Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola

[kojica]

У НОВОЈ ШКОЛИ

Искрено, бојала сам се како ће ми бити у новој школи... A све је испало
много боље од оног како сам замишљала.
Уписала сам Техничку школу у Књажевцу, смер архитектонски техничар,
и уопште се не кајем због тога. Брзо сам схватила да је ово била права
одлука! Свиђа ми се смер и моје одељење (први један). У одељењу нас
је двадесет четири – седам девојчица и седамнаест дечака, и за сада се сви
лепо слажемо. Професори су добри према нама, лепо и јасно предају,
труде се да што боље схватимо градиво и не траже много од нас. На часо-
вима нам никада није досадно јер сви воле да се шале, свако има неку своју
особину по којој је посебан и другачији од осталих. И професори су такви, али
наравно, увек постоји и неко ко је строг.
О школи се прича да је прво била рударско надзорничка школа, па бол-
ница, а сада је школа која прима сваког ученика који би хтео да научи и сазна
обиље нових ствари.
У новој школи је одлично: обнављамо и проширујемо градиво из
основне школе, а из стручних предмета радимо нешто сасвим ново, нама
непознато и занимљиво и зато се трудимо да у томе будемо што бољи.
Ученици старијих разреда нас саветују како треба да се понашамо на
одређеним часовима, а помажу нам и око неких домаћих задатака. За сада
ми се једино не допада то што се настава одвија у две смене, мада... у томе
има и неких предности...
Мислим да никада нећу променити мишљење о својој садашњој школи, о
професорима и школским друговима. У почетку ми је било тешко да се
уклопим у нову средину, али сада осећам да сам део ње. Срећна сам и
задовољна ту где јесам.

Милена Ивановић, I1

[kojica]

Волеле бих да те речи никада нисам изговорила

Живот је велика позорница. Ми, мали и велики глум-
ци, ходамо под светлима рефлектора, испод и често иза за-
веса, пролазимо једни поред других, мимоилазимо се,
осмехујемо, поздрављамо, сусрећемо нове глумце, али че-
сто не познајемо довољно једни друге. Као и прави глум-
ци, не скидамо маске са лица, кријемо своја права осећања.
На животној сцени више нас интересују туђе судбине од
наших.
Тако је било и у мојој породици. Била је зима. Цео град
обучен у бело. Ја онако сањива будим се за школу. Неко
покуца на врата, била је то моја бака Мира. Улази она уну-
тра и каже: „Знаш шта је било јутрос када сам била до про-
давнице? Видим како нека жена седи на улици... кад оно,
наша комшиница Мира. Пала је, хахаха…” Ја питам: „Шта
је толико смешно, зашто се смејеш туђој несрећи? Ко зна
шта би она сада мислила о теби? Да идеш одмах да јој се
извиниш”. Моја бака је одмах стала, широко отворила очи
и рекла: „Молим?” Онда сам схватила да су је увредиле
моје речи. Одмах је изашла из собе, очију пуних суза. Во-
лела бих да те речи нисам изговорила и схватила да сам и
ја поступила као и она. Сама себи понављала сам: „Не
чини другима оно што не желиш да они теби чине.

[kojica]

Одувек је тако. Неискреност, дволичност, лицемерје –
вековима живи и живеће. Живи не само између корица ро-
мана, бајки, прича, она је ту, присутна у свакодневним, ма-
лим животима. Можете је срести свуда: на пијаци, продав-
ници, али је веома болно када смо то ми сами и наши
најдражи и најближи.
Ја сматрам да се увек треба учити на туђим грешкама,
а не на својим. Зато научимо себе да се боримо против
лажи иза којих се цео свет крије.
„Чуваћемо оно што волимо,
волећемо оно што разумемо,
разумећемо оно што сто смо научили”.
Довољно сам велика да схватим реченице моје мајке
која често понавља:
„Плачи искрено – то показује величину твог срца”.
„Слушај себе и друге – то је снага мудрости”.
„Мисли – то је кључ за будућност”.
„Сањај искрено – то је извор среће”.
„Живи часно и поштено – јер време иде брзо – и никад
се не враћа”.
„Воли искрено и несебично – то је вечна тајна младо-
сти”.
„Искрено се смеј – то је музика за срце”
Читај књигу мудрости!

Марија Веселиновић, II2

[kojica]

У новој средини

Лето се лагано ближи крају, сунчеви зраци постају све краћи, а
ноћи хладније. Моје мисли о безбрижном и лагодном детињству
прекидају мисли о почетку предстојеће школске године.
Нова средина, нови град, нова школа, ново друштво... Са зебњом
у срцу размишљам како ћу се уклопити у нове оквире током настав-
ка школовања.
Дошао је и дуго очекивани први септембар. У школи ми је било
све непознато – почев од радног простора, преко ученика из одељења,
до разредног старешине.
Била сам повучена и ћутљива све ме помало плашило.
Наредних дана уследили су контакти са друговима и другари-
цама из одељења и одељенским старешином, која нам је објаснила
све у вези са занимањем машински техничар за компјутерско
конструисање, који смо уписали.
Сазнала сам да у школи постоји и мноштво секција, што ме је
пријатно изненадило и определила сам се за новинарску.
Убрзо смо почели и да сређујемо кабинет новинарске секције у
коме сада спремамо нови број школског листа „Идеја”.
Дани су се лагано низали један за другим, а ја сам почела да от-
кривам све чари нове средине. Без страха сам склапала нова
познанства,како у школи, тако и ван ње. Све што ми је у почетку
изгледало недостижно и збуњујуће,сада ми је било пријемчивије.
Схватила сам да ако редовно будем похађала наставу, која је у овој
школи активно оријентисана (што ме је посебно обрадовало и из-
ненадило), уз додатно залагање код куће, моћи ћу да постигнем
успех какав желим. Прво полугодиште се ближи крају и ја сам по-
стала сигурна да ме је нова средина лепо прихватила и да сам се
изборила за своје место у њој.

Вучић Весна, I3

BIBLIOTEKA

[kojica]

Пријатељство

У животу је веома важно имати праве пријатеље, јер постоји много
ситуација које не можемо да превазиђемо сами. Потребан нам је неко
ко ће са нама делити добро и зло, неко ко ће нам бити пријатељ не
само због себе, већ и због нас самих.
Правом пријатељству неопходно је поверење. Поверење које се
дуго гради, али и дуго памти. Не можемо сматрати неког за пријатеља
ако му не верујемо у потпуности. Пријатељство је вредно великих
одрицања и жртви. Њега треба одржавати, неговати, и не дати му да
се распадне. Јер уколико се распадне, имамо осећај да смо изгубили
оно најдрагоценије.
Многи људи прођу кроз наш живот. Заварају нас правећи се да су
нам прави пријатељи, али чим се појави најмањи проблем, они се по-
влаче. Тада схватамо да само правипријатељи остају уз нас.
За многе сам мислила да су ми прави пријатељи, да ће ми се наћи
када ми је заиста потребно, али ту сам погрешила. То нису били пра-
ви пријатељи. Они не окрећу леђаономе коме су у тренутку слабости
заиста потребни. Допустили су даостанем сама.

LEKTIRE

[kojica]

Али не, нисам остала сама.Појавиле су се особе за које нисам
ни претпоставила да могу бити моји пријатељи, особе којима могу да се
поверим, испричам све своје проблеме, и све ствари које ме муче у
том тренутку. Особе које су ми пружиле руку пријатељства, помогле
ми да наставим даље, показале су да су заиста прави пријатељи, пријатељи
за цео живот.
Како године пролазе људи се мењају и заборављају на битне мо-
ралне вредности, и теже ка остваривању других циљева. На основу
тога, схватила сам да се искрена и права пријатељства стичу док смо
млади и неискварени.
Људе који су нам пријатељи не можемо тако лако заборавити. Они
су ту са нама чак и када нису физички присутни, ту су да нас подрже.
Људи са којима нисмо ни у каквом сродству, а опет се осећамо као да
јесмо.
Морамо да научимо да ценимо сваки племенити поступак и савет
како бисмо били достојни правог пријатељства.

Мартина Ивковић, II2

[kojica]

Чаробан је свет у коме живим

Затворите очи само на тренутак, само на један
мали делић секунде. Видите ли тај мрак? Осећате
ли тај страх од мрака и тог ништавног црнила око
вас? Верујте ми да ако само замислите неког себи
драгог пре него што склопите капке, верујте да це
мрак нестати, а страх избледети. Појавиће се дуга.
Бљештави свод нијанси љубави, радости, снаге
и повезаности и запечаћено је жигом бескраја. Сада
кад вам је дуга пред оцима , кад вам све чини тако
једноставним и лакшим,тако простим сада отворите
очи и угледајте слободу. Надајте се сваком
новом јуту, сећајте се свих оних осмеха и радости,
свих оних веселих лица… Нeка вам се појави онај
добро знани сјај у очима. Пустите своју машту
напоље, ослободите је страшних окова немира и
својих проблема данашњице. Важно је да желите.
Не то да ли можете или смете, важно ја желите и
волите да сањате. Да сањате са паперјастим облацима
и клизите ка свом сну. Сада замислите широке
валове једне простране равнице, сав тај зелени оклоп
који је краси, чујете сопствено дисање, то благо
струјање ваздуха, осетите сваку кап крви која тече
вашим венама, сваки део свога тела.

[kojica]

Удахните слободу. Небитно да ли се налазите у саобраћају,
у школи, на послу или било где да се налазите а не би
желели да сте ту, само одустајте на трен. Снагом
својих мисли покрените се, створите пусто острво,
створите себи слику Нијагариних водопада или
можда...можда неког места знаног само вама. Поента
је да све ви то можете. Овај свет је сувише
празан и сив да би био чаробан, сувише је некако
озбиљан и нестваран, видљив али неухватљив.
Звездани сјај ноћног неба, благи одсјај месечине која
се огледа у реци или можда неки тихи звук лепршања
листова. То је оно што овај свет чини чаробним,
магичним и толико стварним да нам дозвољава да
га обликујемо и улепшавамо нашим сновима. Ослободите
старе успомене прекривене прашином, започните
нови живот и дајте пример другима. Не
треба све време стајати на чврстом тлу, допустите
себи мало одмора, мало лебдења и маштања.
Станите на врх неког кањона, посматрајте божанствени
свод боја који залази иза неког огромног
камена, зачујте како тихо упловљава у неки други
свет, ослушните одјек сопствених мисли и осетите
како ваша машта час понире, па се уздиже. Само...
само затворите очи.

Ирена Тошић, I2

[kojica]

Пред једним уметничким делом

Да је књижевност уметност која несумњиво пружа
најбољи ужитак потврђује моје омиљено књижевно дело,
тачније роман Дена Брауна ,,Да Винчијев код“.
Тај роман сам почео да читам док сам имао упалу
плућа, па је мој комшија сматрао да ће ми бити досадно
и донео ми је књигу.
На први поглед књига и није деловала као нешто што
је могло да ми задржи пажњу све док нисам упловио у
свет завера, превара и убистава које трају преко хиљаду
година. Тачније од када су Витезови Темплари пронашли
благо испод Соломоновог храма. Задивила ме је историјска
подлога романа која баца други поглед на религију. Књига
је писана по бестселеру ,,Света крв, свети грал“ у којој
су наведене чињенице о Крсташким ратовима, Темпларима
и хришћанству у целини, књига која је уздрмала
темеље хришћанства. Роман ,,Да Винчијев код“ говори
о научнику који је бачен против своје воље у свет лажи и
превара и који се труди да реши мистерију везану за
Свети грал. Радња књиге се дешава у Француској, Енглеској
и Италији. Сложеност којом је књига написана задивила
би сваког. Шифре, личности и дешавања су усклађени до
савршенства. Ко прочита ову књигу после ње ће увек
имати другачији поглед на свет, на живот и на људе.

[kojica]

Црква је ову књигу осудила јер се коси са њеним учењем, али
то се и могло очекивати јер ко једном уђе у тај свет тешко
излази из њега. Један од снажних утисака који је роман
оставио на мене је то да Свети грал није био путир из кога
је Христ пио вино, већ тајна о љубави Христа и Марије
Магдалене коју црква не признаје. Тајна о Христовом
јеванђељу у коме се верује да пише, да ако човек жели да
верује у Бога не мора да иде у цркву јер је Бог свуда око
нас. Стални покушаји убиства професора и његове
пријатељице Софи од стране цркве доказују да ту има
нечега за шта црква не жели да се сазна. Црква је протерала
жену из свог учења као нешто грешно. Али, не
значи да због једне јабуке треба да пате све жене до краја
света. Такође што је привукло моју пажњу је то да је пре
патријархата постојао матријархат где је жена била стуб
сваке породице. Књига не демантује да је Христ постојао,
само каже да је можда живео другачије од онога што црква
приповеда. Такође не демантује да људи треба да верују
у бога ,,Веруј у бога, али веслај ка обали“.
Ова књига је најлепше дело које сам икада прочитао.
Књига оставља снажан утисак на читаоца и моје мишљење
је да је можда требало да добије Нобелову награду за
књижевност, али ја нисам довољно стручан да о томе
коментаришем.

Јовановић Александар, III2

[kojica]

Пре него што пођете да тражите срећу,
проверите – можда сте већ срећни?

Кроз живот сваког човека прође милион различитих ствари и осећања.
Нека изазивају бес, мржњу, тугу, разочарање, а нека и оно најлепше,
срећу.
Свако би волео да се у њему рађа само осећање среће, али у реалном
животу то није увек могуће.
Ипак, пре него што пођемо да тражимо срећу и више од живота, треба
да се запитамо да ли смо срећни или не, и да ли се можда понашамо себично
и нескромно тражећи велике ствари.
Хиљаде људи на свету нема оптималних услова за живот, за рад. Хиљаде
деце нема сопствени кров над главом, храну, услове за један нормалан
живот, рад, образовање, а никоме се не жале, задовољавају се, и оним за
некога, јако малим стварима.
Ја увек тежим ка нечему бољем, тежим ка нечему вишем и тражим
пуно, па неретко будем незадовољна. Ипак, некад застанем и размислим.
Можда сам тражила много, а то није могло да се оствари. Покушавам тада
да пронађем све ствари због којих сам срећна. Све ствари, мале и велике.
Пре него што човек пође да тражи праву срећу, треба да се врати у
садашњост, да завири више у свој живот и сагледа шта уствари има у
животу.
Када упоредим свој живот са животом појединих особа, схватам да
уствари имам оно што желим, односно оно што би требало да има свака
особа за нормалан живот, и схватам да се у животу све стиче на овај или
онај начин.
Неке ствари су пролазне, неке трају сувише кратко и пролазе јако брзо,
баш када нам је најлепше. Због тога треба да уживамо у ономе што имамо,
па макар то биле и ситнице, јер кад – тад схватимо да често нисмо
били у праву и да смо и сами криви за одређене моменте
незадовољства.
Човек се учи док је жив, често и на грешкама, туђим и сопственим. Ја
учим да у животу ценим мале ствари, јер како кажу – ситнице живот
чине.

Трифуновић Андријана, II2

BIBLIOTEKA

[kojica]

Воља и напор претходе успеху

Седим крај прозора... Мисли ми лутају... а сузе навиру. Поново
ме је поразила људска неправда. Дозволила сам им да ме прегазе.
Пустила сам их да ме убију, да испију сваку кап моје снаге. Показала
сам им своје слабости, веровала наивно да ће ме уздићи. Спустили
су ме на само дно.
Склапам очи. Одмахујем главом питајући се у неверици да
ли је све то могуће. Коме сам згрешила да ме живот кажњава на тај
начин? Падам у искушење да поново отворим очи и да наставим...
Изненада, као да се у мени буди давно угашена ватра. Рађам се из
пепела, као феникс. Ширим крила и освајам нове хоризонте. Знам да
не желим место међу безвољнима. Желим да осетим укус победе. Моје
место је са првацима. У мени има превише истрајности да бих се тек
тако предала. Ко сам ја да бих се предала у овом окрутном свету, када
се сви боре за живот? Птић шири први пут своја крила, упоран у томе
да полети, деца чине прве кораке пуна наде да ће их ти кораци одвести
у боље сутра. Тражим нове разлоге да се борим. Сваки од њих подстиче
ватру да се не угаси.
Грабим крупним корацима ка бољем сутра. Осећам ветар у коси.
Могу ме газити, сећи моја крила, али ја ћу увек устати још јача. Живот
је мој, а ја не желим да га стављам у туђе руке. Знам да ће сутра Сунце
поново изаћи, да ће дан бити лепши од овога и да ја желим да будем на
слици тог дана...

Кристина Митић, III2

LEKTIRE

[kojica]

Пријатељство је највеће богатство

Када се каже богатство, људи одмах помисле на новац, јер се њиме
све може купити. Али, постоји нешто што се новцем не може купити,
што се мора заслужити, a тo je пријатељство.
Сви имамо пријатеље који су уз нас само у добру, a у злу нам одмах
окрену леђа... али то нису прави пријатељи. Право пријатељство је
када је пријатељ уз нас и у добру и у злу, у срећи и у несрећи, када
знамо да се увек можемо ослонити на њега и да нам никада неће
окренути леђа и изневерити нас. Пријатељство је као звезда која небо
краси, коју морамо чувати да се не угаси, јер ако се угаси... остајемо
потпуно сами са тугом у срцу и души. Време са собом носи срећу и
несрећу, радост и бол, али се уз помоћ правих пријатеља све лакше
преброди и заборави. Велико је богатство имати пуно пријатеља, али
оних пријатеља, који су заиста прави, који су увек ту за нас. Пријатељи
су заиста као звезде које сијају, али ако су праве, сијаће и изнутра, а
неће имати само спољни сјај.
Тужно је немати пријатеља, јер онда нећемо имати са ким да по-
делимо своје велике и мале тајне и све оно што нас чини и срећним и
тужним. Ако смо прави пријатељи, онда морамо то и доказати, морамо
поштовати своје пријатеље. Морамо им узвратити сву љубав и
разумевање које нам пружају. Ако имамо пријатеље онда никада
нећемо бити сами, имаћемо на кога да се ослонимо. Нећемо се сами
радовати, већ ћемо сву радост поделити са њима и заједно се радовати
и сијати као звезде у ноћи.
Много је важно имати правог пријатеља, али њега не можемо купи-
ти већ га морамо заслужити, а када га заслужимо морамо га и негова-
ти и бринути о њему као о нечему најлепшем и најсветлијем у нашим
животима.

Маја Драгићевић, II2

[kojica]

СУТРА ЈЕ НОВИ ДАН

Дуга је улица којом ходамо кроз живот, пунa је успона и падова,
добрих и лоших ствари које нам се догађају из дана у дан. До данас
много пута сам се разочарао, а највећи број тих разочарења су била у
људе, и то у оне од којих сам то најмање то очекивао. Туга која се
осети након тих разочарења разликује се од свих других тужних
ствари. Тада желино да се негде затворимо, негде где нас нико неће
повредити, где ћемо се осећати безбедно и мирно. У тим тренутцима
треба да будемо храбри и да наставимо даље. Многи се варају мислећи
да је храброст одсуство страха, али то није тачно, јер је храброст воља
да и поред страха наставимо да се боримо, да идемо даље...
Треба бити паметан и никада не скренути са улице коју нам је
живот наменио. Они који крену странпутицом ретко се врате на
прави пут. Колико год се осећамо слабо и чини нам се да је улица
предугачка, да изгледа као неосвојива тврђава, треба наставити даље,
јер нема неосвојивих тврђава! Понеки људи говоре да се не треба
освртати, већ само гледати напред. Та мисао је делимично тачна.
Поставимо само себи једно питање: „ Ако заборавимо прошлост, да
ли уопште постојимо?“ Све потиснуто се увек враћа да нас прогони.
Да би то стало морамо се суочити са стаховима и разочарењима. Цела
природа функционише по принципу среће и несреће, добра и зла,
живота и смрти... Ништа не може да наруши ову равнотежу, јер када
би се то догодило, црно би постало бели, дан би постао ноћ, а постојање
– непостојање...Како старимо постајемо мудрији, заборављамо лоше
и идемо у сусрет новом дану.
Када мало боље размислим, могу да закључим да када паднемо ,
увак треба да устанемо и кренемо даље. Оно што нас не убије само
нас ојача. Шта је живот без борбе – чиста монотонија.

Јовановић Александар II2

[kojica]

ОЧИ - ОГЛЕДАЛО ДУШЕ

...Кажу: „Очи су огледало душе“, продреш ли у њихову суштину
видећеш особине многих. Зато често тражиш дубину нечијег погледа,
хоћеш да се погледи сретну, да се укрсте жаришта, да осетиш врели-
ну… Врелину која ти допире до срца и даје му снагу да куца. Тада се
обично заљубиш, више се не осврћеш на мишљење туђина. Саветују
те да се осврнеш, да застанеш, да размислиш, али за тебе не постоје
препреке, трчиш у непознато, обузима те сета... И све то само због
једног погледа!
Често људи скривају свој поглед гледајући у земљу, не допуштају
ти да их погладаш у очи и видиш шта мисле о теби. Они тада сами
себе открију упрљавши чистоту искреног погледа. Тада и сам знаш
шта мисле о теби, говоре ти иза леђа, подсмевају ти се, омаловажавају
те...
Очи су украс лица, али и издајице мисли и осећања!

Радосављевић Стефан , II2

[naki]

Bravo za Stefana 1

[kojica]

Zbogom, mojih šesnaest godina

Dok kroz stakleno okno mog prozora posmatram kišu, razmišljam o sebi, svojim
godinama. Kišne kapi nestaju...
Odlaze u nepovrat, baš kao i godine, kao mladost. Još uvek živim vođena prošlošću, jer
ona mi daje snage da prebrodim teške trenutke. Zato, po ko zna koji put otvaram kofer
uspomena i sećam se.

Sećam se svega... sve ono već jednom proživljeno kao da bljesne iznova. Sve se to
završilo, da bi se sada kao bumerang vratilo. Na tom putu sećanja sustiže me strah,
strah od sudbine, realnosti i nepovrata. Lete dani, godine... Prolazi život i ostavlja nam
samo sećanja na neke prošle dane, uzdahe, i još otvorene rane, uspomene koje nikada
neće izbledeti. Sve se vrti u krug, danas ja, sutra Vi, prekosutra neko treći. Sreća
svakog obiđe makar jednom u životu. Negde ostane, negde proleti... Nekada nismo ni
svesni da je tu. Bavimo se nekim nevažnim stvarima, gubeći se u mnoštvu besmisla,
tražeći suštinu stvari, pokušaj za beg i spas. Svakodnevno pokušavamo da izbegnemo
surovu realnost, idući u zagrljaj mašti, iluziji, prolaznosti. Nekada je bolje živeti u
snovima, vođeni lepim uspomenama, zaboraviti da svakog od nas čeka drugačija
sudbina.

[kojica]

Po prvi put nisam osetila kada je prva pahulja pala i dodirnula zemlju, a pri tom nestala
na relaciji između dve planete – devojčice sa igračkom u ruci i devojke sa pregršt
neostvarenih snova. Nižem godinu za godinom i tražim početak. Uvek sam bila samo
svoja, radila ono o čemu su drugi samo sanjali. Putovala, imala sve što sam poželela...
Ne kajem se ni zbog čega jer sam mnogo toga naučila iz svojih poraza, koje sam ponela
sa sobom i svrstala ih u svoju kolekciju srušenih i zgaženih snova.

Kako odrastam, imam osećaj da sam pozvana da učinim nešto veliko i trajno da
savladam samu sebe, svoju nemoć, svoju nepokretnost. Ne znam kako da opišem taj
osećaj, taj mamurluk duše, taj strah od prolaznosti, odrastanja, taj instikt, strepnju,
lutanje. Kako rastem, rastu i moja osećanja, moja ljubav, moja tuga. Postajem ozbiljnija,
smirenija, osetljivija. Bol i tugu prihvatam sa osmehom i suzama, sa iskrom u oku i
nostalgijom u glasu. Polako učim život, navikavam se na prigušene uzdahe i zaustavljene
suze, izveštačene poglede i lažno podignutu glavu. Godine su preda mnom... Nova
osećanja, nove uspomene... Ispraćam šesnaestu godinu sa nadom da će mi naredna
doneti mnogo lepih stvari.

Toliko reči mi se mota po glavi, a tako malo bih sada mogla da kažem. I, još hiljadu reči
znam ali, nedostaje mi baš ta jedna kojom bih opisala svoje godine. To je sve za sada,
za jedan život, jedan delić drevnog vremena u kojem se obnavljaju sve moje tuge i sve
moje radosti... Zbogom, mojih šesnaest godina!

Milica Videnović, II2

BIBLIOTEKA

[kojica]

Maštanje i snovi jedne petnaestogodišnjakinje

Potrčala sam poljima detinjstva. Na kraju livade postoji staza odrastanja. Treperi mi
srce. Kakav je taj svet odraslih? Ja bih kao ptica da poletim. Ja bih da preletim sva
kolebanja nesigurne mladosti.

Ja hoću sve i odmah. Da osetim razdraganost mladosti u kosi na vetru. Da veselo
skakućem tepihom života. Na rukama treperi nestrpljiva nada, puno naručje želja. Šetam
gradom. Od izloga do izloga ogledam svoj lik. Na ulicama puno namrštenih, ozbiljnih lica
odraslih. Gde im je osmeh? Da li odrasli moraju imati tako ozbiljno lice? Oči ne svetle
istim sjajem. Ja se bojim tog svetla odraslih. Ja hoću svet veselih lica.

Zadovoljstvo mi ozari lice. Moji vršnjaci i ja stvorićemo novi svet. Sve će biti lepše i
veselije. Ja tako zamišljam moje sutra, da mi dani budu puni osmeha i veselosti. Da nema
oblaka nesreće da mi pomuti dan sunca. Da ne vidim prosjaka sa ispruženom rukom na
ulici. Da ne čujem plač nesrećnih. Ne bojim se sveta odraslih jer mi smo mladi, jaki,
rešeni da promenimo svet. Želimo da živimo u zadovoljstvu i miru, slozi i ljubavi, da nebo
bude uvek vedro i plavo. A sutra kada nas ponese reka života, mahaćemo pticama,
raširenih krila prelećemo sve nedaće života. Mi smo deca sutrašnjice, mi smo novi svet.


Jelica Stojović, I3

[kojica]

Moja razmišljanja o sudbini i položaju čoveka u svetu

„Tako je ljudski život udešen da uz svaki gram dobra idu dva grama zla, da na ovoj
zemlji ne može biti dobrote bez mržnje, ni veličine bez zavisti; kao što nema ni
najmanjeg predmeta bez senke.”

Da nam život uzvraća ono što mi drugima dajemo, ne može važiti, bar ne danas s
obzirom na svet u kome živimo. Od kada je sveta i veka ljudi su jedni drugima „podmetali
nogu”, zavideli, ogovarali se međusobno i uzajamno mrzeli. Kao odraz međusobne mržnje
i netrljivosti među ljudima jesu mnogobrojni ratovi, razaranja i smrt. Ponekad mi se čini
da je jako teško biti srećan. Ipak, ako pokušavaš da ne obraćaš pažnju na dešavanja i
zle ljude oko sebe, ako se okreneš sebi, svojim principima i idealima, za tebe ipak ima
nade.

LEKTIRE