Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola

[milica.velickovic98]

moze li sastav na temu "Sveti Sava kao knjizevnik i prvi srpski biograf"? Treba da bude inspirisan njegovim "Zitijama Svetog Simeona Nemanje"?

[Man]

Житије светог Симеона Немање си мислима

[martina1234]

imaaa li neko sastav na temu 'Jedan moj rastanak'?

[Tasa97]

Jel moze sastav na temu Snovi lako umiru HITNO!!

[Mirchy]

Pozdrav svim clanovima,ja sam Mirchy,autor nekih tekstova koje ste objavili ovde. ovih dana cu se potruditi da objavim jos neke teme,koje cuvam jos iz srednje skole a koje sam pisala za svoje drugove i drugarice.

[Man]

Biće nam drago da ih postaviš ovde

[Mirchy]

Samo kada bismo na vreme mogli ugledati brvno u svom oku,koliko bismo bili bolji

Zivot je za mene uvek predstavljao neobicnu, jezgrovitu i mnogoznacnu zagonetku. U njemu nije uvek crno i belo.Nekada su nasi putevi trnoviti, a nekada sa lakocom zanjemo uspehe. Za neke stvari jednostavno nemam to obrazlozenje. Ja to objasnjavam cinjenicom da je zivotni put zacinjen dobrom ili losom srecom...
Zapravo, smatram da od zivota treba uzeti maksimum. Trebamo iskoristiti svaki trenutak, svako sada! Naucimo da cenimo male stvari, da im se radujemo ali i uvek tezimo ka visem. Na neuspehe ne treba gledati kao na poraze, vec kao sansu da nesto naucimo, ispravimo, u buducnosti ne ponovimo! Greske se moraju desiti kad - tad i one se desavaju s' razlogom. Kada coveku lose ide, sklon je da idealizuje stvari, da masta i kreira sopstvene iluzije. To je kao odbrambeni mehanizam coveka, njegov beg od stvarnosti i od stvari koje ga cine nesrecnim i koje ruse njegovo samopouzdanje. Smatram to dobrom psiholoskom terapijom, jer pravi zivotni izazovi tek predstoje. Usponi i padovi u zivotu se smenjuju kao dan i noc, jer svaka strana ima svoju kontra stranu.Najbolje je kada zivotni balans dovedemo u ravnotezu.U vihoru života, čovek se kreće kao pčela u prirodi. Vredno radi, trudi se, stvara. Ali, da bi dosegao neki nivo uspeha, mora nekog da sputa i da ga porazi. I kao pčela radilica, kad se nađe u opasnosti, izbacuje svoje žaoke i ubada. Poražena strana, u tom trenutku strasti, besa i gorčine, uzvraća udarac. Ipak, to nije način da nekome uzvratiš udarac. Ljudi su zaboravili ono najvažnije, sposobnost i moć praštanja. Uzvraćanjem udarca čovek gubi svoj položaj na nivou emocionalne inteligencije, i pada lestvicu niže.Ljudi se trude da od zivota uzmu najbolje i u sto vecoj kolicini. Ponekad zaborave da je potrebno i sebe davati isto tako nesebicno kako se i nama sam zivot daruje. Za srecu i zadovoljstvo su potrebna odricanja i zrtve. Sto su zrtve vece, to su odluke teze, ali i uspesi sladji.
Zivot delim u 3 neraskidive celine... Proslost - koju treba ostaviti tamo gde je, nikako je ponovno ne prozivljavati, samo se ponekad setiti lepih momenata, osvrnuti na greske, ali ne da bi se kajali vec da bismo ucili... Sadasnjost za koju treba da zivimo, koristimo svaki njen tren, uzivamo jer vreme ne mozemo da vratimo. Od nje zavisi nasa buducnost...Medjutim,ako zelimo da uspemo moramo tome,toj zelji,ambiciji,poci u susret,uciniti sve da je ostvarimo. U zivotu postoji mnogo stvari kroz koje ne mozemo prolaziti sami,a sve i da tih stvari postoji mnogo manje, lepse ih je proziveti s'nekim. Mnogo ljudi prodje kroz nas zivot, uzme sta im je potrebno, i odu, ali ostaju oni koji su tu zbog nas, a ne zbog sebe, oni koji daju a ne traze nista za uzvrat. Ali prijatelje ne mozes steci tako sto ces sedeti i cekati da dodju. Moras se i sam truditi da ih nadjes,steknes i da taj vas odnos negujes. Zivot,neka neraskidiva nit sa kojom smo povezani. Kad bismo mogli samo da vidimo sve prepreke i nase greske,koliko bismo bili bolji ljudi. Ali zivot je nepredvidiv,uzima i daje kako mu sudbina nalaze,bez obzira na cemu. Da li to nas cini losim ljudima,to sto ne mozemo videti u buducnost da je neka nasa reakcija bila greska,glupost? Covek se po prirodi radja kao neispisani list hartije. Njega zivot oblikuje. Ne moze biti bezgresan,nije Bog ili neko vanzemaljsko bice. Covek je gresnik,pa su mu i greske na neki nacin opravdane. Pogotovo deci. Ona su neiskusna, ona su divna I mala. A kvari ih okolina,los uticaj televizije,sve ono sto vide,a ne znaju da je lose,pa upijaju kao sundjeri. Hej senko zivota!Uhvacena si negde na jednoj od raskrsnica vremena. Oko tebe nestaju svakodnevne slike, ostaje samo moja malenkost, koja te poziva na jedan nevesti ples medju zitima, suncokretima i secanjima. Pokloni sebi, i meni, nekoliko sekundi van ovog vremena i prostora. Pokazi mi to brvno, pokazi mi te prepreke koje me ganjaju. Senko,vrati se! Ne bezi. Moje te ruke nece juriti da te zagrle. Samo mi reci kako da budem bolji. Oh,zalosti. Senko,ti ne umes da pricas. Znaci ne mozes mi kazati gde gresim. Znaci osudjen sam da sam drugujem s mesecinom. Pozdravljam te senko. Samo me uvek prati. Moj zivot je jedna ogromna livada pa ponekad svrati.
Zapitaj se,sta zelis,sta cekas...ma pusti svaku predrasudu,nemoc,pokusaj,bori se,istraj i budi ono sto jesi...kreni u susret onome sto zelis,prijateljima,ljubavi,zivotu,svemu...kreni u susret samom/samoj sebi. Sve manje je zrtvovanja, zalaganja, darivanja drugima i za druge. Sve vise je ljudi koji zele da menjaju ljude, a ne da ih prihvataju onakvim kakvim jesu. Moramo zaobici sve prepreke koje vode ka buducnosti I koracati hrabro. Greske ce nas uvek pratiti,ali moramo biti spremni na sve, jer zivot je nepredvidiv. Koliko bismo bili bolji ljudi da ne gresimo toliko,a opet,mi smo smrtnici I u nasoj prirodi je da gresimo.

[Mirchy]

RASTAJEMO SE...

Život je kao kolosek. Uđemo u neki voz koji će nas odvesti u nekom smeru,različitom od ostalih. I tako putujemo,nailazeći na prepreke i potrebu da ih savladamo. Najteža prepreka je rastanak. Neko to teže podnosi,a neko lakše. Obično je emotivnim osobama teže. Ali svi su ljudi emotivni i u njihovoj je prirodi da osećaju,pa i da u nekom trenutku slabosti zaplaču. I ja plačem sada jer me boli ovaj rastanak. Ne želim otići. Sada je sve tako tužno. Rastajemo se mi,odlazimo,svako na svoju stranu. Ulazimo u voz i puštamo da nas odvede onim kolosekom kojim nam je suđeno. Ali mi smo još uvek deca i nismo spremni na to,jer to je težak izazov,jedna lestvica više u prostoru društvenog opstanka. Ostaše prazne klupe i učionice, nestade žagor osmaka i buka koju praviše. Ali to je sada kao pesma slavuja,rastanak je sasvim blizu. I ono što su nam govorili o disciplini postade kao slatka kaša,a ove suze rastanka gorke. Brišemo ih,ali u duši ostaje nešto što nas tišti i rastužuje. I dok će se pesma oriti na našoj maturi,mi ćemo se truditi da ostanemo u lepom sećanju svima te večeri. I bićemo srećni jer smo zajedno. Da bismo opstali u ovom svetu,moramo biti jaki i otporni,jer će nam život stalno zadavati udarce. Odbrani se,budi jak. Rastanak od dragih osoba boli,ali nemamo izbora. To je jedan od izazova.

[Mirchy]

Hajde da gazimo bosi po travi.
Nekim tajnim putevima mile mravi.
Kisa je tiho padala,ostali smo sami.
Noc je izmamila osmeh i opet mami.

Leto je najavilo svoj dolazak svuda.
Ljubav pokucala na vrata,tuda i ovuda.
Romanticari su obukli svoj ogrtac iznova.
Poveli su nas opet u carstvo snova.

Hajde da oslusnemo tisinu zvezda.
Ljubav je cudna,trazi nova gnezda.
Kuda nam lete misli u ovoj svezoj noci?
Srce se pita,da voli,hoce li moci?!

Tisina je cutala dugo i tuzno.
Sunce se rugalo danima ruzno.
Mesec je sakrio tajnu noci.
Bio je ljubomoran sto ces doci.

Hajde da smislimo tonove za gitare.
Da li da sviramo pesme tuzne ili stare?
Da snevamo o nekim cudnim ocima,
ili trazimo tisinu u bucnim nocima?

Na tankoj zici plesao je san.
Cekao je ljubav a i novi dan.
Romansu je svirao svitac taj.
Leto je doslo,prosao je maj.

[Mirchy]

Ништа не треба чекати,свему треба ићи у сусрет

Живот је као путовање у возу;људи улазе и силазе. Приликом неких заустављања многима се могу догодити пријатна изненађења. Понекад је другима потребна помоћ,некад нама. И зато ништа не треба чекати,свему треба ићи у сусрет. Трагати и грабити оно што желимо,али без икакве начињене штете.
Када се родимо и закорачимо у воз,срећемо се са људима за које мислимо да ће нас пратити током читавог нашег путовања. На пример...наши родитељи. Навикли смо да нам помажу и да много тога раде уместо нас:да нам пишу домаћи,да нас финансирају,да нам помажу у решавању проблема. Међутим,на реду је нова етапа у нашим животима. Нисмо више деца,сада смо постали млади одрасли људи. И све што желимо,морамо сами да остваримо. Не да седимо и чекамо да се то једноставно деси,оствари само од себе,већ да идемо ка томе. Да се боримо за свој успех,за своје идеале,да постанемо самостални. Сви ми имамо своју фантазију у којој лепршају снови,вечиту чежњу у којој су сакривене тајне живота и тражимо их,губећи нит својих жеља и ово мало разума. Трагам за нечим што ми не да мира,што тиња у мени. И не чекам,него идем ка томе да то пронађем и остварим. Док постанемо свесни да је време почело да тече,да је воз већ кренуо на пут,постаје прекасно. Не прекасно за нас,већ за остварење наших снова. То се дешава када смо сувише лењи и када чекамо да остваримо нешто седећи и не предузимајући ништа. Људи у нашој околини нам могу помоћи око ситница. За оно главно се ми морамо потрудити. Као што каже стара изрека:“Ако неће брег Мухамеду,онда ће Мухамед брегу.“ Али не треба ни дуго чекати и сањарити о томе,већ се потрудити да са тим што пре дођемо у сусрет,да кренемо у поход на своје сне. Ноћу,док мисли тону у мору зидова,у људском духу влада мрак. Некад нам се чини да имамо све,али кад тад поклекнемо градећи илузију од онога што желимо. Једно је желети,а друго имати. Али ујутру када се тај вео од снова распрши и остану само наде и сећања,пожелимо нешто и врло смо решени да то остваримо. Тај безвремени тренутак слободе који се рађа,пружа нам могућност да планирамо и остваримо своје амбиције. Знам да и мене чека тамо у даљини,нова радост и ново прегнуће,и да ћу тамо упркос свему,наћи оно што тражим. Зато нећу чекати,јер чекање не доноси радост. Не желим да будим нестрпљење и нервозу. Пробудићу амбицију и труд. То је слично ситуацији као када желимо да видимо некога,а он не може доћи. Онда нас та жеља води до остварења тог сусрета.
Често поклекнемо пред жељама,често скренемо с' колосека трагајући у погрешном смеру и често крећући се дужим,заобилазним путем. И такав је живот. Препун изазова,снова,маштања,нада� �а,препун састанака и растанака без поновног састајања и враћања у прошлост. Оно што урадиш сад,урадио си. Шанса да исправиш грешку је мала,а могућност да урадиш нешто када је прекасно не постоји. Не чекај оног што не може доћи,не чекај прилику за сусрет нечему. Покушај и бори се.

[Mirchy]

Sposobnost praštanja je zanemarena ljudska osobina

Bleda, mesečeva krma izranja iz oblaka... Sunce, kao umorna biljka sklapa svoje latice i povija se u svoje odaje iza brda, i tiho i neprimetno nestaje. Tako idilična slika... Međutim, čovek živi urbanim životom i ono što stvori može nestati u trenutku, a kada napravi pogrešan korak, načini grešku, to izaziva posledice.
U vihoru života, čovek se kreće kao pčela u prirodi. Vredno radi, trudi se, stvara. Ali, da bi dosegao neki nivo uspeha, mora nekog da sputa i da ga porazi. I kao pčela radilica, kad se nađe u opasnosti, izbacuje svoje žaoke i ubada. Poražena strana, u tom trenutku strasti, besa i gorčine, uzvraća udarac. Ipak, to nije način da nekome uzvratiš udarac. Ljudi su zaboravili ono najvažnije, sposobnost i moć praštanja. Uzvraćanjem udarca čovek gubi svoj položaj na nivou emocionalne inteligencije, i pada lestvicu niže. U poslovnoj trci, to je dozvoljeno. Međutim, u svakodnevnici života, nije. Moralne vrednosti su iznad svake norme. Crkva kaže: „ne ubij“-„praštaj“. Oproštaj je zanemarena ljudska osobina. Ljudi se svete jedni drugima. Ne traže način, već biraju samo sredstva. Time narušavaju moralne vrednosti. I kad tad gube dostojanstvo. Jedan primer iz legendi kaže: „ Kada je Bog saznao da je Adam pojeo voćku sa zabranjenog drveta, nije ga ubio. Iako mu je Bog podario život, nije ga oduzeo Adamu. Oprostio mu je. Ali ga je pustio u svet.“ To je moralna kazna. Ne znači da je Bog zaboravio. Samo je oprostio. Svaki čovek je grešnik. I to je nepromenjiva ljudska osobina, sastavni deo čovekove ličnosti. Nije život sitnica, već otvorena knjiga čije stranice tek treba ispuniti. Bez obzira na greške koje pravimo, čovek treba da se uči na sopstvenom iskustvu i da prašta. Jer oprostom dobijamo moralnu pobedu u bici za zdrav razum. Priznanjem greške, čoveku se „pola prašta“. Jednu polovinu čini oprost od Boga i samog sebe, a drugu, oprost od drugih persona.
Oproštaj je delo (moralno), korak koji načinimo da popravimo odnose i greške. Da bi čovek bio čovek, on mora da zna i da prašta. Nije srce kamen, a duša santa leda. Otopimo led oproštajem. I opet je sunce protrljalo svoje okice i izašlo iza brda...

BY:Mirchy

[Mirchy]

U ratu se ne gube samo ljudski zivoti,vec se satiru I mnoge ljudske vrline

Drazesni dragulji ovog sveta u kome zavladase tamne sile I mracne misli I namere,postase zrtve nehumanog afekta. Dragulji,kojima je Bog udahnuo zivot onog dana kad je stvorio Adama I Evu. Ali,granica ljudske pohlepe,zavisti I zelje da vladaju I osvajaju odavno je srusena,sva nacela moralne I emotivne prirode izgubise znacaj u ovom svetu,u kome svi mi,smrtnici,zivimo.
Daleko od groblja jos uvek se cuje zagor dece. Dece koja nisu znala sta znaci smrt,koja je uzela njihove najmilije. Smrt je u ratu pokosila mnoge zivote kao koje kakvo nekoseno mlado zito sto tinja pod sjajem sunca. Plac zena,majki,dece odzvanjao je kao hiljadu staklenih defova koji su ranjavali zoru. Taj plac je ostavljao trag krvi,trag suza,dok je topli juzni vetar zanosno raznosio delove pepeljastog smilja. Hocu da zaspim snom onog deteta sto nije znalo sta je rat,I kad odu tata,deda I brat I ne vrate se nikad. Hocu da znam zasto me je rastuzila vest kada su rekli da idu,poljubili me u obraz I ostavili samu,mene I moju mamu. Oh tugo nepokretnih dolapa! Gde li snevas?! Budi se,ne zelim da sama tugujem. Ne zelim da mi stalno govore da mrtvi gube krv I spavaju vecnim snom. Nisam vise dete. Znam,oni zauvek odlaze daleko. Tuga I dalje nagriza duse I srca onih sto su ostali I cekaju. Kao otrov polako kida,ubija razum,snagu I stvara ceznju;ceznju da opet spavamo pod istim krovom,da jedemo za istim stolom,da zivimo. Hocu da zaspim za trenutak,minut,sat ili ceo vek,dok se oni ne vrate. Hocu da snevam istim snom kao I oni. Ja se budim,a oni I dalje spavaju. Cak je I nebo kao jedna ogromna lopta tuge,tako tamna I beskrajna. Plac odjekuje kao sto su tvrdoglave,ostre puske pre,kroz noc. Majka zali sina jedinca:”Sine,Marko,otisao si I nisi se vratio. Kome majka zivot da posveti,kad je teska kletva pala? Njenog ceda nema vise,ostala je sasvim sama.” Jos jedna u nizu,zena u crnom tuguje,narice I zali za svojima,za sinom. Dok jos hladna noc blista,zene se mole Bogu za mir onih sto spavaju vecnim snom. Sveca gori I polako dogoreva kao sto se ugasio jedan,stotine,hiljade ljudskih zivota. Sta je to rat? Jedna velika greska koju sprovode nevini pod naredjenjem onih na vlasti. Oni,oni su krivi. I jos se pitamo gde su nam ocevi,braca I ostali. Sta ih je uzelo?! Neka tamna sila zla,odvela ih,zatocila. Njih je ljudska ruka ubila;ruka,cije je srce zatrovano klicama zavisti,mrznje,zla. Bila sam mala I nisam razumela sta je pricao tata kada je rekao da ljudi vole da se igraju rata. I odjednom odose mnogi,a vratila se nekolicina. Pitala sam mamu zasto je tuzna tetka,a sto baka I strina. I ta tmina kao boja noci presvukla je svaku kucu u ocaj,tugu,u bol. Rat odnese mnogo zivote,ali I ljudske vrline. Kako moze necim losim da se izazove nesto dobro,lepo?! Kako da se radujemo,cemu,ako nema onih koje smo voleli?! Rane je tesko zaceliti. One su kao krv koja je na rani sutona osusena. Svi kazu da ono sto je proslo to se ne vraca. Ali rat se iznova ponavlja,odnoseci sve vise razlicitih zrtava. U malom selu samo jos glasovi vetra I casovnika odzvanjaju. Sve je zavijeno u crno. Cak I ljudske vrline. Satrane su bolom. Mlada zena ceka svog dragog iz rata. A njega nema da se vrati. I ova zora bez njih plovi. Luka nemira ih trazi,ganja I bori se za njihov opstanak u srcima. Kao polarno svitanje,sve se ledi,beda I bol kucaju na svima vratima. Javljaju vec,izgubljeni su ti zivoti,nema ih,poginuli su,za “otadzbinu”. Poginuli su zbog tudjeg nezadovoljstva,jer su morali da brane svoju zemlju I narod,a ne zato sto su hteli.
I tako iz dana u dan…kao okovima nam je vezana za srce bespomoc I ta bol,hladna ruka sudbine koja nas lomi do ocaja.
I sve ide svojim tokom I voda I priroda…I ljudi,ali neki zivoti su zauvek stali…

By:Mirchy

[Mirchy]

Мој живот између стварности и снова

Маслињаком стижу бронза и сан.Сунце је уморно затворило врата својих одаја и одавно утонуло,завршио се дан.Поспане главице малишана већ лутају морем сна.Месечев сталакнит од леда раширеним једрима плови у тишини без звезда,распршући мирисе топлог љиљана и остављајући трагове суза.Не плаче то небо,или месец,то је једна у низу мојих фантазија.
Јастук као да је натопљен мирисом наранџиног цвета,мами ме да спустим главу.У тој истинској бици између јаве и сна,огромна сенка мојих суза магли ми очи.Затворим их и опет отворим.У глави слика месеца који је тек изашао и хиљаде неповезаних мисли.Ишчезли су звуци и појавиле се непроходне стазе сна.Размишљам којим путем да кренем...у прошлост,садашњост или будућност.Ох те ране из прошлости,остављају траг суза и понекад кану крв да изгледа као да је на рани сутона осушена.Прошлост као хиљаду дефова рањава зору,а и моју душу.Гласови часовника и ветра одзвањају у глави.Време истиче.Куда да кренем?У садашњост?Не бих.Да о истом мислим 24 сата?Заиста не бих.Замолићу ветар да ме на крилима својим одведе у будућност.Ипак крећем сама.Око мене нека хладноћа.Онда помислим,хладно је јер се у стварности осећам усамљено с´ времена на време. Сањам о својим жељама,о амбицијама,о ономе што ме чека у животу.Али опет туга.Она је свуда присутна.И у стварности и у сну.Таман помислим да сам је оставила у другом сну,она се опет јавља као непокретни долап.Не миче се из моје главе,због чврстих ланаца мог сећања. Сањам о успеху,свом успеху.Не желим да ми други помажу.Али,пут ка успеху је пун трња и камења.А кад стигнем пред врата успеха,чини ми се као да ми се под ногама ломе гранчице од опала. У суштини,ја никад не утонем потпуно у сан.Увек сам растрзана између јаве и сна.Могуће да је то због мог става и размишљања да не вреди живети у неком свом свету,пуном имагинације и маштарења.Живећу реално,и сањаћу и размишљаћу о ономе што је могуће,о свету који је суров и зао.И тако често,на некој граници прелома између јаве и сна,осећам се као да тонем у понор мојих жеља,успеха,разочарења,туг� �.И све се то одиграва као сукоб добра и зла.И у једном тренутку мој живот одише идилом и хармонијом,али тако реално,да ми се чини као да будно сањам.Често достигнем врхунац снова и враћам се у јаву као победник из рата,као добитник Нобелове награде за животно дело.Враћам се пуних руку,а отишла сма празних.Опет потискујем тугу,јер као што кажу „што те не сломи,то те ојача“.Моја снага су људи који ме воле и које волим.Без обзира што и у ову зору упловљавам без њих,ја сам опет срећна,јер су моји ђердани у мом срцу и у простору између јаве и сна.Сада имам једно мало срце које ми клија из прстију.Моји снови нестају са појавом првог сунчевог зрака,до следећег сусрета.А срце,остављам га тамо да сачува све лепо у тим сновима. Отворивши очи,пред мном се појавила уштиркана белина новог јутра,а мој сан је постао светлост.Погледам у небо,и опет видим плавичасти вео.То су небески драгуљи,а моји су сакривени у чаробном кутку између стварности и сна,у оном малом срцу.
У распону стварности и сна потрудите се да увек саставите комадиће сломљеног огледала,зацелите своја крила и поново летите у вихору живота као слободне птице.И запамтите,ви сте као једна мала звезда од иња у вртлогу зиме,тј. у овом хладном свету.




by : Mirchy

[mjsaska]

potreban mi je sastav na temu SVI NASI SNOVI POCINJU U MLADOSTI

[Sokka]

Jel neko moze molim vas da napise sastav na temu: Mladost je sretna jer za nju postoji budućnost?

[Milos66]

Treba mi sastav na temu "moja kritika drustva".HITNO!!!!!!!!!!!!

[Marea]

Hitno potreban status na temu "Moji snovi, moja mastanja", hvala unapred

[milutinac]

treba mi sastav na temu: ,,pokazao sam sta znam i umijem'' ili ,,nesklad izmedju zelja i mogucnosti''
treba mi za ponedeljak molim vas :D za 2-razred srednje

[Душица]

Da li neko ima temu ,, Veliki ljudi postoje u svim narodima i u svim vremenima,,

HITNOOOOO

[g0ld-dvst]

Sastav/ esej na temu O kulturi? Bilo ko?