ти си мој страх и моја
грозница и моје немање, моја ограниченос� �, и моја тупост и све моје глупости.
И сва моја дела. Ти си истина, и она духовна осама из које пролазе речи чудесне
као путовање. Кад кажем волим те помислим на оно што чини та реч, на све оно
што си живео, што живиш и што ћеш живети. Колико само може да недостаје
задовољство, миловање, нежности... Волети у времену многобројних живота значи
победити смрт, значи наду и смисао живота, путеве ка теби...

[kojica]

Можда је садашња љубав у овом животу начин да научим патњи. Овај свет је
понекад суров, понекад нисам у стању да разумем, понекад га прихватам, не
волим ништа да знам. Предосећам да ћеш отићи, да ће те токови живота одвући од
мене. Што нам вреди трагање за собом ако се изгубимо пре него што смо себе
пронашли. На путевима живота не постоје пречице. То је јасна светлост сазнања.
Могу. Одлазим од тебе. Спашавам те мог присуства, моје ÐºÐ¾Ð¼Ð¿Ð»Ð¸ÐºÐ¾Ð²Ð°Ð½Ð¾Ñ Ñ‚и, мојих
несаница и превелике љубави која ти је прешла у досаду. Она је увек нешто друго
од оног што тренутно мислим да јесте. Од моје љубави могу очекивати више. Зашто
желимо да је ослободимо? Зашто ме обузима туга и радост, два различита
осећања истовремено? Знам, одлазим од тебе, али не и од љубави моје. Ð*азумеш
њену дубину и мој бол. Овај одлазак није смртна пресуда за нашу љубав. Понекад
желим да ти предложим да кренеш са мном да делимо живот који је остао.
Али осећам да бих погрешио и уплашио те. Ја не сумњам у твоју исреност, у све
што си ми подарила за ово време љубави. Сад знам одакле извире та љубав
и са том спознајом могу да одем на пут знајући да ћеш заувек бити уз мене, у
леденом трајању без бола, патње. Једном трајању које не искупљује блажене, али
и не кажњава грешне. То је све за сада, за један живот, за делић древног времена
у којем се обнављају све моје радости и све моје туге. Ти си заиста моја љубав за
сва времена!

Милан Миливојевић II Е2

[kojica]

U ŽIVOTU JE KAO NA MASKENBALU:
KADA SVI SKINU MASKE, VESELJE PRESTAJE

Jako se plašim mraka. Kada sam u zatvorenoj tamnoj prostoriji ili mračnom mestu, obliva
me hladan znoj od straha da bi se iz crnila iznenada mogao pojaviti vampir i napasti me.
Tada se setim filmova u kojima likovi koriste ogledala protiv vampira, jer se vampirov lik u
njima ne vidi. To ogledalo kao da otkriva istinu o njima, da su prazni iznutra a strašni i
nemilosrdni spolja.
Tako i ljudi. Ne kažem da su ljudi nemilosrdni kao vampiri, već da imaju drugo „ja“ zbog
sredine koja ih okružuje. Mali, veliki, debeli, žgoljavi, pa čak i oni idealni poput filmskih
zvezda, svi oni imaju maske iliti svoje drugo „ja“. To drugo „ja“ ne mora uvek biti loše
već može skrivati mane. Deo ljudi, možda i većina, koristi drugo „ja“ iz straha da neće
biti prihvaćeni od sredine. Smešno je to što i ta sredina može takođe posedovati strah
koji vešto prikriva. Život je lep. Ne zbog filmova i izreka, već zbog mirisa i boja koje ga
dekorišu. Čovek se plaši da će možda predstaviti kontrast svemu tome i zato teži da
iztraži ono najboqe. Često u tome posustane, razočara se, povuče se u sebe i svoje
orginalno „ja“ sakrije. Zato uzima identitet druge osobe koja mu možda biva idol. Ali i ti
idoli glume i to više od svih ostalih, jer su svi ljudi isti. Skidajući svoju masku, možemo
pretrpeti odbacivanje od strane ostalih, ali možda i ne! Možda samo treba da budemo
u određenoj meri iskreni i pošteni, jer su to najvrednije stvari koje se cene.

[kojica]

Malo je takvih ljudi. Zašto? Zato što postoji uzajamni strah od zlih ljudi koji mogu to da
iskoriste. E, takvi ljudi imaju zle maske, razočarani životom sa ogromnim teretom i bolom
na leđima, ukratko, razočarani samim sobom. Jako me nervira kada čujem da neko
očekuje neku nagradu za dobro delo, jer ako je to dobro delo radjeno iz namere da se dobije
neka nagrada onda to nije dobro delo. Ovo se može svrstati i u sebičluk „dajem da daš“.
Ovakvi ljudi spadaju, po mom mišljenju, u najgoru kategoriju. Draži su mi zli ljudi sa
najodvratnijim i najnemilosrdnijim maskama, jer oni to ne kriju. Drugu kategoriju
zauzimaju licemeri, fini na izgled, a loši iznutra, e njima treba jedno veliko ogledalo!
Sa druge strane, za dobre i naivne ljude ostali kažu da su glupi, pa kako onda i da ne
nose neke maske?! Zato život podseća na maskenbal u kome su svi isti likovi. Ponekad
kada stane muzika i svetla se pogase istina izađe na videlo, ali ne mora da znači da je
ona toliko loša, kao ni toliko dobra. Uvek postoji neki balans. Dokle god bude ljudi, biće i
maski jer koliko god da su slični, toliko se ljudi i razlikuju. A da bi se prilagodili jedni
drugima, ljudi moraju malo da se promene. Možda te promene prerastaju u maske, a
možda i ne. Važno je da pokušamo da se dovoljno upoznamo, tj. da pokušamo da se
stavimo na mesto ogledala, a da li će biti lika... ma uvek će ga biti!


Sofija Ostrašanin

[kojica]

NE DIRAJ TUĐE RANE AKO IH NE ZNAŠ ZLEČTI

Praskozorje svečnog jutra..., čvek žvi danas za sutra. Jutro sviće, a noć odlazi, a sunce se
povija iznad i opet zalazi. Na poljima rosa, bistra i sveža, zora budna i spremna.
Čovekova rana na srcu, kao osušena krv, ne može se oprati ni izbrisati, i tako iz dana u
dan. Ona je kao tugom okovana za čovekovo srce. Ne uveravajmo sebe da se rana ne
može zaceliti, jer kad izbije mlada, fina koža, zaboravlja se na staru. Nemojmo da
sami u sebe rasplamsavamo vatru koja drugog neće dohvatiti, a kamoli opariti. Ne vredi
pokušavati menjati tok reke navike, jer nas može lako poplaviti. Zato i ne valja dirati
tuđe rane ako ih ne znaš izlečiti, ako ne znaš kako pomoći. Čovek je nemoćan da se bori
protiv sila prirode. Svako biće ima svoju sudbinu, onako kako mu je zapisano da živi, a
od njega zavisi da li će izabarti pravi put... jer nekad postoje dva puta, a na čoveku je
da odluči kojim će krenuti. Isto tako mora da snosi posledice za svaku grešku u svom
životu. Ponekad se pitamo zašto čovek gubi voljeno, zašto kasno shvata koliko vredi
izgubljeno, zašto rane ne možemo zaceliti, nego nas peku, dugo godina, ostavivši trag u
našim životima. Često se trudimo da pomognemo i razumemo druge, ali nije to lako. Ne
možeš razumeti nekoga ako nisi doživeo slično, ako nisi dotakao dno života, ako misliš
samo na sebe. Moraš da se spustiš na zemlju, da se staviš u drugi položaj, da sagledaš
delo srušenog života te osobe. Malo je osoba koje to razumeju, koje mogu pomoći...
Zato ne diraj tuđe rane ako ih nećeš izlečiti, ako ne znaš kako da pomogneš. Ne
sažaljevaj osobu jer joj time nećeš pomoći, jer je ključna stvar razumevanje. Ipak, čak i
ako nekog upotpunosti ne razumeš, a želiš da mu pomogneš, pruži mu podršku, budi tu u
blizini kada mu zatrebaš, njoj ili njemu, bilo kojoj osobi, jer srce je jako da dosta toga
izdrži ali ne i da se opet bori na istom polju, sa osveženim starim ranama. Ne može
čovek da dobije dva puta istu bitku u ratu, kao ni da se suočava sa istim tragičnim
događajima u životu. Ako uspeš da sagledaš razoreno delo ljudskih života, bićeš jedan
od retkih razumnih osoba, moći ćeš da pomogneš. Nije potrebno biti pametan i bogat,
bitno je biti relan i imati veliko srce, da pružiš ljubav i podršku, jer su to dva ključna
elementa osećaja.

By: Mirchy