Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola

[kojica]

DANI NAŠE MLADOSTI SU DANI NASE SREĆE

Sve u životu je prolazno. Mi provodimo nas život u isčekivanju: čekamo da odrastemo, da završimo
škole, da stvorimo svoje porodice, ali šta nam na kraju ostaje? Ostaju nam lepe uspomene na koje sa
osmehom gledamo i koje bismo ponovo rado proživeli. Ostaju nam lepa sećanja na dane nase
mladosti.

Mladost je prelepa. Ona zraci toplinom i radoscu. Mladost je prvo poglavlje velike knjige koja se zove
život. Vreme prolazi, a mi toga nismo ni svesni dok proživljavamo naše bezbrizne dane. Mi
sesusrećemo sa ljubavlju, srećom, tugom... Sve teškoce uspevamo da prevazidjemo uz pomoc
naši hprijatelja i voljenih osoba. Prijateljstvo i ljubav čine temelj mladosti. Nisam ni sanjao koliko ću biti
blizak sa nekim ljudima. Ovde, u ovoj skoli, mi smo sazreli, postali ljudi. Prožziveli smo zajedno i lepe i
ruzne trenutke. Sada na sve to gledam kao na vec daleku prošlost. Tužno je kada cela mladost stane u
samo jedan album za slike. Odlazimo, a medju ovim školskim zidovima ostavljamo deo sebe.
Ostavljamo nase lude dane pune radosti i bezbriznosti. Na njih cu uvek gledati sa osmehom. Vec sada
mislim da smo tada samo bili deca koja nikada nisu htela da odrastu. Mozda cemo se jednog dana
ponovo sresti, ali to necemo biti mi, bice to neki starci koji kao da se nikada nisu poznavali.

Na kraju svega ostaje mi samo nada, nada da cemo se jednog dana ponovo okupiti ipokusati da
ozivimo makar neke od nasih uspomena. Do tada ostaje mi uzivanje i prisecanje na sjajnedane nase
mladosti.

BIBLIOTEKA

[kojica]

KORACAM U BUDUCNOST, STREPIM I NADAM SE

Vreme neprestano teče. Postajemo zreliji i naš život više nije onako bezbrižan. Susrećemo se sa
novim izazovima i teškoćama. Mi koračamo u budućnost, završava se jedan deo našeg života.
Sigurnim koracima otvaramo novo poglavlje u našim životima.

Odlazimo iz ove šskole, a medju ovim zidovima ostavljamo deo sebe. Ostavljamo uspomene na lepe
školske dane, na sjajne dane naše mladosti. Sa strepnjom iscekujemo novi dan koji ce nam doneti
nova iskušenja i izazove. Više nije tako lako kao što je bilo. Postajemo sve samostalniji, a samim tim i
odgovorniji za svoje postupke. Strepimo za svoju buducnost i nadamo se. Zivimo u veri za bolje sutra,
za lep zivot i ispunjenje svih naših želja. U susretu sa teškoćama sa osmehom se prisecamo ljepih
skolskih dana punih radosti i srece i poželimo da se vratimo, maker na kratko, u one iste školske klupe
u kojima smo proživeli toliko lepih trenutaka. Poželimo da ozivimo maker neke od naših uspomena
kada smo bezbedno uživali u čarolijama mladosti. Umesto toga, sada koračamo u tu nepoznatu
buducnost. Nadamo se da cemo u njoj proživeti iste one lepe trenutke.

Ako je sadašnjost suvoparna i maglovita, a buducnost neprozirna, onda sav sjaj i bogatstvo sveta
pociva u sećanju na proslost. Koracam u buducnost, strepim. Verujem u ispunjenje svihsvojih snova,
zivim u nadi za bolju buducnost.

LEKTIRA

[kojica]

ŽIVOT JE JEDAN NEDOSANJANI SAN I U TOME SE KRIJE NJEGOVA LEPOTA

’Ono što je proslo, vise ne postoji; ono sto će biti, jos nije doslo. Pa šta onda postoji?
Samo ona tačka u kojoj se sastaje prošlo i buduće. Eto u toj tački je sav nas život.’’-
Tolstoj. Život je veličanstvena lepota i treba ga ceniti jer je dragocen, jer je jedan.

Život je večita borba. To ide u proces od rodjenja, preko odrastanja, sazrevanja,
starenja pa do smrti. Kada bi neko znao da da definiciju savršenog zivota, taj bi
verovatnorekao da su to zdravlje, ljubav, sreca, novac i blagostanje. Vi svi znate da
tako nešto retko postoji. Postoji mozda na filmu ili u nekoj lepoj knjizi, ali u životu ne, to
ne postoji. Najveca mana zivota je ta što on nijes avrsen. Kazu da ako zelite da vam
život bude ugodan treba da ga zivite umereno ali to nije pravo uputstvoza dobar život.
Nema tog uputstva koje bi naš život ucinio savrsenim. Možda cesto cujete kako ljudi oko
vas kritikuju zivote drugih ljudi, nazivaju ih besmislenim, ali ko su oni da sude o tome
kakav život mi vodimo. Svako ceni život na svoj način. Svako vrednuje drugačije stvari
u životu. Ljude različite sitnice čine srećnim. Zivot je onakav kakvim ga mi napravimo, mi
ga stvaramo, mi mu dajemo smisao. Mnogi ljudi shvataju zivot kao čekanje na nesto
nikada nece doci dok drugi ljudi zele da iskoriste i lepo prozive svaki njegov trenutak. On
nam donosi lepe i ružne trenutke. Dozivljavamo razočarenja, bivamo povređeni, ali onda
pomislimo na sve lepote koje nas okružzuju, na sve ljude koje volimo, stvari koje nas cine
srećnima i shvatamo da je zivot lep. Licno smatram da treba proziveti svaki trenutak kao
da nam mje poslednji jer će jedan zaista biti. Kažu da nije pametno govoriti: zivecu- jer
ce sutra mozda biti kasno, nego: zivim danas! Zivot treba dobro iskoristiti.

Život jedan nedosanjani san i zato je on tako velicanstven. Postoji mnogo recepata za
dug život, oni nam govore kako da se hranimo, ponasamo kako bi održavali svoje telo
i omogucili sebi dug i lep zivot. Ne verujem nesto posebno u to. Mi sami tvorimo svoju
sudbinu. Naš život će biti dobar ako u svemu pronadjemo radost i lepotu, ako mu damo
smisao i ako nadjemo kompromis izmedju idealnog i mogućeg. Život je vrhunska umetnost
ako je pun sreće i lepote.

MATEMATIKA

[kojica]

KAD COVEK IMA LJUBAV NEMA STRAH

Postoji mnogo stvari koje čoveka čine srećnim, to su ljubav, novac, prijatelji i razne
sitnice. Mi se u životu susrećemo sa raznim problemima, doživljavamo razočarenja,
bivamo povređeni, ali onda pomislimo na sve lepote koje nas okruzuju, na sve ljude koje
volimo, stvari koje nas cine srećnima i shvatamo da je život lep.

Ljudi često bivaju iznevereni, često padaju u tugu i razočarenja. Kada u svom životu
imaju ljubav, ljudi uvek imaju podršku i siguran oslonac. Ljubav donosi mnogo lepih
stvari. Postoje nekoliko tipova ljubavi. Tu su ljubav izmedju muskarca i zene, ljubav
između roditelja i dece, prijateljska ljubav, ljubav prema stvarima koje nas čine
srećnim... Svaki znak pažnje i dokaz ljubavi čine nas srećnim. Biti voljen jedno je od
najvećih bogatstava ovog sveta.

[kojica]

Стварност

Док у врата наше савести удара бол који из часа у час све јаче куца, оно мало
нас што остаје, бори се за љубав, истину и правду. Претварајући прах у злато,
верујемо у добро, ма колико га мало постојало. И када се загледамо у будућност,
осетимо мало дашка ветра који нас у исто време и расхлађује и повређује.
Да, то смо ми. У очима пуним суза, осећамо нежност која нас води ка једном новом
свету, пуном маште и воље и прати наш сјај и води нас у небо.
Људи смо и водимо се за оним што познајемо. Водимо се за срећом која нас чека и
за пламеном који нас пече, али и примамљује.
Заклопимо очи и водимо се за светлуцавом маглом која нам праши очи. О, како је
лепо видети све сјајно и нестварно! Али, да ли је стварност заиста тако сјајна и
бескрајна? Да ли је она заиста тако светлуцава и нежна? И шта ће се десити ако
се та прашина скине са очију?

[kojica]

АХ, ТАЈ СВИЈЕТ

Сунчан је дан. Негде у даљини чује се цвркут и жубор. Повјетарац
њише лагане влати траве. Гледан кроз прозор. Све је тако мирно и
спокојно. Нема брига, нема журбе. Чује се смијех деце с оближњег
игралишта. Њима је тек лако. Облаци се сањиво вуку плаветнилом,
као да желе да све буде још лагодније. Сат показује да је поподне
на измаку, спушта се мрак. Одједном игралиште је зашутило. Деца
и људи који су до малочас уживали у прекрасном дану, сад су однесени
оним истим повјетарцем у велике зграде. Сунце је давно отишло. Можда
су га облаци повели са собом. Нема више ни жубора, ни лахора, утихнуо
је цвркут птица. Мрак је. Мрак!
Након таме увијек долази свјетло. Али то више није оно свјетло од
неки дан. Нешто је тамније. Сунце не сија исти м сјајем. Далеко су
онај поток и птице. Повјетарцу сметају суморне зграде у којима сада
не живе опуштени и скромни људи. Сад сви трче да би нешто створили.
За себе! Није их брига за друге. Себични су. Заједништво ишчезава.
Влада журба. Сат је скроз убрзао. У зраку се осјећа напетост. Стишће
нас грч мањка времена и ствари које бисмо хтјели имати. Само ријетки
стрпљиво раде и труде се да би остварили своје замисли. Не разумију их.
Нико никога не разумије. Свијет jе постао велика позорница, а они
на њој све се теже сналазе. Тешко је мијењати ситуације, још
је теже мијењати људе, готово немогуће! Данашњи свијет и не вриједи
мијењати јер људи нити воле, нити желе промјене, а када се за
њих одлуче ваља им да промијене себе. Тада ће и свијет постати
другачији. Само треба чекати. До када?


Сузана Павловић, 2. разр.
Српска православна општа гимназија
„Кантакузина катарина Бранковић“
Загреб

[kojica]

БУДУЋНОСТ ПРИПАДА ОНИМА КОЈИ СЕ НАЈДУЖЕ И НАЈДАЉЕ СЕЋАЈУ ПРОШЛОСТИ

Мисао, реч и дело су три исконска драгуља који не одбијају лепршаву Сунчеву
светлост, већ остављени и најгушћем мраку који се збија око њих и магли им
бистру и јединствену, глатку површину, бљеште и кидају га на парчиће који се
урушавају сами у себе, правећи велове тмине који се проспу по тлу попут праха,
као да их је нека чин држала повезане у застор мрака, али само ако у том драгом
камењу букти жар који се храни оним што је било, а осветљава оно што ће бити
показујући на каткад кривудави, стрми и трновити пут ка томе.

Неми сведоци свих времена прошлих и могућих су сјајне небеске искре чији нас
безгласни шапат непрекидно позива да станемо на трен и препустимо се опојном
мирису увелог лишћа које ветар носи незнано откуд, незнано коме, али који опет
стиже до нас.

У том часу, бескрајна васиона се сажима у крхко биће човеково да би му указала
на оно што њена збирна свест жели да каже, а што нећемо разумети ако јој се
потпуно не подредимо и не допустимо да нас води у смеру у коме је наумила. И
ако укључимо себе у најдивније и највеће несагледиво савршенство, ако излијемо
своје тајне и размишљања, своје мисли и осећања у ту сферу чији је центар свуда
а површина нигде и која се покорава законима који представљају струне на
којима почива и по којима се управља све постојеће, а који су несхватљиви због
своје превелике сложености или запањујуће једноставности, наш поглед ће се
изменити и својим ћемо духом обухватити оно што прожима свет и његово
устројство- време.

[kojica]

Наша чула ће се збунити, јер нећемо њима опажати оно што ће нам се показати, а
у духу ће синути огањ сједињености са вечном реком без извора и увира која тече
кроз нас, а у чијем ћемо шуму распознати имена некада моћних држава и народа
којима се Сунце клањало, под којима је земља јечала, који су својом силом и
снагом наликовали морском таласу који попут коња у галопу, преливен крвљу
умирућег Сунца, удара својом суштином и целим бићем и телом у хрид изнад које
се тек назире бледо и уплашено Месечево лице, и ломи се у напону снаге док
кишу капљица разноси ветар свуда око нас као да носи нежне пахуљице снега.
Тек када нам нека падне на усне,осетићемо да је то био пепео, и да нам је
показано згариште историје.

Јединствени час пролази јер је провиђење, урезавши се у нашу душу и оставивши
своју слику да нас као усијано угљевље пече до краја века, отишло. Горчина
обузима душу и поставља питање: зашто нас време уништава распарујући ткање
наше младости, вере, снаге, једући читаве народе и државе иза којих остане само
име којег се тек неко само некад сети?

Зашто неки појединци, а и читаве заједнице, вечито остану у тренутку када
будућност, дивна и многомогућна свиће мамећи својом непознатошћу, и зашто их
њени зраци развеју као да су ноћне авети које се на дневној светлости
расплињавају и остављају за собом само крик који пригуши зора својом светлом и
белом руком?

BIBLIOTEKA

[kojica]

У том размишљању не треба рећи да је човек честица на овом свету, без значаја и
улоге, јер је то мерило неког од нас вишег бића које нас оставља нашим
способностима , и ако по њему судимо, увек ћемо видети мање од оног што бисмо
могли да видимо, а више од оног што можемо да схватимо. У одговарању на
питање треба казати: прошлост сваког народа и тиме целог људског рода пуна је
дивних ствари које су вековима, трошећи своју снагу и свој живот, градили и нама
даровали песници, људи који служе свима робујући себи, и сви научници које је
непознатом водила жеља за откривањем новога која је усађена у ову врсту, али и
поред свега сјајног у прошлим временима, мрачна и зла дела остају уграђена у
повест и привлаче нас својом природом, а то су ратови који изопаче и униште
читаве животе и народе, издаје и преваре које остављају горке ране на срцу које
се тешко затварају, и зле мисли, речи и идеје које, нажалост, као неком чаролијом
привлаче масе и натерају их на дела којих се цео људски род стиди и грози, као
што је нацизам, творевина болесног духа која је захтевала жртве чије се
последице осећају и данас. Гледање у будућност је утиснуто у сва покољења
људи, и зато је будућност наш једини циљ, оно за шта нас прошлост спрема, а за
шта радимо у садашњости, непрестано осећајући да никада, ма колико далеко у
будућност гледао, човек неће ни назрети крај тог пута којим се ходи, а који сви
зовемо време, несвесно прихватајући да оно постоји одувек, и не размишљајући о
томе да га можда ни не би било без нас. Тако нас прошлост учи и томе да се
ствари не одвијају онако како мислимо да је природно, па тако победници у рату
могу и да изгубе као што је наш кроз векове измучени народ поносно стајао на
победничкој страни на крају Балканских ратова чији је вихор отерао задах
болесника са Босфора који је гушио потлачене хришћане, и на крају Првог
светског рата у коме је Србија жртвовала преко милион душа од чега се никада
није опоравила да би се ујединила са народима који су се склонили иза њеног
победничког и милосрдног сјаја а онда заборавили да их је он спасио од казне
великих сила и продужења грцања у хабзбуршком ропству, а и на крају Другог
светског рата, после преживљеног грађанског рата и револуције, носећи окове
идеологије која је обележила, али не и преживела превртљиви двадесети век.

LEKTIRE

[kojica]

Прошлост је пуна грешака које опомињу и успеха који зову да се понове и буде
жељу за још већим достигнућима, и зато се тих ствари, утканих у пирамиду
човечанства, морамо сећати и посматрати их заједно, у садејству, јер би
заборављање грешака значило прављење још већих, а занемаривање добрих
страна губитак вере у добру природу човека.

Историја је пуна примера за нас. Моћни Рим нестаје када су Римљани личне
интересе ставили изнад државних и када је жеља за моћи и владарском палицом
постала важнија од добробити народа. Социјализам као друштво једнаких пропада
јер је био исувише напредан за време у коме је постојао, јер су појединци владали
као диктатори у име народа, заборавивши да пропагирање слобода значи и
поштовање и неонемогућавање супротних и противничких идеја у чему греши и
садашња демократија која је у суштини, олигархија, владавина неколицине који
представљају народ. Прави смисао речи демократија, што нам древни Грци
поручују из прошлости, јесте да сваки грађанин има једнак глас са другима и да
сваки члан друштва има право и обавезу да одлучује о важним питањима и гласа
тако да донесе што већу добробит своме народу. Да ли је човечанство, а самим
тим и Срби, сазрело да поуке, које нам прошлост нуди, и искористи?

Кажу да смо на прагу новог доба и новог човека, у коме ће узнапредовала
технологија човеку пружити оно што он сам себи није могао – сигурност. Кажу да у
свету увелико траје нови хуманизам који ослобађа дух заточен од предрасуда и
погрешних уверења. Али цело човечанство и поред тога пропада, све више и више
тоне у порок, у зависност од дроге и алкохола, у лажи, издаје и безочност, а
гладни милиони и даље гладују кунући сите и пресите вичући до неба и до бога на
небесима. Зато они који ово схвате морају да, без обзира на жеље или страх,
постану вође свог народа, али и целог човечанства, и отклоне опасност делима и
непризнавањем пораза, јер њихова слабост неће бити изговор који ће прихватити
бог уништења када својом руком буде разбијао овај свет. Нека се интелигенција
пробуди и својим примером порази онај део друштва који нас вуче у пропаст, а
који опстаје иако је малобројнији јер остали не смеју да се побуне. Тако је ова
гимназија створена као светионик који води српски народ, а да би то и остала
мора да од својих ђака направи не само учене људе, већ пре свега људе који неће
уништити другог за свој циљ и неће пустити да их мане друштва промене и неће
само стајати по страни и критиковати и гледати пропаст тешећи се и смирујући
своју савест тиме да сами нису могли ништа да учине.

[kojica]

Древна је порука урезана у наш грб : само слога може спасити Србе. Прихватимо
је и изградимо доба слободног човека, јер носимо обавезу и према онима који су за
то боље време дали свој живот, и према онима који ће доћи после нас. Не
завидимо једни другима и не узимајмо оно што неком другом припада зато што смо
љубоморни на њега и што желимо његову славу и његове способности, нека свако
нађе своје место и нека са њега учини колико може за напредак човечанства,
користећи поуке из прошлости.

Ова истинита мисао и речи које су вам је пренеле неће бити испоштоване и
уважене и ништа више од златног праха који сија само када га Сунце обасја, ако
ви и ја од њих не створимо три драгуља који сијају својом поруком, тако што ћемо
заједно прећи на дело на које нас позивају и тиме им дати унутрашњи сјај који ће
им омогућити да неким другим људима у будућности који се буду сећали прошлих
времена пренесу исту поруку, и исту, само јачу, поуку из прошлости.



Милош Симић III8

[kojica]

Збогом, идем да оздравим

Жар је горео цигаром... Филтер се одвојио од њених усана, између којих поче да
се пробија густи, желатинасти дим који се необичним облицима увијао око себе и
мешао са недостижним слојем. Слојем „великог дима“, који се таложио по плафону,
као слој душа по небеским сводовима, које су се из масе цепале и трзале...
И тај метак је могао бити мој... и сваки тамни тутањ, тешке црне земље који је
одзвањао у дубини, док су ноге трчале мојим телом... ка рову. Рову, испред кога и
у кога падају тела, чији ће он гроб радо бити. Стропоштао сам се у њега преко
крви, меса и ужасног задаха распадања. Био сам сигуран... као коцка шећера која
је полако, рубом њених прстију, клизила ка тамној пропасти свеже скуване кафе.
Јак звук се протегао ваздухом разарајући моја чула. У којима је једно остао усечен
мирис свеже спpженог меса и укус крви која се шеткала, по рубу мојих усана и
кaо црна кап се растопила у ноћи... ноћи без наде.
Обукла је црвено, иако сам јој рекао да сам, омрзео, ту боју. Нога... нога је
садржала вриштећи бол предат од забијених парчића метала, док ме је непознати
војник вукао ка бункеру. Преживели смо ноћ... Сутрадан је војска пробила
фронт... док је на рубу њених усана био трзај осмеха, a поглед говорио милионима
песама. Видех своју душу у њеном погледу, пуну ожиљака и таме...Устао сам и
рекао:
„Збогом.“
„Куда ћеш?“
„Идем...идем да оздравим...“


Никола Бајић III 8

[kojica]

Две собе

Рођење... Почетак стварања света. У почетку једна празна
соба, јако мала да би се у њу могло ући. Али, како године пролазе,
соба се повећава. У њој се налазе мале ствари, битне и небитне. Све
је испретурано, измешано и збуњујуће. Са годинама све их је
више и више. Осећам да их се морам ослободити, на неки начин
учинити да нестану заборавом, или их негде одложити, потиснути,
да би пуком случајношћу, или жељом, изашле. Дакле, твој простор
је сада већи, многе ствари морају се одложити, тако да се у
соби стварају двоја врата. Иза тих врата, простиру се још две собе.
Једна соба са небитним ствари ма, људима и догађајима, које желимо
да заборавимо, али нисмо успели, па смо их одложили, закључали
врата. Са друге стране собе налазе се друга врата, са нама
важним стварима: мислима, осећањима, догађајима и људима,
који су нама драги. Наша првобитна соба, која се створила рођењем,
остаје празна. Ту су само бели зид, столица и лампа. Седимо ту сами,
препуштени себи и размишљамо: о одлукама и ономе што бисмо
могли радити и супротно. Испред свега налазе се два пута: прошлост
и садашњост. Још не излазимо из собе док не одлучимо јесмо ли
спремни. Хоћемо ли отворити врата са неважним стварима и пустити
их да попадају у нашу собу, измешане и испретуране? Повести
их путем прошлости да нас преоптерећују. Хоћемо ли допустити да
стојимо у месту и прошлост учинимо садашњошћу и будућношћу,
иако знамо да ћемо стајати ту, немоћни, и мислити да је тако најбоље?

[kojica]

Или ћемо пак кренути путем будућности, оставити све те неважне
ствари за собом, закључане у соби, и повести оне важне, нама драге
ствари и људе са собом, јер смо одлучили да наставимо даље. И
будућност има своје потешкоће, јер никада не знамо шта она доноси,
а прошлост је много гора, јер радимо ствари које смо већ доживели
и задржавамо се ту, изнова и изнова. Лакше је направити грешку и
прећи преко ње, него вратити се у прошлост, мислити о њој непрестано
и онда је поново несвесно направити. Као што време иде даље,
тако се и живот наставља. Време... Исувише широк појам.
Незаустављиво, неухватљиво, не можемо га видети, а оно је ипак
ту, увек. Али док не одлучиш и не размислиш добро у празној соби,
немој још излазити из ње, остани ту.
У животу се све заснива на одлукама, добрим и нажалост лошим.
Путеви су различити, пуни кривина и непроходности. Наша
воља ће одличити хоћемо ли се пробити, или ћемо само стајати
пред проблемима и говорити да не можемо, да нисмо спремни. Када
је човек сам, препуштен је самом себи. То не смемо дозволити. Човек
је друштвено биће. Мишљења су различита, и увек ће нам бити
потребан неко ко ће нам живот учинити вредним и ко ће нас натерати
да верујемо. Наравно, само посебне особе (оне нама драге) ће
нам показати прави пут. То су особе којима верујемо и због којих
ћемо учинити многе ствари, и због којих ћемо бити ту. Остале особе,
које нам загорчавају живот, нису нам потребне, па бивају закључане
у собу са неважним стварима. Зашто се преопте рећивати њима?

[kojica]

Како године пролазе кренућемо својим путем, било прошлошћу
или будућношћу, али не смемо дозволити да се ти путеви укрсте, јер
ћемо скренути с пута и кренути погрешним путем. Добро је ако
пожелимо да изађемо из прошлости и наставимо ка будућности,
али никако не смемо дозволити да наша будућност крене путем
прошлости. Борба. Разочарења. Успони и падови. Туга, срећа. То је
живот. Само храбри опстају. Ка ко године пролазе и док ми проналазимо
свој пут и размишљамо где ћемо кренути, собе ће се по већавати.
Никако не смемо дозволити да собе са важним и неважним стварима
постану једно. Ис претураће се, а онда ћемо и ми бити из гу бљени,
као на почетку. Свет је једна јако чудна и непредвидива појава,
зато морамо размислити о сваком потезу који ћемо повући. Као у
шаху: Или ћемо ми победити, или ће нас свет срушити. Ми смо фигуре,
крећемо се белим или црним пољима. Краљ смо ми, краљица
особе које волимо, и које су увек уз нас. Ловац је нешто чему тежимо,
коњ је мисао која нас покреће, а топ нас пробија.
Ка мало боље размислимо. Живот је игра, зар не? Само морамо
наћи праву улогу, а до тада... Морамо играти и пробијати се даље,
бити јачи од свега. Време је живот, а ми водимо игру.

Јована Андоновска II1

[kojica]

Моје мисли и осећања ових дана

Газећи уплаканим асфалтом, док су капљице кише попут суза квасиле
све око себе, полако и неприметно, око мене све је горело. Бледило
замућених мисли ковитлало се том брзином да ниједна чиста мисао
није могла да се избори и изађе на видело. Све мисли звучале су као
шуштање лишћа на ветру, превише неразумне да би касније чак биле
одуване. Монотонија јесени. Толико много осећања, која се сме њу ју
тако брзо да је јако тешко размишљати чистог ума.
Превише је питања, а премало одговора. Најгоре питање, и најтеже
од свих на које још нисам нашла одговор јесте: „Ко сам ја?!” Чини ми
се да стојим у месту, незаинтересована за било шта око себе. Будућност
је широк појам, пун изазова и препрека, и не успевају сви да се изборе
са њима. Мучи ме незаинтересованост ка новим стварима и ка стварима
које волим. Налазим се у мрачном кругу, тражећи врата иза којих
је светлост, и не успевам. Мали пораз враћа ме на почетак. Због тога
се осећам тако малом и тако бе значајном. Али, онда се јави она мисао
да изгубљена битка не значи изгубљени рат. Тако да увек устајем и
крећем даље. Знам да нисам сама, да имам некога ко ће ме увек
подржати у свему, шта год да одлучим. Неко ко ми даје снагу да наставим
даље, и ко однесе све лоше мисли и енерију попут ветра. Смешим се.
Више не постоје бриге, а ни круг.

[kojica]

Правац је и даље мутан, али временом ће се појавити чиста слика. После
пораза ћу пасти, али ћу се свакако опоравити и кренути даље крупним
корацима. Да бих нешто добила, морам приложити нешто једнаке
вредности. То је закон природе. Зато ћу незаинтересованост заменити
трудом.
Свако тежи ка савршенству, можда је то немогуће, али је нешто од
чега смо почели. Можда још увек не знам ко сам, и ко ћу бити, шта ћу
радити, хоћу ли успети, али задатак сваког од нас јесте да пронађе
портрет себе. Искуство, а знање се стиче искуством, и пријатељи најбоље
описују. Најгора је лоша слика о себи, колико год тешко било, реалност
мора бити при хва ћена. Понекад је се бојим. Али, страх је прво
осећање које се јавило код човека, тако да је нормално плашити се. То
доказује да не желимо да будемо поражени.

Капљице кише полако осликавају портрет на прозорском платну.
Падам у сан...

Јована Андоновска II1

[kojica]

КЊИГА КОЈА МЕ ЈЕ ОДУШЕВИЛА

„Точак времена“
Циклус епске фантастике Роберта Џордана

Тачније, књиге које су ме одушевиле! Циклус епске фантастике
Роберта Џордана под називом „Точак времена“ је итригантна, мистич-
на, драматична прича, која се одликује нереалним ситуацијама.
Циклус се састоји од осам књига, од којих су стилски најбоље
написане прве три (бар по мом мишљењу), и то: „Зеница света“,
„Велики лов“ и „Поноворођени змај“. Обележјe ових књига је, у
ствари, оно што ја волим код књига. Књига је, за мене, карта до неког
другог света у коме је читалац неми посматрач или један од ликoва.
Своју улогу у књизи бирамо сами кроз своје подсвесне жеље.
Ја верујем у магију. Једна реченица и ова књига постаје стварна!
Непредвидиве ситуације у неочекиваном времену, уверљива фабула
и концизна реченица стварају савршенство вредно пажње.
Радња овог епског циклуса романа смештена је у неки други свет,
нову димензију, и одликује се немогућим догађајима који су остваре-
ни уз помоћ магије, у коју морате да верујете уколико читате ове или
сличне романе.

BIBLIOTEKA

[kojica]

Разлог мог одушевљења је управо та нестварност, тајанственост,
мистичност магичних људи и њихова занимљива реалност. Симболич-
ност одређених догађаја се провачи кроз ове романе и све ово даје
драж романима и оставља утисак.
Роберт Џордан приповеда о главном јунаку Ранд ал Тору, који је
на почетку приче обичан сељачић, али низом даљих догађаја он от-
крива, да је самим тим што је рођен, испунио пророчанство о Последњој
бици. Рођен као Поноворођени змај, предодређен да се супротстави
Мрачном. Самим тим што је мушки Аес Седаи, суђено му је да по-
луди и умре. Да ли ће успети да остане жив до Последње битке? Да
ли ће дух последњег Поноворођеног змаја, који је мртав, престати да
му се јавља у мислима? И на крају, да ли му је потребна помоћ Сто-
тину садругова да би победио? Све ово се сазнаје кроз овај необичан
циклус епских романа.

LEKTIRE

[kojica]

Аутентичност назива рoмана „Точак времена“ означава појам који
се појављује на почетку сваке од осам књига. Точак времена се окреће.
Покреће га вода Истинског извора. Доба се мењају, а древни симбол
Аес Седаи поново се вијори у виду заставе на тмурном небу.
Симболи и њихова древност се преплићу кроз целу причу и они
су још један разлог моје наклоњености овом циклусу. Они означавају
давнашњу прошлост коју нико не зна, а то је оно што је мене при-
вукло и заинтересовало.
Сазнање да сам нешто открила, да сам успела да створим
ретроспекцију свих догађаја и да могу јасно да их искажем. Најбоље
од свега је то што могу илузијом да створим све, а маштом потпомог-
нем Стварање.


Ирена Тошић, II2