Епске народне песме о Косовском боју

[kojica]

КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА

Славу слави српски кнез Лазаре
У Крушевцу мјесту скровитоме.
Сву господу за софру сједао,
Сву господу и господичиће:
С десне стране старог Југ-Богдана,
И до њега девет Југовића;
А с лијеве Вука Бранковића,
И осталу сву господу редомЧ
У заставу војводу Милоша,
И до њега дв'је српске војводе:
Једно ми је Косанчић Иване,
А друго је Топлица Милане.

[kojica]

Цар узима златан пехар вина,
Па говори свој господи српској:
"Коме ћ' ову чашу наздравити?
Ако ћу је напит' по старјешству,
Напићу је Вуку Бранковићу;
Ако ћу је напит' по милости,
Напићу је мојим девет шура,
Девет шура, девет Југовића;
Ако ћу је напит' по љепоти,
Напићу је Косанчић-Ивану;
Ако ћу је напит' по висини,
Напићу је Топлици Милану;
Ако ћу је напит' по јунаштву,
Напићу је војводи Милошу.
- Та ником је другом напит' нећу,
Већ у здравље Милош-Обилића!
Здрав, Милошу, вјеро и невјеро!
Прва вјеро, потоња невјеро!
Сјутра ћеш ме издат' на Косову,
И одбјећи турском цар-Мурату!
Здрав ми буди, и здравицу попој,
Вино попиј а на част ти пехар!"

[kojica]

Скочи Милош на ноге лагане,
Пак се клања до земљице црне:
"Хвала тебе, славни кнез-Лазаре,
Хвала тебе на твојој здравици,
На здравици и на дару твоме:
Ал' не хвала на таквој бесједи!
Јер, тако ме вјера не убила!
Ја невјера никад био нисам,
Нит' сам био нити ћу кад бити,
Него сјутра мислим у Косову
За хришћанску вјеру погинути;
Невјера ти сједи уз кољено,
Испод скута пије хладно вино!

[kojica]

"- А проклети Вуче Бранковићу!
Сјутра јесте лијеп Видов данак,
Виђећемо у пољу Косову
Ко је вјера, ко ли је невјера!
А тако ми Бога великога,
Ја ћу отић' сјутра у Косово
И заклаћу турског цар-Мурата,
И стаћу му ногом под гр'оце;
Ако ли ми Бог и срећа даде,
Те се здраво у Крушевац вратим,
Ухватићу Вука Бранковића,
Везаћу га уз то бојно копље,
Као жена куђељ' уз преслицу,
Носићу га у поље Косово!"

[kojica]

Бановић Страхиња

Нетко бјеше Страхинићу бане!
Бјеше бане у маленој Бањској,
у маленој Бањској крај Косова,
да такога не има сокола.
Једно јутро бане подранио,
зове слуге и к себе призивље:
"Слуге моје, хитро похитајте,
седлајте ми од мегдана ђога,
окитите што љепше можете,
опашите што тврђе можете,
јел ја, ђецо, мислим путовати:
хоћу Бањску оставити града,
мислим ђога коња уморити
и у гости, ђецо, одлазити,
у тазбину, у била Крушевца,
к милу тасту старцу Југ-Богдану,
ка шурева девет Југовића;
тазбина ме та жељкује моја".
Господара слуге послушаше,
те сокола ђога оседлаше;

[kojica]

опреми се Страхинићу бане:
уд'ри на се дибу и кадифу,
поноситу чоху сајалију,
што од воде чоха црвенија,
а од сунца чоха руменија;
окити се један српски соко,
па посједе ђога од мегдана,
одмах пође, у тазбину дође,
у тазбину, у била Крушевца,
ђе одскоро царство постануло;
а виђе га старац Југ Богдане,
и виђе га девет милих шура,
соколова девет Југовића:
мила зета једва дочекаше,
у наруче зета загрлише,
вјерне слуге коња прифатише;
зета воде на френђију кулу.
Код готове совре засједоше,
те господску ријеч бесјеђаху;
навалише слуге и слушкиње:
неко двори, неко вино служи.
Што бијаше ришћанске господе,
посједаше те пијаху вино:

[kojica]

уврх совре стари Југ Богдане,
с десне стране уза рамо своје
сједе зета Страхинића бана,
и ту сједе девет Југовића,
низа совру остала господа;
ко л' је млађи, двори господаре.
Но бијаше до девет шурњаја,
но шурњаје дворе упоредо,
дворе свекра силна Југ-Богдана,
и двораху своје господаре,
а највише зета поносита;
а слуга им једна вино служи,
служи вино једном купом златном,
златна купа девет бере литар';
ја да видиш друге ђаконије,
ђаконије, млоге госпоштине -
како, брате, ђе је царевина!
Позадуго бане гостовао,
позадуго бане зачамао,
поноси се бане у тазбини.

[kojica]

Госпоштине што је у Крушевцу,
досадише јутром и вечером
молећи се силну Југ-Богдану:
"Господару, силан Југ-Богдане,
љубимо ти свиленога скута
и десницу твоју билу руку,
ну потруди чудо и господство,
и поведи мила зета твога,
ну доведи Страхинића бана
у дворове и у куће наше,
да ми неку пошту учинимо".
Сваком Јуже хатар навршује.
Доке тако изредили били,
дуго било и вријеме прође,
и задуго бане зачамао.
Но да видиш јада изненада!
Једно јутро, кад огрија сунце,
мезил стиже и бијела књига
баш од Бањске, од малена града,
од његове остарјеле мајке, -
бану књига на кољено паде.

[kojica]

Кад разгледа и проучи књигу.
ал' му књига доста грдно каже,
књига каже ђе га куне мајка:
"Бе си, сине, Страхинићу бане?
Зло ти било у Крушевцу вино!
Зло ти вино, несретна тазбина!
Виђи књигу, нечувених јада!
Изубаха једна паде сила:
турски, сине, од Једрене царе,
а цар паде у поље Косово,
а цар паде, доведе везире,
а везире, несретне већиле.
Што је земље те облада царе,
сву је турску силу подигао,
у Косово поље искупио.
Притискао све поље Косово,
уватио воде обадвије:
покрај Лаба и воде Ситнице
све Косово сила притиснула.

[kojica]

Кажу, сине, и причају људи:
од Мрамора до сува Јавора,
од Јавора, сине, до Сазлије,
до Сазлије на ћемер-ћуприје,
од ћуприје, сине, до Звечана,
од Звечана, кажу, до Чечана,
од Чечана врху до планине'
турска сила притисла Косово.
Под број, сине, на тефтере кажу
но у цара сто хиљада војске
некаквога царева спахије,
што имају по земљи тимаре
и што једу љеба царевога
и што јашу коње од мегдана,
што не носе по млого оружа,
до по једну о појасу сабљу.
У Турчина, у турскога цара,
кажу, сине, Другу војску силну -
огњевите јањичаре Турке,
што Једрене држе, кућу билу;
јањичара, кажу, сто хиљада.

[kojica]

Кажу, сине, и говоре људи
у Турчина трећу војску силну -
некакога Туку и Манџуку,
а што хуче, а што грдно туче.
У Турчина војске свакојаке.
У Турчина једну кажу силу,
самовољна Турчин-Влах-Алију,
те не слуша цара честитога,
за везире никад и не мисли,
за цареву сву осталу војску
а колико мраве по земљици;
таку силу у Турчина кажу.
Он беза зла, сине, проћи не шће,
не шће с царем, сине, на Косово;
окренуо друмом лијевијем,
те на нашу Бањску ударио,
те ти Бањску, сине, ојадио:
и живијем огњем попалио,
и најдоњи камен растурио,
вјерне твоје слуге разагнао,
стару мајку твоју ојадио,
са коњем јој кости изломио,
вјерну твоју љубу заробио,
одвео је у поље Косово, -
љуби твоју љубу под чадором,
а ја, сипе, кукам на гаришту,
а ти вино пијеш у Крушевцу!

[kojica]

Зло ти вино напокоње било!"
Ја кад бане књигу проучио,
мука му је и жао је било:
у образ је сјетно, невесело,
мрке брке ниско објесио,
мрки брци пали на рамена;
у образ се љуто намрдио,
готове му сузе ударити.
А виђе га старац Југ Богдане,
виђе зета јутру на уранку;
плану Јуже како огањ живи,
Страхинићу зету проговара:
"О мој зете, бог ми с тобом био!
Што си, зете, јутрос подранио?
А у образ сјетно, невесело?
Од шта си се, зете, раздертио?
На кога си с', зете, ражљутио?
Ал' се шуре тебе насмијаше,
у јеглени ружно говорише?
Ал' шурњаје тебе не дворише?
Ал' махану тој тазбини нађе?
Кажи, зете, шта је и како је?

[kojica]

" Плану бане, па му проговара:
"Прођ' се, тасте, стари Југ-Богдане!
Ја сам с шурам' био у лијепо,
а шурњаје, господске госпође,
дивно зборе, а дивно ме дворе;
тој тазбини мојој мане нема.
Но да видиш што сам невесео:
стиже књига од малене Бањске,
баш од моје остарјеле мајке".
Каже јаде тасту на уранку:
како су ми двори похарани,
како су му слуге разагнате,
како ли је мајка прегажена,
како ли је љуба заробљена:
"Но мој тасте, стари Југ-Богдане,
иако је моја данас љуба,
љуба моја, ал' је шћера твоја:
срамота је и мене и тебе;
но мој тасте, старац Југ-Богдане,
мислиш ли ме мртва пожалити,
пожали ме док сам у животу.
Молим ти се, и љубим ти руку,
да даш мене ђеце деветоро,
ђецу твоју, а шуреве моје,
да ја, тасте, у Косово пођем,
да потражим душманина мога,
а царева грдна хаинина,
који ми је робље заробио.

[kojica]

А немој се, тасте, препанути,
ни за твоју ђецу убринути.
Ја ћу ђеци, мојим шуревима,
хоћу њима рухо пром'јенити,
а у турско рухо облачити:
око главе бијеле кауке,
а на плећи зелене доламе,
а на ноге меневиш-чакшире,
о појасу сабље пламените;
призват слуге и казаћу јунак
нека слуге коње оседлају,
оседлају, тврдо опасују,
нек пригрћу мрким међединам':
учинићу ђецу јањичаре.
Ја ћу ђецу шуре сјетовати:
каде са мном биду кроз Косово,
а кроз војску цара на Косову, -
пред њима ћу бити делибаша -
нек се стиде и нек се препану,
нек се свога боје старјешине.
Ко гођ стане у царевој војски,
ко гођ стане с нама говорити,
стане турски, окрене мановски,
ја с Турцима могу проговорит,
могу турски, и могу мановски,
и арапски језик разумијем,
и накрпат ситно арнаутски.

[kojica]

Проводићу ђецу кроз Косово,
сву ћу војску турску уводити,
док ја нађем душманина мога,
а Турчина силна Влах-Алију,-
који ми је робље поробио,
Нек шуреви биду у невољи,
ел сам, тасте, могу погинути;
код шурева нећу погинути,
јали ране ласно допанути".
Кад то зачу стари Југ Богдане,
плану Јуже како огањ живи,
Страхин-бану зету проговара:
"Страхин-бане, ти мој зете мили,
виђех јутрос да памети немаш.
Што ми ђеце иштеш деветоро,
да ми ђецу водиш у Косово,
у Косово, да их кољу Турци,
немој, зете, више проговарат, -
не дам ђеце водит у Косово,
макар шћери нигда не видио!
Мио зете, дели-Страхин-бане,
рашта си се тако раздертио?
Знаш ли, зете, - не знали те људи!

[kojica]

ал' ако је једну ноћ ноћила,
једну ноћцу с њиме под чадором,
не може ти више мила бити:
бог ј' убио, па је то проклето,
воли њему него тебе, сине;
нека иде, враг је однесао!
Бољом ћу те оженити љубом,
с тобом хоћу ладно пити вино,
пријатељи бити дови]ека;
а не дам ти ђецу у Косово".
Плану бане како огањ живи,
у иједу и тој муци љутој
не шће викнут ни призвати слуту,
за сеиза ни хабера нема,
но сам оде к ђогу у ахаре.
Ја како га бане оседлао,
како ли га тврдо опасао!
Па заузда ђемом од челика,
пред дворе га води у авлију
к бињекташу бијелу камену,
па се ђогу фати на рамена.

[kojica]

Погледује девет својих шура,
а шуреви у земљицу црну.
Бан погледну пашенога свога,
некакога млада Немањића,
а Немањић гледа у земљицу.
Кад пијаху вино и ракију,
сви се фале за добре јунаке,
фале с' зету и богом се куну:,
"Волимо те, Страхинићу бане,
но сву земљу нашу царевину".
Ал' да видиш јала на невољи!
Бану јутрос нема пријатеља:
није ласно у Косово поћи.
Виђе бане ђе му Друга нема,
сам отиде пољем крушевачким.
Ја кад био низ широко поље,
обзире се ка Крушевцу б'јелу,
неће ли се шуре присјетити,
неће ли се њима ражалити;
а кад виђе јутрос на невољи
ће му нема главна пријатеља,
паде на ум, па се досјетио
за његова хрта Карамана,
кога воли него добра ђога,
те привикну из бијела грла
(остало је хрче у ахару).

[kojica]

Зачу гласа, хитро потрчало
док у пољу пристиже ђогина;
покрај ђога хрче поскакује,
а златан му литар позвекује.
Мило било, разговори с' бане.
Оде бане на коњу ђогину,
те пријеђе поља и планине.
Ја кад дође у поље Косово,
кад сагледа по Косову силу,
ал' се бане мало препануо,
па помену бога истинога,
у ордију турску угазио.
Иде бане по пољу Косову,
иде бане на четири стране,
тражи бане силна Влах-Алију,
ал' не може бане да га нађе.
Спушти с' бане ка води Ситници
на једно је чудо нагазио:
на обали до воде Ситнице
један зелен ту бијаше чадор;
широк чадор поље притиснуо,
на чадору од злата јабука,
она сија како јарко сунце;
пред чадором побијено копље,

[kojica]

а за копље вранац коњиц свезан,
на глави му маха стамболија,
бије ногом десном и лијевом.
Кад то виће Страхинићу бане,
прохесапи и умом премисли:
баш је чадор силна Влах-Алије,
те ђогина коња пригоњаше,
копље јунак скиде са рамена,
те чадору врата отворио
а да види ко је под чадором.
Не бијаше силан Влах-Алија,
но бијаше један стари дервиш:
бијела му прошла појас брада,
с њиме нема нитко под чадором;
бекрија је тај несрећан дервиш,
пије Турчин вино кондијером,
но сам лије, но сам чашу пије,
крвав дервиш бјеше до очију.
Кад га виђе Страхинићу бане,
те му селам турски називаше,
пијан дервиш оком разгледаше,
па му мучну ријеч проговара:
"Да си здраво, дели-Страхин-бане
од малене Бањске крај Косова!"

[kojica]

Плану бане, препаде се љуто,
те дервишу турски одговара:
"Бре, дервишу, несретна ти мајка!
Рашта пијеш, рашта се опијаш,
те у пићу грдно проговараш
и Турчина зовеш каурином?
Шта помињеш некакога бана?
Ово није Страхинићу бане,
но ја јесам цареви делија:
једеци се царски покидаше,
у ордију турску побјегоше,
све делије хитро потрчаше
да једеке цару пофатамо;
ако кажем цару, ја везиру,
коју си ми ријеч бесједио,
хоћеш, стари; јада допанути".
Грохотом се дервиш осмјенуо:
"Ти, делијо, Страхинићу бане!
Знаш ли, бане, не знали те јади,
да сам саде на Голеч-планини,
да те видим у царевој војсци,
познао бих тебе и ђогина,
и твојега хрта Карамана,
кога волиш него добра ђога?